Država je kapitulirala, tako glasi gotovo jednodušna ocena prošlonedeljnih događaja. Jedino sama država ima drugačije mišljenje. Razumljivo, jer je u principu neodgovorna, a takva želi i da ostane (vidi Zakon o informisanju).

Nije razumljivo zašto se toj kapitulaciji toliko čudimo i nad njom se zgražavamo. Svi događaji vezani za Povorku ponosa zapravo su se dogodili, kako su marksisti govorili, “zakonomerno”. Such is the nature of the beast (takva je priroda te zveri).

Recimo, svojom zakonodavnom granom ta država, na svom “evropskom putu” vredno donosi zakone, kojima se hvali, ali koje izvršna vlast neće, ne može, ne usuđuje se, da primeni. Od Zakona o lustraciji, pa nadalje.

Recimo, diplomatija te države neprestano “izražava političku volju” da će pronaći i uhapsiti Ratka Mladića, iako priznaje da ga je dugo sama čuvala (“do 2005-te”), ali da nije mogla da ga hapsi (a) jer je imao suviše jako obezbeđenje, ili (b) jer ne postoje opšti društveni uslovi za to (Bulatović).

Recimo, ta država proklamuje dva protivrečna prioriteta svoje politike “I Kosovo i Evropa”, namerava da podnese molbu za kandidaturu u Evropskoj uniji, ali u svome Ustavu ističe teritorijalne pretenzije prema susednoj državi.

Recimo, donosi Zakon o lustraciji kojim simbolično označava prekid sa režimom Slobodana Miloševića, ali nije u stanju da formira komisiju za njegovu primenu.

Recimo, ta država “osuđuje sve ratne zločine”, ali njena skupština nije u stanju da donese rezoluciju kojom se osuđuje genocid.

Recimo, stubovi spoljne politike te države se oslanjaju na vrednosti Evropske unije i Putinove Rusije.

Recimo, ta država će se zgražati nad atentatom na premijera Đinđića, ali neće imati hrabrosti da se obračuna sa političkim ogrankom zaverenika, inspiratorima, pomagačima, nalogodavcima, zaštitnicima.

Recimo, Predsednik te države i Predsednik vlade  podržavaju Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je zabranjuje (preciznije: može, ali na livadi, jer su huligani, kao u slučaju Mladić, “suviše jaki”).

Da li postoji neki sistem u ovoj ludosti? Naravno, politika te države je “i vuk sit i ovce na broju”. Vukovi prošlog režima – političari, tajkuni, bezbednjaci i njihovi saradnici, aparatčici, ideolozi, “novinari”, ministri, portparoli, operativci, tužioci i sudije – još uvek su među nama i “mnogo su jaki”, a ovce – to smo svi mi ostali – su nemoćne. Prema tome, država (to jest, mi na vlasti) da bi bila “stabilna” mora, pre svega, da zadovolji interese i “vrednosti” tih vukova.

A ovcama kako bude, jedna manje ili jedna više, nije problem. Ionako nas ima previše, svakako više nego radnih mesta, svakako više nego para za penzije, kulturu, obrazovanje, zdravstvo.

Ova država je davno kapitulirala, samo mi, poput bivšeg predsednika Koštunice, nismo bili obavešteni. Ne treba se čuditi.

 
Peščanik.net, 22.09.2009.

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.