ograda ukrašena stilizovanim točkovima, fotografisana u Indiji
Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Tokom posebno polarizujuće izborne kampanje u državi Utar Pradeš 2017, indijski premijer Narendra Modi dolio je još ulja na vatru. Javno je optužio vladu te indijske federalne jedinice – koju je vodila opoziciona partija – da se dodvorava muslimanskoj zajednici tako što za muslimanska groblja (kabristane) izdvaja više sredstava nego za hinduističke terene za kremaciju (šamšane). S uobičajenim hvalisavom podrugljivošću, u kojoj prezrivi ton raste u sredini rečenice da bi se zatim spustio i prešao u preteći odjek, uspeo je da zapali gomilu. „Ako se u nekom selu izgradi kabristan, mora se izgraditi i šamšan“, rekao je.

„Šamšan! Šamšan!“ ponavljala je opčinjena masa.

Pitam se da li je sada zadovoljan, kada je plamen masovnih kremacija u Indiji dospeo na prve strane svetskih medija. I kada svi kabristani i šamšani u zemlji rade punom parom.

„Može li 1,3 milijarde ljudi biti u karantinu?“, retorički se zapitao Washington Post u nedavnom uvodniku o katastrofi u Indiji i širenju novog, veoma zaraznog soja korona virusa. I odgovorio: „To nije lak zadatak“. Teško je zamisliti takvo pitanje u vreme dok je korona harala Britanijom i Evropom. Ali mi u Indiji nemamo pravo da se ljutimo ili vređamo posle izjave našeg premijera na Svetskom ekonomskom forumu u januaru ove godine.

U tom času Evropa i Amerika su na vrhuncu drugog talasa pandemije. Umesto reči utehe i ohrabrenja, on se upustio u dugo, samozadovoljno hvalisanje indijskom infrastrukturom koja pobeđuje kovid. Sačuvala sam tekst njegovog govora u strahu da će ga Modijeva propagandna mašinerija sakriti od suda istorije. Evo nekoliko dragocenih odlomaka:

„Prijatelji, u ovo vreme straha donosim poruku poverenja i nade od 1,3 milijarde Indijaca… Predviđalo se da će Indija biti najteže pogođena koronom. Govorilo se da će se na Indiju sručiti cunami zaraze; neko je rekao da će biti zaraženo 700-800 miliona Indijaca i da će dva miliona umreti… Prijatelji, ne bi trebalo suditi o uspehu Indije na osnovu poređenja s nekom drugom zemljom. U zemlji koja je dom 18% svetske populacije, čovečanstvo je spaseno od velike katastrofe uspešnim obuzdavanjem korone.“

Mađioničar Modi se onda poklonio i dobio aplauz kao veliki spasilac Indije. Zato sada ne možemo da se žalimo kada nas svi izbegavaju kao da smo radioaktivni. Za nas su zatvorene sve granice, a svi letovi za Indiju su otkazani. Ostali smo zaključani sa svojim virusom i svojim premijerom, zajedno sa svom mučninom, šarlatanstvom, mržnjom i idiotlukom koje predstavljaju on, njegova stranka i njen politički brend.

***

Prošle godine, kad je prvi talas kovida došao u Indiju i onda se povukao, vlast i njeni branitelji slavodobitno su slavili. „Indija nije baš na pikniku“, tvitovao je Shekar Gupta, glavni urednik informativnog sajta Print. „Ali naši kanali nisu zakrčeni leševima, bolnice nisu ostale bez kreveta, kao ni krematorijumi i groblja bez drveta ili terena. Suviše lepo da bi bilo istinito? Ako mi ne veruješ, pogledaj podatke“.

Drugi talas pandemije je bio očekivan, ali njegova virulencija je iznenadila virusologe. Gde su sad infrastruktura koja štiti od kovida i „narodni pokret“ protiv virusa kojima se Modi hvalisao u svom govoru? U bolnicama nema slobodnih kreveta. Lekari i medicinsko osoblje su na ivici snage. Ljudi govore o bolnicama bez osoblja u kojima ima više mrtvih nego živih pacijenata. Ljudi umiru po bolničkim hodnicima, na putevima i po kućama. Krematorijumi u Delhiju su ostali bez drva. Ministarstvo šumarstva moralo je da izda posebnu dozvolu za seču gradskog drveća. Očajni ljudi koriste za potpalu sve što mogu da nađu. Parkovi i parkirališta su pretvoreni u prostore za kremaciju. Kao da iznad nas lebdi nevidljivi leteći tanjir koji nam isisava vazduh iz pluća.

Kiseonik je sad valuta na novoj, morbidnoj indijskoj berzi. Političari, novinari, advokati – indijska elita – preko Twittera mole za bolničke krevete i boce s kiseonikom. Teško je doći do lekova.

Pojavila se crna berza i za druge stvari. Mito koje treba dati za poslednji pogled na voljenog pokojnika u vreći, u bolničkoj mrtvačnici. Honorar za sveštenika koji će izgovoriti molitvu za umrlog. Onlajn medicinska savetovališta, gde nemilosrdni lekari deru očajne porodice. Ljudi prodaju zemlju i kuće i troše poslednje rupije na lečenje u privatnim bolnicama. Samo depozit, pre nego što te prime, može tvoju porodicu da vrati nekoliko generacija unazad.

Nema načina da se opišu dubina i obim traume, haos i poniženje kojem su ljudi izloženi. Ono što se dogodilo mom mladom prijatelju T-u, čoveku u trećoj deceniji života, samo je jedna od stotina, hiljada sličnih priča u Delhiju. On živi u malom stanu svojih roditelja u Gaziabadu, predgrađu Delhija. Sve troje su imali pozitivan rezultat na testu za kovid. Majka mu je bila u kritičnom stanju. Pošto se to događalo u ranim danima epidemije, uspeo je da za nju nađe krevet u bolnici. Njegov otac, koji je imao ozbiljnu bipolarnu depresiju, postao je nasilan i počeo da se samopovređuje. Prestao je da spava. Njegova lekarka je pokušavala da mu pomogne onlajn, ali i ona je bila van stroja jer joj je muž umirao od kovida. Rekla je T-u da bi njegov otac morao u bolnicu, ali pošto je bio pozitivan na virus, to nije dolazilo u obzir. T. je bdeo, nije spavao iz noći u noć, čuvao je oca i prao ga. Konačno je stigla poruka: „Otac je mrtav“. Nije umro od kovida, već od skoka krvnog pritiska izazvanog psihijatrijskim stanjem krajnje bespomoćnosti.

Šta uraditi s telom? Očajnički sam zvala sve koje poznajem. Među onima koji su odgovorili bio je Anirban Bhattackarya, koji radi s poznatim društvenim aktivistom Harshom Manderom. Bhattackaryi će uskoro biti suđeno za huškanje na pobunu zbog toga što je pomagao u organizaciji protesta u svom kampusu 2016. Još se nije oporavio od teškog kovida, a već mu preti hapšenje i zatvaranje sirotišta koja vodi nakon što je mobilisao ljude protiv Nacionalnog registra građana (NRC) i Amandmana o državljanstvu, donesenog u decembru 2019, koji očigledno diskriminišu muslimane. Mander i Bhattackarya su među mnogim građanima koji su, u odsustvu svih oblika upravljanja, uspostavili linije za pomoć i hitno reagovanje i satiru se organizujući ambulante i koordinirajući sahrane i prevoz mrtvih. Za te volontere nije bezbedno da rade to što rade, jer ovaj talas pandemije posebno obara mlade ljude.

T-ov otac je kremiran. T. i njegova majka se oporavljaju.

***

Stvari će se na kraju srediti. Naravno. Ali ne znam ko će doživeti taj dan. Bogati će odahnuti. Siromašni neće. Naime, sada među bolesnima i umirućima vlada demokratija. Padaju i bogati. Bolnice mole za kiseonik. Neki su počeli da traže od pacijenata ili njihovih porodica da sami nabave i donesu kiseonik. Kriza kiseonika dovela je do otimačine među državama dok političke stranke spiraju krivicu sa sebe.

U noći 22. aprila 25 teških bolesnika od kovida, na respiratorima, umrlo je u bolnici Sir Ganga Ram, jednoj od najvećih privatnih bolnica u Delhiju. Bolnica je poslala nekoliko SOS poruka moleći da se dopune njene zalihe kiseonika. Sutradan je direktor upravnog odbora požurio da razjasni stvari: „Ne možemo reći da su oni umrli zbog nedostatka kiseonika“. Dva dana kasnije, 24. aprila, umrlo je još 20 pacijenata kad je druga velika bolnica u Delhiju, Jaipur Golden, ostala bez zaliha. Tog istog dana, na vrhovnom sudu Delhija, zamenik ministra pravde Tushar Mehta govorio je u ime vlade Indije i rekao: „Saberite se i prestanite da cmizdrite… Niko u Indiji nije bez kiseonika“.

Ajay Singh Bisht, prvi čovek Utar Pradeša, čovek u narandžastom koga zovu Yogi Adityanath, izjavio je da nema nestašice kiseonika ni u jednoj bolnici u njegovoj državi i da će oni koji šire glasine biti uhapšeni, bez mogućnosti kaucije, po Zakonu o nacionalnoj bezbednosti, a imovina će im biti zaplenjena.

Yogi Adityanath se ne šali. Siddique Kappan, muslimanski novinar iz Kerale, zatvoren mesecima u Utar Pradešu zato što je s još dvojicom novinara otputovao u tu državu da izveštava o grupnom silovanju i ubistvu dalitske devojke u oblasti Hatras. Teško je bolestan, a dobio je i kovid. U očajničkoj peticiji predsedniku vrhovnog suda Indije njegova supruga kaže da njen suprug leži vezan za bolnički krevet „kao životinja“ u bolnici Medicinskog fakulteta u Maturi. (Vrhovni sud je naredio vlastima Utar Pradeša da ga premeste u bolnicu u Delhiju.) Čini se da poruka glasi: ako živite u Utar Pradešu, učinite nam uslugu i umrite bez jadikovanja.

Pretnja onima koji se žale nije ograničena na Utar Pradeš. Portparol fašističke hinduističke organizacije Rashtriya Swayamsevak Sangh (RSS) – čiji su članovi Modi i nekoliko njegovih ministara i koja ima sopstvenu naoružanu miliciju – upozoravao je da će „anti-indijske snage“ iskoristiti krizu da šire „negativnost“ i „nepoverenje“ i zatražio od medija da podstiču „pozitivnu atmosferu“. Twitter je tome pomogao gašenjem naloga kritičara vlade.

Gde da potražimo utehu? U nauci? Da se oslonimo na brojeve? Koliko umrlih? Koliko oporavljenih? Koliko zaraženih? Kad ćemo doći do vrha drugog talasa? Dvadeset sedmog aprila izveštaj je glasio: 323.144 novih slučajeva, 2.771 umrlih. Preciznost je donekle utešna. Ali – kako to znamo? Testove je teško naći, čak i u Delhiju. Izveštaji o broju sahrana povezanih s protokolom za kovid s grobalja i iz krematorijuma u gradovima i varošicama ukazuju na 30 puta veće brojeve umrlih od onih koji se navode u zvaničnim izveštajima.

Ako Delhi puca po šavovima, kako li je u selima Bihara, Utar Pradeša i Madja Pradeša? Tamo odlaze desetine hiljada radnika iz gradova; oni se vraćaju svojim porodicama traumatizovani sećanjem na Modijev nacionalni karantin 2020. To je bio najstroži karantin na svetu, a najavljen je samo 4 sata pre nego što je stupio na snagu. Radnici iz drugih mesta ostali su zaglavljeni u gradu, bez posla, bez novca za smeštaj, bez hrane i prevoza. Mnogi su morali da hodaju stotinama kilometara do svojih domova u udaljenim selima. Više stotina ljudi umrlo je na putu.

Sad nema nacionalnog zatvaranja, ali radnici su pohitali da odu dok je prevoz još dostupan, dok vozovi i autobusi još rade. Otišli su jer znaju: iako su upravo oni motor ekonomije u ovoj velikoj zemlji, kad nastupi kriza, oni za administraciju prosto ne postoje. Ovogodišnji odlazak radnika izazvao je drugu vrstu haosa: nema centara za karantin u kojima bi mogli da budu pre nego što uđu u svoje seoske domove. Niko se čak i ne pretvara da želi da zaštiti sela od gradskog virusa.

U tim selima ljudi umiru od lako izlečivih bolesti kao što su dijareja i tuberkuloza. Kako će se ona nositi s kovidom? Da li imaju testove? Ima li tamo bolnica? Ima li kiseonika? Pored toga, ima li ljubavi? Pustimo ljubav, ima li brige? Nema. Zato što na mestu gde bi trebalo da se nalazi javno srce Indije postoji samo rupa u obliku srca, ispunjena hladnom ravnodušnošću.

***

Rano jutros, 28. aprila, stigla je vest da je umro naš prijatelj Prabhubhai. Imao je klasične simptome kovida. Ali njegova smrt neće ući u zvaničan broj zato što je umro kod kuće, bez testa i lečenja. Prabhubhai je bio stub otpora gradnji hidroelektrane u dolini Narmada. Nekoliko puta sam boravila u njegovoj kući u Kevadiji, gde su pre više decenija neki pripadnici urođeničkih plemena oterani sa svoje zemlje da bi bilo mesta za koloniju graditelja brane i pratećih rukovodilaca. Raseljene porodice kao što je Prabhubhaijeva i dalje žive na obodima te kolonije, u siromaštvu i neizvesnosti, nepoželjni na zemlji koja je nekad bila njihova.

U Kevadiji ne postoji bolnica. Postoji samo Statua jedinstva, izgrađena po liku borca za slobodu i prvog potpredsednika indijske vlade Sardara Vallabhbhaia Patela, čije ime nosi hidroelektrana. Ta statua od 182 metra najviša je na svetu, a koštala je 422 miliona dolara. U njenoj unutrašnjosti se nalaze brzi liftovi koji vode turiste da bace pogled na branu s pleća Sardara Patela. Naravno, ne može se videti civilizacija rečne doline koja je uništena i leži pod vodom, u dubinama ogromnog rezervoara, niti se mogu čuti priče o ljudima koji su vodili jednu od naplemenitijih bitaka na svetu – ne samo protiv te hidroelektrane, već protiv prihvaćenih ideja o tome šta čini civilizaciju, sreću i napredak. Statua je Modijev omiljeni projekat. On lično ju je otkrio u oktobru 2018.

Prijateljica koja mi je javila za Prabhubhaia godinama je bila aktivistkinja borbe protiv hidroelektrane u dolini Narmada. Napisala je: „Drhte mi ruke dok ovo pišem. Situacija s kovidom u koloniji Kevadija i oko nje je strašna“.

Precizni brojevi koji čine indijski grafikon kovida liče na zid koji je izgrađen u Ahmedabadu da bi se prikrila sirotinjska naselja pored kojih će proći automobil s Donaldom Trumpom na putu za ceremoniju „Namaste Trump“, koju mu je Modi priredio u februaru 2020. Koliko god ti brojevi bili strašni, oni još uvek ne prikazuju sliku stvarne Indije. U njoj se od ljudi očekuje da glasaju kao indijski građani, ali da umiru kao jeftina potrošna roba.

Saberite se i prestanite da cmizdrite.

Komisija koju je osnovala sama vlada najavila je mogućnost nestašice kiseonika još u aprilu 2020, a zatim ponovo u novembru. Ni najveće bolnice u Delhiju nemaju sopstvena postrojenja za generisanje kiseonika. Zato je PM Cares Fund – mutna organizacija koja je nedavno zamenila premijerov nacionalni fond za pomoć u krizama i koja koristi novac iz budžeta i državnu infrastrukturu, ali funkcioniše kao privatni trust, dakle, bez ikakve obaveze da javnosti polaže račune – najednom počeo da se bavi rešavanjem krize sa kiseonikom. Da li će Modi sada imati deonice u našem snabdevanju vazduhom?

Saberite se i prestanite da cmizdrite.

***

Modijeva vlada ima mnogo hitnijih i važnijih poslova od pandemije. Na primer, uništavanje poslednjih tragova demokratije, proganjanje nehinduskih manjina i učvršćivanje temelja indijske nacije nikad ne silaze s dnevnog reda. Tu su, zatim, ogromni zatvorski kompleksi: oni se moraju hitno izgraditi u Asamu za dva miliona ljudi koji su tamo živeli generacijama, a sad im je najednom oduzeto državljanstvo. (U toj stvari je naš nezavisni vrhovni sud odlučno stao na stranu vlade.)

Ne zaboravimo ni stotine studenata, aktivista i mladih muslimanskih građana kojima treba suditi (i osuditi ih na kazne zatvora) kao prvooptuženima u antimuslimanskom pogromu koji je prošlog marta pogodio njihovu zajednicu u severoistočnom Delhiju. Ako si musliman u Indiji i ako te ubiju, zločinac si, u stvari, ti. Tvoji će za to platiti. A tek polaganje kamena temeljca za novi hram Ram u Ajodji; taj hram se gradi na mestu džamije koju su čekićima srušili Hindu vandali pod nadzorom viših funkcionera BJP-a. (U toj stvari je naš nezavisni vrhovni sud bez ostatka stao na stranu vlasti i zauzeo malo popustljiviji stav prema vandalima.) Tu su i kontroverze novih predloga poljoprivrednih zakona kojima se zemljoradnja korporatizuje. Tu su i stotine hiljada farmera koje je trebalo pretući i zasuti suzavcem kad su izašli na ulice da protestuju.

A tu je i multi-multi-multimilionski (u dolarima) plan za veliku obnovu izbledelog sjaja imperijalnog centra Nju Delhija, koji ne može da čeka. Zar ima smisla da sedište vlade nove hinduističke Indije budu stare zgrade? Dok pandemija hara u zatvorenom Delhiju, građevinski radovi na projektu „Central vista“, definisani kao esencijalni, ne trpe odlaganje. Dovezeni su radnici. Možda bi trebalo malo promeniti planove i dodati krematorijum.

Treba organizovati i hodočašće Kumbh Mela, kako bi milioni Hindu hodočasnika mogli da se tiskaju u malom gradu, kupaju u Gangu i šire virus kad se vrate kućama blagosloveni i pročišćeni pošto su prešli celu zemlju. Kumbh se zahuktava mada je Modi blago nagovestio da bi uranjanje u reku moglo da bude i „simbolično“ – šta god to značilo. (Za razliku od onog što se desilo onima koji su učestvovali na konferenciji za islamsku organizaciju Tablighi Jamaat prošle godine, mediji nisu vodili kampanju protiv njih i nisu ih nazivali „korona džihadistima“ niti ih optuživali za zločine protiv čovečnosti.) Svakako treba pomenuti i onih nekoliko hiljada izbeglica, pripadnika naroda Rohindža, koje je trebalo hitno deportovati natrag u genocidni režim Mjanmara (od kog su pobegli) – usred državnog udara. (I ovde se naš nezavisni vrhovni sud složio sa stanovištem vlasti i nije se obazirao na peticiju koja mu je upućena.)

Kao što vodite, posla ima preko glave.

Pre i iznad svih tih hitnih poslova, treba pobediti na izborima u državi Zapadni Bengal. Zbog toga je naš ministar unutrašnjih poslova, Modijev čovek Amit Shah, manje-više napustio svoje kabinetske dužnosti i mesecima se usredsređivao na Bengal, širio ubilačku propagandu svoje partije i huškao ljude jedne protiv drugih u svakoj varošici i u svakom selu. Geografski gledano, Zapadni Bengal je mala država. Izbori su mogli biti završeni u jednom danu, kao što je nekad i bivalo. Ali pošto je to sad teritorija BJP-a, stranci je bilo potrebno vreme za vodanje kadrova, od kojih mnogi nisu iz Bengala, od jednog izbornog okruga do drugog kako bi nadzirali glasanje. Izbori su podeljeni na 9 faza, protegnutih na mesec dana, a poslednja je bila 29. aprila. Kako je broj zaraženih koronom strmoglavo rastao, druge političke stranke su apelovale na izbornu komisiju da ponovo razmisli o načinu na koji će se odvijati glasanje. Komisija je to odbila i odlučno stala na stranu BJP-a, pa se kampanja nastavila. Postoji snimak premijera kako trijumfalno i bez maske govori gomili (koja takođe ne nosi maske) i zahvaljuje ljudima što su došli u dotad neviđenom broju. To je bilo 17. aprila, kad je zvanični broj novozaraženih u tom danu bio skoro 200.000.

Sad se glasanje bliži kraju i Bengal je na putu da postane novi kotao korone, s novim trostrukim mutantskim sojem poznatim kao – pogađate – „bengalski soj“. Novine izveštavaju da je svaka druga testirana osoba u Kalkuti, glavnom gradu te države, pozitivna na kovid. BJP je izjavio: ako pobedimo u Bengalu, obezbedićemo da ljudi dobiju besplatne vakcine. A ako ne pobede?

Saberite se i prestanite da cmizdrite.

***

Stvarno, šta je sa vakcinama? Sigurno će nas spasiti? Zar Indija nije sila u toj oblasti? U stvari, indijska vlada je potpuno zavisna od dva proizvođača, Serumskog instituta Indije i (SII) i Bharat Biotecha. Obojici proizvođača je dozvoljeno da distribuiraju dve od najskupljih vakcina na svetu najsiromašnijem narodu na svetu. Ove nedelje oni su najavili da će prodavati vakcinu privatnim bolnicama po nešto višoj ceni, a državnim vlastima po nešto nižoj. Ovlašan račun pokazuje da će profiti tih kompanija verovatno biti skaredni.

Pod Modijem je indijska ekonomija polarizovana do kraja i stotine miliona ljudi koji su već živeli na ivici siromaštva gurnuti su u užasnu bedu. Opstanak ogromnog broja ljudi sad zavisi od Nacionalnog zakona o zajamčenoj seoskoj zaposlenosti (NREGA), donetog 2005, kad je Kongresna stranka još bila na vlasti. Nemoguće je očekivati da će porodice na ivici smrti od gladi dati veći deo svog mesečnog prihoda za vakcinu. U Velikoj Britaniji vakcine su besplatne i spadaju u fundamentalna prava. Oni koji pokušavaju da se vakcinišu preko reda mogu biti krivično gonjeni. U Indiji je, reklo bi se, korporativni profit glavni motiv kampanje za vakcinaciju.

Dok se na indijskim televizijskim ekranima svrstanim uz Modija odvija ova epska katastrofa, uočićete kako svi oni govore istim, naučenim glasom. „Sistem“ je pukao, stalno ponavljaju. Virus je nadvladao zdravstveni „sistem“ Indije.

„Sistem“ nije pukao. „Sistem“ je i pre korone jedva životario. Vlast – ova, kao i ona pre nje – namerno je demontirala ono malo postojeće zdravstvene infrastrukture. Evo šta se događa kad pandemija pogodi zemlju u kojoj javni zdravstveni sistem gotovo ne postoji. Indija troši oko 1,25% BDP-a na zdravlje, daleko manje nego većina zemalja u svetu, čak i onih najsiromašnijih. Smatra se da je i taj broj naduvan, jer su se u njega uvukle stvari koje jesu važne, ali ne spadaju u brigu o zdravlju u užem smislu. Smatra se da je realan broj približno 0,34%. Tragedija je to što je u ovoj očajno siromašnoj zemlji, kao što pokazuje Studija Lancet iz 2016. godine, 78% zdravstva u gradskim područjima i 71% u seoskim završilo u rukama privatnog sektora. Sredstva koja su ostala u javnom sektoru sistematski se upumpavaju u privatni preko korumpiranih službenika i medicinskih radnika, korumpiranih uputa i reketa u osiguranju.

Briga o zdravlju je fundamentalno ljudsko pravo. Privatni sektor neće pružati usluge gladnima, bolesnima, samrtnicima koji nemaju novca. Privatizacija ogromnog dela indijskog zdravstva je ravna zločinu.

Nije sistem pukao. Vlast nije uradila ono što je trebalo. Zapravo, to nije sasvim tačno jer ovo čemu prisustvujemo nije kriminalni nemar, već direktan zločin protiv čovečnosti. Virusolozi predviđaju da će broj novozaraženih u Indiji porasti na više od 500.000 na dan. Predviđaju da će narednih meseci umreti mnogo stotina hiljada ljudi. Moja prijateljica i ja smo se dogovorile da se svakog dana čujemo telefonom, tek da proverimo da li smo tu; nešto slično prozivanju u školskoj učionici. Razgovaramo s ljudima koje volimo plačući, jer ne znamo da li ćemo se ikad više videti. Pišemo, radimo, ne znamo da li ćemo završiti ono što smo započeli. Ne znamo kakav užas i kakvo poniženje nas čekaju. Nedostojnost svega toga nas slama.

***

Haštag  #ModiMustResign (Modi mora dati ostavku) širi se po društvenim mrežama. Neki od tih mima i ilustracija prikazuju Modija, okruženog gomilom lobanja, kako izviruje iza zavese od svoje brade. Mesija Modi govori na mitingu leševa. Modi i Amit Shah kao lešinari koji traže leševe da bi od njih uzeli glasove. Ali to je samo deo priče. Drugi deo je to što taj čovek bez osećanja, čovek praznih očiju i neveselog osmeha može da izazove osećanja u drugima, kao i mnogi tirani pre njega. Njegova patologija je zarazna. Upravo to ga čini posebnim. U severnoj Indiji, gde se nalazi njegova najveća glasačka baza koja, snagom pukih brojeva, obično odlučuje o političkoj sudbini zemlje, bol koji on zadaje kao da se pretvara u neko posebno zadovoljstvo.

Fredrick Douglass je tačno primetio: „Granice tiranina određuje izdržljivost onih koje on tlači“. Kako se mi u Indiji ponosimo svojom izdržljivošću. Kako smo se obučili da meditiramo, da se okrećemo ka sopstvenoj nutrini, da se oslobađamo gneva i pravdamo svoju nesposobnost da budemo ravnopravni. Kako smerno prihvatamo svoje poniženje.

Kad je počinjao političku karijeru kao novi glavni ministar države Gudžarat 2001, Modi je osigurao svoje buduće uspehe događajem koji je poznat kao gudžaratski pogrom. Za nekoliko dana hinduističke samoorganizovane grupe, koje je gudžaratska policija nadzirala, a ponekad i aktivno pomagala, ubile su, spalile i silovale hiljade muslimana u znak „odmazde“ za podmetanje požara u vozu u kom je bilo živo spaljeno više od 50 hinduističkih hodočasnika. Kad je nasilje prestalo, Modi, koga je njegova stranka postavila za glavnog ministra, sazvao je prevremene izbore. Kampanja u kojoj je on predstavljen kao „Car hinduističkih srca“ donela mu je vrtoglavu pobedu. Otad Modi nije izgubio ni na jednim izborima.

Nekoliko ubica iz gudžaratskog pogroma kasnije je snimio novinar Ashish Khetan kako se hvale time što su muškarce ubijali udarcima, a trudnim ženama sekli stomak i izvađenoj deci razbijali glavu o kamen. Rekli su da je sve to moguće samo zato što je Modi bio njihov glavni ministar. Snimci su emitovani na nacionalnoj televiziji. Dok je Modi ostao na položaju, Khetan, čije su trake predate sudu i forenzički ispitane, pojavio se nekoliko puta kao svedok. S vremenom su neki od ubica uhapšeni i osuđeni, ali mnogi su se izvukli. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Inkognito: moje putovanje u mrak hindutve, Khetan detaljno opisuje kako su se, u vreme kad je Modi bio glavni ministar, gudžaratska policija, sudije, advokati, tužioci i istražne komisije zaverili da uništavaju dokaze, zastrašuju svedoke i premeštaju sudije.

Iako im je sve to bilo poznato, mnogi indijski takozvani javni intelektualci, direktori najvećih korporacija i medijske kuće u njihovom vlasništvu popločavali su Modijev put ka položaju premijera. Ponižavali su i ućutkivali one koji su ga uporno kritikovali. Njihova mantra je bila „Kreni dalje“. Čak i danas oni ublažavaju sopstvene oštre reči na Modijev račun pohvalama njegovoj govorničkoj veštini i „napornom radu“. Prema opoziciji su znatno stroži. Poseban prezir je rezervisan za Rahula Gandhija iz Kongresne partije, jedinog političara koji je dosledno upozoravao na predstojeću krizu kovida i više puta zahtevao da se vlada pripremi najbolje što može. Pomagati vladajućoj stranci u njenom nastojanju da uništi sve opozicione stranke ravno je saučesništvu u uništavanju demokratije.

Sad smo tu gde smo, u paklu koji su oni zajednički stvorili i u kom je kompromitovana svaka nezavisna institucija važna za funkcionisanje demokratije, a virus se oteo kontroli.

Mašina za proizvodnju krize koju zovemo naša vlada nesposobna je da nas izvede iz ove katastrofe. Ne samo zbog toga što u ovoj vladi sve odluke donosi jedan čovek, a taj čovek je opasan – i ne naročito bistar. Ovaj virus je međunarodni problem. Zato bi odlučivanje, barem ono o kontroli pandemije i upravljanju njome, moralo da pređe u ruke nekakvog nepristrasnog tela sačinjenog od članova vladajuće partije i opozicije, kao i stručnjaka za zdravstvo i javne politike.

Što se tiče Modija, da li bi on mogao da odustane od daljih zločina? Možda bi mogao malo da predahne od sveg tog teškog rada. Onaj Boing 777, avion broj jedan kompanije Air India, plaćen 564 miliona dolara i prilagođen potrebama putovanja veoma važnih osoba – zapravo baš njegovim potrebama – već neko vreme stoji dokon na pisti. On i njegovi ljudi mogu prosto da odu. Mi ostali ćemo se nekako snaći da raščistimo nered koji su napravili.

Ne, Indija se ne može izolovati. Nama je potrebna pomoć.

The Guardian, 28.04.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 17.05.2021.

KORONA VIRUS