„Radost Evrope“ i UNICEF prvi su se javili da otkupe intelektualnu svojinu slavnog advokata, predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe i pripadnika Odbora za kontrolu službi bezbednosti, takozvanog Đuke – „Deca su vlasništvo države“! Tako je, mudri branioče doktorke psiholoških nauka Hrkalović Dijane, više od pola veka slušamo da su deca ukras sveta, što je možda i bilo tačno u vreme kad je i svet bio lepši; UNICEF se takođe oduševio ovim otkrićem u filozofiji prava, puklo im je pred očima koliko je njihov dosadašnji slogan „Za svako dete“ (For every child) bio uopšten i štaviše patetičan, „Children are the property of the state“ odiše trezvenom razboritošću i ne ostavlja nikakvu nedoumicu, dok je prethodni slogan UNICEF-a bio nekako nedovršen, „Za svako dete“, za svako dete – šta?! Po jedna lizalica, ili besplatna karta za zoološki vrt!?
Predsednik Bokserskog saveza Nenad Borovčanin primenio je Đukin aksiom na sport i, gle, i njegov poklič zvuči ne treba lepše: „Moralna obaveza svih sportista je da podržavaju Vučića!“, pa da, kao što su deca pokretna imovina države, tako su i sportisti vlasništvo onoga bez koga sporta ne bi ni bilo; bezmalo svi sportisti držali su se Borovčaninovog moralnog imperativa i pre nego što je talentovani socijalista ovo izvoleo izjaviti, po kolektivnoj odanosti samodršcu mogu da se rukuju sa estradnim umetnicima, koji isto kao i sportisti drže da bi njihova delatnost i njihovo umalo ne rekoh prizvanie bili nemogući bez Vučića, jer ko nam daje televizije, ko nam daje sportske hale, pasoše da pevamo i našima u rasejanju – nego Vučić. U čije smo vreme pevali na trgovima ne hajući za tragediju pod nastrešnicom ili pod borbenim vojnim vozilom, u čije smo vreme kao članovi žirija ovoliko zarađivali?! Ko nam kao uspešnim sportistima daje kraljevske premije nauštrb sirotinje, uz nos bolesnima koji kopne čekajući da se pomaknu na listi čekanja?!
Bokseri – i Đuka, amater koji je zablistao u Skupštini, i Borovčanin, zvezda plemenite veštine i sportski visoki funkcioner – naravno da obožavaju Oca sporta, ali i potonji očito ceni i poznaje boks, kao što do tančina poznaje i sve druge sportske i nesportske veštine: kad je fini mladić Luka, vođa noćne partijske patrole, zadužene da Voždovac oblepi plakatima o Đilasu kao lopovu bez premca, bio nevoljno i neplanski uvučen u svađu i tuču sa veleokrivljenim, koji se usprotivio da se ova nepravosnažna presuda lepi po fasadama, predsednik je stao na Lukinu stranu: Luka je dobar bokserčić, mogao je svu trojicu da ih posloži, ali nije hteo da se bije, samo da zaštiti momke koji su radili stranački posao. (Divan izraz: stranački posao, treća smena!)
Meni se na snimku učinilo da je lukinaca bilo više, ali kad slušam predsednika shvatam da je Luka bio sam naspram gorostasnog Đilasa i još dvojice, dobro, Luka, koji je uz Maloga najveći talenat za finansije, na ulici se obreo u svojstvu staratelja, u noćnoj i takoreći diverzantskoj akciji predvodio je i čuvao dečake, koji su u vlasništvu države, a to će reći partije, i da deca ne bi udarala Đilasa četkama i kantama sa lepilom, da ne bi prljala i patike tako što bi oborenog sportskog rivala šutirala – dok mu iz nosa kukavički curi krv i dok možda i skiči – intervenisao je, odmereno, sportski i hrišćanski, visoki dužnosnik vladajuće partije, koji je već u ranim jutarnjim satima na televiziji iskreno preneo svoju istinu o sebi i o svojim štićenicima, da bi ga dodatno u očinsku odbranu uzeo sam Vučić, koji se onako neispavan zaleteo da sroči hvalospev Luki kao velikom bokseru, ali se u poslednji čas opredelio za pridev „dobar“, pa mu se i to učinilo odveć galantnim, te je posegao za deminutivom, koji bi mene, da sam ma i u mladosti harao ringom, zaboleo: bokserčić!
Ima u odbrani finog mladića Luke nešto od anegdote o Staljinu, koji se, osmehnut kao onaj čiča na etiketi za šljivovicu, slika sa decom u školi, i jedan aparatčik će drugom aparatčiku: „Kako je dobar drug Staljin! On voli i miluje decu, a mogao bih sve da ih pobije kad bi hteo!“ Dobro, Luka nije omraženog Đilasa mogao baš da liši života, ali je predsednik, zadivljen svakom vrstom nasilja, rekao kako je fini Luka mogao svu trojicu da ih posloži!
Već sam pisao da je život u despotiji težak pogotovo onda kad despot poželi da se šali, pa svi koji su u njegovom vlasništvu, kao deca u državi, moraju te pošalice da slušaju, ali teško je slušati gospodara i kad se odriče faraonskog rečnika, kad reši da progovori sa nama koju na ravnoj nozi, kad pokazuje da mu sleng nije nepoznat, da mu je štaviše blizak; kad nam kaže da je fini momak, a dobar bokserčić, Luka, mogao svu trojicu da ih posloži, predstavlja se kao jedan od nas, ali to je lažno predstavljanje: živimo u zemlji neprekidnog falširanja, u zemlji netačnosti.
Peščanik.net, 27.12.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
