Radio emisija 23.04.2010, govore: Biljana Kovačević-Vučo iz YUCOM-a, sociolog Ivan Kuzminović i profesor filozofije Žarko Puhovski.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Godinama unazad na početku ove emisije mogli ste da čujete Biljanu Kovačević-Vučo, predsednicu Komiteta pravnika za ljudska prava. Postoji samo nekoliko nezamenljivih sagovornika Peščanika, Biljana Kovačević-Vučo je bila jedna od njih, a ona je i prva od nezamenljivih koja nas je napustila. Ona će danas u četiri sata biti sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a ovo je naš oproštaj od nje.

Biljana Kovačević-Vučo: Ja ne znam da li je promaklo ljudima, juče je izašao jedan tekst u Pressu, gde su napali Jelka Kacina, koji je odan Srbiji, koji se pojavi u Skupštini, to nisam gledala, ali sam čula da je pozdravio srpsku Skupštinu na svim jezicima manjina. Ja to, naravno, shvatim da je ta poruka u skladu sa onim što piše u toj rezoluciji o normalizaciji odnosa, dobrih odnosa sa susedima i to je jedan gest jednog političara koji se, eto, obratio u Skupštini na srpskom i na jezicima manjina. Između ostalog, on je rekao i merdita, znači na albanskom. E, tim povodom i pričamo ovo sve. U Pressu izađe jedan tekst, da je Jelko Kacin pozdravio srpsku Skupštinu sa šiptarskim pozdravom i da na to niko nije reagovao i onda oni kreću da pitaju političare šta misle o tome. Odvratna provokacija Jelka Kacina, šta on misli i na kraju se taj tekst završava sa mišljenjem Borisava Pelevića, znači on je sada član Srpske napredne stranke, viđeni član. Da sam ja to čuo šta je rekao, ja bih mu rekao marš napolje iz Srbije. Ta reakcija Borisava Pelevića, što bi nas to čudilo? On je to. On je to pa je to. Ono što mene užasava, što je reakcija svakoga, jao, stvarno nije trebalo. Šta mu bi da pozdravi na albanskom? To je normalna reakcija. Pa dobro, pa nije baš trebalo. Čekaj čoveče, pa šta ako je pozdravio na albanskom? To je ipak prilično nedopustivo. Hej ljudi, ne radi se to tako. A kome da kažeš – ne radi se to tako?

Patrijarh simbolizuje nešto drugo od onoga što mi mislimo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kada je on umro i kada su ljudi u njemu prepoznali maltene sveca, ja sam to zaista doživela kao autentičnu potrebu ljudi da odaju počast dobroti, bez obzira da li je on stvarno bio dobar ili ne. U tom trenutku sam mislila da to treba poštovati. Mislim da u takvoj situaciji razumni ljudi treba da zaćute. Onda sam, kao ateista, ne agnostik, ja sam ateista – često suzdržana po tim pitanjima, jer ja mislim da crkve moraju da se pitaju o društvenim pitanjima. To nije tačno da oni ne smeju da se pitaju, svugde se pitaju, ali da oni ne smeju da nastupaju sa pozicija moći, što se veoma često dešava od strane Srpske pravoslavne crkve, takoreći redovno. Mene samo čudi kako smo došli do toga da danas u Srbiji izjasniti se kao ateista nije moguće. Šta bi se desilo sa mnom kao članom vlade, koja bi na primer otišla na sahranu patrijarha Pavla? Ja se tamo ne bih krstila. Da li ja mogu da idem tamo i da se ne krstim, zato što se ja ne krstim? Šta se dešava? Šta se dešava sa nama ateistima? Mi se smatramo kao falični ljudi.

Svetlana Lukić: Kao ostaci komunizma.

Biljana Kovačević-Vučo: Da, kao ostaci komunizma. Mi smo ideološki neprijatelji zato što je ateizam ideologija bezumnih. I sada ta ideologija bezumnih koja se oličava u ateizmu te ograničava da govoriš otvoreno o nekim stvarima i pogotovo ograničava te da budeš kritičan prema crkvi. Ja sam primetila namere Borisa Tadića, koji je hteo da iskoristi smrt patrijarha za svoje biračko telo, i one nisu, uslovno rečeno, nelegitimne, ali je način izvedbe svega toga bio katastrofalan.

Zbog Parade ponosa ponovo smo postali vest na CNN-u i na BBC-u. I naravno, drugi događaj, to je ubistvo Tatona i intervencija francuskog ambasadora kod državnih organa. Došlo je do onoga što je bilo potpuno neverovatno, da su ljudi koji su homofobični, kojima zaista ne pada na pamet da idu na Paradu ponosa, koji su mene pitali – nećeš valjda da ideš na to. Kad se ovo desilo oni su se identifikovali sa tom ugroženom grupom i shvatili su – čekaj, ako su ovakvi protiv njih, ne bih ja njih tukao. Oni su se identifikovali sa tom grupom i došlo je do pozitivne promene u svesti ljudi koji nisu nasilnici, ali koji imaju veliki niz predrasuda o tome i koji se vode stereotipima. Oni su u stvari stali na stranu jedne manjine koja je pokušala da organizuje pride paradu. Međutim, odlaskom francuskog ambasadora kod vlasti, koji je, naravno, s pravom protestovao, političari su shvatili da je mnogo manja cena od protivljenja nasilju, da stanu iza francuskog državljanina, jer ceo svet je to isto tako osudio, i da će tako imati manje posledica u javnosti i u biračkom telu. I onda su poništili priču o Paradi ponosa, krenuli su svi zajedno u novu sabornost – svi osuđujemo nasilje, svi osuđujemo ubistvo francuskog državljanina, palimo sveće, što je sve jedna lepa manifestacija solidarnosti, ali tu nema ni reči o sopstvenoj odgovornosti kako je do toga došlo. Znači, ti isti političari koji pale sveće su objektivno odgovorni za to što se desilo. Ali što je još gore od toga, više nema reči o ljudskim pravima i borbi protiv diskriminacije. Priča o Tatonu se pretvorila u ogoljenu priču o nasilju huligana protiv stranog državljanina, ali ne u smislu – to je ksenofobija, koja dominira ovim prostorima. Ne povezuje se ubistvo francuskog državljanina sa jednim odvratnim, ksenofobičnim, rasističkim tekstom Vukadinovića u kome on pozdravlja visoku svest navijača koji zvižde na Marseljezu. Ništa se to ne povezuje i uopšte se ne povezuje ta atmosfera ksenofobije sa nasiljem koje je direktna posledica govora mržnje, ksenofobije, rasizma i Antonića i Nove srpske političke misli i svega, nego sad svi osuđuju nasilje. To je tako jedno beznačajno opšte mesto, kao kad bi pitali ljude na ulici – da li ste vi za ubistvo ili protiv ubistva. Mislim da najokoreliji ubica ne bi rekao – ja sam za ubistvo, zato što on ima svoje razloge zašto ubija, ne ubija on zato što je za ubistvo kao takvo. U takvoj situaciji nije ni čudo što se javlja 1389. da učestvuje na skupu protiv nasilja.

Ti sve te momke koji su u 1389. da pitaš da li su za nasilje, oni bi rekli – ne, mi nismo za nasilje, kad smo mi bili nasilni. A što su dolazili do naših prostorija, urlali, vrištali protiv nas, pa i to je nasilje. Ti nekome osporavaš pravo, prozivaš da su izdajnici, opsedaš im kancelarije i pretiš. Oni će reći – to nije nasilje, oni su izdajnici i antisrbi. Kao što akademik i istoričar Krestić kaže – ne treba zabraniti te organizacije, one su patriotske, one reaguju na antisrpsko ponašanje i izdajništva nevladinih organizacija. Znači, oni su posledica naše izdaje. I od Krestića u Pravdi do ovog prijavljivanja 1389. i ponašanja naših političara, koji su sada markirali nasilje kao takvo, nije veliki korak. Na kraju, kad se sve svede i izračuna biće da ne bi bilo fašista da nema antifašista. Znači, našli smo zajednički imenitelj, to je nasilje. Ajde da vidim tog čoveka koji će da kaže – ja sam za nasilje. Naši političari koji smatraju da su evropski političari moraju da shvate da nasilje u sebi sadrži jednu vrednosnu komponentu, ne može da se nasiljem nazove borba protiv fašizma, ali fašizam to jeste, on je nasilna ideologija sam po sebi. Nije nasilje samo čin ubistva, nasilje je i zagovaranje ostvarivanja određenih ciljeva koji ne mogu da se ostvare nenasilno. To je posledica dugogodišnje kriminalizacije Srbije, koja je kriminalizovana već 20 godina i sada se ono što se nekad dešavalo u ratu u Bosni i Hrvatskoj dešava u Srbiji. To je patološka, ali očekivana, posledica patološkog stanja u kojem smo živeli. Ne kažem da je dobro, ali je očekivano zato što nije sprečeno, zato što ni nova vlast, ni ona prethodna, ni ona iza nje nije zauzela jasan i prosvetiteljski stav i rekla – da bi došli u Evropu, da bi ostvarili modernu, otvorenu Srbiju, moramo da se zalažemo za te, te i te vrednosti. Sada smo u situaciji da je Ivica Dačić, koji je deo te vlasti, koji je deo te najodgovornije stranke za ono što se dešavalo i za ove posledice, jedini u stanju da kaže – Nedić van, nema rehabilitacije Cvetkovića, i koji je jedini u stanju da poveže nasilje sa kontaminiranim vrednosnim stavovima vlasti. Ne može se boriti protiv nasilja i tražiti da se stoji mirno pred Nedićem ili kad se on spomene. Ako Nedić simbolizuje i Banjicu i logore i progon Jevreja, da li je on subjektivno ili objektivno kriv, hajde da to bude stvar za raspravu, neka pišu komade, neka razmišljaju o tome. Ali ti kada kažeš – pred Nedićem se stoji mirno, onda šalješ poruku da su te vrednosti koje su postojale za vreme okupacije i te kvinsliške vlade prihvatljive. I onda se čudiš otkud nasilje, pa ja sam tako fin čovek.

Živimo u vrednosnom zagađenju iz koga ne možemo da izađemo dok stranke na vlasti ne preuzmu tu prosvetiteljsku ulogu. Bojim se da će tu prosvetiteljsku ulogu jednog dana preuzeti ove najdesnije i najnacionalističkije stranke i to u cilju nekog pragmatizma i dodvoravanja. To je ono što je opasno. Sada imamo ovu sabornost na koju padaju i predstavnici nevladinih organizacija koji pritiskaju državu da preduzme sva sredstva. Pa nije cilj da teraš državu da bude represivnija. Država mora da pokrene krivične postupke i da se tačno zna šta jeste a šta nije kriminalno ponašanje, međutim, kod nas je nasilje, govor mržnje i zločin iz mržnje postao deo svakodnevnog života na koji smo mi senzibilisani, koji ne prepoznajemo dok nekoga ne ubiju. Pa ni tada se to ne prepoznaje kao posledica kolektivne zatrovanosti mržnjom i nasilničkim ponašanjem dok to ne pogodi neku stranu državu ili dok to ne izazove pažnju BBC-a, CNN-a, stranih vlada, međunarodnih organizacija, UN-a, Evropske unije, Saveta Evrope. Eto, dotle se to ne prepoznaje. Juče sam gledala ono što je organizovao ministar za ljudska i manjinska prava, paljenje sveća Tatonu. Svi su stali u taj red, stao je i Božović, ja čekam i Amfilohije da se pojavi, što se ne bi pojavio, pa čovek je protiv nasilja, ali to ne važi za Sodomu i Gomoru, pa zna se šta se radi sa Sodomom i Gomorom, a zna se šta su pederi. A pa nećemo tako. Svi će stati u taj red. Priča je kidnapovana za neke pragmatične političke uske ciljeve i treba biti jako oprezan i istrajavati u pritisku na vlast da zaista promeni nešto u poimanju toga što se zove nasilje, govor mržnje, diskriminacija, zločin iz mržnje i da preduzme sve mere, pre svega preventivne da se to više ne dešava. Preventivne mere bi podrazumevale da predsednik države Boris Tadić nauči neke pojmove iz politike i da ne lupeta o principu strogosti i odgovornosti. Stvarno te sramota da ga gledaš kad sa onom ozbiljnom facom kaže – primenićemo princip strogosti.

Šta znači princip strogosti? Ne može da se tako igra predsednik države. Ili može, ali kada ga posle toga pobedi Toma Nikolić onda ćemo mi biti krivi mi što smo ga napadali, a neće da bude kriv on koji je lupetao, sve vreme bio nekompetentan i izigravao tu nekog cara i postavljao Zoricu Tomić za ambasadora. Mislim, stvarno, školski drugovi. Pa je l’ ima još neko iz tog razreda, ne znam, da li je i tetkicu zaposlio da bude šef u Gradskom saobraćajnom. Ne znam koliki je taj razred, valjda računa i onaj u kome je bio razredni starešina.

Država je kidnapovala i protivzakonito izvela iz zemlje Miladina Kovačevića. Ja to odgovorno tvrdim, to je uradila država, jer konzul je država Srbija. Gde da se sudi u Americi – nepravedno sudstvo, Indijanci, Crnci, bombardovanje Srbije, i muslimani su pomogli ovome, bila je provokacija. I cela priča je dobijala tako neku odvratnu političku konotaciju, koja se na kraju završila tamo i gde treba, sa radikalima u skupštini Srbije. Ali nisu radikali problem, problem je država Srbija, problem je Ministarstvo inostranih poslova, problem je spremnost Srbije da ni za jednu stvar ne odgovara, od Srebrenice do Miladina Kovačevića. Meni je jedino onako malo gorko i tužno da jedan tip koji nokautira čoveka i svojim udarcem ga dovede do toga da bude u komi nekoliko meseci, i da se cela država upregne u zaštitu tog jednog čoveka zato što je krivično delo izvršio u Americi.

Cela priča oko Legije je nezavršena, i ta priča sa Legijom mora da se oživi. Šta je Legija radio u noći kad se predao? Šta su radili Rade Bulatović, Tijanić i ekipa RTS-a, šta je Jočić radio tamo? Kome je u interesu da Legija pobegne iz zatvora? Mi svi očekujemo da će on da pobegne iz zatvora, nas to uopšte ne iznenađuje, mi samo gledamo kako će to da se izvede. Plastični pištolj je pokriće za priču da je sve to neozbiljno. Zaista je uspešno izvedeno to jedno kolektivno zaboravljanje događaja koji se zove ubistvo Zorana Đinđića, po sličnom mehanizmu kao što je postalo već dosadno da se priča o ratnim zločinima, o Vukovaru, Dubrovniku, Srebrenici, Sarajevu… Užasno je to što se dogodilo, to se izanđalo. Učesnici tih događaja, znam veliki broj ljudi koji su bili veoma aktivni u antiratnom i antinacionalističkom pokretu, i dezertere, i ljude koji stvarno nisu hteli da uzmu učešće u tom ratu, da su i oni siti, da neće više da se bave time.

Imamo Ustav gde se brišu svi Albanci, iako se pretenduje da je Kosovo Srbija, i to je čišćenje Srbije od Albanaca. Zatim, imamo čišćenje Srbije od malih stranaka, čišćenje Srbije od nevladinih organizacija, čišćenje Srbije od nepodobnih pojedinaca i imamo zaista jednu putinizaciju Srbije, na koju smo mi upozoravali unazad pet godina, ali su nam se svi smejali. To se radi na jedan način koji nikada nije isti. Ne možeš ti da očekuješ da će to da bude potpuno kopiranje tog modela, niti Srbija ima tu moć, niti ima to bogatstvo, niti ima Putina, ali Srbija to radi sa Borisom Tadićem. Kakav Boris Tadić, takva i putinizacija.

Dok smo se mi smejali Borisu Tadiću, dok smo ga nazivali Kenom, Barbikom i ne znam više kako, zapostavili smo glavnu stvar, da je on čovek Srbiju stavio totalno pod svoju kontrolu i da za to nije potrebno da budeš gigant ljudske misli, niti je to potrebno da radi trust mozgova, nego je to povoljan sticaj okolnosti, saveznici ili sive eminencije koje te podupiru u svemu tome, pa i beskrupuloznost, i da je to dovoljno, pa da se od Srbije napravi svoja igračka, svoje carstvo, svoje dvorište. Oni nama i dalje govore gomilu bedastoća i budalaština u koje niko živi ne veruje, ali ti nemaš tu četvrtu vlast, nemaš artikulisano javno mnjenje koje može političare da kazni. Pošto ti to nemaš, pošto je Srbija isprepadana od toga da može da bude i gore, onda imaš jednu totalnu blokadu i jednu stagnaciju koja je za Srbiju isto što i povratak unazad. Ja mislim da ne postoji čovek u ovoj državi koji nije zabrinut šta će da bude, kako će da živi, kako će da preživi ovaj period, a da pri tom apsolutno nema odgovornu vlast od koje očekuje bilo šta. I ti si onda u situaciji da se aktivno uključiš da rešavaš neke stvari, a ne možeš da stalno kritikuješ vlast, dosadan si, da organizuješ nešto, nemoguće je. I naravno, tu postoji i ono sa čim Srbija nikad nije raščistila, a to je kriminalizacija države. Mi smo država koja bi trebalo da živi od insajdera, znači, od svedoka-saradnika, od onih koji znaju da se nešto dešavalo pa sa tim izlaze u javnost. Moraš da odmeriš da li je značajniji taj čovek koji je bio u nečemu, pa nešto hoće da kaže za raščišćavanje, ili je značajnije da taj čovek koji je u tome učestvovao bude kažnjen. Tu dolazimo do slučaja Caneta, on je markiran kao švercer cigaretama, uhapšen u Rusiji, pušten iz Rusije iz ekstradicionog pritvora, nisu ga izručili, putuje slobodno po Evropi i sve, i sad hoće da kaže. Da li ima neko u Srbiji ko ne želi da zna kako je Mihajlović ucenjivao Caneta Subotića? Da li ima neko u Srbiji ko ne želi da zna kako je to Cane Subotić i koga finansirao, kako je Cane Subotić preko Damira Fazlića davao Tijaniću? Zar to nisu podaci koji interesuju Srbiju?

Svetlana Lukić: Tijaniću?

Biljana Kovačević-Vučo: Tijaniću, da. Ne, nego tužilac odmah njemu preti da će mu oduzeti imovinu i tako u stvari servira javnosti – ej, to što taj priča, to nema nikakve veze. Je l’ švercer? Jeste švercer. Preseca se to i priča se završava. I zato smo mi do guše u kriminalizovanoj državi i to je zapravo to najteže nasleđe Miloševića, ta kriminalizacija koja ne može da se otpuši, ne možemo da prodišemo. Ti sad to naravno ne možeš da dokažeš, ali svojom kožom, svojim svakodnevnim životom ti znaš da je to tako. I onda imaš tu Borisa Tadića. Nije stvar u tome šta mi mislimo o Borisu Tadiću, nego kako on sebe doživljava, a on sebe doživljava kao moćnog čoveka. U tom smislu taj moćni čovek beskrupulozno pokazuje da će on svima nama pokazati koliko on jeste moćan. Mi smo tu prilično omanuli.

Više sam dosadna sa tim Dobricom Ćosićem, ali njega mi stvarno neozbiljno shvatamo. On je jedna dosta opasna pojava. Odgovorno tvrdim da je Dobrica Ćosić za zatvor. Jedino godine mogu da ga spasu, a tako su ga i branili Antonić i ostali. Kada sam čitala njegovu poslednju knjigu Vreme zmija, nisam mogla da verujem. On je napadao Miloševića za ono što Milošević nikada nije bio. On napada Miloševića zato što je predao Sarajevo, znači za izdaju. On optužuje Miloševića zato što za vreme NATO-bombardovanja nije ranije kapitulirao, a u stvari se sâm Dobrica Ćosić boji bombi i taj svoj strah pretvara u princip. On govori da je to jedini totalni rat koji je ikada u istoriji čovečanstva vođen. On sedi na terasi, unuk mu čuva strah, i odatle prkosi tomahavcima. Spava na podu da ga ne bi pogodio geler, a noću, kada nestane struje, on govori o totalnom ratu i o tome da su nas ostavili bez vatre i vode, da je napadnut svaki Srbin, da je napadnuta svaka kuhinja i kupatilo. Mi nismo zaslužili da imamo takvog oca nacije, njemu fali samo ona kapuljača Kju-kluks-klana. Takav govor mržnje, tolika glorifikacija sopstvenog naroda i nipodaštavanje, kako ih on zove, Šiptara, muslimana, mudžahedina i ustaša.

Ja moram da pročitam da ne bi bilo da ja se sporim sa ideologijom Dobrice Ćosića, briga me za ideologiju Dobrice Ćosića, neka se zalaže za veliku Srbiju koliko god hoće, dok to ne ugrožava druge. Neka se zalaže za podelu Kosova, briga me i za to, uopšte neću da ulazim u tu vrstu ideološke rasprave sa Dobricom Ćosićem. Hoću da uđem u rasističku knjigu koju je izdao državni Službeni glasnik, znači država stoji iza toga. Hoću da se obelodane sve rasističke izjave Dobrice Ćosića, koji je guru, otac nacije i duhovni uzor našeg predsednika države, i da vidim da li će neko da stane iza toga. Ne treba mi Olja Bećković i Boris Tadić koji će da kaže – ja sam razgovarao sa njim i nikada nisam primetio da je on prema albanskom narodu pokazivao stav nipodaštavanja.

Evo, pročitaću vam šta kaže za Albance, 200 strana pre one rečenice zbog koje smo ga tužili: „Satanizacija Srba koju je čitavu deceniju vršio Zapad, izazvala je mržnju, zlovolju, preziranje Srba kod čitavog čovečanstva koje gleda televiziju.“ – ej, televiziju. „Najgore u našoj nesreći i stradanju je to što mi ne izazivamo ni sažaljenje, mi smo lišeni milosti i milosrdnosti ljudske, mi smo lišeni solidarnosti čovečanske. Televizovano čovečanstvo smatra da smo zaslužili stradanje i patnju, veruje da se zločinima nad srpskim narodom izvršava neka božja i ljudska pravda. Televizovano čovečanstvo nas prezire, jer ga svakodnevno ubeđuju da smo mi izvršili etničko čišćenje i kolektivni zločin nad Šiptarima. Taj primitivan, polucivilizovan narod, lukav i svirep, kriminalizovan trgovinom drogom i socijalno degradirajućim radom i položajem u Evropi i Americi, uspeo je da novcem, krvavo zarađenim, stvori moćan lobi i zaštitnike u najmoćnijim i najcivilizovanijim državama. Ksenofobija je nova globalna ideologija mržnje, mi Srbi smo novi semiti. U stvari, mi smo metafora zločinačkog naroda. Jevreje, Turke, Nemce, Ruse, Engleze, Francuze, Holanđane, Špance, Portugalce mrzeli su pojedini narodi ili nekoliko naroda. Oni su bivali potčinjeni i eksploatisani u ratu. Nas mrzi više od milijardu ljudi, svi koji gledaju televiziju. Nas mrze oni koji nas ne poznaju, mi smo zemaljske sotone. Sličnih zabludnih mržnji bilo je oduvek, ali nikada u razmerama sadašnje srbofobije.“

E, sad srpski zločin. On je čuo od nekog svog prijatelja Svetozara Stijovića da se iz Peći proteruju Albanci – ne, on kaže Šiptari. On je strašno ogorčen zbog toga što rade srpska vojska i policija – ako je to tačno. On to nekoliko puta čuje, ali nekako mu se do kraja knjige nije potvrdilo da je to tačno, a ovo što su oni uradili nama jeste. „Ako je to tačno, to je sramota nacionalna. Taj kolektivni zločin srpske vojske poništava etnos srpskog naroda i svrstava ga u varvarske narode“. Slušaj sada, poništava etnos srpskog naroda, pod uslovom da je to tačno, „i svrstava ga u varvarske narode kakvi su nemački, američki, hrvatski, muslimanski i azijatski.“ E, pošto još nije proverio da li je to tačno, onda kaže ovako: „I Klinton je večeras u govoru američkim veteranima dugo govorio o Kosovu i srpskim zločinima nad Albancima. Klintonov govor mržnje je ravan Hitlerovim govorima mržnje kada upućuje armiju u rat protiv naroda niže rase. Bez struje, vatre i vode ne može da se trpi bombardovanje. Nijedan neprijatelj nije svog protivnika lišio vatre i vode. Ovaj rat je genocidan, jer on ljude lišava vatre i vode.“ Genocidan je, jer ljude lišava vatre i vode – to je dva dana bez struje. „Političari, intelektualci, generali, pisci, ‘srpske demokrate’ Bogdan Bogdanović, Srđa Popović, Vidosav Stevanović, Mirko Kovač, Bora Ćosić, Vojin Dimitrijević i gomila beogradskih dama koje ne znaju za stid, a čija imena zbog lične nelagode ne navodim, svi govore moralistički, bore se za ljudska prava, ratuju da spreče ‘humanitarnu katastrofu’, da zaštite Albance od ‘etničkog čišćenja’ i progona, to čine pod pokroviteljstvom Amerike i Evropske unije. Tako su štitili mudžahedine u Bosni, ustaše u Hrvatskoj… Slobodna Evropa na hrvatskom jeziku prenosi izjavu šovinističke barabe Stipe Mesića, koji povodom podizanja optužnice Miloševiću kaže da je Milošević samo sprovodio ideje Srpske akademije nauka i Dobrice Ćosića. Taj podmukli ustašoid prijavljuje i mene Haškom sudu, i srpske akademike. Hrvatska srbomržnja nema granica, ustaše govore šta im mržnja nalaže.“

Sada o antisemitizmu. „Srbofobija u jevrejskoj intelektualnoj sferi pojava je koja ima internacionalni karakter. Nastala je istovremeno sa evropskom srbofobijom u procesu razbijanja Jugoslavije, kada srpsko nacionalno pitanje od svetskih sila nije priznato kao demokratsko pitanje. Pokušaj njegovog rešavanja, odbrane Jugoslavije od međunarodnih činilaca, proglašeno je zločinačkim udruživanjem sa ciljem stvaranja velike Srbije i predato u kompetenciju Haškog suda. Nije teško uočiti da se srbofobija sjedinjuje sa rusofobijom. Neki, i ne malobrojni, jevrejski intelektualci su srpski nacionalizam, čak i kad je on izrazito demokratskog i humanističkog sadržaja, poistovećivali sa nemačkim nacizmom. Učinio je to kupljen i lenj duh, onaj duh koji se instrumentalno ideologizuje u funkciji organizovanog laganja. Sa trona epohalne nacističke, rasističke žrtve izvestan deo intelektualnog jevrejstva osvojio je pravo na moralno-ideološku arbitražu u sadašnjem svetu, posebno u građanskim i nacionalnim ratovima na jugoslovenskom tlu. Neki Jevreji, nastupajući kao ideolozi antiholokausta i nacizma, postali su plaćeni lobirani srbofobi, kakvi su, na primer, Eli Vizel, Morton Abramovič, Kušner i drugi. Ima danas Jevreja koji za stravična stradanja i spaljivanja u krematorijumima svoje rodbine i svojih sunarodnika naplaćuju postholokaustičku rentu izazivajući uzvratni antisemitizam. Ipak je čudno, srpski narod je u poslednjim vekovima, osobito u njihovoj egzistencijalnoj ugroženosti u doba nacizma, bio narod koji je u porobljenoj Evropi verovatno najviše dobra učinio Jevrejima, a neki su mu uzvratili mržnjom i služenjem njegovim neprijateljima. Da li se to dogodilo zato što smo im bili prijatelji i što smo im dobro činili? Verovatno.“

On na jednom mestu Vesnu Pešić naziva novim srpskim Nedićem, to je jedan od njegovih politikantskih obračuna, jer Vesna Pešić je za njega simbol zla, simbol mondijalizma, ali to je i Mira Marković. On zapravo projektuje sebe u srpski narod, identifikuje se sa srpskim narodom i to je ono što je zastrašujuće u celoj priči. I onda mu pridaje neka fantastična kolektivna svojstva, pa kad se razočara, odmah mu navali kolektivnu krivicu. Znači, kad generali, vojska i policija šenluče po Kosovu i etnički ga čiste, a on to sazna, istog trenutka on proterivanje Albanaca proglašava kolektivnim zlodelom srpskog naroda. Znači, mi smo odmah svi kao kolektiv krivi. On potpuno organicistički razmišlja, odmah sve trpa u kolektivitet. Zamisli koji je to um, koji je to guru i koji je to otac nacije. Pa kako ovaj sluđeni svet drukčije da reaguje kada neko takve stvari piše? Slično vređa i Vojina Dimitrijevića. On parketira, šamara ljude. Da je on u penziji, da je otišao u zaborav, da je to knjiga Bore Jovića ili tako nešto – okej. Ne, ovde su se svi upregli da zaštite njegov autoritet. Udruženje književnika, ali i Boris Tadić, predsednik države.

Njegova knjiga je isto što i kolumne u Kuriru, Pravdi, Politici, to je to. A mi smo ta satanizovana alternativa koja će biti uništena novim zakonom o političkim strankama, koja će biti uništena, ako se nastavi ovako, i zakonom o borbi protiv fašizma i nacizma, ne karikiram, sasvim je moguće. Mi smo ta manjina koju treba uništiti i to zapravo piše u knjizi Dobrice Ćosića. Ono za šta misliš da je ekstreman politički stav u Pravdi, to ti je u dnevne novine preneta misao Dobrice Ćosića. Dobrica Ćosić se podrazumeva.

Na Pravnom fakultetu održana je rasprava o Kosovu i mene je pozvala jedna srpska organizacija sa Kosova da učestvujem u tome. Tamo su bili Branko Rakić, Kosta Čavoški, Dušan Janjić, ja i jedan čovek sa Kosova, koji je bio najpristojniji od svih. Amfiteatar, čuvena Petica, je bio prepun. Odjednom je počelo negodovanja – ua! uz zviždanje i galamu, da sam pomislila – evo, sad će svi da skoče na mene, pregaziće me tu na licu mesta, gotova sam. Bila sam toliko šokirana da nisam znala kako da reagujem. U prvim redovima su sedeli popovi, bio je tu onaj pop Ulemek. Bili su tu i ljudi iz Obraza. I onda se javio jedan, verovatno pesnik, sudeći po njegovom vrlo nadahnutom govoru, koji je između ostalog, rekao da nevladine organizacije ne treba ništa da govore o Kosovu, jer to su i onako – pet srpskih krava iz šiptarskih štala.

Ne volim Guču, ne volim i ne razumem Guču i ne želim da idem tamo. Strah me je da idem tamo sa svim onim mladićima sa onim krstačama. Ne mogu da idem tamo, prebiće me neko. I sad, to treba da voliš da bi razumeo Srbiju, onda ja stvarno ne razumem Srbiju. Ne znam, neka uvedu ponovo institut proterivanja državljana koji ne razumeju Guču, pa ćemo onda svi da budemo srećni.

Svetlana Lukić:U prvom delu Peščanika slušali ste Biljanu Kovačević-Vučo. Smrt bi trebalo da bude u vlasti bogova ili posledica isteklog ugovora sa životom koji nam je poveren na čuvanje. I ne bi smelo tako često da se događa da ljudi umru od sepse ili se udave u pola metra dubokoj vodi koja se izlila iz neregulisanih reka, kao što se to dogodilo ovih dana u poplavama na jugu Srbije, da umru od metka ili sekire, kao što su život ove nedelje okončale žene navodno ljubomornih muževa i bivši prijatelji koji su ostali dužni neki novac. Sve češće ubice odmah izvršavaju samoubistvo, kao da im je potrebno da ubiju nekoga kako bi sebi olakšali samoubistvo.

Osećaj bespomoćnosti Srbijom se širi kao neka vrsta zaraze. Svako odavde odavno zna da ne učestvuje u stvaranju sudbine sveta, da više ne brani ni pravoslavlje od islama, ni Evropu od Turaka. Svi smo shvatili da smo izopšteni iz epohe. Iz toga su nastali kompleksi, lažni heroji, lažni pojmovi, a njihov izvor jeste nedostatak realne povezanosti sa svetom. Ne putujemo nigde uprkos belom šengenu i Fly Niki-ju, ne izvozimo ništa jer ne znamo da napravimo ništa što je svetu potrebno, ne razmenjujemo ni robe, ni ljude, a najmanje razmenjujemo ideje. Svi mi koji kažemo da u Srbiji ništa ozbiljno ne može da se promeni u stvari priznajemo da mi ništa ne možemo da promenimo. Misliti o tome često je opasno po zdravlje jer se gušiš od osećaja bespomoćnosti, koji kod sve većeg broja ljudi dovodi do samoubistva, ali u Srbiji malo ko želi da izvrši pošteno samoubistvo, mora nekoga da povede sa sobom. Tako ja shvatam većinu tzv. ubistava iz ljubomore, a potom samoubistava koji su ovih meseci tako zastrašujuće učestale u našoj zemlji.

Danas se navršava 11 godina otkako je u bombardovanju zgrade RTS-a poginulo 16 radnika televizije, pre svega tehničara. Predsedniku Srbije u ime porodica poginulih pisala je Žanka Stojanović. U pismu od predsednika traže da ih primi kako bi ga upoznali sa dokazima koje skupljaju godinama, a ti dokazi govore da su i vojska i Ministarstvo odbrane saučestvovali u ubistvu njihove dece. Pre šest godina, 23. aprila 2004. godine poslali ste mi pismo saučešća i podrške – napisala je predsedniku Žanka Stojanović – tada ste mi, predsedniče, obećali u svoje ime i u ime DS-a da ćete se založiti za istinu o rasvetljavanju tragičnog događaja.

Ovo obećanje predsednik nije ispunio, nije ni udostojio porodice da ih primi i sasluša njihove dokaze o umešanosti nekih važnih pripadnika vojske u smrt njihove dece. Predsednik je ovih dana imao lepše obaveze, uz vatromet je otvorio, pustio u rad ili kako se to već kaže, Avalski toranj. Srbija je spremna da završi sve kapitalne objekte, počeli smo sa tornjem i korak po korak završićemo i tri mosta i autoput. Toranj je veliki pokretač za građane Srbije, rekao je Tadić, pred celokupnom svitom – premijerom, načelnikom Generalštaba, svojim ministrima i svojim Đilasom, koji je u tom istorijskom trenutku za Pinosavu, Beli Potok, Resnik i Zuce rekao: Sa ovog tornja Beograd će bolje da vidi Srbiju, moći će bolje da oseća njene probleme. Gledajući sa ovog tornja ostatak Srbije može bolje da vidi svoj glavni grad i da se ponosi njegovim razvojem.

Kako da ne, gradonačelniče. Kolone ljudi iz Vladičinog Hana, koji se nisu udavili u potoku koji ih je poplavio, 60 hiljada Vranjanaca koji danima nemaju pitke vode svakoga jutra gledaju u toranj i kažu u sebi – sve je lakše kad znam da nam prestonica svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje. Neverovatno je kako beogradski političari, malo da su došli u krug dvojke, ne vide koliko raste i koliko je opasan animozitet koji raste prema Beogradu i Beograda prema tzv. ostatku Srbije. Opasna je ta nenormalna razlika koja postoji između glavnog grada i ostatka Srbije. Taj ostatak Srbije će im doći glave, on će im presuditi političku sudbinu na sledećim izborima. I ovo beogradski politikanti jako dobro znaju, da ne znaju, ne bi se ministri tako besramno uključivali u lokalne izbore u svakoj srpskoj varoši. U nedelju će se izbori održati u Aranđelovcu, u borbu za glasove su se uključili i ministri koji su, kao što reče predsednik Izvršnog odbora DS-a Đurišić, slučajno putujući po Srbiji svratili u Aranđelovac.

Borba za glasove bila je takva da ni kamen na kamenu nije ostao, tj. unapred su potrošene ovce i krave koje će dobiti Aranđelovčani kada budu glasali za naprednjake, potrošeni su i mobilni telefoni, kartice za mobilne telefone, asfalt koji im je delila DS, a potrošena je boga mi i Vesna Zmijanac, koju će Aranđelovčanima darovati Nova Srbija. U izbore se uključio i novi proevropski naprednjak Guri, bivši komandant žandarmerije, koji nikada nije objasnio svoju vezu sa ubistvom braće Bitići i zakopavanju leševa kosovskih Albanaca u dvorištu policije. Najdalje je u ludilu otišao Aleksandar Vučić, koji je rekao da demokrate kupuju Aranđelovčane državnim parama, a njegovi i Nikolićevi lekari u kampanji besplatno leče ljude, pomažu svoj narod i, kako je rekao, otkrili su jedan tumor i jednu trudnoću.

Ostatak Srbije počeo je da se buni protiv prestonice i preko crkvenih velikodostojnika. V.d. dekana Bogoslovskog fakulteta u Nišu kaže da zbog animoziteta prema Nišu beogradski Bogoslovski fakultet, opet preko vladike bačkog Jereneja, ne dozvoljava da i oni u Nišu imaju Bogoslovski fakultet. Danas će, koliko znam, u Skupštini opštine Kragujevac, posle one istorijske odluke o izgradnji džinovskog krsta zadužbine Veroljuba Stevanovića, biti predložena i jedna zanimljiva rezolucija koja je neka vrsta protesta protiv metropole. Predsednik te koalicije je rekao da im je dosta toga da Beograd ne dozvoljava građanima da na lokalu biraju svoje predstavnike. Ovaj deo rečenice jako mi se dopao, mislim da je tačan, ali kaže zato dalje: Zato smo i rešili da predložimo usvajanje rezolucije u kojoj bi Kragujevčani zatražili svet bez nuklearnog oružja. Eto, to misle neki, odnosno većina lokalnih političara kada misle o demetropolizaciji Srbije, da i oni imaju prava da izglasaju u Kragujevcu rezoluciju protiv atomske bombe, u Vladičinom Hanu uprti ratom u Mijanmaru, a Vranjancima ostaje Avganistan, Žagubici ostaje protest protiv rata u Iraku, i ima toga još svašta po svetu, za svako selo, za svaku varoš u Srbiji da iznese neku svoju ideju kako da se to reši. A ko će popraviti te pritoke reka? Ova Toplica je izgleda postala najopasnija trenutno po Srbe.

U nastavku emisije slušate Ivana Kuzminovića, jednog od najmlađih članova nevladinih organizacija. On je zajedno sa svojim kolegama iz Helsinškog odbora obilazio još pre nekoliko godina, a zatim i tokom ove godine, zatvore po Srbiji. U zatvorima u Srbiji ima, koliko je meni poznato, negde oko 11 hiljada ljudi. Ako bismo poštovali evropske standarde, a to je četiri kvadratna metra po zatvoreniku, moglo bi da ih bude pet hiljada. To znači da su zatvori jako prenatrpani, i ono što je još problematičnije to je da između pet i šest hiljada osuđenih ljudi šeta slobodno Srbijom jer nema mesta u zatvorima. Koliko sam ja mogla da pratim medije, ne tako retko se dešava da upravo neki od tih ljudi, čekajući da odu u zatvor, izvrše neko teško krivično delo. Ne zna se ni po kom principu ni ko odlučuje ko će čekati na izvršenje krivičnog dela, a ko će pravo u zatvor. Naravno, ako napadne nekog političara, kao što je onaj što je Velju Ilića, naći će se četiri kvadrata za njega. Ali da ovde čujete najpre tu priču o zatvorima u Srbiji Ivana Kuzminovića, a onda dalje.

Ivan Kuzminović: Srpski zatvorski sistem je pravljen za 5 hiljada ljudi. U ovom trenutku tamo se nalazi 11 hiljada. Ti ljudi su prepušteni sami sebi, njima mogu da pomognu njihove porodice, a u suštini, njihov staratelj, za vreme dok oni borave u zatvoru je država. Taj trajni skandal sa zatvorima je kulminirao sa tim da je NN lice ušlo u krug zatvora, upucalo jednog zatvorenika i izašlo iz zatvora. U tom zatvoru u Leskovcu trenutno se bivši upravnik nalazi u zatvoru zbog sumnje na korupciju, šef straže i 12 ili 14 bivših čuvara zatvora se nalazi u zatvoru zbog prekoračenja u upotrebi sile. Znači, jedna opšta katastrofa, ali mene uvek fascinira kako je moguće da neko kao što je taj upravnik godinama bude na tom mestu. Sad, kako se leče te situacije, u suštini iz celog zatvorskog sistema oni izaberu jednog kvalitetnog upravnika, koji se u svom zatvoru pokazao kao dobar i onda on ide i gasi požar u zatvoru u kome je situacija kao što je u Leskovcu. I sada se tu pojavljuje jedan novi čovek i on je čovek uspeo sa neke tri administrativne mere da suzbije korupciju za 5 minuta. Znači da može, ali se ipak, zbog toga što se ti upravnici od 2000. na ovamo apsolutno partijski postavljaju, da ne pričamo kako je bilo u Miloševićevo vreme, vrlo se lako nailazi na ovu situaciju, gde je jedan čovek samo zato što je iz jedne političke partije koja je slučajno tu nešto na vlasti ili su joj zatvori zapali pri raspodeli u Beogradu. Praktično smo našli taj neki zatvor gde je za 200, 300 evra mesečno zatvorenik mogao da kupi sopstvenu slobodu i da preko cele radne nedelje, od 8 ujutru do 5 popodne bude na slobodi. To su znali svi u zatvoru. Korupcija je jeziva, droge koliko hoćeš. Korupcija je apsolutno moguća u zemlji u kojoj jedan čuvar ima platu 25 hiljada dinara, a gram heroina u zatvoru košta između 3 i 5 hiljada dinara.

U maloletničkom zatvoru u Valjevu, to je jedini maloletnički zatvor u Srbiji, nađeš čoveka od 70 ili 80 godina. Tužio se sa najrođenijim bratom oko one tarabe, izgubio je na sudu i neće da plati sudske troškove od 10 hiljada. I ti imaš jednog dedu od 77 godina, koji sedi u beloj opeglanoj košulji, došao na izdržavanje kazne, on sedi tu i tu će da sedi mesec dana zbog 10 hiljada dinara. Od tih 11 hiljada ljudi, sigurno par hiljada ne bi trebalo uopšte da se nalazi u zatvoru. Nas cela Evropa, OSCE, svi ti ljudi nas guraju da uvedemo alternativni sistem izvršavanja sankcija, što znači da neko ko je dužan državi 10 hiljada treba da ide i skuplja đubre koga je onoliko po Srbiji i Beogradu, a ne da sedi i džudži u onom zatvoru sa nekim silovateljima. Ali, država koja nema pišljiva boba, ne može da uvede alternativni sistem za izvršenje sankcija, jer to užasno košta. Tako da, kako god okreneš, nešto ne može. I šta je naša država odlučila?

Naša država, kao svaka poštena država, odlučila je da gradi nove zatvore, odnosno da dograđuje postojeće, tako da će do kraja ove godine povećati kapacitete za 400 mesta, ovde negde pored Beograda. Oni u tome vide rešenje – da još više ljudi nekako strpaju u zatvor. Ceo sistem kontrole zatvora ide direktno iz Beograda, iz Uprave za izvršenje sankcija, pri Ministarstvu pravde, što je jedna politička funkcija. Sada tamo sedi čovek koji je meni lično simpatičan jer je čovek koji je sproveo Sablju, to je Obradović, koga je Jočić hapsio zbog džamije koja je zapaljena, bio i hapšen i tako dalje, kako da kažem, kao i sve kod nas, pitanje je da li pravi ljudi sede na vrhu.

Korupcija, prenaseljenost i siromaštvo su ustvari napravili najgore i od zatvorenika i od ljudi koji rade tamo. Stoji šestoro ljudi, a mi ne znamo ko je vaspitač, a ko su zatvorenici. Apsolutno svi isto izgledaju. Ja kažem sreća, da barem čuvari imaju uniformu, pa da ih nekako razlikujemo. Mislim, grozno je koliko je to grozno i tu uđeš i vidiš gde živiš. Mislim, bilo je zatvora u kojima je na primer celo odeljenje samo romska populacija. Ne mogu da se otrgnem utisku, da nešto nije u redu sa sudstvom koje jednom Romu, za tri grama heroina da tri godine zatvora. A onog navijača koji pobije pola Beograda ne možeš da nađeš. Kada gledamo te jako mlade, kako napreduju od nekakvih zavoda, popravnih domova, pa iz njih pređu u Kruševac, što je sada već skoro zatvor, pa onda iz Kruševca pređu u ozbiljne zatvore. Ti ustvari vidiš koliko taj put traje, a on je počeo nešto da radi sa 15 godina. Do 25. godine on je već formirani kriminalac. Jako mnogo njih želi da priča o prekoračenju upotrebe sile. Primene sile apsolutno ima i zato su ovi stražari u Leskovcu i pohapšeni. Ustvari, videonadzor je snimio zloupotrebu službenog položaja od strane nekoliko čuvara prema zatvorenicima koji su počeli neku vrstu tuče, pobune. Na snimku se vidi kako oni leže na zemlji, a čuvari ih tuku. Ministarstvo jeste reagovalo, ljudi su pohapšeni i krivično se gone i tako dalje, ali koliko ja čujem od zatvorenika, upotrebe sile ima, mnogo manje nego ranije, ali to će se vrlo teško iskoreniti. Video sam u jednom zatvoru čuvara koji u toku dana obezbeđuje 250 ljudi koji se nalaze na tri sprata. Kako će on? Znači onog trenutka kada nešto pukne, on može samo da pozove 10 kolega da ih biju. Nema tu prevencije. Tu nema načina da se neke stvari mirno zaustave. Neće nas samo nasilje navijača sustići. Nas će sustići cela jedna populacija 11 hiljada ljudi sa kojima mi ne znamo šta ćemo. Oni moraju nekada da izađu iz zatvora. Nigde ne postoji savršen zatvorski sistem. Ni u Americi, ni u Austriji. Sve je to daleko, ali to mora da se obezbedi, zato ljudska prava. Obezbediš neki minimum koji je po evropskim standardima i onda mu kažeš, e znaš šta, mi smo te čuvali godinu dana, evo bio si ovde, ali smo ti sve dali. Hoćeš da učiš kompjutere, izvoli kompjutere. Hoćeš da učiš neki zanat, može. Kod nas u zatvoru od 250 ljudi, njih 20, 30 nešto radi. Kao, 2-3 sata. Drugi sede, spavaju, sede, spavaju i piju bensedine. Hrana? Pa ja ne znam, ja sam probao ono. Prevrnuo mi se zamalo stomak. Oni to ljudi svaki dan jedu.

U odeljenjima sa posebnim nadzorom sam našao i ove osuđene za terorizam, odnosno za protivustavnu delatnost. Mislim se ko su sad pa ovi? Kao oni su Vehabije, nesretni. Sa jednim sam pričao, dečko izgleda kao senka, a uopšte nema ni jednog legalnog razloga da se nalazi u posebnom nadzoru. On bi dakle trebalo da ima status slobodnjaka, da se šeta. Ne, jer je zatvor odlučio da ga čuva od zaostatka populacije tako što ga drže u zatvorenom odeljenju. To znači da će ga držati u zatvorenom odeljenju do kraja izvršenja kazne koja traje 4 godine. Znači, treba da vidiš kako izgleda čovek koji 23 sata nema sunca. To je XIX vek, to su gluposti. Ja bih bio povratnik, da izađem sa izdržavanja dvogodišnje kazne i da se vratim u ulicu iz koje sam i došao u zatvor. A šta ću ja da radim? Ti možeš ili da jedeš u kontejnerima, što oni inače i rade ili možeš da ideš nekoga da opljačkaš. Tu nema treće opcije. Ko će zatvoreniku danas da da posao? Niko. Njima nema ko da pomogne. I tu nema postavljanja pitanja da li se oni vraćaju krivičnim delima zato što to vole? Nemaju ništa drugo da rade. Ranije su postojali profesionalni kriminalci i ljudi koji dopadnu zatvora. Sada postoji ta neka čudna poluvarijanta ljudi koji možda najverovatnije ne bi trebali da budu kriminalci u životu, ali to im je zapalo. Kradu bakarne žice, cevi, to su oni ljudi nad kojima se zgražavaju novine, da su nestali na Novom Beogradu Telekomovi kablovi, ovi oluci na fasadama. A zašto mislite da neko krade oluke na fasadama? Da li želi to? Ne, nego zato što može da proda za 500 dinara. Siromaštvo.

Svi se bavimo Tadićem i tom političkom matricom, iz koje ne možemo da izađemo, a na kraju će Srbiju pojesti glad i siromaštvo. Nema sreće ni za ove ljude koji žive normalnim životom, sa normalne strane zakona, a za ove druge nema ni šanse. Ono što je meni potpuno neverovatno je kada se pravi konferencija za štampu, zainteresovani mediji su Radio Slobodna Evropa, Beta i Peščanik. I niko više. Zovem nekoga sa B92 i pitam, da li možeš da dođeš, kaže, nemoj danas, danas je prešao ovaj iz Tadićevog kabineta kod Nikolića, vanredno je stanje. Pa kažem, zatvori, ljudi, 11 hiljada, ljudska prava. Jok – ovaj prešao iz kabineta u kabinet i sada cela Srbija treba da stane.

U Peščaniku je već nekoliko puta bilo reči o tome da je u jednom trenutku Goran Miletić, ispred LDP i nevladinog sektora pre svega, bio kandidat za izbor za poverenika za borbu protiv diskriminacije. Znači, to je onaj čuveni zakon, kada su vladike zvale kabinet Tadića, pa Tadić povlačio zakon, pa pritisla Evropa, pa pritisli mi, pa smo nekako doneli taj zakon. Donese se taj zakon, a u zakonu piše da 1. marta ove godine treba da se izabere taj poverenik. Tu postoji malo ljudi u Beogradu koji mogu da rade taj posao kako treba. I Miletić spada u jednog od možda 3 ili 5 jako, jako dobrih. Nema više od 3 ili 5 kandidata, jer su uslovi za odabir poverenika bili jako strogi. Miletić je bio odličan kandidat i posle mnogo vremena, jako se retko desi, da sve ove naše nesretne organizacije, njih 200 da podršku Miletiću. U normalnoj zemlji, tu ne bi bilo nikakve rasprave. Jer ako postoji jedna ličnost koju treba da izabere nevladin sektor, to je taj poverenik. Međutim, Demokratska stranka je imala drugačije ideje, jer ta nezavisna tela moraju da budu specifična. Oni moraju jednom nogom da budu u civilnom sektoru, a drugom nogom u vladi. Oni su, bojim se, sa obe noge u vladi. Revizor se već dogovorio, dali su mu platu 300 hiljada.

Država ima jednu užasno dobru ideju ili, ako hoćeš, DS ima jedan dobar plan, a to je da izabere te ljude, da pokaže Evropi, evo na, jesmo li ih izabrali, evo zgrada, evo ga radno mesto, evo ih pomoćnici, evo ga budžet, mi smo svoje završili, a da u praksi oni neće mnogo šta uraditi. Međutim, DS je napravio jednu užasnu grešku sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Iz nekog, meni čudnog razloga, Čedomir Čupić, o kome ja ne znam ništa, a i to što znam, bolje da ne znam, je stvarno stao iza te Agencije. On je zalegao da izbor direktora Agencije bude nezavistan. Ne znam kako se to u DS-u desilo pa je njima ispod radara izabrana Zorana Marković, trenutna direktorka Agencije. Ona je jedna retkih nezavisnih osoba danas u Srbiji. Agencija treba da radi, da se bori protiv korupcije, što je u stvari jedan trik, jer oni ne hapse, ne vrše direktne istrage. Oni bi trebalo da se kroz sistem edukacija, rada sa funkcionerima, političkim strankama, javnošću, nekako preventivno bore protiv korupcije. To onako malo apstraktno, ali ima tu neka metodologija kako je to rađeno u svetu. Međutim, oni treba da prave finansijske izveštaje, da skupljaju imovinska stanja funkcionera, što već zvuči alarmantno, oni treba da odlučuju u pitanju sukoba interesa, opet kod funkcionera, a to je ovo kada je na primer jedan čovek odbornik, gradonačelnik, ministar, predsednik upravnog odbora i direktor zdravstvenog centra. Agencija dakle treba da daje mišljenje da li je neko u sukobu interesa ili ne, hajde i to bismo nekako preživeli, a onda pročitam da oni treba da kontrolišu finansiranje stranaka. Ja sam Zoranu sreo, i rekao joj – kada snajper zapuca, skači u levo, jer sam negde pročitao statistiku da više ljudi preživljavi kada skoči u levo.

Znači, zeznuli su se, izabrali su nezavisnu osobu i sada ne znaju šta će sa njom da rade. Meni je u Demokratskoj stranci rečeno da je ona vrlo nekooperativna i da neće ništa da se dogovori. Šta da se dogovori, prvi put ima neko ko neće da se dogovori. Izabran je nekakav funkcioner na 5 godina, a oni joj ne mogu ništa. Mislim da će oni ići na onaj princip koji su oni već primenili sa Vericom Barać i Savetom i ako je to drugačija stvar jer Savet nije imao nikakvo ovlašćenje, a ovi ipak imaju, ali ići će se na minimiziranje u javnosti, da naprave od njih budale. E da se vratimo na Miletića. Poučena iskustvom sa Agencijom za borbu protiv korupcije, mislim se Demokratska stranka odlučila da oni više ni poverenika za gradski saobraćaj, kada bi postojao, neće da daju nikome. I oni su zbog ovog iskustva sa Agencijom za borbu protiv korupcije odlučili da to njemu neće dati. To je taj opšti problem, jer se za Miletića osnovano sumnja da bi radio posao kako treba i to mu je najveća mana. A drugi, konkretniji razlog, zašto Miletić ne može da bude poverenik jeste što su prilikom prvog glasanja na Odboru skupštine po tom pitanju podeljeni papiri sa Miletićevim izjavama u Peščaniku, sa njegovim blogovima na B92, gde je govorio da je Kosovo nezavisna država. Ne znam, o Ratku Mladiću, ovome, onome, i oni kao poslanici, svi vrlo osetljivi oko Kosova, pa neko ko tako govori ne može da bude poverenik. Miletić spada u one retke ljude koji stalno viču da je car go. A oni takvog neće da puste. Demokratska stranka ne bi bila Demokratska stranka, da nisu našli kvalitetnu zamenu. Demokratska stranka je pitala, otprilike 100 ljudi iz nevladinog sektora, uključujući i moju kancelariju, da li je neko raspoložen za to mesto. Znači primamo bilo koga. Čudi me da i tebe nisu zvali. Znači, 100 ljudi, zamisli to. I posle traganja, a velika je Srbija, pa je i traganje bilo veliko, nađu oni ženu u Nišu. E sada, naravno, šta ženi da zameriš, da li je bila u nevladinom sektoru, jeste. Ženska pitanja i ženske organizacije podržala, jeste. Žena ima samo dve, tri mane, mislim biće vrlo zanimljivo da imamo poverenika za diskriminaciju koji vrši mobing prema sopstvenim profesorima na fakultetu.

Mislim da će se DS dogovoriti sa Koštunicom, sa radikalima, sa Ćosićem. Ma sa svima će se dogovoriti, ali samo neće sa nama. Ja mislim da smo mi njima neprijatelji isto ili malo više od naprednjaka. Pokušao sam pre nekog vremena da definišem moj interes, neki novi društveni dogovor, hajdemo ispočetka, da li je srušeno, srušeno. Hajdemo sada, preori baštu, zasadi travu, neka zeleni, neka nešto, ne, nema, nema društvenog dogovora. Oni su se već dogovorili i šta se sada da dogovaraju sa nama. Mi smo čist višak. Mi ustvari jesmo ekstremisti. Jer mi hoćemo ispočetka, a oni neće. Ovo kako je izgrađena Srbija, ovi temelji koji su takvi kakvi su, oni nemaju nikakvu nameru to da menjaju. OK, pa njima je dobro. Kad sam to ukačio, onda sam shvatio, ma dobro možda oni nas ne mrze, nego samo neće da menjaju, neće, razumeš, da izađu iz Audija. Kažeš im, nemoj da gaziš mrtvog pešaka, oni kažu hoću. Pa mislim, ne možemo da se dogovorimo oko tih stvari.

Moje usluge mojoj zemlji ne trebaju. Stalno sam zamišljao da ćemo mi jednoga dana da uđemo u neki sistem, da budemo neki mali šrafovi, da budemo negde. Taj nepostojeći odnos civilnog sektora i države, mislim da to nigde ne postoji osim kod nas. Postoji u Belorusiji i Rusiji. Znači, identičan, s tim što ovde nikoga ne ubijaju za sada, ali postoji dogovor da smo mi na rubu društva. Nas nema ni u medijima, to što ti radiš, pa ideš po zatvorima, briga njih. I to je taj dogovor. Neka tebi stranci daju pare da ideš po zatvorima, objavi ti izveštaj, a mi nećemo ni da ga pročitamo. To je jedna ta nenormalna situacija. Ovo oko Srebrenice je stvarno bilo ono, farsa neviđena, ali moram da kažem ovako. Kada je doneta deklaracija o Srebrenici, ne samo da je moj utisak, ne samo da je to podržano u inostranstvu, u svim evropskim državama i tako dalje, nego mislim da je u dogovoru sa njima ona i napisana.

Sada imaš jednu situaciju u kojoj je Srbija donela tu minimalnu deklaraciju koje se stidi. Ona rasprava u Skupštini, pokazala je ustvari gde smo mi mentalno. Stalno ljudi oko mene kažu da je SPS sada super. Da je Dačić najsposobniji ministar u Vladi. Dobro. Da Dačić apsi, mislim ja znam da ovde ljudi vole da, Srbi vole da se apsi, a sada šta će da bude posle, nema veze. Ali apsi se. Međutim, imam nekoliko načelnih pitanja. Da li je moguće da je Srbija 2010. godine donela Deklaraciju o Srebrenici, koju je ustvari pisala Slavica Đukić-Dejanović. Ona je bila Miloševićev kao lekar je valjda, pa mu je merila pritisak dok su ga hapsili. Da ne pričamo muž, preduzeća, radnici, nego srebrenički masakr se dogodio logističkom pomoći, ne samo Srbije, nego SPS-a. SPS je poslao autobuse, konzerve, oružje, municiju, sokove, mape, cigarete, kamione, tenkove, sve. Mislim da su se, da prostite na groznom izrazu, popišali po tim mrtvim ljudima. Da Slavica Đukić-Dejanović meni govori šta je bilo tamo. Da sada, čoveče, oni odlučuju o prirodi rata u Bosni. Da ceo svet to prihvati. Ja se slažem i da možda Dačić hapsi. Ali imam načelno pitanje. Kada hapsi sa koferčetom, kako zna koje koferče nije njegovo. Kako oni znaju koji je Šarić njihov, a koji Šarić nije njihov. Pa cela ta politika SPS-a je bila politika koferče – Kipar. Odneli su Srbiju u koferčetu. Postoji brate mili i neko pitanje morala. Da li oni treba da budu ti? Da li se on odrekao zareza Miloševićeve politike? Cela tekovina Miloševićeve politike, Dejtonski sporazum koji ne možeš da mrdneš, prokleto Kosovo, kojeg ne možemo da se otarasimo, tajkunizacija, Šarići, to je sve SPS, sori. I uopšte ta vera da će nama Evropska unija pomoći, ja sam to tek ove godine shvatio, da nema ništa od toga. Bilo mi je jako žao jer sam stalno mislio da će Unija kao da dođe i sve ko metlom da počisti, ne, oni nemaju ni metlu. U tome je fora. Ne samo da neće da dođe, oni nemaju ni metlu, nemaju mehanizam za to. Ući će Srbija u EU za 15 godina. Super. Ali mislim, kako da kažem, za 15 godina, mene više baš briga da li će na vlasti da bude Nikolić, Vuk Jeremić ili Tadić. Kakav je ovo politički spektar? Moraš da imaš levo i desno. Ustvari imaš samo ekstremno desno, desno i malo do toga desno. Demokratska stranka, socijaldemokratske, oni kao idu levo, pa oni ne znaju levo na ulici gde je, mislim, sve se ispostavilo kao prevara.

Mogu da ti kažem nešto? Ja sam uvek ranije, kada me zoveš, imao neku potpuno prirodno smeštenu energiju u sebi i potrebu da se derem. Ja više nemam ništa. Sa ocem se svađam oko Tadića već sto godina. Moj otac stalno govori da Tadiću treba još samo 5 minuta, još jedan mandat, još 100 dana, još iza ove krivine i evo ga rezultat. Jer on je, brate mili, začešljan, iz odela, iz dobre porodice, fin dečko. Čekaj malo. Koliko se ja razumem nešto u politički život, kada te neko izabere i da ti predsedničku fotelju, premijersko mesto, većinu u parlamentu, ti imaš pet minuta nešto da uradiš. Šesti minut ne postoji. Zašto je Obama, neposredno posle tako burnog izbora za predsednika Amerike sa toliko niskim rejtingom? Zašto je dopustio sebi da mu rejting padne za 20 posto? Svi su ga razbili zato što je hteo da donese reformu zdravstva. A znaš zašto je doneo? Zato što je to mogao da uradi samo u prvoj godini ili u ovih prvih 18 meseci mandata. Posle toga, nema više, poješće te. Kada Tadića pitaš za NATO, pazi to je njegova izjava, kaže, na kraju mandata ove vlade. Kada ga pitaš za kandidaturu, kandidatura sigurno sledeće godine. I stalno sledeća, sledeća, sledeća. Kao onaj loš student koji prebacuje ispit za naredni rok. Od tog studiranja će možda nešto biti, ali će da traje 9 godina i ima da završiš sa 6 i po. To je njegova politika.

Nemojte da zaboravite da vas ja štitim od Nikolića, hvala, stvarno nije trebalo. Njemu je zapalo, to često u životu tako biva, ali njemu je zapalo da bude predsednik. To je jedan kosmički nesporazum. Okej, a sada si predsednik. Ti ne umeš to da radiš. Hajde nema veze što ti ne umeš, ali ti si u parlamentarnoj demokratiji, namesti jakog premijera. E, pa ne može jakog premijera, kako, taj će biti lepši i pametniji od mene, a ja moram da budem najlepši i najpametniji. Pa ako je on najpametniji, zamisli onog ispod njega. Ja imam neki neobičan utisak da će DS, obrni, okreni, dobiti i naredne izbore. Čekaj, koliko tačno puta treba da glasam za tebe da nam Nikolić ne dođe na vlast? Sto puta, sto godina, koliko? Nikolić, šta god ovi nesretni evropljani mislili, on nema nikakav potencijal za pristojnost. Koliko su naprednjaci mrak. Pogledam danas novine i kaže Guri ulazi u naprednjake. Pa čekaj, pa taj je kopao ove Albance i zakopavao ih ovde u Batajnici. Naprednjaci stoje iza onih leševa. To jeste razlika sa Tadićem. A sa druge strane, mora na glas da se kaže, da je Demokratska stranka u međuvremenu postala ono što je SPS bio ’94. i ’96. godine. Pojeli su ceo prokleti sistem. Celu državu. Usisali su sve resurse. Sva preduzeća. Rezultat – nula.

Imao sam jednog prijatelja koji je sada moj poznanik. I pošto je poznanik, više me baš briga, ja ću to da ti ispričam. On i ja smo upisali isti fakultet. Ja sam završio, on nije. Sretnem ja njega pre godinu dana, šta radiš, jao evo, konkurisao sam, ja pročitam novine, kad on pomoćnik direktora jednog javnog preduzeća. On stanuje u istoj ulici gde i ja, i ja ovako, ovakav domaći izdajnik, ujutru idem biciklom na posao, po njega vozač, crni auto. To je DS. Jedina pametna stvar koju je u svom životu uradio, je što se učlanio u DS. Njemu je tata 2000. rekao idi tamo, sedi i ćuti. I onda ono, prvo ideš lepiš plakate, pa te izaberu u mlade demokrate Beograda, pa u odbornika, pa u samostalnog referenta pri Ministarstvu, pa pomoćnika direktora, a sutra će biti direktor. Za 5 godina, on će biti Cvetković. Što da ne? Ja gledam, pa jebem ti zemlju u kojoj sam ja domaći izdajnik za 600 evra, a on je sa 3 hiljade veliki Srbin. Mislim stvarno nije fer. Uopšte ne razumem kako se ovo desilo. Mislim, ja znam da se ovo desilo, a kako se ovo sa njima desilo, to je ono o čemu stalno pričam o toj prokletoj partokratiji. Partije su pojele supstancu ovoga društva, a Beograd je stvarno postao, što neko rekao, kancerogeno tkivo. Sve iz ovog užasa ide. Evo Vojvođani, jesu u suštini u pravu, di su naši novci. Znaš, ti daš sve za budžet, a ne dam ti ništa nazad.

Svi se guramo u ovaj grad, mislim da ćemo na kraju staviti bodljikavu žicu i samo sa dozvolom će moći da se uđe i izađe iz Beograda. To sa partijama i sa Srbijom je ustvari kao sa Gazelom. 20 godina tim mostom prolazi 10 puta više automobila nego što sme. 20 godina ti to ne popravljaš. Ti si pojeo svoju supstancu. I na kraju moraš da zatvoriš, praktično jedini normalni most koji imaš u Beogradu. Mislim, ja se plašim da je ovo društvo pojelo sopstvenu supstancu. Ne znam bolje da objasnim, ne mogu da verujem, ja sam sve ove godine mislio da može da se posadi neka trava. Šta god posadiš, izraste korov. Neki mladi ljudi su mi rekli kao, dajte stipendiju za bilo gde, sve prihvatamo samo da odemo. Pa niko pristojan više neće ostati. Ostaće samo ovi ljudi. Ja više ne znam ni kome ovo ja sada tačno pričam. Da li ti znaš kome mi pričamo? Mislim, dobro ima nekih stotina hiljada ljudi, dvesta, trista koji sluša, ali ja mislim da se pola njih više ni sa nama ne slaže. Kao, u pravu ste vi, ali ne slažem se. Oko čega? Pa, prosto se ne slažem. Evo, ni ja se više ne slažem. Taman sam mislio socijalna kriza, ode sve dođavola, pazi oni zovu Drakulića i ovog Miškovića da upravljaju prolupalim preduzećima. Pa čekaj, oni su na takvim prolupalim preduzećima napravili celu imperiju. A taman kada mislim da su se skroz istrošili, znaš dao guverner ostavku, traži se sada novi koji će da potpisuje ove novčanice, oni prodaju Telekom. Pazi, oni su u roku od 30 sati odlučili i javno saopštili, e znaš šta ima novo? Prodajemo Telekom. Troje ljudi pita a što? Ćuti, nema što. Šta će tebi stručna javnost, šta će tebi ekonomisti, šta će tebi novinari? Kaže nismo se dogovorili. Ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, reko Homen. Koji Homen? Neki Homen. Homen kopa Dražu, Homen donosi zakon. Čim sam čuo da Šarić hoće da ih ubije, znao sam da izbori stižu. Šta se dešava sada, gradimo puteve, hapsimo Šarića i prodajemo Telekom. Pa to su izbori.

Stvarno se trudim da se ne krećem mnogo po gradu, ali nikada nisam video da ljudi iz Demokratske stranke ovoliko brbljaju protiv Demokratske stranke kao u poslednje vreme. Znaš ono, brod tone, pacovi beže. I to je ovaj poverenik za diskriminaciju. To je kada imperija pada. Onda imperija nema ništa. Onda sve mora da se kontroliše. A pošto ne možeš sve da kontrolišeš, onda ti sve izmiče. I tako će i Tadiću da izmakne sve. Ali to ne mora da znači da Tadić neće biti uspešan u jednoj jedinoj stvari koju zna da uradi, već ono od kad je dobio prve predsedničke izbore, on ništa ne zna da uradi osim da dobije izbore. To je grčki model. Ja ne znam ništa, ali znam da dobijem izbore.

Pre jedno mesec i po dana, umre jedan moj komšija koji je bio jedna poznata ličnost i sada na 40 dana, ne znam šta je, došla je cela ta, neka čudna svita. Idem ja i sretnem Biljanu Plavšić. Staračka elegancija, seda kosa, neka marama, ljudi joj prilaze, nešto joj čestitaju. Da li je ona pozivala na onu rasnu teoriju? Da li je to ta žena? Da li je ona priznala da je kriva za genocid? Da li je ona odslužila to? Onda sam sreo Vučelu. Pazi, ja kada sam bio mali, Vučela je čitao dnevnik i dodatak dnevnika, pa Vučela, urednik Televizije Beograd, čita ono nešto, ustaške horde kolju… Znači, on je pozivao na rat. Dilovao je i oružje za DB, bacili mu bombu na kola u Crnoj Gori. Vučela preplanuo, tompus u jednoj, neka cica u drugoj ruci, smeje se, svet je njegov. Pazi, oni nemaju nikakvu sramotu. Mene je sramota u njihovo ime. Onda sretnem Hadži-Antića, ličnog prijatelja Miloševića i opšteg prijatelja celog kubanskog naroda. Smršao, strukiran sako, isto preplanuo, ja kažem čekaj, pa zar nije ovaj 5. oktobra bežao kolima od nas, spašavao se Makedonskom ulicom? Ma jok, on je na B92 kod Ćosića Jugoslava, on je rekao sve što je imao, pa i to da je Milošević voleo da jede sarme. I sve bih ja njih preživeo da nisam sreo Koštunicu. Ono, ko sme u oči da te pogleda, znam mu one oči, znaš ono, onu groznu reklamu. Ide Koštunica i žena mu. Država mu verovatno daje platu. Kola, obezbeđenje, a neko je ubio Đinđića. Pazi koliko je to nefer. I, na kraju, sretnem Dobricu Ćosića. Kažem, jebote dosta. Dobrica izlazi iz blindiranog državnog automobila. Pa jebote, šta je ovo? Kada bi sada te ljude poređao, niko od njih ne bi video u čemu je problem.

Kada bi Tadić došao na Peščanikovu tribinu i seo ovde sa nama, on bi rekao baci kosku, pipnuo dvoje, troje ljudi, dete pomilovao i slušao nas pola sata i rekao bi, sve ste u pravu. Znači, ja razumem da smo mi izgubili. Samo nisam znao da smo ovoliko izgubili. Svaki put kad treba da dođem u Peščanik idem ulicom i smišljam šta ću da ti pričam, i uvek kažem, a za kraj nešto pozitivino. Šta sada da kažem? Ne mogu više ni da izmislim ništa, ne znam. Vaya Con Dios 3. maja u Beogradu, to je sve što znam da kažem.

Ove nedelje je Biljana umrla, valjda bi čovek trebalo nešto da kaže, ja stvarno nemam tu sposobnost, a nemam ni te emocije. Biljana nije umrla posle duge i teške bolesti, ona je umrla posle presađivanja bubrega. Meni su prepričali kako je izgledala ta soba u kojoj je ležala. Srbija može da ti presadi bubreg, ali ne može da okreči sobu u kojoj se čovek nalazi. Ona ne može da očisti tu sobu. Čujem da je Tomica otišao sada u bolnicu, da ga nešto bole leđa. Ja bih ga u tu sobu stavio na tri nedelje. Samo da vidi. Taj dan, kada su javili da je Biljana umrla, bio sam u kafiću gde sedim, gde ima wireless internet, znači sede tu neki razni ljudi. Kada je B92 javila da je Biljana umrla, jedan čovek od 70 godina je ustao i pitao šta pije kafana. Odem na sajt B92, čitam vest i onda kreću komentari tih ljudi. Čovek je izjavio saučešće i poštovanje porodici. On je dobio 349 pluseva i 726 minusa. Šta je sa minusima? Šta je sa nama? Sahrana je u petak. Ja i dalje imam očekivanje da će Tadić doći na tu sahranu. Kako je došlo do toga da Tadić neće da dođe na ovu sahranu? Whats wrong here?

Znaš šta ima novo? Prestao da se ljutim i na LDP. Majke mi. Ja sam sada u fazonu, kada pročitam da on spašava reformu sudstva, super. Sada kada bih ga sreo, ja bih mu rekao, tako i treba. Pa ne, ali mislim, znaš šta smo se možda mi zajebali? Ne što smo mi poverovali da je Čeda dobar, šta je to uopšte dobar-loš, to su gluposti. Nego što smo svi kretenski poverovali da LDP nešto može da uradi. Oni se ljudi sada koprcaju. Ja ih razumem. To je politika, to je kombinatorika. Ali ako mi se još neko pojavi i kaže mi, majke mi ima da zastupam tvoj interes, evo i Đinđić i sloboda i demokratija i ljudska prava, ja ću da mu lupim šamar. Niko više ne mora da dolazi. Hvala.

Svetlana Lukić: Slušali ste Ivana Kuzminovića, koji je na početku ovog razgovora govorio o stanju u srpskim zatvorima, o tome kako u njima nema mesta, a tek će morati da se pravi mesto, policija radi kao dragstor. Možda ste čuli da se priča o tome da će se povesti istraga protiv Nikitovića, bivšeg šefa Kabineta Vojislava Koštunice, zbog toga što je naredio policiji da se povuče na onim protestima da bi lepo mogli da zapalimo američku, hrvatsku i ostale ambasade. Boga mi, opasno prete i Vladimiru Cvijanu, bivšem šefu kabineta Tadića.

Dok tako mi punimo zatvore Hrvatska je zatvorila još jedno poglavlje u pregovorima na svom putu ka EU. Naime, Hrvatska je u svojim pristupnim pregovorima sa EU do sada otvorila 30 od ukupno 33 poglavlja vezano za politiku, i u ponedeljak je na međunarodnoj konferenciji o pristupanju EU u Briselu zatvorila pregovore u poglavlju sloboda kretanja robe. Do kraja španskog predsedništva organizovaće se još jedna konferencija, očekuje se da će Hrvatska u junu da otvori i preostala poglavlja i zatvori nekoliko njih. A mi, čak je i vedri Đelić morao da prizna da se naša kandidatura mora odložiti najmanje za iduću godinu. U nastavku Peščanika slušaćete profesora zagrebačkog Sveučilišta Žarka Puhovskog i bivšeg predsednika Hrvatskog helsinškog odbora, koji govori između ostalog o našem putu ka Evropi, ovoga što mi zovemo bivša Jugoslavija, minus Slovenija, plus Albanija, šta god to značilo. Žarko Puhovski.

Žarko Puhovski: Ono što što ima veoma loše posledice za Hrvatsko javno mnjenje, je činjenica da se u Hrvatskoj, ne sasvim bez razloga, proširilo uvjerenje da ulazak u Evropsku uniju manje ovisi o tomu kako ćemo obaviti domaću zadaću, učiniti se primjerenima institucijama i institucijskom funkcioniranju Evropske unije, a više o različitim političkim izjavama. To su pre nekoliko godina zastupali samo napaljeni nacionalisti, ali nakon onoga što smo videli sa ulaskom Bugarske i Rumunjske u Evropsku uniju, što je potpuno kršenje svih kriterija, nakon puno direktnijeg, za Hrvatsku važnog, slovenskog ucjenjivanja, postalo je jasno da se zaista ne radi o tomu da mi budemo dobri đaci, pa da nas neko pogladi po glavi i kaže, OK, prošli ste razred, ili čak dobili ste 5 i idemo dalje, nego se radi i o jednom i drugom, a ovo prvo, što je bilo bitno, obavljanje domaćih zadaća, dizanje razine pravne kulture, policijske kulture, kulture ljudskih prava i tako dalje, je potpuno došlo u drugi plan. Sada se naprosto raspravlja o tomu, hoće li Englezi podržati Slovence ili neće, a o unutrašnjim stvarima se gotovo ne govori. I to opet ima svoje razloge jer kada gledate situaciju u Bugarskoj, Rumunjskoj ili kada je reč o pravosuđu u Grčkoj i Italiji, doista nije jasno zašto bi netko Hrvatsku gnjavio da mora postići više kriterije, kada i u Evropskoj uniji ima onih koji su ispod razine onoga što danas mi postižemo i to je bila, tako da kažem, pedagogijska funkcija u Evropskoj uniji, da natjera društvo da se promjeni. Bojim se da je ta funkcija zadnjih nekoliko godina ovim politikantskim, međunarodnim zbivanjima potpuno pala u drugi plan.

Miloš Ćirić: Šta podrazumevate pod tim zbivanjima?

Žarko Puhovski: Mislim prije svega na stolinsko ucjenjivanje, mislim na političke igre sa Gotovinom, bez Gotovine, sa Mladićem, bez Mladića, Srbi sad svi pregovaraju da se sa Srbijom razgovara dok Mladić nije uhićen, a zaboravlja se da se sa Hrvatskom počelo pregovarati prije nego što je Gotovina uhićen i tako dalje. Dakle, imamo situaciju da u jednom trenutku čitava nacija visi o jednom čovjeku, što je doista paradoksalno i to o čovjeku koji je recimo nađen u Španjolskoj, kao što ne znam, Mladić može bit nađen u Ulan Batoru ili pojma nemam gdje, a može biti na Čukarici, to je dakako moguće. Ali je jako loš osjećaj za naciju da visi o jednom čovjeku, jer se stalno gura u drugi plan ono što je bitno, da se neke stvari moraju urediti da bi se moglo ući u Evropsku uniju. U Hrvatskoj se to u jednom trenutku zaista počelo shvaćati dosta čisto, u Račanovo doba i onda u vreme kad je Sanader, preuzevši vlast, nastavio zapravo u tom pravcu, da bi onda zadnju godinu, dvije, tri, stvar dobila potpuno drugi smisao. E da bi se ušlo u Evropsku uniju zaboravljen je čitav niz neugodnih mjera koje, hoćeš – nećeš domaći političari moraju da provode. Ja sam pretprošlog ljeta u Vršcu vidio desetine rumunjskih gastarbajtera u Srbiji, koji rade za 100 eura mjesečno, bugarska korupcija je nešto što je postalo, tako da kažem, legendarno kao i ne znam, grčko pravosuđe i tako dalje. Dakle izgubljeni su kriteriji. Izgubljeno je uvjerenje da je to stariji, bolje razvijeniji, pametniji i demokratičniji veliki brat, i naravno, poželjan stoga, jer su sitne slovenske igre, a sve skupa se radi o 3 promila morske površine koju kontrolira Hrvatska, zasjenile sve prave probleme.

Ovaj se teren očito razumije kao poseban problem. Ulazak Bugarske i Rumunjske u Evropsku uniju, znači da se stvara jedna vrsta crne rupe u Evropskoj uniji, koja je zatvorena sa svih strana, tako da ona sada ima dvije rupe. Jedna je ružičasta, to je Švicarska, druga je crna, to je ova naša. I tu crnu rupu treba meliorirati, dakle isušiti i popraviti, civilizirati, da bi se onda postupno ulazilo u Evropsku uniju. To je legendarni zapadni Balkan, Jugoslavija minus Slovenija, plus Albanija, što god mu to značilo. Paradoks je u tomu da će nakon Hrvatske vjerojatno najbliži kandidat biti Crna Gora, jer je veoma mala, a i relativno lako se neke stvari u njoj mogu provesti, gdje je Makedonija, koja je imala visok stupanj kandidature za priključenost, izgubila tempo zbog unutrašnjih sporova, gdje Bosna i Hercegovina potpuno otvoreno pitanje, Albanija ostavljena potpuno po strani, oni se s pravom bune da njih svi smatraju nekakvim prirepkom bivše Jugoslavije, pa ih niko ozbiljno ne razumije. Status Kosova je još uvek za nekoliko članica Evropske unije potpuno upitan.

Unutrašnja struktura ove crne rupe je jako razgranata, Hrvatska će, kako sad stvari stoje, za otprilike tri godine biti u Evropskoj uniji, možda čak i malo prije, ali nisam u to uvjeren. Nakon toga će nastati enormne poteškoće kod primanja u Evropsku uniju, jer će s jedne strane biti pritisak za i protiv Turske, koja je na listi bila zapravo paralelna sa Hrvatskom, pokušaće se rješiti takozvano albansko pitanje u trokutu Albanija, Kosovo, Makedonija, kao dio pred i priprema, pokušaće se rješiti odnos Srbije i Kosova kao dio predpriprema i restrukturirati Bosna i Hercegovina, da postane nekakva država a ne naprosto nekakav privremeni konstrukt. To su sve ogromni poslovi koji se pojavljuju. Sa stajališta hrvatskih nacionalista, postojalo je samo jedno ozbiljno strahovanje, a to je bila ta vjera da bi Hrvatska mogla skupa sa Srbima u Evropsku uniju. To je u ovom trenutku očito nemoguće. Onda se pojavljuje druga priča o tomu da se Hrvatska i Srbija takmiče za poziciju lidera u regiji, a kada se malo pogleda situacija, onda se vidi da Beograd može imati lidersku funkciju, ali 100 kilometara od Beograda, nastupaju uvjeti koji su toliko daleki od Beograda, da je njihova udaljenost veća nego udaljenost Beograda od Njujorka. Tako da Srbija, kao cjelina, zbog čitavog niza unutrašnjih razloga naprosto ne može bit lider. Beograd to može, jer se on unatoč svemu uspio održati i opet početi razvijati kao grad, ali Beograd bez Srbije neće imati nikakvu relevantnu funkciju, tako da su to sve priče koje se svode na ono, što kod nas u Zagrebu kažu, farbanje vraga na zid da bi se nekoga preplašilo i da se još malo drži nacionalistička napetost u realnosti, a zapravo stvari su dosta jasno posložene. Hrvatska ulazi praktički sigurno, nakon toga ostaje velika institucijska pukotina, dok se ne donesu odluke s obzirom na Tursku i tada će vjerojatno početi drugi niz koraka rekao bih prvo sa Crnom Gorom pa tek onda sa ostalima.

Srbija se sa jedne strane ponaša kao Savezna Republika Njemačka u drugoj polovini šezdesetih godina, kada je postupala po takozvanoj Halštajnovoj doktrini, po kojoj je Savezna Republika Njemačka, dakle Zapadna Njemačka, prekidala diplomatske odnose sa svima koji priznaju Njemačku Demokratsku Republiku. Veoma jaka država, kakva je tada bila, Njemačka nije uspjela održat tu doktrinu, neće ni Srbija. Pitanje kada će Boris Tadić ili netko drugi smoći snage da to prizna. Treba jednostavno reći Kosovo više neće biti sastavni dio Srbije, o tomu naprosto nema spora. Mogu razumjeti emocionalne i psihologijske probleme koje mnogi ljudi u Srbiji imaju, ali to su jednostavno činjenice koje mi se čine očitima. Jasno je da političari ne žele da se previše odmaknu od svoje izborne baze, zato će to trajati još neko vrjeme, a to znači možda i godinama, kao što neke države u Evropskoj uniji, videći u Kosovu svoje potencijalne probleme, neće tako lako priznati Kosovo. Sa treće strane SAD će inzistirati na tome jer im se to čini načinom da se pokažu zastupnicima Muslimana, barem na jednom djelu svjeta, da nisu naprosto a limine, nasuprot svjetskom muslimanskom i panmuslimanskom životnom projektu i zato vjerujem da je rječ o jednoj situaciji koja će trajati i u kojoj će se događati da bude kolateralnih žrtava. Za mene je doista najneugodniji primer činjenica da je za vrijeme onih demonstracija povodom priznanja Kosova doslovce uništena hrvatska ambasada. Hrvatska u tom trenutku još nije bila priznala Kosovo. Dakle, radilo se o ispod javne razine uspostavljenoj točki koja zna ko su naši takozvani tradicionalni neprijatelji i to je tipično za primitivni nacionalizam, koji ne ide čak niti po logici, neprijatelji su nam recimo oni koji su priznali Kosovo, jer to Hrvatska nije bila. Hrvatska je to učinila desetak dana kasnije i taj napad na ambasadu je vjerojatno olakšao odluku da se to učini. Međutim, Hrvatska nije mogla ništa drugo u svojoj situaciji učiniti, bilo zbog svojih interesa, bilo zbog toga što želi biti dobar đak u NATO i većine u Evropskoj uniji, naravno i zbog Amerikanaca, bilo zato što su postojale nekakve tradicionalne veze sa Albancima, još u jugoslavensko doba, kad god je to bilo moguće, na protubeogradskoj osnovi, koja je u igrama unutar jugoslavenske partije i političkog poretka, uvjek funkcionirala po federalnim jedinicama.

Jedan me novinar nedavno pitao, nije li to neobično da se predsednik Tadić i predsednik Josipović opet bave Bosnom i Hercegovinom, ja sam rekao to je možda neobično, ali je možda i logično jer se vi ne bavite sami sobom. Neko se mora bavit. Hrvatska ima 1800 kilometara granice sa Bosnom i Hercegovinom, to je dio pregovora o ulasku u Evropsku uniju. Hrvatska se mora bavit Bosnom i Hercegovinom, da sada ne govorimo o nacionalnim pitanjima Hrvata u Bosni i Hercegovini, odnosno sa druge strane Srba. Bosna i Hercegovina je postala objektom brige, pod navodnicima ili bez navodnika, svih relevantnih političkih faktora u ovom području i naravno izvan njega. Prije svega zato što se sama nije ustrojila i tu je nedvojbeno najveća odgovornost Bošnjaka Muslimana, jer su oni najbrojniji, jer oni najčešće koriste takozvanu tešku artiljeriju – mi smo žrtve i ne želimo govoriti ni o čemu drugomu, pri tom će naravno, nacionalisti uvek tvrditi – nas Bošnjake napada, ne znam Dodik ili nas iz Zagreba, na ovaj ili onaj način dovode u negativan, odnosno podređeni položaj. Realnost je u tomu da se iz Hrvatske godinama niko uopće ne upliće u Bosnu i Hercegovinu, čak možda i manje nego što bi trebalo, s obzirom na relativno velik broj Hrvata koji tamo žive, da je Dodik jednako podrška tendencijama vlade u Srbiji kao i kamen oko vrata. Ali Dodik je čovjek koji je jedna činjenica u Bosni i Hercegovini, naprosto kao simbolički detalj, po Dejtonskom sporazumu Bosna i Hercegovina je, koliko ja znam, jedina država koja ima samo zemljopisno ime kao službeno ime, nije ni Republika Bosna i Hercegovina, ni kraljevina, ni emirat, niti federacija, nego ništa. Naprosto, Bosna i Hercegovina. Dakle, ona se indirektno razumije kao politički provizorij sa zemljopisnom osnovom. I to je simbolički naznaka problema sa kojim se susrećemo.

Miloš Ćirić: Kad ste već pomenuli Dodika, skoro ste negde napisali da je Dodikov nacionalizam ustvari isti kao Miloševićev, samo što je Milošević ratni zločinac, a Dodik ratni profiter.

Žarko Puhovski: Ono što sam htio reći je da sam uvjeren da ni jedan ni drugi nisu nacionalisti. Siguran sam da Milošević nije bio nacionalista, nego čovjek koji je htio jednu rigidnu verziju komunističkog projekta učiniti privlačnijom, koristeći nacionalističke prostore, pa mu se onda dogodilo da ga je progutalo to čime se htio igrati. Nešto slično se događa sa Dodikom, koji svoje nacionalističke govore u pravilu drži jedan put tjedno, a četiri ili pet ostala dana u tjednu se bavi pomaganjem ekonomskih interesa Hrvatske, Slovenije, Austrije u Bosni i Hercegovini to jest u Republici Srpskoj. Onda za ravnotežu održi jedan radikalno nacionalistički govor tjedno, on zaista diže atmosferu, diže temperaturu, stvara lošu situaciju za opstanak Bosne i Hercegovine. Ali ponavljam, ako je opstanak Bosne i Hercegovine ugrožen, Dodik, čak i kad bi to htio, a on bi to htio, ne može biti prvi faktor toga, nego tek drugorazredni faktor jer prvorazredni faktor jest promašena politika koju vode lideri bošnjačke većine.

Jedan od problema sa srpskim Ustavom jest to što je predsjednik države, to danas zaista više ne postoji u demokratskim zajednicama, i dalje u funkciji predsjednika stranke. Zbog toga je Boris Tadić čovjek koji je šef države i šef stranke, to znači čovjek koji se bavi ne samo svojim predsjedničkim poslom i eventualno predsjedničkim izborima, nego i stranačkim izborima. A to znači da mora činiti neke poteze simboličke naravi. Ako hoćete preciznije, demagogijske naravi, koje inače ne bi činio, da bi svoju stranku održao u igri. Pogledajte paradoks, da se u prosjeku, kao najpristojniji u parlamentu danas pokazuju SPS-ovci. Što isto nešto govori koliko o njihovim promenama, toliko o razini političke kulture u Srbiji. Pogledajte onda poziciju Borisa Tadića koji ima trokut Evropska unija, kao cilj, Kosovo kao uteg i realnu dnevnopolitičku, dnevnoprivrednu, dnevnosocijalnu situaciju u Srbiji. To ga dovodi bliže funkciji predsjednika kakav je bio De Gol u V Republici i navodi ga na stvari koje on, nadam se, ne bi rado činio da ne mora.

Miloš Ćirić: Kako u toj jednačini vidite spoljnu politiku Srbije, Tadić je nedavno, po drugi put bio kod Gadafija, a sa druge strane, Jeremića svi već dobro poznaju u nesvrstanim zemljama.

Žarko Puhovski: Za Srbiju bi bilo dobro da Jeremić ostane u nekoj nesvrstanoj zemlji za jedno duže vrijeme. Hrvati imaju često puta fiksaciju na to kako su Srbi sposobni diplomati, svojom jugoslavenskom i srpskom diplomacijom postižu velike uspjehe, u čemu je bilo dosta istine u ranijim fazama. Uvjeren sam da Srbija u povjesti nije imala tako nesposobnog ministra kakav je Jeremić. Svaka vlada ima jednog ministra koji je zadužen za svađu, to je normalna stvar. Ali ni jedna vlada nema ministra vanjskih poslova, koji je zadužen za svađu, jer je u naravi diplomata pa onda i ministra vanjskih poslova, da kažu manje nego što treba, a ne više. Zbog toga je dio vanjske politike Srbije u obrnutoj situaciji od one koju je imala Jugoslavija u devedesetim godinama, kad je ministar vanjskih poslova Mate Granić hodao od ambasadora do ambasadora, od ministra do ministra, da bi im rekao da predsjednik zapravo nije mislio to što je rekao. To jest, on je ublažavao Tuđmanove ispade.

Srbija se sada našla u potpuno perverznoj situaciji, da predsjednik države mora ublažavati retoriku ministra vanjskih poslova. To znači da sistem ne funkcionira kako treba i dovodi srpsku vanjsku politiku u situaciju da gubi snagu koncentriranja na eventualnu strategiju, ako su političari u stanju do toga doći, baveći se nizom incidenata, dakle uzimaju puno vremena i snaga.

Po mojem uvjerenju najveći je problem Srbije danas, kao i svih ovih država postkomunističke provinjencije, u krivoj reakciji na ekonomsku krizu na osnovu odsutnosti reakcija na ekonomsku krizu. Sa druge strane, kod svih postoji, a kod Srbije je to jako naglašeno, ono što se zove metropolitizacija. To znači da se metropola izvlači daleko iznad ostalih djelova zemlje. Sa treće strane, problem je zaoštreniji nego recimo u Hrvatskoj, ali na jednoj razini jest sličan, a to je nedostatak elementarne političke pravne kulture. Kao što Hrvatska još nije odlučila što je njezina strategija, od čega će Hrvatska živeti, može li recimo, Hrvatska živjeti od turizma, prometa i nekoliko manjih industrijskih grana ili ne može. Od čega Srbija može živeti? To da se ide u Evropsku uniju, to je toliko strategija, kao da kada se bacite u Savu, pa vas nosi struja, odlučite da ćete plivati niz struju jer je to ipak razumnije nego protiv struje, za šta nemate dovoljno snage. Dakle, struja vas nosi u Evropsku uniju. Za mene su pitanja strategija što će se napravit da Niš postane relevantni centar u Srbiji. Mimo, pa ako treba i nasuprot Beogradu. Da se neki gradovi, od Kragujevca na dalje subjektiviraju, da se superiorna civilizacijska razina koju je Vojvodina imala, ne samo u odnosu na Srbiju, nego u odnosu na sve slavenske djelove na Balkanu u drugoj polovini XIX stoljeća, pokuša rekonstruirati, da je postupanje sa cestama u Srbiji sramotno, da je željeznički promet sličan kao u Hrvatskoj, dok je kod autoputa Hrvatska za nekoliko klasa ispred. Za šest mjeseci je načelno moguće da barel nafte bude 100 eura i ko će se voziti divnim hrvatskim autocestama ili lošim srpskim? A vlaka nema ili su jako loši. Dakle to su nekakve stvari, o tome se mora raspravljati, barem se neke odluke moraju donijeti.

Sada se vraćam na početak. Kako ćete to donijeti u državi koja za sebe ne zna ni gdje su joj granice. Ako se još uvjek Kosovo tretira kao dio Srbije, onda se država pojavljuje kao čoveku kojem su odsjekli nogu, pa mu živčani sustav i dalje javlja da ga noga boli, ali to mu neće vratit nogu. Simbolički akti su za nekoga važni, ali u realnosti ništa ne čine. I zbog toga mi se čini da je sa jedne strane nužno progutati neke simboličke knedle, da bi se krenulo, što bi rekla moja baka, štrikanje svakodnevne politike, dakle rešavanje svakodnevnih problema. To je očito velika prepreka. Sa druge strane, dio tih svakodnevnih problema se može, pa makar i u drugom planu, makar gotovo potajice početi rješavati i dok stvari nisu simbolički rješene. Recimo Hrvatska je svoj koncept autoputeva razvijala u vrijeme kada je trećina teritorija bila izvan kontrole hrvatskih vlasti, kad je bilo nemoguće čak ovaj izgrađeni autoput prema Beogradu koristiti, kad je bio presječen zapadnim djelom takozvane Republike Srpske Krajine, ali je koncept rađen u uvjerenju da će se stvari tako i tako rješiti. Na tomu te stvari treba početi raditi. Nemojmo zaboraviti da Srbija ima, ako ništa drugo, ono barem Dunav, kao nešto što je neporecivo dio evropske prometne i civilizacijske mreže, ali o tomu treba raspravljati prvo na razini strategije, a onda na razini izvedbenih taktika.

Po mojemu sudu, molim da me se krivo ne razumije, tekst Deklaracije o Srebrenici je potpuno nevažan. Važno je to da je parlament na jedvite jade uz ispade primitivizma usvojio nešto što nije baš uobičajeno u praksi evropskih parlamenata. I to je velika stvar. Ono što bi bilo dobro je da se to ne doživljava kao stvar koja je učinjena zato da nas više vole vani, nego za unutrašnje čišćenje. E to nisam siguran da je zaista moguće, bude li moguće, to bi bilo jako dobro, da se naprosto počne uvoditi idući korak, kao recimo u Njemačkoj. U Njemačkoj je zakonski kažnjivo njekanje ili negiranje Aušvica. Dakle, da se naprosto razmisli o tomu da se kažnjava negiranje zločina. To bi bio možda naredni korak, ali to opet ovisi o drugom simboličkom problemu, a to je Kosovo.

Miloš Ćirić: Mislite da je to povezano?

Žarko Puhovski: To uopće nije vezano ni po kojem sadržaju, ali je vezano u smislu toga da se kaže, evo sad smo dali ovo, pa dajte sad nešto nama, a ne da mi gubimo i obraz Srbije, tako da kažem, kako to nacionalisti sigurno doživljavaju ovu deklaraciju i teritorij Srbije, kako doživljavaju gubitak Kosova. Ti isti nacionalisti sigurno ne bi živjeli život sa Kosovom u istoj državi, jer bi to značilo ne znam kolki postotak policajaca Albanaca u policiji ili u vojsci. To sigurno ne bi odgovaralo srpskim nacionalistima, koji zapravo fantaziraju o Kosovu na čisto simboličkoj razini. Kad bi postojale ozbiljne želje da se Kosovo integrira Srbiji, da su to htjeli, to se davno moglo pokušat pa se nije činilo u desetljećima koja su prošla.

Miloš Ćirić: Pre skoro deset godina rekli ste da će na ovim prostorima biti pomirenja, ali da neće biti istine. Šta mislite o tome danas?

Žarko Puhovski: Pomirenje ide polagano, ali ide, istina će biti žrtva. Ja sam, govoreći na prvom skupu komisije koju je tada formirao predsjednik Koštunica, koji je bio predsjednik Savezne Republike Jugoslavije, gde je tema bila istina i pomirenje, rekao da ono što želim reći iz iskustva, iz literature, jest to da istina uvjek ide uz uznemirenje, a ne uz pomirenje. Istina uznemiruje, a ne pomiruje. Istina dovodi do pomirenja na razini decenija ili stoljeća. Ali u dnevnom životu, ona izaziva uznemirenje. Oskar Vajld je rekao da svako pristojno društvo počiva na lažima zato što je pristojno. Pristojnost počiva, ako ne na laži, ono barem na tome da se ne kaže istina. Vi se ne ponašate pristojno ako sretnete nekog pa kažete, kolegice ili kolega, katastrofalno izgledate danas, kako ste se mogli tako neukusno obući ili kakvu ste glupost juče rekli ili napisali, to se ne smatra pristojnim, čak i ako je iskreno. Društva se štite od težih sukoba, tako što preskaču istinu.

Pokretanje istine, to je ono što se u Njemačkoj zvalo „ovladavanje prošlošću“ se zbivalo tek u drugoj generaciji. U toj je Njemačkoj to provela moja, šezdesetosmaška generacija, onda kad su djeca počela postavljati pitanje koje se nalazilo u naslovu jednog tada popularnog američkog filma, „Što si radio u ratu tata“. Tata može lagati sudu, tata može lagati novinarima, ali lagati sinu i kćeri, dosta teško. I kada se ta pitanja počnu pojavljivati u okviru jedne vrste porodične dinamike, pa onda budu proširavana na generacijsku dinamiku, na javnu raspravu, imaćemo novu razinu uznemirenja, koje će dovoditi do realne istine. A prije toga ćemo imati pomirenje među nacijama, do kojih je sada, već zapravo na začuđujući način došlo. Vidite kako se normalno funkcionira u turističkim, privrednim, da ne govorim o gangsterskim krugovima. To je zapravo zaprepašćujuće. Vi svakog vikenda imate desetke većih ili manjih kombija koji iz Ljubljane voze japije da lumpuju po Beogradu, pa se u nedjelju vrate, a sada je to počelo i u Zagrebu. Kada se Jugoslavija raspadala, ja koji sam bio protiv raspada Jugoslavije, sam tako da kažem, kroz stisnute zube rekao, jedino dobro što vidim u raspadu Jugoslavije je to da ćemo se riješiti novokomponirane glazbe. I upravo to se nije dogodilo. To sam smatrao jedino dobrim, dapače, to je neopisivo popularno u Sloveniji, u Hrvatskoj, o Bosni i Hercegovini naravno da ne govorimo. Na toj najnižoj razini suradnja i simpatije postoje u svim slojevima stanovništva. Uvjek postoje naravno skupine ljudi koji su nešto teško prošli u ratu, a još više onih koji nisu nešto teško prošli u ratu, ali se nacionalisti smatraju zaduženi za održavanje simbola, pa inzistiraju na sukobima. Kao recimo sad u Vukovaru kad se govorilo o pitanju treba li uvesti ćirilicu ili ne. Međutim, meni se čini da će ta pomirba ići relativno dobro i normalno, među državama i među nacijama, a onda će se za nekoliko godina početi postavljati ovo pravo pitanje, konkretno, po osobama. Ne što su Srbi radili, što su Hrvati radili, što su Bošnjaci radili, nego što si ti tata, striče ili ujače radio i tad ćemo imati drugu razinu u kojoj će se čitav niz stvari razotkriti za kojima sada uzaludno tragaju ljudi iz nevladinog sektora, policajci, Karla del Ponte ili bilo drugi.

Svetlana Lukić: Slušali ste razgovor sa profesorom Žarkom Puhovskim, koji je vodio Miloš Ćirić u Zagrebu pre nekoliko dana. Ovo je bila 400. emisija Peščanika. Nažalost, ovaj mali jubilej obeležili smo smrću Biljane Kovačević-Vučo, čijem su se odlasku mnogi obradovali, pogotovo oni koji su je godinama vređali, od ulice do Narodne skupštine republike Srbije. Ona je bila jedna od retkih koja bi svojim protivnicima mogla reći ono što je rekao Prudon svom političkom protivniku Tireju koji ga je vređao: Ja vas neću pozvati na dvoboj, ja ću ovde za govornicom Narodne skupštine ispričati ceo svoj život, činjenicu po činjenicu, svako me može podsetiti ako nešto preskočim ili izmenim, a zatim učinite i vi to isto. Bio je ovo Peščanik. Doviđenja.

Emisija Peščanik, 23.04.2010.

Peščanik.net, 23.04.2010.