Ovo je eksperiment u kojem je Dubravka Stojanović, povodom oslobađajuće presude generalu Perišiću, u svom tekstu posvećenom oslobađanju Gotovine zamenila imena i unela manje izmene.

Od izricanja oslobađajuće presude generalu Perišiću osećam knedlu u grlu koju sam toliko puta osetila tokom poslednjih 25 godina. Već satima me muči. Preispitujem se, pretresam po glavi, pokušavam da analiziram. I sve mi nešto ne ide. Pitam se da li imam prava da se ne slažem s odlukom Suda? Mislim o tome da li ova presuda menja moj odnos prema ratu? Da li odnos prema, na primer, bombardovanju Zagreba ili Sarajeva, treba i može da bude sada drugačiji? Da li promena sudske odluke može i sme da izmeni naš odnos prema ratnim zločinima? Rešila sam zato da se preispitujem javno i da s vama malo prodiskutujem šta je to što mi u celoj situaciji smeta.

Prvo što je tom presudom gurnuto u stranu je istorijska ocena rata. Ova presuda, zasnovana na stavu da je JNA samo pomagala u legalnom delu rata i u ostvarenju opštih ciljeva rata, isključuje ideološki kontekst rata i time menja njegovo ukupno razumevanje. Odnosno, kako kažu istoričari, nije se vodilo računa o uzrocima, a mislim da se to u anglosaksonskom pravu zove motiv. To je taj ključni okvir koji omogućava da se razume zločin i utvrdi odgovornost. Posle oslobađajuće presude generalu Perišiću, gubi se ključni motiv, odnosno ideološki okvir rata koji je njegov uzrok. Rat je sada ostao samo građanski, odbramben i oslobodilački, kako se to i devedesetih govorilo u Srbiji. Oslobađajućom presudom legalizovani su „opšti ciljevi rata“, čime smo se veoma udaljili od mogućnosti da se pokrene pitanje odgovornosti baš za programe koji su do rata doveli. Rat je time „normalizovan“, uporediv sa bilo kojim drugim.

Problem je u tome što se jugoslovenski slučaj ne može porediti s klasičnim ratnim sukobima. Na prvom mestu, bio je to rat napravljen u okviru zajedničke države, čiji cilj je bilo njeno cepanje, zauzimanje teritorija i stvaranje što čistijih nacionalnih država. Radilo se o posebnom istorijskom trenutku nastalom neposredno posle pada Berlinskog zida i rušenja dotadašnje podele sveta. Intelektualne i političke elite većine jugoslovenskih naroda ocenile su da je to idealan trenutak da, iza leđa velikim istorijskim događajima, ostvare svoje stare nacionalističke opsesije. Jedino što je bilo novo bio je kontekst kraja Hladnog rata. Sve ostalo bilo je staro, a pre svega antijugoslovenske ideologije koje su rešenje svih problema videle u stvaranju nacionalnih država. Te ideologije ljuljale su obe jugoslovenske države i dovele do njena dva krvava raspada.

Intelektualne i političke elite jugoslovenskih naroda koristile su nacionalizam da bi jačale sopstvene pozicije i gradile vlastitu moć u svom malom narodu. Spojeni sudovi srpskog i hrvatskog nacionalizma pretakali su nesreću svojih siromašnih društava, čekajući odlučujući eksperiment u kome bi, u opštoj eksploziji, istisnuli onog drugog. Ti nacionalizmi, a naročito srpski i hrvatski, negovali su jedan drugog. Decenijama su u obe sredine postojali ideolozi „konačnog rešenja“, koji su snažili jedni druge. Često su se i nalazili i crtali karte. Pisali su nacionalne programe, puštali u javnost gasove svojih otrovnih ideja. Objašnjavali su svojim narodima da su baš oni i samo oni eksploatisani u Jugoslaviji; da ih oni drugi odvajkada muče; da oni uvek najgore prođu; da mir nije dobar, jer u njemu izgube sve što su, trijumfujući u ratu, zadobili. Pisali su romane, pesme, istorijske studije, govorili sa predikaonica, držali predavanja i tribine, navijali za sportske heroje svoje nacije, zabavljali društva na slavama, pričali viceve. Pobedili su u svojim javnostima i pre nego što je došao trenutak u kome su mogli da naprave rat. U tim nacionalizmima, naročito srpskom, hrvatskom i slovenačkom, nalazio se motiv za rat. Mržnja je bila njegova prirodna ambalaža. Rat je bio plod nacionalističke grabeži i alavosti koja je gonila ka zauzimanju teritorija i čudovišnim zločinima da bi zemlja ostala samo „naša“. Bez tog konteksta rat u bivšoj Jugoslaviji se ne može razumeti. Zločini učinjeni na svim ratištima, pa i bombardovanje Zagreba, Zadra, Sarajeva i genocid u Srebrenici, bili su deo tog interaktivnog delovanja nacionalizama, tog „rada“ mržnje.

Šta je sada novo u oceni rata donela presuda iz Haga? Poništavanjem prvostepene presude rečeno je da za zločine nije odgovorna JNA. Time se poništava činjenica da se ona stavila u službu Slobodana Miloševića i da njeno dejstvovanje po civilnim ciljevima nije pripadalo tek ma kakvom ratnom sukobu. Ako iz složenosti jugoslovenskog konflikta izbrišemo ratne planove i nacionalne programe kao njihove motive, lišićemo se mogućnosti da uvidimo da je u njemu svako video šansu da se istakne i ostvari makar deo svojih bolesnih nacionalističkih snova, dok je nekada zajednička jugoslovenska vojska stala na stranu samo jednog programa – onog čiji je cilj bilo stvaranje države u kojoj će, kako se govorilo, živeti ceo srpski narod. Ako sve to izbrišemo iz istorije tog rata, onda to znači „istorijsko čišćenje“ činjenice da su progoni stanovništva i masovni zločini bili duboko ugrađeni u ratne programe i postavljeni kao ciljevi za stvaranje etnički čistih novih država. Svođenjem uloge JNA samo na pomaganje, udaljavamo se od dubinskog razumevanja uzroka jugoslovenskog rata, a kad se ne razumeju uzroci onda se ni posledice ne vide dobro. I teže se mogu izbeći ponavljanja tog uzročno-posledičnog delovanja. Ako svako ne preispita svoje greške neće umeti da ih prepozna kad ponovo u njih padne.

Zbog toga se plašim političkih posledica oslobađajućih presuda. One mogu da postanu osnove za nove sukobe. Bosna i Hercegovina i Hrvatska, s osećanjem nedosegnute pravde, postaju frustrirane i mogu kliziti u samosažaljenje, samoviktimizaciju i samoizolaciju, što su idealne psihološke osnove za razvijanje agresivnosti. Inače tanke nade u pravednost pravosudnih institucija, sada dodatno iščezavaju, posebno za Bošnjake. U Srbiji, inače nevoljno prihvatanje ideje da je zločina u ratu uopšte i bilo, sada može u potpunosti da nestane i da se time svako suočavanje s odgovornošću za ratove devedestih na duge staze izgubi. Tonuće tako Srbija sve dublje u bolest svog izjedajućeg nacionalizma, polako ali pouzdano gaseći mogućnosti za ozdravljenje.To će bitno otežati poziciju svakome ko u srpskom društvu bude želeo da ponovo otvori tu temu i postavi pitanje odgovornosti za zločine.

A bez toga nema stvarnog suočavanja s prošlošću i sa samima sobom. I bez toga će put do razvijenih, reformisanih, demokratskih, evropskih društava biti duži. U tom slučaju ovakav kraj rata može za Srbiju biti još jedan poraz. Ova „pobeda“ može je podstaći da pod tepih stavi sve svoje vojne poraze, da zaboravi njihove uzroke, i da sasvim potisne potragu za razlozima koji su je doveli u tu situaciju.

Sad nešto o samom Sudu u Hagu. Neki kažu da je zadatak suda u Hagu bio da sudi zločincima i da pomirenje nije bilo u opisu njegovog posla. Ne bih se složila. Slažem se, naime, sa stavom Srđe Popovića da svrha suđenja nije samo da se kazne počinioci, već i da se uspostavi moralna ravnoteža koja je zločinom poremećena, da se pokaže da je društvo sposobno sebe da leči da bi se prema prošlosti uspostavio moralni odnos, jer „prošlost čuva vitalne resurse za obnovu sadašnjosti“ (V. Benjamin). Pored te funkcije za koju sam se nadala da će ostvariti Haški sud u postjugoslovenskim društvima, podržavala sam ga jer sam, sa stanovišta moje struke, verovala da će nam pomoći da saznamo šta se sve desilo u ratovima devedestih, da će skupiti saznanja koja će omogućiti budućim istraživačima da steknu što tačniju sliku događaja. To znanje je, za mene, put ka pomirenju. Verovala sam da će sud sakupiti pouzdana znanja koja će pomoći zavađenim stranama da razumeju događaje i da sami krenu dalje. Pa i u pomirenje.

Sada mislim da je taj sud izgubio autoritet i mogućnost da deluje u pravcu pomirenja. Zato što deluje kao da je pomirenje trebalo da se zasnuje na amnestiji zločinaca. Mir, mir – niko nije kriv! I opet ne mislim da je Haški sud ispao (samo) politički. Gore od toga. Ispao je neozbiljan. Od presude na 27 godine zatvora do oslobađajuće presude? Kao što je povodom oslobađanja Gotovine u Zagrebu napisao Zoran Pusić: „ili je Raspravno ili je Žalbeno veće gadno pogrešilo“.

I da se vratim sad na pitanja s početka. Da li će ovakve presude i amnestije onih koji su bili na komandnim pozicijama uticati na to da jugoslovenski rat počnem da razumevam drugačije nego pre njih? Neće. Neće zbog toga što su, za mene, na prvom mestu uvek i jedino žrtve. Zato mi nijedna oslobađajuća presuda Haškog suda neće olakšati teg koji u sebi nosim od 1991. godine i neće me nagnati da zaboravim žrtve koje su za sobom ostavile „oslobodilačke“ vojske. I neće me odvratiti od toga da stalno tražim da njihovi krvnici odgovaraju. I da uvek i na prvom mestu govorim o odgovornosti za rat i programima koji su nas u njega odveli. To radim zbog toga što saučestvujem sa žrtvama. I zato što od odnosa prema žrtvama zavisi da li ćemo ikad krenuti napred.

I da ponovo kažem: saučestvujem sa srpskim žrtvama isto onoliko koliko saučestvujem sa žrtvama Srba. I zato se poslednjih meseci, od početka kolektivne amnestije u Hagu, ne osećam dobro. Kao i u drugim situacijama kada nam jave da se „za počioniocima i dalje traga“. Kad pravda ne stigne. Kad sistem omogući da se zaključi da se zločin isplatio. Kad zločin postane sistem.

Peščanik.net, 28.02.2013.

Srodni link: Dubravka Stojanović – Zašto se ne osećam dobro posle presude suda u Hagu?


The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)