Only he who steps out of the frame can see the whole picture.
(S. Rushdie)
Ono što se meni učinilo dostojnim razglabanja u ovoj sramotnoj Naši vs. Peščanik epizodi, to je dotični sense of entitlement, to jest spremnost, bes i strast sa kojom svi ti Ušće-Lešće-ne-damo-te-Hagu- Slobo-Slobodo nesrećnici panično, nepokolebljivo, bez trunke sumnje ili premišljanja – brane svoje Pravo na Zabludu. Zašto se za istinu nikada ne gine tako spremno i rado kao za laž? (Baš zato što je Laž – zato za istu i mora da se gine! Istina se piše malim slovom, sasvim je obična i lako dokaziva, ne trazi žrtve.)
Oni ljudi VERUJU, van svake sumnje im je – da Pesčanik upravo poklanja Kosovo Albancima! I bilo kakva racionalna diskusija (na primer otkud Pesčaniku Kosovo, i nije li isto vec odavno poklonjeno) je ne samo nemoguća već i debelo kontraproduktivna. Kontaminacija lažima se ne leči hiper-dozom istine, a pogotovo ne kada su zatrovani u masi i urlaju. (fuck, ne leči se, po svemu sudeci, ama baš nikako… Mozda jedino RAZOČARENJEM, na duge staze?)
Kako ljudska bića sebe dovedu do toga da masovno veruju u koloplet najapsurdnijih i sasvim očevidnih neistina – i zašto su vec u sledećoj sekundi spremni da rascopaju glavu svakome ko se usudi da im postavi par nezgodnih podpitanja? Često se tu rabi jedna nišči-duhom-white-trash simplifikacija: kao, svi ti koji nose Slobine, Dražine, Putinove (hoćemo gusle!) slike su krezubi, neoprani i alkoholisani. I jesu, ovi u prvom redu, sa slikama. A sa druge strane, imaš kol’ko ti duša ište profesora univerziteta, doktora nauka, visokih vladinih činovnika koji su kupili istu tu laž, sebe takođe bez ostatka investirali u identični naopaki svetonazor. Sa kakvim sam se sve samo načitanim i inteligentnim skotovima klao po internetu, onomad, dok mi se još htelo!
Nije tu u pitanju ni nedostatak informacija ni nepoznavanje logike, vec bezobrazno selektivan odnos prema obe stvari. Fašista BIRA jednu bitno drugačiju verziju istorije – i možda upravo činom tog izbora i postaje fašista. Kada TAJ led upadne u oko – slika sveta počne da se prelama na vrlo specifičan način. However, ovo ni najmanje ne objašnjava dotičnu nepokolebljivu ZADRTOST sa kojom nacoši brane svoje pravo da budu zli, upornost kojom odbacuju svaki rezon i razgovor, i iznad svega – ljutnju i uvređenost kada ih neko nazove fašistima! Mogu ja da na sav glas mrzim pedere, Čedu, Cigane i Šiptare (i otprilike tim redom) – ama nemoj samo neko da bi se usudio da mi kaže da sam to što jesam! (Dobar srpski fašista se samog sebe stidi! Al’ će utoliko jače da te taba!)
U čemu je, dakle, tajna? Na šta se ti ljudi u stvari primaju? Kako bre nikako da se otkače? Je li adiktivan, je li SLADAK – fašizam?
Imam vrlo neubedljiv odgovor na gornje važno pitanje (a rad bih bio čuti kakav bolji): čini mi se da je neophodno da čike sa televizije kažu da je sasma okay mrzeti pedere, Čedu i tako dalje. Čini mi se dovoljnim kada se najočiglednija neistina upiše u ustav. A nije loše ni kada se čitavo društvo bavi potpuno nepostojećim problemom.
Ovde sam gledao taj mehanizam na delu dva puta: prvi put kada su podivljali mediji, iz čiste dosade & duga vremena, suđenje O.J. Simpsonu raspirili u histeriju neviđenih razmera. Heck, da su veselog Odžeja kojim slučajem osudili (a samo zato i nisu!) imali bi jedan fini rasno-građanski rat, pa makar samo lokalno, na širem području LA-ja. (sad se nešto prisetih da je i Aranđelovac jedan anđeoski grad :-)
Drugi put, of course, kada je krenulo weapons of mass destruction pranje mozga. Ako je Kosovo najskuplja srpska reč (a nije, nego je najskuplja sledeća sintagma: etničko čisćenje), onda je WMD najskuplji američki akronim. Propaganda kojom su nas zasipali Dabja i njegova vlada sa malih ekrana televizijskih prijemnika nije bila nimalo kvalitetnija niti suštinski drugačija od čuvenog Drugog Dnevnika iz ranih 90-tih. Isti recept. Masovna proizvodnja laži, autorizovanih na najvišoj instanci je takođe našla odjeka u narodu – i indukovala agresiju, rat i smrt. Baš kao što kaže M. Scott Peck: laž vodi direktno u zlo.
Sad, ovde se to dešava jednom u deset godina, pa i onda to Ovde u stvari nije ovde, nego nešto južnije (mi fini Kanađani se pravimo kao da nas se ne tiče, a posle ipak ginemo po Avganistanu) – a u zlosrećnoj Srbijici ne popušta, NIKADA. Taj mučeni narod toliko uporno sluđuju, i tako decenijama – šta drugo i očekivati, osim proključale kisele vode umesto mozga i kič-emocija kreiranih & raspirivanih by RTS, u svim inkarnacijama?
U Srbiji će fašizam morati da se ukida isto onako kako je i uvođen: s vrha.
(A na taj način je ukidan i drugde.)
Odande gledajući
Peščanik.net, 09.12.2007.
