Korice knjige Srbija i demokratija 1903-1914

Korice: Dragana Lacmanović

Predgovor drugom izdanju autorkine knjige iz 2003: „Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o „zlatnom dobu srpske demokratije““

Žao mi je što objavljujem drugo izdanje knjige Srbija i demokratija. Ogled o „zlatnom dobu srpske demokratije 1903-1914“. Čudno vam je to? Mislite da je to baš dobra vest i za knjigu i za mene? Nije. Nije zbog toga što drugo izdanje ne objavljujem samo zbog toga što je knjiga odavno rasprodata, već pre svega zbog političke situacije u Srbiji. Ponovo živimo u autoritarnom poretku, pa valja ponovo postaviti pitanje zašto se to nama tako često dešava, zašto nikako ne možemo da ostvarimo demokratiju? Jer, režim Aleksandra Vučića nije došao niotkuda, nije to slučajnost, nije to neko iskliznuće iz naših prethodnih iskustava. Naprotiv, koreni su duboki i istorijski. Ako ne krenemo od njih, ako ih ne detektujemo i ne počnemo hitno i dubinski da radimo na lečenju svih oboljenja od kojih pati ovdašnja politička kultura, lutaćemo između anarhije i autokratije, kako je srpsku političku istoriju najtačnije definisala Latinka Perović.

Kako bi se mogla ukratko predstaviti srpska politička istorija? Srbija je bila prva oblast Osmanskog carstva u kojoj je 1804. godine pokrenut proces oslobađanja. Već od prvog Ustava, Sretenjskog iz 1835. godine, postojali su pokušaji da se izgradi sistem institucija koje je trebalo da ograniče moć vladara. Žestoki sukobi političkih grupa i konkurencija između dve narodne dinastije dovodila je, tokom 19. veka, i do krvavih političkih obračuna i prevrata, ali i do usavršavanja zakonodavstva i uvođenja reformskih pravnih akata koji su postepeno krčili put parlamentarizmu i demokratiji. Ustavi iz 1869, 1888. i 1903. godine širili su slobode i prava srpskih građana, evropski demokratski modeli preuzimani su iz najrazvijenijih država. Liberalni zakoni o slobodi udruživanja, slobodi štampe i slobodi govora usvojeni su već 1881. godine. Političke stranke koje su osnovane te godine (Narodna radikalna stranka, Napredna stranka, Liberalna stranka i Socijaldemokratska partija, osnovana 1903. godine) preuzele su imena i programe svojih evropskih uzora. Štampa je bila raznovrsna i, posebno nakon 1903. godine, uglavnom slobodna. Ukratko – bilo je mnogo istorijskih razloga da Srbija postane demokratska i moderna država. To se, međutim, nije dogodilo. Nije se dogodilo jer su, uporedo sa kontinuiranom borbom za slobodu, postojale tendencije koje su dovodile do toga da je politička realnost najčešće bila bliža autoritarnim porecima nego proklamovanim liberalnim i demokratskim načelima.

U čemu su onda problemi s demokratijom u Srbiji? Mislim da se ti problemi mogu najbolje detektovati upravo analizom političkog sistema u Srbiji od 1903. do 1914. godine. Period vladavine kralja Petra Karađorđevića smatra se vremenom najstabilnije demokratije u istoriji ove zemlje, pa je zato najpogodniji za analizu prepreka koje se nalaze na putu demokratizacije. Od tog perioda napravljen je mit o zlatnom dobu, mit koji se i danas podupire novim knjigama, pa i filmovima, televizijskim serijama. Povremeno se, kao objašnjenje, može čuti da je srpskom društvu potreban „pozitivan mit“, da je važno da verujemo u nešto dobro, da vera u to da smo nekada bili demokratsko društvo ima motivišuće dejstvo, a sve da bismo u budućnosti to stvarno postali.

Međutim, istorijsko iskustvo pokazuje da mitovi tako ne funkcionišu i da oni nikada ne daju pozitivne rezultate. Naprotiv, oni zamagljuju suštinske probleme, odvraćaju pažnju od tačnih dijagnoza i, posledično, nude pogrešne terapije. A, na prvom mestu, oni zaglibljuju države i društva u mulju tlapnji, koje im ne dozvoljavaju da vide i shvate realnost i da, konačno, krenu dalje.

Cilj ove knjige je da razloži mit o zlatnom dobu, da pokuša, koliko je god moguće alatima istoričara, da dosegne do deep state, da rekonstruiše način na koji je između 1903. i 1914. godine funkcionisao politički sistem, da bi se videlo ko su bili stvarni nosioci vlasti, i, na prvom mestu – da li je u „zlatnom dobu demokratije“ bilo demokratije? A ako je bilo – koji je to tip demokratije bio? Koliko je ona ličila na transferirane modele, a koliko na sredinu u koju je doneta?

Istorijska nauka je u velikoj prednosti u odnosu na discipline koje se bave sadašnjošću i problemima demokratije u Srbiji danas. Bolje se vidi nešto što je bilo pre 100 godina, jasnije su konture, lakše se odvaja važno od nevažnog, svi izvori za saznanje su otvoreni i, što je najvažnije – znamo šta se dogodilo posle. I dokle smo stigli danas. Jer, da ponovim, po ko zna koji put: istorija je nauka o sadašnjosti. Ona pomaže da razumemo zašto je sadašnjost baš ovakva, koje su bile alternative?

Od čega se krenulo u ovom istraživanju? Pošlo se od toga da se tokom 20. veka u političkoj istoriji Srbije dogodilo skoro sve što se moglo desiti u tom veku: svetski ratovi, okupacije, regionalni ratovi, građanski ratovi, nekoliko prevrata, proglašenih i neproglašenih diktatura, komunistička revolucija. Srbija je bila mala, pa nešto veća, pa je (uz pomoć drugih) gradila Jugoslaviju, pa je (uz pomoć drugih) srušila Jugoslaviju. Posle svega, sad je opet mala. Bila je i kraljevina i republika. Imala je i tržišnu i plansku privredu. Napredovala je i nazadovala. Uživala u nešto širim i, češće, patila u vrlo suženim slobodama. Bunila se i ćutala. Trpela i uzvraćala. Površno gledano, reklo bi se da je njena politička istorija u 20. veku bila izuzetno dinamična.

Kako onda objasniti to što su situacije opisane u ovoj knjizi toliko prepoznatljive današnjem čitaocu? Zašto su nam situacije od pre 100 godina i danas bliske i razumljive? Kako je moguće da sistem iz 1903. tako mnogo liči i na onaj Miloševićev i na ovaj Vučićev? Odmah da kažem – to nije zbog toga što se istorija ponavlja. Ona se nikada ne ponavlja, konteksti su sasvim drugačiji, vrednosti su u potpunosti promenjene, događaji imaju različita značenja. Ono što ove sisteme čini sličnim jesu procesi dugog trajanja, ti spori istorijski tokovi koji iz dubine utiču na onaj površni, brzi politički tok. U procese dugog trajanja, u prvom redu, spada politička kultura koja, uprkos proklamovanim načelima i postavljenim zakonima i institucijama, daje osnovni ton političkom životu. Zato je ključna tema ove knjige analiza političke kulture u Srbiji na početku 20. veka.

Srbija je tada bila partijska država, u kojoj je Narodna radikalna stranka svojim političkim postupcima ignorisala i obesmišljavala institucije, poništavala sva pravila parlamentarizma, a vlast stavila u ruke svemoćnog vođe – Nikole Pašića. Vlast je uvek bila tamo gde je Pašić, bio on gradonačelnik Beograda, ministar, predsednik vlade ili ma šta drugo, znalo se da je centar moći tu gde je on, nezavisno od onoga što je pisalo u Ustavu. A u Ustavu je pisalo da je vlast u rukama skupštine, ali ona nikada u istoriji Srbije nije tu bila.

Štampa jeste bila slobodna, novine koje bi policija ujutro „uhapsila“ sudovi su do večeri oslobađali i vraćali u prodaju. Ali, pojavile su se grupe snažnih mladića koji su upadale u male privatne štamparije i teškim palicama razbijali skupe štamparske mašine, što je bio najefikasniji način cenzure i sužavanja slobode izražavanja. Uz to, s vrlo retkim izuzecima, glavne novine pripadale su političkim strankama, što nigde ni u okolnim zemljama nije bio slučaj, pa se u medije i javnost prelivala žuč međupartijskih sukoba. To je dovodilo do verbalnih obračuna i najgorih uvreda koje su punile stupce novina, stvarajući od političke scene arenu u kojoj su se delegitimisali protivnici, što je izazivalo česte fizičke obračune i političko nasilje koje je davalo jednu od osnovnih boja političkom životu u Srbiji. Takvu bujicu uvreda, u kojoj se gubi svaka politička ideja, princip, javni interes predstavnici opozicije zvali su „pena reči“. A, na prvom mestu, gubi se sloboda govora i izražavanja. Jer, u „peni reči“ nijedna više nema težinu, nema argumenta i razložnosti, pa sloboda u kojoj se može reći sve postaje svoja suprotnost.

Izborna prava jesu bila među najširim u tadašnjoj Evropi: obuhvatala su skoro sve građane muškog pola starije od 21 godine. Ali, izborni proces uskoro je postao suprotnost principa na kojima je trebalo da počiva – svi izbori bili su vanredni; za tih 11 godina „zlatnog doba“ vanredni izbori održani su 5 puta. U uslovima opšte nepismenosti i loših saobraćajnica, izborne kampanje trajale su mesecima, pa je zemlja stalno bila u stanju političke napetosti, iščekivanja, nestabilnosti. Na izbornim mestima bilo je brojnih neregularnosti – od „mrtvih duša“ u nikada sređenim izbornim spiskovima, preko pritiska na glasače „ćoravih kutija“, glasanja u ime svih članova porodice, do fizičkih obračuna u kojima je bilo povređenih i smrtno stradalih.

Sloboda udruživanja bila je zakonom garantovana, ali je nasilje prema političkim protivnicima ostalo jedan od ključnih načina za „regulisanje“ te slobode. Najpoznatiji primer je „slučaj Novaković“. Kapetan vojske, Milan Novaković, ubijen je u zatvorskoj ćeliji u glavnom beogradskom zatvoru, u prisustvu ministra policije, šefa beogradske policije i upravnika zatvora. Novaković je bio osnivač Udruženja za legalno rešenje zavereničkog pitanja, čiji je cilj bio da se oficiri zaverenici, koji su izvršili Majski prevrat 1903, ubivši kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ražaluju i uklone iz vojske, da bi im se sudilo za ubistvo. Vlada je zabranila udruženje 1906, a godinu dana kasnije Novaković je uhapšen i u zatvoru ubijen. Četiri godine nakon toga, sud je utvrdio odgovornost ministra policije koji je dao naredbu za ovo političko ubistvo, ali vladajuća većina, ni nakon višemesečne rasprave u skupštini, nije ukinula imunitet ministru, pa on nikada nije izveden pred sud.

Na drugoj strani, uprkos sankcijama koje su velike sile i posebno Britanija nametnule Srbije zbog ubistva kraljevskog para iz 1903, oficiri koji su taj puč izveli, predvođeni Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, bili su stvarni vladari Srbije. Naređivali su kralju Petru da rasformira vlade koje su imale skupštinsku većinu, kontrolisali su rad ministara, zastrašivali i narod i vlast. Primorali su kralja da se povuče i vlast preda sinu, regentu Aleksandru. Oficiri-zaverenici mogli su da „disciplinuju“ neposlušne, da organizuju upade u redakcije nezavisnih listova, ubacuju policajce u civilu na javna mesta na kojima su se okupljali opoziciono orijentisani građani, podstiču hapšenja bez sudskog naloga. Toliko su bili moćni da su nasred Terazija pretukli opozicionog poslanika i urednika Pravde, Pavla Marinkovića. Istraga o tom slučaju, koji se dogodio pred stotinama svedoka, nikada nije pokrenuta. Na kraju, 1911, osnovali su tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, zloglasnu Crnu ruku.

Novakovićeva pobuna i „sloboda udruživanja“ završili su se njegovom smrću, „u prisustvu vlasti“. Ali, još je važniji podatak da do suđenja odgovornima, uprkos zahtevima javnosti i Narodne skupštine, nije došlo. Ministar je ostao ministar. „Nekontrolisani činioci“, kako su u javnosti zvali crnorukce, bili su taj pomenuti deep state, oni su bili ti koji su, možda i presudno, uticali na donošenje političkih odluka, za šta nikome nisu podnosili račune. Nikakvi dobri ustavi, zakoni i institucije nisu mogli da ih u tome spreče. A, pošto je istorija Srbije istorija nasilnih smena vlasti, postaje jasno zašto se prava vlast suviše često nalazila negde drugde, zašto uvek postoji taj osećaj da je ono što vidimo od politike samo fasada, „fikus“, kako bismo danas rekli.

Vratimo se sada na početak i na pitanje zašto sam očajna zbog novog izdanja ove knjige? Očajna sam jer i ova knjiga sad već ima svoju tužnu istoriju, istoriju koja prati i političku istoriju ove zemlje. Nastala je na osnovu doktorata koji sam pisala 90-ih godina, u vreme Miloševićevog nedemokratskog režima. Izašla je 2003. godine, kada je ubijen premijer Zoran Đinđić, pa je postala i neka vrsta objašnjenja zašto su u ovoj zemlji, osim Josipa Broza Tita, svi vladari bili nasilno oterani, bilo vaninstitucionalnom promenom vlasti ili političkim ubistvom. Pretpostavljam da je zbog toga ova knjiga 2004. godine nagrađena najvećim priznanjem u Srbiji – Nagradom grada Beograda za društvene i humanističke nauke.

I, evo je sad ponovo. Drugo izdanje izlazi u vreme masovnih protesta građana Srbije protiv samovlašća Aleksandra Vučića. Ta nova situacija daje novi smisao ovoj knjizi, da bismo se još jednom zapitali kako doći do bolje, modernije, slobodnije Srbije iz koje ljudi neće bežati glavom bez obzira? Jer ponovo je sve tu – partijska država, gaženje institucija, fejk izbori, političko nasilje, gušenje sloboda, progoni i zastrašivanja. Kako posle svega ponovo krenuti iz početka? I znamo li više gde je taj početak?

Šta da kažem na kraju? Jedino da se nadam da trećeg izdanja ove knjige neće biti. Da ona Srbiji više neće biti potrebna. Da će Srbija umeti da nađe demokratski put, da osvoji svoju slobodu.

Beograd, januar 2019.

Peščanik.net, 18.02.2019.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)