Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Na Islandu je studiranje na državnom univerzitetu potpuno besplatno i svi studenti dobijaju stipendije od oko 800 evra mesečno. Tamo nema korupcionaških afera na fakultetima, niti skandala sa plagiranim doktoratima i kupljenim diplomama.

Šta nam to govori?

Ništa posebno, jer sam sve ovo izmislio. Možda je nešto od toga tačno, ali nisam se trudio da izguglujem i proverim. Samo sam napisao nešto što bi moglo biti istinito, ili u šta bismo na osnovu naših znanja, saznanja i ogorčeni stanjem u Srbiji mogli da poverujemo.

Čemu ovakvo poigravanje strpljenjem i poverenjem čitalaca?

Stvar je u tome što dve godine nisam putovao kolima južno od Niša. A za te dve godine, mogao bih se zakleti, nagledao sam se toliko svečanih otvaranja deonica puta ka Vranju, Preševu, makedonskoj granici, svojeručnih Vučićevih crteža, stručnih objašnjenja i nestručnih hvalospeva o podzidama, mostovima, tunelima, nasabirao toliko kilometara i novih slojeva asfalta – da sam bio siguran da je auto-put završen. I da je eventualno ostala jedna kratka deonica na kojoj je bilo problema, pa su je opet dobili isti izvođači, ali sad prevaspitani i dovedeni u red, pa će i to biti gotovo u najskorijem roku.

Dobro, kakve veze imaju Koridor 10 i islandsko visoko obrazovanje?

Imaju utoliko što je Island poslužio kao ilustracija lakoće manipulacije čak i zahtevnim, obrazovanim čitaocima kakvi su posetioci Peščanika.

Uz sve informacije koje su mi dostupne i koje prosejavam kroz gusto kritičko sito, u meni se ipak zapatilo čvrsto uverenje da je auto-put završen, a pri pomisli na pojam “koridor 10” pred očima mi iskrsava slika Vučića sa mapom na kojoj je on “svojeručno” iscrtao novoizgrađene kilometre.

Koliko je mali korak od toga da poverujemo u islandsku (polu?)izmišljotinu do toga da neko priključen na RTS, Pink, Novosti ili Informer poveruje u najviše izgrađenih kilometara u Evropi, u najveći rast BDP-a, u “zlatno doba” koje stiže?

Konzument navučen na Vučićeve medijske opijate ne samo da veruje da je auto-put izgrađen i da je najkvalitetniji na svetu, već mu ne bi bilo teško da poveruje da će za dve godine putevi u Srbiji biti nepotrebni, jer će svima biti dostupni lični kompleti za letenje na raketni pogon, a oni koji budu vredni, radni i lojalni putovaće uz pomoć teleportacionih portala. Sve to bi bilo dostignuto i ranije da prethodna vlast nije upropastila i zadužila zemlju, da oni koji se bune nisu rasterali investitore u raketnu industriju i da Vučić nije morao da spasava sever Kosova od Haradinaja.

A šta je sa sagledavanjem realnosti? Ako sam ja svojim očima video da auto-put za dve godine nije daleko odmakao (ako ne računamo jednu novu naplatnu rampu) – valjda i verni gutači Vučićevih obećanja vide kako žive.

Problem je, međutim, u tome što mašinerija medijske manipulacije ne dozvoljava poređenje sa stanjem od pre 5 godina. Nema poređenja između onoga što je obećano i ostvarenog, nema uvida u stanje u drugim zemljama. Osiromašeni birač ne može da priušti ni da se proveze auto-putem, ali nema veze, država će zaraditi od putarine koju plaćaju stranci, biće novca za penzije, a svima će nam u najskorije vreme svanuti zlatno doba.

I onda će studiranje u Srbiji biti besplatno, svi studenti će imati stipendije od 800 evra mesečno. A afere sa plagijatima i štancovanim diplomama nikada nismo ni imali.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 06.06.2018.