Radio emisija 08.04.2011. Govore: Vesna Pešić i Miroslav Prokopijević.

Svetlana Lukić: Danas, kao i prethodnih meseci, kao i ubuduće, možemo da govorimo o čemu god hoćete, potpuno je sve jedno. Možemo da govorimo o tome da je povodom svetskog dana Roma i predsednik rekao da smo mi oduvek živeli u ljubavi sa Romima, da smo ih poštovali, cenili… i da samo ponekada iskrsnu neka mala neprijatnost. Možemo da pričamo o tome da nema anestetika u novosadskoj bolnici, pa su zbog toga obustavili operacije, ali lakše. Možemo da pričamo o tome da je novi ministar zdravlja rekao da bi u se u slučaju zemljotresa srušio Klinički centar Srbije, tako loše je zgrada rekonstruisana…

Kada smo pokušale da dobijemo intervju od nekih ekonomista, rekli su – kako da pričamo o ekonomiji kad ekonomije nema. Postoji samo tzv. dogovorna ekonomija: ljudi smo, dogovorićemo se, počev od Austrijanaca s kojima se pregovara o prodaji Telekoma, preko Rusa s kojim nemamo pojma o čemu pregovaraju, pa sve do domaćih tajkuna. Nema politike, u pravom smislu te reči, nema ekonomije, nema socijalne politike, nema kulturne politike i onda, možemo da gađamo onako na slučajno, da pričamo šta god nam padne na pamet. Ako, na primer, želimo da saznamo iz domaćih medija šta se dešava u spoljnjem svetu, naićićemo samo na prirodne katastrofe i masakre po američkim ili brazilskim školama, arapske revolucije su nam već dosadile, mnogo ih je, a vojna intervencija u Libiji je zamorna jer zahteva da se malo misli.

Sinoć se Japan ponovo tresao na više od 7 stepeni Rihterove skale, bilo je nekih neidentifikovanih eksplozija. Tamo je 100 miliona Izbezumljenih ljudi koji već mesec dana u strahu ležu u krevetu, u strahu se bude, u strahu od radijacije biraju namirnice. Veliki deo sveta prati šta se dešava sa reaktorima u Fokušimi. Navodno je ustanovljeno da se radioaktivnost koja je stigla i do Tokija, uglavnom sastoji od izotopa joda – 131, a ne od izotopa Cesijuma – 137, koji je mnogo opasniji a koji je oslobođen u černobilskoj katastrofi. Međutim, problem je reaktor br. 3 u Fukošimi koji koristi neku drugu vrstu goriva… Sve ovo pričam bez veze jer nemam pojma šta se dešava, niko nas o tome ovde ne obaveštava. Gledala sam jedan idiotski pokušaj RTS-a da nam objasni nuklearnu pošast koja nam preti iz dalekog ali prijateljskog Japana, bilo je to dva sata mučenja mozga, glavni junaci šou programa bili su atraktivna voditeljka koja ne razlikuje nuklearno gorivo od goriva na koje se kreće Supermen, i neka gomila bučnih, uglavnom penzionisanih stručnjaka, koji su evocirali uspomene na vreme kada su onomad bili mladi i pre svih izvestili da u Černobilu nešto izgleda curi. Bilo je tamo čak i ljudi koji su hvalili naša nuklearna skloništa koja su, kao su što znamo, pretvorena ili u smetlišta ili u bilijar sale ili u neki drugi poslovni prostor.

Dobro, mi imamo svoje probleme, spoljni svet nas mnogo ne zanima, nemamo kad da se bavimo njime, pa ćemo ga pominjati baš kada moramo i to samo ako pogine mnogo ljudi. Međutim, problem je što se taj način izveštavanja u velikoj meri preneo i na domaći teren. Dakle, postoje samo politički džet set, politička klasa, u kojoj ima raznih zapleta, Dinkić poručuje Tadiću, neka te neka, bio sam ti veran i samnom si uvek znao na čemu si, a sad si me ostavio, Nikolić flertuje sa Tadićem, a onda ode kod Koštunice, pa mu kaže, mogu ja i sa tobom, ništa ne brini. Članovi te klase su dovoljno stari, da smo dočekali da i njihova deca stasaju za šefove odseka za izdavanje poslovnog prostora, za zamenike gradonačelnika, za šefove glavnih odbora stranaka. Još je u Levijatanu Hobs rekao da sve političke klase imaju tendenciju da postanu faktički, ako ne i pravno nasledne. Mi još nismo došli dotle da naši političari kao Mubarak, Gadafi, Asad, Kim Džongil i drugi, svoju decu spremaju za naslednike, ali ako se ovako nastavi, samo je pitanje vremena kada ćemo i to doživeti.

Politički, društveni, kulturni i zabavno humoristički život nam se sveo na dogodovštine u toj, samo na prvi pogled, nesložnoj porodici, a s druge strane, kao u svakoj zemlji Trećeg sveta, svakodnevno se dešavaju tragedije koje se skrivaju po raznim crnim hronikama, koje pristojan svet navodno ne čita jer mu je zlo od toga. Međutim, to odavno nisu više pojedinačne patologije, to odavno više nije crna hronika, nego simptom bolesti zemlje koja sve više liči na favelu, zemlju u kojoj sada već svakodnevno umiru ljudi gušeći se od požara koji je nastao zbog neispravnih instalacija, deca stradaju po liftovima koji su stara 35, 40 godina, rudari stradaju po oknima koji liče na južnoafričke rudnike, i to iz doba aparthejda.

Imamo sreće da se nismo naselili na nekoj pukotini, kao Japanci, pa ne moramo da se plašimo razornih zemljotresa. Nećemo skončati tako što će nas odneti cunami. Slika Srbije je onaj deo Južne Morave, koju su nedavno slikali neki ljubitelji prirode – u jednom trenutku morali su da zagaze u vodu, podignu čamac i peške da ga prenesu preko naslage đubreta  koja se sastojala od neverovatne količine plastičnih flaša, kesa, starih bojlera, traktorskih guma… Nećemo se podaviti u cunamiju, udavićemo se u đubretu koje sami stvaramo. Kad kažem đubre, naravno, ne mislim samo na đubre, mislim i na državu koja svakog dana proždire jednog po jednog podanika. Ova država se nagojila, nadula se od od svega što je pojela i sada liči na plavog kita, čudovišno veliko i nagojeno stvorenje čija je aorta toliko velika da čovek može njome da pliva. Tako se uveče ponekad osećam, kao da sam plivala kroz aortu neke nagojene zveri, lepljiva sam i prljava, bežim u kuću da se malo očistim, a onda sutra ispočetka. A na početku ove emisije će govoriti Miroslav Prokopijević.

Miroslav Prokopijević: Pa to je bilo još smešnije zato što je štampa odmah krenula da bruji o nekih 10 milijardi dolara. Naravno, već posle dva, tri dana, niko od tih para ništa ne pominje. Pretpostavljam da je on došao da proda nešto ruskog oružja, aviona i tako dalje. Od komercijalnih poslova, svi su uslovljeni postojanjem projekata i učešćem ruskih firmi u sprovođenju toga. Što se tiče tog Južnog toka, to sad više bog ne zna. To je izgleda bio samo krik dana ili meseca da se pokaže da Rusi mogu da pariraju Amerikancima sa Nabukom. Od Nabuka ništa, od Južnog toka po svemu sudeći ništa ili ko zna kad. Tako da se, u komercijalnom smislu, na kraju sve svelo da on dobije dres Zvezde i da se priča o tome da će napraviti još veći i valjda stariji stadion za Zvezdu, ili da će možda da kupi Zvezdu. Mislim, ko će da kupi takvu firmu? Ovde ima zainteresovanih i sa Zapada koji će da je kupe, ali ako se ona stvarno prodaje i ako će taj stvarno da bude vlasnik. A da neko uđe u Zvezdu da daje pare a da odlučuju ovi mangaši koji odlučuju, to naravno niko neće. Znači, taj komercijalni efekat je vrlo sličan ovome počasnom doktoratu.

Svetlana Lukić: Odmah po odlasku Putina intervju je dao ambasador Konuzin i bio je, tako da kažem, dosta eksplicitan. Ponovio je Putinove reči da, tačka jedan – Rusija nema ništa protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, ali da to ne šteti rusko – srpskim odnosima. Tačka dva je ulazak u NATO – ne. Jer, ukoliko se to dogodi, pa da još NATO razmesti neke rakete po teritoriji Srbije, onda će Rusija morati da uperi rakete na Srbiju, ali te rakete neće biti uperene prema Srbiji nego prema raketama NATO pakta. I rekao je da su ovih 800 miliona neka potencija, a da projekata, međutim, nema. Vraćamo se onda na tu staru boljku kada su u pitanju neki drugi krediti koje dobijamo, a nismo u stanju da napravimo validne projekte.

Miroslav Prokopijević: Tako je. I nismo u stanju da to izvedemo onako kako zahtevaju pravila na međunarodnim tenderima. Prvi deo izjave tog ambasadora je da je, otprilike, srpska spoljna politika zacrtana. Zna se šta se sme, a šta se ne sme sa ruskog stanovišta. Što se tiče komercijalnih stvari, to je još jedna blamaža jer se postavlja pitanje da li su ovi naši do te mere neodgovorni i zauzeti korupcijom da ne mogu da stignu da skarabudže neki projekat. Recimo, ta železnica je totalno propala. Bilo je reči o njenoj obnovi pomoću ruskog kredita, o gradnji nekog mosta i tako dalje. Da li je moguće da su do te mere nesposobni i zauzeti korupcijom da ne mogu ni to da iskoriste? Ali, to nije ništa novo. Imamo mi i ovih zapadnih kredita koji su godinama stajali, neki još uvek stoje. Prosto nema projektne dokumentacije ili se procedura ne sprovodi kako je predviđeno. Jedan od primera je most kod Beške, to je stajalo nekoliko godina. Na kraju je počeo i da se otplaćuje kredit, a nije počela gradnja mosta. Sada se nešto kao i radi.

Svetlana Lukić: Kako objašnjavaš činjenicu da, kad dođe čovek koji vodi jednu tako veliku i moćnu državu sa kojom mi imamo jako mnogo posla, da ne govorim NIS, Banatski dvor, energetika, koji se već radi i koji će se raditi, a da nigde ne vidim da se analizira, da vidimo šta je tu bilo, šta mi možemo da dobijemo, a šta da izgubimo?

Miroslav Prokopijević: Ne analizira se iz prostog razloga što su to poslovi koji su sa poslovne tačke inferiorni. Prodaja NIS-a je jedan loš potez sa srpske strane i dobar za rusku stranu jer su za džabe dobili jednu kompaniju. Odnosno, vrlo jeftino su je dobili. Sećam se kada je svojevremeno Šreder otišao kod Blera i jedna od tačaka posete je bila da Bler utiče da neka britanska kompanija ne kupuje nemački Telekom. Bler mu je rekao – znate šta gospodine, tim stvarima se bave poslovni ljudi, a ne premijeri. Prema tome, posao političara nije da ulažu. To daje loše rezultate i zato nema analize. Šta da se analizira? Da se konstatuje da je nešto bilo loše, da bi moglo da bude mnogo bolje i tako dalje. Tu je stvar kristalno jasna. Čim političari počnu da se mešaju u ulaganje, tu nešto nije čisto ili to nije profitabilno jer neko kroz taj posao hoće da se ugradi, da uzme pare za sebe, za svoju stranku, kampanje i tako dalje. Takva vrsta vođenja biznisa je umrla i samo zato što mi još uvek živimo u jednom nereformisanom bivšem režimu, takvi poslovi su još uvek mogući.

Svetlana Lukić: Jedno vreme je tema bila da li su Rusi uložili koliko su obećali u rekonstrukciju ovih rafinerija. Stalno nam šalju poruke – dogovorićemo se mi sa Rusima. Mislim, da li ste vi potpisali neki ugovor, da li nešto piše u tom ugovoru ili ćete sve da se pogodite?

Miroslav Prokopijević: U tome i jeste stvar. Zato je i veliki problem ovde kad su u pitanju zapadni investitori. To – dođite da se dogovorimo – na Zapadu ne postoji. Ima ugovor u kome piše šta treba, šta je predviđeno koja strana da uradi, i to je tačka. A ovde je očito stvar u tome da je to sa NIS-om jedan nekomercijalni, čisto politički ugovor. Drugo, država ovde i ne sme da preduzme ništa kazneno protiv Gasproma jer je Gasprom državna kompanija. To bi, naravno, naljutilo rusku stranu. Gde da naljutimo nekoga koga smo se trudili i stalno se onoliko trudimo da ga oduševimo. Ali rusko tržište nije ono koje je nekada bilo. Na ruskom tržištu su danas praktično sve velike svetske kompanije. Da biste tamo prodali, morate, kao i u Italiji, Nemačkoj ili Austriji, da imate robu ili cenu ili da imate nešto. I stvorena je ta opšta slika od 10 milijardi dolara, a naša godišnja ulaganja za 2010. su bila oko milijarde. To je jedno osam puta više od te sume, i naravno da svi koji se vrzu oko države pokušavaju da se eventualno ugrade u te biznise. Da oni budu ti preko kojih će ići ako se slučajno nešto bude radilo. A neće se tako puno toga raditi jer su  Rusi koji su nekad bili i ovi danas, različite vrste priče.

Kao što postoji onaj konsenzus da se Putinu da počasni doktorat, tako je pogrešan i ovaj konsenzus da se pravi razvojna banka. Zašto je pogrešan? Osnovni razlog je taj da nije posao države da ulaže. Znači, država je ulagala, i ove ruine koje imamo i dohoci koje primamo su rezultat takve poslovne orijentacije. Država je tu da pravi poslovno okruženje. E sad, ako neki projekat ne može da prođe komercijalni test znači da ne može da dobije kredit kod komercijalne banke. To je loš poslovni poduhvat. To ne treba raditi. A razvojna banka se osniva da bi to što ne može da dobije podršku kod komercijalnih banaka ovde bilo podržavano. Mimo tog osnovnog opravdanja, postavlja se i pitanje čemu razvojna banka ako mi imamo ili smo imali čitav niz projekata koji de facto vrše tu funkciju. Fond za razvoj, razne podrške izvozu, ovim, onim granama, nacionalni investicioni plan i tako dalje. To su sve stvari tog tipa. Šta će pored svih tih stvari koje su neuspešne još jedan fond? Da je neko hteo da uradi stvarni posao, on bi rekao – hajde da vidimo šta je bilo sa NIP-om pre nego što osnujemo tu razvojnu banku, koliko je to bilo uspešno. Naravno, takav ne sme da krene tim putem jer je NIP startovao sa pola milijarde evra godišnje, a sad ima tridesetak miliona i pripojen je jednom ministarstvu. To je praktično neka vrsta tihe likvidacije. Kada bi se analiziralo šta je NIP uradio to bi bilo, ili ono što je država morala da uradi, recimo, neki most preko pruge gde su ljudi ginuli, a to je država morala regularno da uradi i ne znam zašto je to radila iz NIP-a, ili potpuno pomaganje prijateljskoj firmi, davanje prijateljskih kredita da bi se posle finansijski podržavala kampanja od strane tih firmi, ili prosto korupcija. Dakle, nije smelo to da se uradi, a osniva se nova stvar. Drugim rečima, niko te ne pita što si spiskao neke pare upravo na te svrhe. Ti sad pod novom etiketom ponovo tražiš pare da bi ponovo spiskavao i ponovo radio štetu. Užasno je  štetno, a ne vidim da je iko ovde rekao da je to štetno. Samo će se finansirati prijateljske firme, neprofitabilni projekti i povećati korupcija koja je ionako enormna. Jedan od bivših zvaničnika kaže – sve što država uloži, vraća se osam puta. Pa fenomenalno. Kad bi to bilo tačno svi ovi američki i zapadni investitori bi rekli – pa evo ti šefe, hajde ti ulaži, mi ne možemo da napravimo ni 20 posto. Jedva napravimo 10, 12 posto i onda smo srećni kad je tako i kada nismo u minusu. Dakle, niko neće da kaže da je to jedna potpuna besmislica i da ovde, kada država uloži jedan dinar, vrati se u najboljem slučaju 70, 80 para. Ali u najboljem slučaju. U većini slučajeva, još mnogo manje. Prema tome, sa svakim uloženim dinarom ovde se gubi. I neko može tako bezočno da tvrdi da će da dobije osam puta, a niko ništa ne kaže na konto toga.

Svetlana Lukić: Kada je bila prodaja NIS-a, pa i ranije kada su neke druge firme prodavane, neko se oglasi i kaže – to je malo novca, pa da li je tender dobar ili nije. Kako objašnjavamo ovo sa prodajom Telekoma? Sa jedne strane, to malo interesovanje uopšte za Telekom, a sa druge strane, malo interesovanje javnosti, čini mi se čak i stručne, o tome šta se tu dešava. Mislim, nemamo mi 16 Telekoma.

Miroslav Prokopijević: Da, jedan je Telekom. To što se desilo je loša vest za Srbiju. To pokazuje pad poslovnog interesovanja za Srbiju. Ali, ono što još više zabrinjava su i neke druge indikacije – koliko ima direktnih stranih ulaganja, koliko teško ili lako država prodaje svoje obveznice. Na početku godine država je prodala skoro sve. Čak je na prvoj aukciji interesovanje bilo i veće od toga koliko je bilo emitovano, pa je na drugoj prodala negde 70 i nešto, pa 50 i nešto, i sad zadnji put samo 21 odsto. A već je u ovoj godini država uspela da se zaduži 1,3 milijarde evra iako smo praktično tek u martu. To je sve indikacija jednog klizanja u ekonomskom, pa ako hoćete, indirektno i u političkom rejtingu zemlje koje će imati vrlo loše posledice jer što je lošiji taj rejting, to je manje ulaganje. Što je manje ulaganja, manje je radnih mesta, niži su dohoci, niži je rast produktivnosti i niži je generalno rast standarda i dohodaka, ako ga uopšte bude. Prema tome, to sa Telekomom je samo jedna od ilustracija toga da se naš ionako kilav kreditni i ekonomski rejiting i dalje obara i ruši.

Svetlana Lukić: Ovih milijardu i 300 koliko smo se zadužili samo u ovoj godini, očekivalo se zapravo da će se prodajom Telekoma pre svega omogućiti lagodnije vođenje predizborne kampanje, i da će se na neki način možda smanjiti taj porast zaduživanja.

Miroslav Prokopijević: Koji postoji.

Svetlana Lukić: Koji postoji, dabome.

Miroslav Prokopijević: Pa to jeste. Iako vlada tvrdi da je za novu ekonomsku politiku, i navodno su tamo neka dva tima to proklamovala, radi se sve po starom. Znači, trošimo više nego što proizvodimo i to može da se kompenzuje samo prodajom imovine, ako je imate, a nama je ostalo još malo i vidi se da su opadajuće cene, i dodatnim zaduživanjem, a već smo prilično zaduženi. To što smo samo 42, 43, a neke zemlje su preko 100, nije bog zna kako dobra vest jer se u poslednjih godinu i po dana pogoršavaju uslovi generalnog zaduživanja država. Evo Portugalu, koji ima javni dug od 80 posto i članica je Evropske unije, je u jednom danu cena duga otišla sa 7,4 na 8,1. To je strahoviti skok. Godinama se ne dešava da skok bude 0,7 zaduživanja neke zemlje, posebno članice Evropske unije. Ako članice Evropske unije tako pogoršavaju kreditni rejting, onda kreditni rejting zemalja koje su daleko od Unije i koje su ovako skarabudžene kao što je Srbija, može još brže da se sroza. Tako da tih 42, i ako ostanemo na tome, a nećemo, ne garantuje da nećemo pasti u bankrotstvo. I to vrlo skoro.

Svetlana Lukić: Sve češće se govori o takozvanoj velikoj koaliciji. Ima neke logike da bi i ovi iz Evropske unije to podržali. Prosto im treba jedna, na kojem god nivou, stabilizovana država.

Miroslav Prokopijević: Velika koalicija će služiti političkoj svrsi. Njena svrha je da i jedni i drugi, direktno ili indirektno kažu – nemamo rešenje za ovu situaciju, ali hajde da podmetnemo dvoja najveća leđa, to su DS i Naprednjaci, pa da nekako sa ta dvoja velika leđa probamo ovo da nosimo. Može ta koalicija na početku da bude i 100 odsto. Pitanje je ima li ona rešenje za situaciju ili nema. Ako nema, ona će se kruniti. Podrška će joj neverovatno pasti. I doći će do stvarno velikih političkih turbolencija. Možda će neke male stranke da se dignu, a ove će polako da propadaju. Što se tiče korupcije, ona nije ovde sa Marsa uvezena, pa je nekad ima, nekad nema. Ona je ovde glavna stvar kojom se vlast bavi. Sve ove druge priče, Evropska unija, Srbija ovakva, onakva, lider regiona, služe samo jednoj stvari – da neki ljudi, koji nemaju nikakvo rešenje za ključne ekonomske i političke probleme na ovom prostoru dobiju alibi da budu na vlasti kako bi mogli lično da se bogate kroz korupciju. I to ljudi na neki način shvate. Kad vi shvatite da se tu ništa ne menja, onda nema nikakvog efekta da pojedinci, pojedinačne novine protestuju. I onda korupcija postaje sveprisutna, sistemska i, naravno, sa tim se svi mire i čekaju da se nešto promeni nekim sticajem okolnosti. Mislim da je to naša situacija.

To je jedna inercija i to je, kada se gleda ovako globalno na Srbiju, najveći problem. Vi vidite da u čitavoj političkoj kasti, bilo da je na vlasti ili u opoziciji, znači u čitavoj političkoj eliti koja se vrti oko javnog života i vlasti uopšte nema rešenja za naše probleme. Niko ne želi da pomisli na one stvari koje su rešenje. Za ovu situaciju postoji rešenje, ali neke stvari moraju da se urade. Neke privilegije neki moraju da izgube da bi se napravio jedan sistem koji pravi pare, koji privlači investitore, koji, u svetlu evropskih razmera, predstavlja nešto normalno, prosečno, ništa spektakularno. Ali tu bi toliko toga moglo da se promeni da bi to za nas bilo spektakularno, i zato nikome ne pada na pamet da bilo šta od toga menja. Ono što najviše obespokojava je to da su problemi veliki, da su rastući, a da u intelektualnim, političkim elitama rešenja za to uopšte nema. I to onda liči na jedno beznađe. Ono u čemu živimo je da nema rešenja i da čekamo šta će sada da se desi, što neće ovako polako da nas potapa, nego što će naglo da klecne i da nas potopi malo više. Užasno je zabrinjavajuće i strašna je dijagnoza za zemlju da njoj u glavnom gradu od glavne železničke stanice do stanice Rakovica vozovi idu brzinom 5 do 10 kilometara na sat. To je međunarodni koridor koji vodi ka Srednjoj Evropi, sa jedne strane i ovamo ka Bliskom Istoku i Turskoj, sa druge strane. I to može da postoji godinama i da nikoga ne zabrine. A to je užasno tragična stvar. Kao i ovo što su liftovi stari u proseku 35 godina, i što je mnogo toga kako jeste. To onda govori da smo se mi na ovo nekako navikli. Odnosno, ne vide se ni ova kapitalnija rešenja, ne vide se ni ova neka druga rešenja i to je sve jedan paket koji onako polako tone i čeka šta će se desiti.

Svetlana Lukić: Zapravo, mi ubrzano postajemo zemlja Trećeg sveta.

Miroslav Prokopijević: Mi to jesmo. Mi nismo među ovim manje razvijenim evropskim zemljama koje se relativno brzo razvijaju, kao Slovačka. Mi jesmo de facto zemlja Trećeg sveta. Ali ne samo što smo zemlja Trećeg sveta, nego smo u stagnaciji i propadanju. Ne nalazimo način da promenimo pravila igre i da promenimo taj trend. To je naša tragedija. I praktično nema političke ni intelektualne volje da se nešto menja. Navikli smo se na jedno očajno stanje ili smatramo pak da nam je preskupo da iz njega izlazimo, a ne može biti preskupo ovo napustiti. To može samo da otvori vrata normalnom životu i prosperitetu. I to je ono što je verovatno najtragičnije, ali to je posledica onoga što smo malopre pričali, da iz ove zemlje decenijama odlaze najobrazovaniji, najpreduzetniji, oni koji su skloni riziku, a ostaju ovi drugi. I oni se onda lakše mire sa tim stvarima. To govori da smo mi kao ona kuvana žaba koja je blizu ključanja, a uopšte se ne oglašava da je izgleda rešila da abdicira, da ne daje znake života.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Miroslav Prokopijević, a ovo grebanje koje ste sve vreme čuli, potiče od jedne od njegovih mačaka koja je pokušavala da uđe u sobu u kojoj smo razgovarali. Inače, Miroslav je na kraju ovog intervjua pomenuo onu našu staru boljku, odlazak obrazovanog i preduzimljivog sveta u inostranstvo. Juče ili prekjuče sam pročitala vest da je rektor Kovačević primio nagrađene studente pravnog fakulteta koji su pobedili na takmičenju iz međunarodnog prava. Naravno, to je vrlo lep gest. Međutim, problematično je, čini mi se, ono što je rektor tom prilikom rekao. Kazao je kako su naši fakulteti godinama ozloglašeni jer se smatralo da su ideološki i da decu ne učimo kako treba. I kaže – e, ovo takmičenje je to opovrglo. Dakle, pobeda, odnosno dobar rezultat nekolicine studenata pravnog fakulteta je njemu dalo za pravo da govori o tome kako je pravni fakultet dobar, i nazvao ga je najuglednijom obrazovnom institucijom u Srbiji. I ne samo to, nego je tu jednu nagradu iskoristio da kaže da je to u stvari i priznanje celom pravnom sistemu Srbije. Očigledno da rektor Kovačević ima posebnu ljubav prema pravnom fakultetu u Beogradu.

Da vas potsetim samo da je predvodio neke studente pravnog fakulteta na Merdare, čini mi se, pokušavao je da sruši granični prelaz i da pokaže da je Kosovo deo Srbije. Rektor Kovačević je takođe sa onim uzvišenim rečima obrazlagao počasni doktorat Putinu. Prva tačka dnevnog reda je bila da je to rezultat neizmerne zahvalnosti koju dugujemo Putinu za sve što je učinio za Kosovo. Međutim, druga tačka dnevnog reda tog sastanka, koja nije pomenuta, je bila mnogo značajnija, a to je ponovni podatak da samo 10,2 posto studenata beogradskog univerziteta završava fakultet na vreme. To je u stvari rezultat njegovog rada i praktično drugog mandata koji rektor Kovačević ima.

Kada je reč o pravnom sistemu Srbije, evo vidim da je ova gospođa koja je sada glavni tužilac, posle 17 godina rekla da je eto izgleda novinarka Dada Vujasinović ubijena. O pravnom sistemu ove zemlje ne govori toliko nagrada ovih studenata, koliko činjenica da se osam godina posle poslednjeg krivičnog dela koje joj se stavlja na teret navodno sprema suđenje Svetlani Ražnatović, da se sedam godina posle paljenja džamije u Beogradu ponovo pozivaju svedoci da kažu šta se tamo događalo. To mnogo više govori o pravnom sistemu nego ovo što bi rektor Kovačević voleo da se dogodilo, odnosno da je ta nagrada znak da je sve u redu sa njegovim univerzitetom i sa pravnim sistemom ove zemlje.

Da pređemo na našu sledeću sagovornicu, to je Vesna Pešić, do juče poslanica Liberalno demokratske partije, a od juče gospođa Vesna Pešić, samostalni poslanik. Na sajtu peščanik.net juče smo objavili sadržaj pisma koje je ona uputila predsednici narodne skupštine, gde je obrazložila svoju nameru da pređe u status samostalnog poslanika. Za vas koji to možda niste pročitali, ona je rekla:

„Obaveštavam vas da sam donela odluku da napustim poslanički klub Liberalno demokratske partije i pređem u status samostalnog poslanika. Prelazak u neki drugi poslanički klub, ili stranku, je apsolutno isključen. Na ovaj korak sam se odlučila nakon saopštenja Političkog saveta LDP-a od 5. aprila ove godine. U tom saopštenju je ukazano da se moja i stranačka gledišta u ključnim pitanjima razlikuju. Tačno je da sam glasala protiv zakona o informisanju, a stranka ga je podržala. Bilo je još takvih prilika, kao što je nekritična podrška reformi pravosuđa i druge političke i strateške ocene s kojima se nisam slagala. Zamerila sam se i time što sam uopšte imala nekakva gledišta o bilo čemu. No, na ovaj korak me nisu navela samo ova neslaganja, nego najviše konstatacija Političkog saveta da sam ja nanela štetu stranci, a ne i predsednik stranke koji je dao spornu izjavu u skupštini. Pri tom, ja sam ga upozorila na vreme da se bez izvinjenja ne može otkloniti šteta koju je naneo stranci i sebi lično. Smatram da naš politički i javni život ne može postati demokratski i slobodan, ako i predsednici stranaka baš nikada ne mogu da pogreše. A takav stav je zauzeo novi Politički savet LDP-a, ali i funkcioneri te stranke. Da stvar bude još neprijatnija za mene, predsednik stranke je taj organ – Politički savet – nazvao fiktivnim.”

Bilo je ovo obrazloženje Vesne Pešić zašto napušta poslanički klub LDP-a. Nas dve smo sinoć razgovarale, međutim, ne na ovu temu. Vesna Pešić je u ovom tekstu rekla sve što je imala za sada. Poštujem nju i njenu odluku da o tome dalje ne govori. Kada bude htela, ona će govoriti, ima prilike za to. Šef trafike u kojoj kupujem me je sinoć pitao ko je u pravu, Čeda ili Vesna i dodao – u koga ubuduće da gledam. Naravno, to je stvar svakoga od vas lično. Nama je, u ovih prethodnih skoro četvrt veka, jedan od repera uvek bila Vesna Pešić. Gledamo ubuduće, i slušamo Vesnu Pešić.

Vesna Pešić: Ja sam pažljivo osmatrala Putina kada je bio kod nas u poseti. Mi smo uglavnom samo gledali njegove slike, kako lovi, peca, jaše konja, polu-go, polu-bog, ali kad je bio ovde meni je izgledao reduciran. Videla se nekakva dosada na njegovom licu. Tadić je pokušao da ga animira – naša zastava je slična, naš jezik je sličan, crkva nam je slična… sve nas to povezuje, ali Putin je na to ostajao hladan. Nije se pecao. Nisam čula da je ispričao nikakvu koherentniju političku priču. On je neprekidno insistirao na tome da je on došao radi biznisa, a onda je otišao na fudbalsku utakmicu. Kome je trebala ta utakmica, da li je tu trebalo da se istakne Crvena Zvezda ili njeno rukovodstvo, ili SPS, da li je po strankama bilo podeljeno da rukovode delovima te posete. U svakom slučaju, on je se sastao sa bajkerima, sa njima je sedeo u loži sve vreme utakmice. Na tribinama ste imali one nazovi huligane koji su razbijali gej paradu, 20 hiljada tih navijača je pozdravilo Putina sa parolama ispisanim na ruskom, pokazali su ogromno obožavanje, hteli su da pokažu da bi, ne samo Putin pobedio na našim izborima, nego da je u stvari on naš predsednik a ne Boris Tadić. Očigledno je da zbog toga Tadić nije ni sedeo u loži, nego je sedeo Cvetković.

Putin je prilikom posete parlamentu rekao da kod nas ima mnogo stranaka, da oni nikada ništa ne bi uradili da imaju toliko mnogo stranaka, ali on svoju Jedinstvenu Rusiju nije pominjao. Niko živi ne zna šta je ustvari ta njegova stranka. Koja je to politička ideologija koju on zastupa. Dakle, on nije ostavio ni jednu političku poruku koja bi bila vredna pažnje. Ja sam ovih dana naišla na tekst jednog veoma dobrog političkog naučnika, Ivana Krasteva. On je takođe počeo sa Putinom, odnosno današnjom Rusijom, u kojoj više nema nekakve ideologije. Krastev kaže da više ne postoji onaj stari autoritarizma koji je bio baziran na revoluciji i na tim filozofskim idejama, znači zakoni istorije, vlast pripada radnicima… Te ideologije više nema, a ovo što sada imamo on naziva jednom vrstom novog autoritarizma. Moj je neodoljiv utisak da smo i mi jedna vrsta novog autoritarizma. Taj novi autoritarizam se sastoji u tome da apsolutno više nema nikakve ideologije. I država i način upravljanja društvom i same stranke, pokazuju tendenciju da liče na korporacije. Ako su to korporacije i ako tu vlada korporativni duh, znači, mi smo svi kao jedan jedini organizam, kao u korporaciji, gde postoji neki bos, despot, tako da vrlo često naša situacija liči i na despotiju. To je gospodar, to je gazda, a ne neko ko je političar.

Prema ovom novom autoritarizmu ni Zapad ne ume da zauzme stav, jer on više nije izvozni artikal kao što je bio komunistički; Zapad je tada morao si da se brani od tog izvoznog artikla, komunističkog sistema.

Taj nedostatak ideologije u novom autoritarizmu dovodi do toga da nema tačke na koju se može udariti, jer samo preko ideologija i političkih programa ti možeš da započneš nekakvu borbu. Blanko ostavke su, na primer, pravdane time da bi, da njih nema, kod nas nastala pijaca. Poslanici bi se prodavali kao da su trešnje, višnje, kukuruz ili kao bilo koja druga roba.

Ovo je sistem koji je zasnovan pre svega na interesu. Naravno, ako su oni koji su oko mene u toj stranci tu iz interesnih razloga, ti moraš da ih hraniš tako što ćeš im činiti usluge, ako ne uspeš da zadovoljiš njihove interese, a naravno i sopstvene, čemu onda ta stranka. A društvo ne može da se zasniva na golom i na čistom materijalnom interesu, ako se to desi, to društvo truli. Tako da više nemamo situaciju u kojoj, u odnosu na Zapad, slobodni svet, postoji neki marksistički totalitarizam ili autoritarizam, nego mi imamo sada jedan slobodni svet, nasuprot svetu u kome postoje slobodni strelci koji trče za svojim privatnim interesima. Kada imate tu vrstu razvaljenosti gde svaka individua trči za svojim privatnim interesom, onda više nema mogućnosti da se formuliše bilo kakav javni interes. U toj situaciji stranke samo žongliraju rečima da bi prikazale kako postoji nekakva priča, ali kad se malo bolje pogleda, niko živi ne zna šta je njihova priča. Mi uvek pomenemo sirotog Borisa Tadića i njegov DS, i on je socijaldemokratska partija ali, sem Evrope i Kosova, mi uopšte ne znamo šta bi on još tu dodao kao nekakvu svoju političku ideologiju za koju bi se ljudi vezali i sedeli baš u toj stranci i borili se za pobedu baš te političke ideologije. To ispražnjavanje od političkih ideologija i vezivanja za stranku samo na interesnoj osnovi dovelo je do toga da su partije ozbiljno ugrožene ako nema blanko ostavki, zato što može da dođe do tog interesnog rasipanja, do kupovine i prodaje poslanika. Teško bi se moglo zamisliti da bi neko od britanskih laburista prešao u konzervativce, ili obrnuto. Ljudi su čak generacijama vezani za te različite političke ideologije, koje nisu nikakva metafizika, to je jedan korpus određenih vrednosti, određenih principa. Međutim, kod nas nije došlo do stvaranja tih političkih ideologija i mi u stvari nemamo politički pluralizam, imamo nekoliko preduzeća, korporacija, koja imaju svoje službenike, i te korporacije se bore da osvoje što više političkog tržišta, jer preko njega mogu da osvoje javna preduzeća i druge ustanove, bolnice, pozorišta, upravne odbore… znači sve to spada u tu prodaju.

Mi smo trenutno u situaciji da je taj etničko verski identitet postao neka vrsta funkcionalne ideologije. Znači, ja sam Srbin pravoslavac. Budući da nema političke ideologije protiv koje možeš normalno da se boriš, da ustaneš kao radnik, kao građanin i da se određenim političkim sredstvima boriš protiv neke druge političke grupe, protiv njene ideologije, ti u stvari treba da se boriš protiv nekog starodavnog srpskog identiteta. To se sada moglo videti na ovim popisima stanovništva. I to je ono što je Zoran Đinđić jako kritikovao u svom poslednjem predavanju, o nacionalizmu i o patriotizmu. Nacionalizam se vezuje za te statične, stare identitete, koji su davno možda imali nekakvu funkciju, ali u jednom modernom društvu takvi statični, nepromenljivi identiteti jednostavno nemaju nikakvog značaja, odnosno oni su smetnja u vremenu kada mora brzo da se reaguje. Ti moraš brzo da se preorijentišeš da bi rešio neki problem. Ali, ako ti imaš ove krute identitete, pa ti onda možeš da se baviš samo nekim problemima koje većina nekog normalnog sveta više nema.

Videli ste da su za ovaj popis u Crnoj Gori upotrebili jednog popularnog sportistu, Novaka Đokovića. Stavili su na bilbord njegovu sliku ispod koje je pisalo – Ne boj se. Znači, neprijatelji su oko tebe, oni će ti oteti taj tvoj identitet. Ne boj se, izjasni se ko si, znaš ko si. To je nešto toliko staro da ti ni o čemu ne treba da razmišljaš. A onda se pojavi i predsednik države i patrijarh, da ih ipak podsete, da ne bi slučajno zaboravili ko su, i kažu – izjasni se slobodno, znaš ko si, ti si Srbin pravoslavac. Pa onda stižu Zukorlić, pa Cerić, koji takve poruke šalju Bošnjacima – ti ćeš nacionalno da se izjasniš kao Bošnjak, veroispovest: islam. Pogledajte koliko se sve više fiksiraju ti nacionalni identiteti, naravno to ne treba da se uništava, na kraju krajeva, naravno da postoje Srbi i Hrvati, ali to treba da budu moderne građanske, političke nacije.Ti se boriš za svoju državu, za svoje građane, a ne za etničko poreklo. To je to starinsko, kruto, nepromenljivo i zbog toga je ono u modernom zapadnom društvu stavljeno u drugi plan, a ovo građansko, ili građanska država, u prvi plan.

Dakle, ti patentirani lopovi su napravili sistem gde su partije neka preduzeća koja se otimaju na tom lažnom političkom tržištu, koga inače i nema, a sa druge strane imaš ovo veličajno, srpsko… Postoje i neki predsednikovi savetnici, taj Mlađan Đorđević, koji je zadužen za ovu ideju srpstva. On je bio u Podgorici i pripremao kampanju zajedno sa Amfilohijem. Pa je onda predsednik išao da otvara konzulat, pa se verao po nekim planinama, kao tu su neki njegovi preci. Ali kaže, ne, ne, mi se ne mešamo u vaše unutrašnje poslove, to nema nikakve veze sa ovim popisom, samo malo ima veze. I sada, odjedanput, ljudi koji apsolutno slede čist materijalni interes, imaju ove velike priče. To ste mogli da vidite i kod Putina. Gde je otišao? U hram svetog Save. Nemoj slučajno da mi diraš u pravoslavlje, a taj KGB-ovac je verovatno totalni nevernik, u kog boga on veruje. A onda čitate sve te članke o Rusiji, da on ima tih nekoliko bandi koje raspolažu sa tim ogromnim resursima Rusije. Vidite kako se spaja ovo staro, nacionalno, versko, sa tim ogoljenim materijalnim interesima, a političke ideologije jednostavno izostaju.

To je taj novi autoritarizam i sada se postavlja pitanje kako da se izborimo sa društvom koje je zapalo u čisti i goli interes? Kako tu uopšte može da se uspostavi bilo kakva politička ideologija, bilo kakva vrednost koja bi motivisala ljude i ulivala im neku nadu. Ljudi su izgubili nadu zato što je jedina opcija koja im se nudi da uđu u tu despotsku utakmicu i da ne dobiju ništa ili da jednostavno umru od gladi, pa izvini, sad smo ti nabili porez na imovinu, ako ne možeš da platiš, seli se, živi u Sremčici. Što ti moraš da živiš na Vračaru? E pa ne možeš da živiš na Vračaru. Tu će da živi neko ko je u toj interesnoj utakmici bolje prošao od tebe. Ako se svedete na taj najcrnji i goli materijalni interes, onda se to idealno slaže sa crkvom i etničkim poreklom, ali tu fali jedan veliki komad koji bi mogao da razreši ovu celu priču, a to je da mi uđemo u normalni politički pluralizam, gde bi znali šta koja stranka zastupa, čije ona političke interese zastupa. Jednostavno, mi toga još uvek nemamo i sad je ovde jedno životinjsko carstvo u kome su svi samo slobodni strelci, napadaju jedni druge, ujedaju jedni druge i jednostavno, ne zna se kako iz toga može da se izađe.

Primetila sam da i mnogi drugi ljudi ne znaju ni kako da se organizuju, ni na koju stranu da upute svoj otpor… Zbog toga se i dešava da nekada kada govorimo, to izgleda kao neko intrigarenje, što si se uhvatila baš njega a ne nekog drugog, i zaista, nema razloga zašto baš njega a ne nekog drugog.

E sad, kako iz toga uopšte izaći? Sada je i Evropska unija dobila isto to značenje i odmah se vidi pad podrške priključenju Srbije EU. Ljudi su instiktivno osećali, pa dobro, tamo postoje nekakve političke ideologije, nekakve vrednosti, nekakvi standardi. Pa ako mi krenemo tim putem, možda ćemo i mi tamo stići. Sad su naši političari i Evropu pretvorili u nešto krajnje operativno, nešto što nema vrednosni značaj. Svi ćemo da kažemo – ja sam za Evropu, ti si za Evropu, svi smo mi za Evropu, ali ćemo sve da radimo suprotno, i kad je reč o sudstvu i uređenju institucija i finansiranju stranaka… Sve što se odnosi na bilo kakv red, elementaran red, to ćemo da zaboravimo, zato što nam ti evropski standardi i vrednosti apsolutno smetaju da postižemo ove naše gole interese. Tako da je i Evropska unija ušla u taj pul, i sad više ne znaš na šta da se pozoveš. E, tako je sada ostao samo bog.

Ja još uvek nemam ideju kako se izlazi iz ovog novog autoritarizma. Ovaj autor koji je pisao o tome, Ivan Krastev, kaže da postoji jedan lažni izlaz, ali da on operativno funkcioniše. Ranije, u Sovjetskom  Savezu, ljudi nisu imali pasoš i nisu mogli da putuju. U novom autoritarizmu, naprotiv, svi se bore za beli šengen, pa i Rusi. Krastev kaže da se otvorene granice jako uklapaju sa novim autoritarizmom, on navodi podatak da je otprilike 2 miliona najškolovanijih Rusa otišlo iz zemlje. O tom odlivu školovanih i preduzimljivih ljudi nama u Srbiji ne treba govoriti. Ko god je mogao, budući da niti ima demokratije, niti ima šanse, niti ima budućnosti, niti može bilo šta da ostvari, znači, on uzima pasoš i odlazi. Tih 2 miliona najobrazovanijih Rusa koji su napustili Rusiju su na neki način omogućili održavanje te kvazi demokratije i tog novog autoritarizma, dakle, sve one koji bi bili za demokratiju si jednostavno izvezao u inostranstvo.

Svetlana Lukić: Najnovija istraživanja pokazuju dramatičan pad podrške građana evropskim integracijama, čak 20 posto ljudi manje podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju nego prošle godine. Kako se ta priča tako brzo izlizala?

Vesna Pešić: Jeste, taman kad pomisliš da je priča interesantna, da može da traje, da može da odigra nekakvu ulogu, hop, nje nema više. Vojin Dimitrijević je primetio da se niko više ne pali ni na priču o Kosovu, a nismo mogli da održimo ni evropsku priču. Ja verujem da mnogi naši političari čak i žele da mi postanemo članica Evropske unije . Međutim, budući da godinama postoji ta strašna negativna selekcija, koje se dešavaju upravo u takvim autoritarnim društvima, mi smo izgubili kapacitet. U evropskim integracijama nas ne sprečava samo ta čista korupcija, sistemska korupcija, nego i nesposobnost da rešimo neke elementarne stvari. Slušala sam dosta o mostu preko Ade Ciganlije, da je njegova izgradnja od 119 miliona stigla na 450 miliona evra, ne samo zato što su se ugrađivali, nego i zbog toga što smo počeli da gubimo i kapacitet da bilo šta konkretno uradimo. Mi smo izgubili sposobnost da se troje ljudi nađu i da zaista nešto i urade. Izgubili smo sposobnost običnog delanja. Taj interesni momenat, negativna selekcija, dovođenje ljudi koji mogu da ti koriste, dovela je do toga da ljudi više ne mogu da urade neke najelementarnije poslove. Ja sam se stalno pitala zašto smo mi, za vreme Miloševića, mogli da komuniciramo iako smo se još dramatičnije politički razlikovali, na primer, moj Građanski savez od Koštunice. Pa tu nikakve političke sličnosti nije bilo, ali nije bilo nikakvog problema da svi sednemo i da se dogovaramo oko važnih stvari. To je bilo zbog toga što stranke nisu bile interesna preduzeća, bile su stranke, doduše ne bog zna kakve, ali nikad nisu bile dovedene u ovo stanje.

Znate, oni sad idu sistemom, hajde da pošaljemo toj Venecijanskoj komisiji da ćemo da ukinemo blanko ostavke, ali nećemo prihvatiti predlog da šef stranke ne može da određuje ko ulazi u parlament. Stranke kažu – ako neko nema šanse da uđe u parlament, nego je na izbornoj listi 249-i, on neće ništa da radi. U parlament moraju da ulaze i po doprinosu. Pa znate šta, ako ta stranka nije samo interesna grupa, onda ne moraju uopšte da računaju da će ući u parlament. Znate, moja prijateljica Amerikanka, ona radi za tamošnju Demokratsku stranku i kao što znate, oni nemaju ni članstvo, ali kad god su izbori, ona ide, lepi letke, ona je aktivist i ne traži ništa. Ona je profesorka političke filozofije i nema nameru da ulazi ni u kakve parlamente, nego ona radi zato što veruje u tu stranku, i ne traži nikakav honorar. Ona radi u još jednoj nevladinoj organizaciji, takođe bez ikakvog honorara. Na prošlim izborima, u Kragujevcu, niko nije mogao da ostvari nikakav rezultat zato što je Dinkić upao sa onim Fiatom, kao ranije sa besplatnim akcijama. Pa evo i Tadić priprema neki posao sa Fiatom tačno pred izbore. Znači, u Kragujevcu, kad su se pojavili 2008. godine sa Fiatom, mogao si da trčiš od kuće do kuće, mogao si ne znam šta da uradiš, nište ne bi pomoglo, građani su pojurili tamo gde su mislili da mogu da dobiju posao. A kako ti možeš da konkurišeš Fiatu, on je ministar, može da dovede investitore, ako si u opoziciji, ti ne možeš da dovedeš nikoga. Hoću da kažem da to ulaženje u parlament na osnovu nekakvih zasluga nije nikakav argument, u stvari, oni pokušavaju da sačuvaju neki deo moći koji je, po mom mišljenju, potpuno nepotreban.

Ja mislim da su građani toliko ophrvani svojim problemima da više niti čuju, niti slušaju, ni da li je Evropa, ni da li je ovo, ni da li je ono, jednostavno gube interes za sve to, svako gleda da provali neku rupicu i da vidi da li tu može nešto da uradi. Ali, naši liberalni ekonomisti kažu da su zapušene i te male rupice, čim nešto počneš da trangefrangišeš, da se snađeš na neki način, sačeka te porez, pa firmarine, pa ti upadaju u radnju, zatvaraju je. Tako da i to neko snalaženje ne pomaže, ostaje jedino to sivo tržište, buvlje pijace, prodavanje lutkica po parkovima, drugih načina nema.

Kada se kod nas postave ta kontrolna pitanja kao što su – da li biste izabrali nekoga ko ne bi bio demokrata a koji bi vam popravio ekonomski položaj, ljudi odgovaraju potvrdno. Znači, uvek bi izabrali pre autoritarnog vođu, koji bi poboljšao ekonomsku situaciju. Taj fenomen je poznat i u Latinskoj Americi. Tamo izbori ničemu ne služe, izlaznost je veoma mala, ljudi glasaju bez ikakve nade i zbog toga tamo ima tih desperadosa, ekstremnih revolucionarnih pokreta ili populista. Ali tamo svi znaju da izbori ne donose ništa. Tako je i kod nas. Izbori ništa neće doneti ako ne uspemo da nađemo neki način da izađemo iz te kaljuge interesa, da promenimo situaciju u kojoj postoji neka raja i neki koji su se tu namestili, koji imaju neke svoje političke firme. Ako ne izađemo iz toga, ja ne znam šta ćemo mi da radimo. Ja ne znam kako ova situacija može da se razreši, da li neko može da se trgne, da kaže, pa čekaj, stanite malo.

Znate kako? I oni su izgubili resurse. Ja mislim da kad bi sada neko i hteo ozbiljno da zavede nekakav red, ne bi mogao. Ako je neko kupio sudije, kupio ovoga, kupio onoga, pa koji si ti vladar? Ti više nemaš državu. Kojim ćeš ti to sredstvima da menjaš državu? Evo, da ti poverujem da ti to stvarno hoćeš. Ali, ako je to sve pokupovano, ako je država razgrabljena, ako je ona rasprodata, pa kako ćeš tu najbolju nameru da ostvariš, ti nemaš više čime to da radiš. Znači, tu je sad nastao problem, obični građani više nemaju kapacitet da se izbore ni za šta, jer su krajnje ucenjeni, a kapacitet je počeo da pada i u politici, kada neko i najiskrenije hoće nešto da uradi, on nema više čime da to uradi, zato što u stvari, države više nema, ona je rasprodata.

E sad, na tu našu smanjenu operativnost, znači da možemo da obavimo te najosnovnije poslove, sada se lepi ona krutost o kojoj sam malopre govorila. Nema više dinamične političke ideologije, i onda se sve svodi na održavanje starih iluzija. Više nećemo ratovima, nego mirnim i diplomatskim sredstvima, pa ćemo jednom nogom biti u Bosni, pa ćemo da bušimo u Crnoj Gori…. Šta će se dogoditi ako se 70 posto njih se odjedanput osvesti i kaže da su Srbi? Da li će ta država da propadne? Hoću da kažem da čak ni taj deo oni neće da puste, ali izgleda da kad ti ne možeš da uđeš u jednu racionalnu, modernu politiku, preko modernih političkih stranaka, tebi onda ostaje da čuvaš taj deo i da se zaklinješ – nikad nećemo odustati… To – nikad – ide vrlo dobro sa ovim gubljenjem kapaciteta i gubljenjem elementarnih sposobnosti da se država uredi. I onda, to nikad izgleda stvarno kao nikad.

Svetlana Lukić: Zabrinjavajuće je to što Vesna Pešić, koja uvek ima neko rešenje, kaže da više ne zna šta da se radi, tako da, ako se ispostavi da čuda ne postoje, u velikoj smo nevolji. Bio je ovo još jedan Peščanik.

Emisija Peščanik, 08.04.2011.

Peščanik.net, 08.04.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija