Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

U situaciji velike napetosti i straha koje iz nekih razloga stvara vlast, tema dana je traženje istine, to jest odgovora koje vlast duguje javnosti. Traži se istina o oružju koje je nekakav slučajni prolaznik našao u blizini Vučićeve porodične kuće i prijavio policiji. Traži se istina da li je ono služilo za atentat na premijera Vučića i čemu je služilo oružje nađeno u garaži na Novom Beogradu. Traži se istina o visoko rangiranom funkcioneru UKP koji je po rečima premijera i ministra policije dugo radio za CIA, dostavljajući sve podatke o delovanju UKP jednoj stranoj obaveštajnoj službi. Šta je istina o vršljanju stranih špijuna koji ruše Vučića, i to svi sa zapada i iz Amerike. Nema naznaka zašto bi ga ti špijuni rušili, jer njima nikako ne može smetati „reformski i proevropski premijer“, zbog čega Vuk Drašković misli (valjda po nametnutoj analogiji sa Đinđićem) da je premijer meta domaćih anti-evropskih faktora. Traži se istina o Andreju Vučiću i čime se on zapravo bavi. Traži se istina o Savamali, ali kad to pomeneš darneš vlast u sam živac, a to strašno boli. I kad je pre neki dan nemački ambasador rekao kako „pomno prati istragu o Savamali“, komentar je bio – vidi, usudio se to da kaže, a Vučićevi kerberi nisu smeli da ga napadnu. A zašto smeju da napadnu američkog ambasadora, kruna je misterije koja vlada političkim životom u Srbiji.

Mnogo je pitanja, ali po svoj prilici odgovora neće biti. Ta pitanja se ni ne postavljaju da bi se na njih odgovaralo, jer odgovora zapravo nema. Nema ih ako znamo da se Vučićeva i naša stvarnost proizvodi u njegovom kabinetu. Besmisleno je pitati šta je istina ako je ona ukinuta. U stvari, ako pogledamo unazad, primetićemo da je podizanje napetosti oko nasilnog rušenja Vučića već izvežbana i stara stvar, koja se obično razume kao zamajavanje javnosti i bacanje prašine u oči da ljudi ne vide koliko loše žive. To nije cela priča, ali jeste tačno, jer je već toliko puta ukazano da je vladajuća politika ekstremno manipulativna, kontra-faktička, propagandna, rejtingu okrenuta, hvalisava i prepuna obećanja „kula i gradova“.

Do odgovora koje traži javnost se nikako ne stiže, jer Vučić ima specijalni metod da blokira odgovore. Taj metod je prilično jednostavan i odvija se u tri koraka: haos – istraga – ćutanje. U poslednjem slučaju to konkretno izgleda ovako. Prvo se napravi neviđena halabuka, ređaju se kontradiktorne i nelogične priče o nađenom oružju, mnoštvu „bezbednosno interesantnih lica“, čak njih 97 koji su šetali baš u Jajincima i baš u blizini porodične kuće Vučić, koje je Vulin brže bolje pretvorio u 97 ubica. Zatim ministar policije objavljuje da se ne preti samo Vučiću nego i njegovom bratu, ne zna se zašto, valjda zato što Vučić mnogo voli brata. E, kad se stvar dovoljno zamuti i niko živi iz tih laži ne može isplivati, onda se cela buka prebacuje u istragu u kojoj će istina potonuti. Sad svi ima da zaćute u interesu istrage, sem omiljenog tabloida u kome već ko zna koji put kreće napad na nezavisne novinare (CINS, BIRN i nevladine organizacije).

Kad se stiglo do faze ćutanja, Vučić je najavio da će onima „koji kriminalizuju njegovu porodicu“ dati „pristojan odgovor“ na RTS-u. I šta se dogodilo? Opet je primenio isti metod. Prvo je građane udavio pričom o suficitu i deficitu, te velikim ekonomskim uspesima Srbije kojima se MMF divi, dok ovdašnji neprijatelji zvocaju. Kad se stiglo do teme, krenuo je da ćuti jer traje istraga, pa je na niz pitanja o oružju i atentatu odgovarao – ne mogu da odgovorim. Procedio je da ima nekih novih informacija koje govore da je ceo slučaj oko atentata mnogo ozbiljniji nego što je on mislio. O Crnoj Gori iz istih razloga nije mogao da kaže ništa, sem da je bilo jako opasno. Odbio je sve neistine o vezama njegovog brata sa narko mafijom, o čemu su pisali neki šarlatanski portali i tabloidi. Žalio se kako su ti neprijatelji poverovali u atentat na Tadića 2004. koga nije bilo, a u atentat na njega ne veruju, već mu se još podsmevaju. Temperatura u studiju je naglo porasla kad ga je novinarka iznenada zapitala: da li ste zadovoljni istragom o Savamali. Gospode bože, šta joj bi. On gubi kontrolu i počinje da viče, pita čime da budem zadovoljan i kreće u napad na novinarku. Ona, sram je bilo, brine za tri nelegalne barake koje su srušene, a nije se zapitala zašto nije pronađen ubica pevačice, jer ni to nije otkriveno isto kao ni Savamala. Ali njoj su važnije te nelegalne barake nego ljudski život. Odgovorite, ponavljao je izbezumljeni premijer, šta vam je važnije: barake ili život, izlivajući talase agresije po uplašenoj novinarki.

Iako se unapred moglo predvideti da nikakvu istinu o opasnim događajima nećemo čuti, vredi se zapitati šta je svrha uzbunjivanja javnosti atentatima i državnim udarima, i odakle to sadističko mrcvarenje građana oko Savamale, slučaja u kome je zakon ustupio mesto bezakonju u fantomkama.

Haos oko atentata koji se nije dogodio služi zastrašivanju građana, kao sredstvo učvršćivanja autokratske vladavine koja sve više liči na strahovladu koju je Vojin Dimitrijević definisao kao ukidanje zakonitosti, to jest arbitrarno optuživanje po izboru vlasti. Ako smo sve bliži tome, bavljenje maglama o ugroženosti vlasti postaje opasna zona u koju se ne treba petljati ako građanin/ka ne traže đavola. Preporuka je ćutati i ne mešati se. Ali zastrašivanje se ne svodi samo na one najglasnije, nego se odvija i daleko od očiju javnosti, u pritiscima kojima su izloženi mnogi ljudi. Istraživanje portala Crta o učešću građana u političkim aktivnostima, pokazuje da lokalni odbornici preletači u SNS to ne čine samo iz koristoljublja, nego i iz straha, jer im nepoznata lica „prate decu“ i noću sede u džipovima pred kućama.

I na kraju se treba zapitati otkud ta atmosfera zastrašivanja i rat protiv građana? Meni se čini da je promenjen kulturni kod, tako što su sve sfere društva, naročito politika, zagađene razsocijalizacijom, to jest oslobađanjem agresije i podupiranjem amoralnosti, cinizma i razularene prostote. Naš javni život se primitizovao. Dozvoljeno je naglas kazati brutalne izmišljotine o ljudima i preplaviti javnu sferu fiktivnim neprijateljima, nacionalizmom i sadističkom zabavom. Zaglupljivanje osiromašenog naroda radi punom parom. Tome su najviše izloženi mladi i ljudi iz slabije stojećih slojeva našeg društva. Taj deo populacije je izborna baza ex-radikala. Na drugom kraju društvenog spektra ova promena kulturnog obrasca naišla je na neprikrivenu odbojnost društvene elite i svih razumnih i pristojnih ljudi. Razbijački ambijent koji stvara vladajuća sorta ljudi u današnjoj Srbiji, naišao je na autentično i spontano neprihvatanje kod ljudi veoma različitih uverenja, interesovanja i zanimanja. To su ti Oni koji kritikuju i na koje Vučić neprekidno viče, označujući ih za glavne neprijatelje, čije glave se onda rastržu po državnim tabloidima. Tu su i građani (oni na društvenim mrežama) koji su odbili da se prilagode vladajućem prostakluku, ukidanju demokratskih sloboda i strahovladi jednog čoveka. Oni otvoreno odbacuju Vučića i njegove poltrone, kao predatore koji uništavaju poslednje rezerve moguće modernizacije Srbije. Oni ne prihvataju Vučićevu definiciju Srbije kao revanšističke države prema susedima, zapadu i EU. Ne prihvataju rušenje svog grada, bezakonje i suspedovanje države. Zato Savamala neće biti zaboravljena.

Vučić nije uspeo da pridobije pametnu i razboritu Srbiju. Ona ga nikad neće prihvatiti. I to ga najviše žulja, jer on zna šta to znači. Zato će biti još tarapana, atentata i državnih udara po istom kalupu. Koliko dugo, zavisi od toga koliko će zrelosti pokazati pametna Srbija.

Peščanik.net, 09.11.2016.

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).