Višestruka kriza koja je pogodila Grčku rezultat je viševekovne dekadencije obeležene propadanjem države i gubitkom osećanja za moral, tvrdi Dimitris Dimitrijadis. Ovaj dramski pisac ubeđen je da je njegova zemlja mrtva i da mora da prihvati tu činjenicu kako bi se oporavila.
U svom tekstu iz 1978, Umirem kao zemlja, govorite o državi koja nestaje dok ne izgubi ime i istoriju. Šta mislite o današnjem položaju Grčke?
Jasno je da je u pitanju jedno vrlo čudno osećanje. Napisao sam da umirem… pre 35 godina, kada je moja zemlja izašla iz diktature. To je bio period pun nade, obećanja i prosperiteta. Moja lična situacija navela me je da napišem tekst u obliku parabole o zemlji koja umire jer odbija da prihvati svoju nepostojanost, i zato što je netrpeljiva prema drugim identitetima – zemlji koja sebe smatra opsednutom 1.000 godina, koja ne može da prihvati ono što naziva neprijateljskim, i koja ne vidi da je „neprijatelj“ zapravo njena najverovatnija budućnost. Grčku karakterišu svojevrsna stagnacija i nepromenjivi menalitet: držimo se svojih starih psiholoških i socijalnih navika, u životu nas održava mrtva tradicija, o čijem obnavljanju ni ne razmišljamo.
To je vrlo ozbiljan problem: Grčka, koja je po prirodi „najistorijskija“ zemlja, sada je zaglavljena u mehanizmu istorije. To je izvor njenog današnjeg problema: sve o čemu smo govorili, ta velika grčka tradicija na koju se pozivamo, okamenjena je u klišeima i stereotipima. Nije to ništa novo: Grčka već godinama živi pod svetlom ugašene zvezde. Ono što sam osećao pre 35 godina, danas je još naglašenije: „kriza“ neće biti rešena bez istinskog istorijskog osvešćivanja, koje podrazumeva shvatanje da je nešto umrlo, kako bi nešto novo moglo da se rodi. Kako kaže T.S. Eliot: „Na kraju je moj početak“ – ali moramo reći kada dolazi kraj.
Dakle, uzrok krize je istorijski, a ne politički ili ekonomski?
Da, iako ne poričem da ima ekonomskih i političkih dimenzija. Ali uporno ponavljam: politički sistem u Grčkoj, koji datira još iz otomanske okupacije (dakle, star je nekoliko vekova), potpuno je klijentelistički. Nekadašnje velike zemljoposednike zamenile su političke stranke, ali oni imaju isti odnos prema narodu. Država pripada stranci, a stranka koristi i eksploatiše državne resurse da bi održala svoj patronatski sistem.
Kažete „stranka“, ali od završetka diktature 1974, u Grčkoj su se mnogi smenjivali na vlasti…
Da, naravno. Nakon diktature pojavila se Nova demokratija Konstantina Karamanlisa, ali od kraja sedamdesetih, zapravo je takozvana socijalistička partija Andreasa Papandreua, Pasok, vladala Grčkom. Obe ove najveće stranke, jedna navodno desničarska a druga navodno levičarska, funkcionišu na isti način, ali treba da znate da je Pasok doterao klijentelistički sistem do apsolutne granice, pljačkajući državne resurse i sve fondove Evropske unije. Državni novac je prisvajan za stranačku blagajnu, koja je, na primer, omogućila otvaranje brojnih lažnih radnih mesta. A činjenica da sve ovo još uvek traje odigrala je važnu ulogu u ekonomskoj katastrofi koja nas je sada snašla: sistem je ostao bez goriva jer nema više resursa. Istovremeno, taj sistem je toliko truo da prosto nema mogućnosti za napredak. Sve su to razlozi zašto tvrdim da je država već mrtva, i da bi to trebalo da prihvatimo kako bismo mogli da je gurnemo u stranu i krenemo ispočetka. Na to mislim kada kažem „istorijska svest“.
Vi tražite velike moralne napore. Ali zar mislite da bi se taj apel mogao čuti u vreme kada ljudi sve više i više stradaju, i materijalno i psihički? Zar neće održavanje minimalnog životnog standarda biti važnije od ostalih mogućnosti?
Tačno je da je svakodnevni život u Grčkoj postao skoro nepodnošljiv. Mađutim, s vremena na vreme, kao neko ko je izložen ovoj svakodnevnoj rutini i ko se muči kao svi ostali, govorim sebi da su Evropljani u pravu što žele da kazne ovu zemlju. Hvatam sebe kako mislim da ne treba da budu popustljivi, jer istina je da je i grčki narod kriv: ljudi su spremno i lakomisleno prihvatili ovakvo uređenje.
Često imam utisak da je u zemlji zavladala neka vulgarnost, ili bezobrazluk. To se vidi u tome kako se ljudi smeju, na primer, što je potpuno odvratno: u pitanju je smeh koji, kako objašnjava kaluđer u Imenu ruže Umberta Eka, deformiše lice i čini ga ružnim… Ne kažem da bih više voleo da ljudi plaču, ali konkretno ova vrsta smeha ukazuje na neku bezbrižnost koja je neizdrživa.
Dakle, ako ponekad kažem sebi da bih voleo da Evropa kazni Grčku, to je zato što se zaista gušimo. Iznutra se vidi da je u pitanju narod koji se očito guši, jer mora da trpi posledice sveopšte korupcije, ali taj narod ne može da glumi žrtvu: naši političari su u svakom smislu predstavnici naroda. Ovaj žalosni mentalitet o kome govorim preovlađuje u čitavom stanovništvu, i treba reći da ga ne susrećemo samo u Grčkoj: mogu se povući mnoge paralele sa drugim narodima, pre svega sa Italijanima i Poljacima…
Šta onda treba uraditi da bi se izvela ova duboka promena?
Trenutno, ona izgleda skoro utopijski. U današnjim uslovima, ideja o novoj civilizaciji je samo san koji više ima veze sa svetom umetnosti nego sa realnim svetom. To je glavni doprinos umetnosti i književnosti: pronalazački dar. Kao što je pokazao Kornelijus Kastorijadis, sva velika otkrića, poput demokratije i tragedije, proizilaze iz određene istorijske stvarnosti. Zato bi trebalo da se zapitamo da li demokratija, koja je izmišljena u antici, može još uvek da funkcioniše.
Možda je došlo vreme da izmislimo neki novi način upravljanja… Razmišljam o pesmi koju je Ginter Gras nedavno napisao o Grčkoj: zove se Bestidnost Evrope, i objavljena je u Süddeutsche Zeitungu 25. maja. Počinje ovako: “Daleko si od zemlje koja je bila tvoja kolevka…” Po meni je to loša pesma – na posletku je površna, jer govori o Grčkoj kao „kolevci“ naše civilizacije. Morate shvatiti da je kolevka postala grobnica. Ali grobnica može ponovo postati kolevka… Kroz istoriju su nesreće i katastrofe uvek nudile čovečanstvu priliku da obnovi snagu i razvije nove civilizacijske modele. Nema razloga da sumnjamo da ovaj proces može da se nastavi.
Rođen u Solunu, gde i danas živi, Dimitris Dimitrijadis (1944) je dramski pisac, esejista, pesnik i prevodilac mnogih autora, među kojima su Šekspir, Tenesi Vilijams, Semjuel Beket, Žan Žene i Margaret Diras. Napisao je nekoliko romana i tridesetak drama, između ostalih i dramu „Umirem kao zemlja“, koja je prevođena i igrana u nekoliko zemalja.
Fabienne Darge, PressEurop, 17.06.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.06.2012.
GRČKA KRIZA