Kristofer Hil, bivši američki državni sekretar za istočnu Aziju i ambasador u Iranu – obično vrlo poslušan i neelokventan američki diplomata – napisao je pre neki dan da je „ideja da neki diktator može sebi dati suvereno pravo da zlostavlja svoj narod, postala neprihvatljiva“.
Naravno – a to Hil nije pomenuo – ukoliko ne živite u Bahreinu. Na ovom malom ostrvu, sunitskoj monarhiji, porodica Al Kalifa vlada nad većinskim šiitskim stanovništvom, i na proteste odgovara smrtnim presudama, masovnim hapšenjima, hapšenjem lekara jer su dopustili da pacijenti umru posle demonstracija, i „pozivima“ saudijskim snagama da uđu u zemlju. Uz to su uništili desetine šiitskih džamija, temeljno kao piloti jedanaestog septembra. Ali treba se setiti da su ubice jedanaestog septembra uglavnom bili Saudijci.
A šta smo mi dobili? Muk. Muk u američkim medijima, uglavnom muk u evropskoj štampi, muk od naše voljene koalicije Kameron-Kleg u Engleskoj i naravno, muk iz Bele kuće. I što je najsramnije – muk od Arapa, koji umeju da procene svoje prave interese. To naravno podrazumeva i tišinu iz Al Džazire. Ja često gostujem u njihovim inače odličnim arapskim i engleskim emisijama, ali to što ne spominju Bahrein je sramna mrlja na dostojanstvu koje su uneli u novinarstvo na Bliskom istoku. Katarski emir – poznajem ga i dopada mi se – ne bi smeo da ovako ponižava svoju televizijsku imperiju.
Kameron-Kleg ćute, naravno, jer je Bahrein jedan od naših „prijatelja“ u Zalivu. Bahrein rado kupuje oružje, i tamo živi nekoliko hiljada britanskih iseljenika koji su – tokom mini-revolucije bahreinskih šiita – pisali gnevna pisma lokalnim prokalifskim novinama, u kojima su nizali optužbe protiv novinara sa zapada. Što se tiče demonstranata, sećam se da mi je jedna mlada šiitkinja rekla da bi demonstranti prestolonaslednika poneli na rukama, kada bi samo došao na Bisernu okretnicu i obratio im se. Poverovao sam joj. Ali on nije došao. Umesto toga, uništio im je džamije i optužio ih da su deo iranske zavere – što nije tačno – i uništio Biserni kip na okretnici, deformišući tako samu istoriju ove zemlje.
Obama, ne treba to ni isticati, ima svoje razloge zašto ćuti. U Bahreinu je ukotvljena Peta flota američke mornarice i Amerikanci ne bi da budu izbačeni iz ove luke (iako mogu da dignu sidra i otplove u UAE ili Katar kad god im se prohte), i žele da odbrane Bahrein od mitske iranske agresije. Zato nećete čuti da je Hilari Klinton, koja tako rado vređa familiju Asad, bilo šta prigovorila Al Kalifama. Zašto ne? Zar nešto dugujemo zalivskim Arapima? To su časni ljudi i mogu da shvate kad se kritika upućuje iz dobih namera. Ali ne, mi ćutimo. Čak i kad se bahreinskim studentma ukidaju stipendije jer protestuju ispred svoje ambasade u Londonu, mi ćutimo. Kameron-Kleg, sram vas bilo.
Bahrein nikad nije uživao reputaciju „prijatelja“ Zapada, iako voli da se tako predstavlja. Pre više od dvadeset godina, ko god je protestovao protiv dominacije vladajuće porodice, izlagao se riziku mučenja u kazamatima bezbednosne službe. Na čelu te službe nalazio se jedan bivši britanski specijalac, a njegov glavni dželat bio je opasni major jordanske vojske. Kada sam objavio njihova imena, nagrađen sam karikaturom u državnim novinama Al Kalidž, gde sam predstavljen kao besan pas. Besni psi se, naravno, moraju istrebiti. To nije bila šala. To je bila pretnja.
Međutim, Al Kalife nemaju problema sa opozicionim novinama Al Vasatom. Uhapsili su jednog od osnivača, Karima Fakravija, 5. aprila. Nedelju dana nakon toga, umro je u pritvoru. Deset dana kasnije, uhapsili su kolumnistu tog lista, Hajdara Mohameda al Naimija. Od tada nije viđen. Ponovo, muk od Kamer-Klega, Obame, Klintonke i ostalih. Ovo hapšenje i optužba protiv šiitskih doktora jer su dopustili da im pacijenti umru – naravno, nakon što su „bezbednosne snage“ pucale u pacijente – još su gnusniji. Bio sam u toj bolnici kad su uneli pacijente. Lekari su bili uplašeni i zgroženi – jednostavno nikad ranije nisu videli takve rane od vatrenog oružja. Sada su svi pohapšeni, i lekari i pacijenti iz bolesničkih postelja. Da se ovo dešava u Damasku, Homsu, Hami ili Alepu, ne bismo mogli da živimo od Kamer-Klega, Obame i Klintonove. Ali ne. Muk. Četiri muškarca su osuđena na smrt za ubistvo dvojice bahreinskih policajaca. Sudio im je vojni sud, a suđenje je bilo zatvoreno za javnost. Njihova „priznanja“, u sovjetskom maniru, emitovana su na televiziji. Ni reči o tome od Kamer-Klega, Obame ili Klintonove.
Kakve su to gluposti? Sad ću vam reći. To nema nikakve veze sa Bahreincima niti sa Al Kalifama. Reč je o našem strahu od Saudijske Arabije. Što znači da je reč o nafti. Radi se o našem apsolutnom odbijanju da se prisetimo da su za jedanaesti septembar odgovorni uglavnom Saudijci. Radi se o našem odbijanju da se prisetimo da je Saudijska Arabija pomagala Talibane, da je Bin Laden bio Saudijac, da najokrutnija verzija islama dolazi iz Saudijske Arabije, gde žive oni što odsecaju ruke i glave. Radi se o razgovoru koji sam vodio sa jednim bahreinskim zvaničnikom – dobrim i poštenim čovekom – koga sam pitao zašto premijera Bahreina ne može da izabere većinsko šiitsko stanovništvo. „Saudijci to nikad ne bi dozvolili“, odgovorio mi je on. Da, oni naši drugi prijatelji. Saudijci.
Robert Fisk, The Independent, 14.05.2011.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.05.2011.