Terorizam, terorizam, terorizam. Idemo ponovo. Izrael će „iskoreniti palestinski terorizam“ – što bezuspešno tvrdi da će uraditi već 64 godine – dok Hamas, najnovija „palestinska“ morbidna paravojska, objavljuje da je Izrael „otvorio vrata pakla“ ubistvom njihovog vojskovođe Ahmeda al-Džabarija.

Hezbolah je nekoliko puta objavio da je Izrael „otvorio vrata pakla“ napadom na Liban. Jaser Arafat, koji je prvo bio super-terorista, pa onda super-državnik – posle kapitulacije na travnjaku Bele kuće – pa onda opet postao super-terorista kada je shvatio da je u Kemp Dejvidu izigran; i on je trabunjao o „vratima pakla“ 1982.

A mi novinari smo kao vašarske mečke, ponavljamo iste klišeje već 40 godina. Ubistvo g. Džabarija bilo je „ciljani napad“, „hirurški precizan vazdužni napad“ – kao izraelski „hirurški precizni vazdušni napadi“ 1982. kada je ubijeno skoro 17.000 civila u Libanu, 2006. kada je ubijeno 1.200 Libanaca, uglavnom civila, ili 2008-09, kada je stradalo 1.300 Palestinaca u Gazi, ili kada su u Gazi prošle nedelje od „hirurški preciznih vazdušnih napada“ stradale trudna žena i beba – i 11 civila ubijenih juče u jednoj kući u Gazi. Hamas makar ne tvrdi da su njihove „Godzila“ rakete hirurški precizne. Njihov cilj su Izraelci – bilo koji Izraelci, muškarci, žene i deca.

Što važi, ako ćemo pravo, i za izraelske napade na Gazu. Ali ne smeš to da kažeš, da ne ispadneš antisemitski nacista; što je skoro jednako zlo, pokvareno, podlo i gadno kao Hamas, sa kojim je – ni to ne sme da se spominje – Izrael rado pregovarao osamdesetih, kada su ohrabrivali ovu mafijašku grupu da preuzme vlast u Gazi i tako skine glavu proteranom super-teroristi Arafatu. Novi kurs u Gazi za palestinske i izraelske žrtve sada je 16:1. On će naravno da poraste. Kurs je 2008-09 bio 100:1.

Mi pravimo i mitove. Poslednji ratni pohod Izraela u Gazi bio je toliko zapanjujuće uspešan – „iskorenio je terorizam“, naravno – da njihove navodno elitne jedinice nisu mogle čak ni da pronađu svog zarobljenog vojnika Gilada Šalita, koga je na kraju razmenio lično g. Džabari.

G. Džabari je bio Hamasov „misteriozni vođa br. 1“, kako javlja Associated Press. Ali kako, pobogu, može da bude misteriozan kada znamo tačan datum njegovog rođenja, njegovu porodičnu situaciju, godine koje je proveo na robiji u Izraelu, kada je i preleteo iz Fataha u Hamas? Kad sam već kod toga, te godine robijanja u Izraelu nisu baš preusmerile g. Džabarija na pacifizam, zar ne? Pa dobro, onda nema razloga za plakanje; ko se mača laća od mača će i poginuti, ali ta sudbina, naravno, neće pokolebati izraelske vazdušne ratnike dok ubijaju civile u Gazi.

Vašington podržava „pravo Izraela da se brani“, pa se zaklinje u tobožnju neutralnost – kao da izraelske bombe koje padaju na Gazu nisu došle iz SAD, kao što rakete Fajr-5 stižu iz Irana.

U međuvremenu, nesrećni Vilijam Hejg smatra da Hamas „snosi najveću odgovornost“ za najnoviji rat. Ali nema dokaza da je to tačno: prema časopisu Atlantic Monthly, možda je poslednji rat pokrenulo ubistvo „mentalno obolelog“ Palestinca koji je zalutao i krenuo ka granici. Drugi kažu da je kao provokacija poslužilo ubistvo palestinskog dečaka. Ali njega su Izraelci ubili kada je naoružana grupa Palestinaca pokušala da pređe granicu pa naišla na izraelske tenkove. Ako je to tačno, možda su Palestinci – doduše ne Hamas – pokrenuli razmenu vatre.

Ali zar ništa ne može da zaustavi ovu budalaštinu, ovaj idiotski rat? Stotine raketa pale su na Izrael. Tačno. Hiljade hektara zemlje Izrael je ukrao od Arapa – za Jevreje i samo za Jevreje – na Zapadnoj obali. Više ni nema dovoljno zemlje za palestinsku državu.

Obrišite poslednje dve rečenice, molim vas. U ovom skandaloznom sukobu postoje samo dobri i loši momci, a Izraelci tvrde da su dobri, dok im zapadne zemlje aplaudiraju (a onda se pitaju zašto toliki muslimani baš ne vole zapadnjake).

Problem je u tome što postupci Izraela na Zapadnoj obali i njegova opsada Gaze ubrzavaju isti onaj događaj od koga Izraelci na sav glas strepe: uništenje Izraela.

U borbi raketama – uključujući i iranske Fajr-5 i bespilotne letelice Hezbolaha – obe strane ulaze na nov teren. Ne radi se više o prelasku izraelskih tenkova u Liban ili u Gazu. Radi se o raketama i bespilotnim letelicama, a kompjuterski napadi – ili „cyber-terorizam“, naravno, kad su počinioci muslimani – biće još manje značajni nego u protekla tri dana.

Arapsko buđenje sada kreće novim putem: vođe će morati da prate raspoloženje svojih građana. Kao i, pretpostavljam, siroti jordanski kralj Abdulah. Američko glumatanje „posrednika“ na strani Izraela više ne prolazi kod Arapa. A ako Benjamin Netanjahu misli da pad prve iranske Fajr rakete zaslužuje da Izrael odgovori velikim praskom u Iranu, a onda i Iran odgovori – a možda i Amerikanci – a tu je i Hezbolah, i ako se Obama ponovo uplete u još jedan muslimansko-zapadnjački rat, šta ćemo onda?

Pa, Izrael će prvo tražiti prekid vatre, što već rutinski radi u ratovima protiv Hezbolaha. Ponovo će apelovati na večitu podršku Zapada u borbi protiv svetskog zla, u koje spada i Iran.

A zašto ne slavimo ubistvo g. Džabarija? Molim vas, zaboravite da je Izrael pregovarao, uz posredovanje nemačke tajne službe, upravo sa g. Džabarijem, pre manje od godinu dana. A sa teroristima nema pregovora, zar ne? Izrael ovaj poslednji pokolj zove „Operacija – Stub odbrane“. Stub licemerja bi bolje pristajao.

Robert Fisk, The Independent, 18.11.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 04.12.2012.

IZRAEL / PALESTINA