„Ovo više vredi, to svi znaju“.
„Privatnik k’o privatnik, baš ga briga, njemu je lako“.
Ove dve rečenice izrekao je jedan od mnogobrojnih radnika Rudarsko- topioničarskog basena Bor koga su, 7. februara, gurnuli pred tv kamere da kaže svoje mišljenje o prodaji propalog socijalističkog giganta za pola milijarde evra austrijskom biznismenu Mirku Kovaču.
Vlasnik ove dve rečenice pripada „gubitnicima tranzicije“, omiljenom sloju Koštuničinih ideologa nacionalnog socijalizma koji su izborni rezultata radikala Tomislava Nikolića tumačili „nezadovoljstvom tranzicionih gubitnika ekonomskih reformama i privatizacijom“. To nezadovoljstvo „tranzicionih gubitnika“ postalo je opšte mesto u tumačenju rezultata predsedničkih izbora iza čega se, najčešće, krila ambicija i nacionalista i levičara-socijalista da tranziciju okrive za muke tolikog broja ljudi i zalepe joj etiketu loših rezultata u Srbiji. Njihova argumentacija uglavnom je politički simplifikovana i svodi se na tezu da su 2,1 miliona građana Srbije „gubtnici tranzicije“ jer su glasali za Tomislava Nikolića.
Kao i većina ideoloških konstrukcija apologeta Koštuničine vlasti i projekta nacionalnog socijalizma i ova o „gubitnicima tranzicije“ je obična predrasuda koja se servira polupismenom i sluđenom narodu. Upravo citirani radnik RTB Bor je dokaz o velikoj podvali vezanoj za srpsku tranziciju i modernizaciju. Taj radnik u proteklih sedam godina da je u Srbiji bilo tranzicije naučio bi bar te dve lekcije. Prvu – da jedna firma (pa makar ona bila i „njegov“ RTB Bor) vredi samo onoliko koliko je neko za nju spreman na tržištu da plati. I drugu – da privatniku nikad nije lako i da se svakog jutra budi sa strahom da njegova firma neće na tržištu preživeti taj dan.
Samo megalomanija socijalizma i nacionalni romantizam mogu kod običnih ljudi da stvore predrasude o merenju vrednosti nečega mimo tržišta i animozitet prema privatnom preduzetniku (odnosno, biznismenu).
Da je u Srbiji bilo ekonomskih reformi, tranzicije i modernizacije mnogo manje ljudi bi razmišljalo na način kako razmišlja citirani borski „gubitnik tranzicije“.
Ključno pitanje koje se danas postavlja je kako neko može biti gubitnik tranzicije u zemlji u kojoj od dolaska Vojislava Koštunice na vlast nema tranzicije i modernizacije. Jer, od 2004. godine svi ključni tranzicioni procesi su za zaustavljeni i sav Koštuničin napor bio je usmeren da zaleči tranzicione rane narodu „postradalom“ u prvim godinama ekonomskih reformi za vreme Vlade Zorana Đinđića.
Iskustva svih tranzicionih zemalja empirijski su potvrđivala da prve godine tranzicije jesu burne, bolne i traumatične za većinu građana koji su u prethodnim decenijama uživali „blagodeti“ socijalizma. Zato su u svim teorijama tranzicije i modernizacije zagovarane metode i reforme koje se brzo sprovode da bi brzo dale pozitivne efekte i smanjile broj tranzicionih gubitnika. Odnosno, da bi što više ljudi za što kraće vreme osetilo blagodeti društvenih promena. I političke elite koje su sprovodile modernizaciju i tranziciju postkomunističkih društava trudile su se da brzo raskinu sa komunističkim/socijalističkim nasleđem i stvore takvo okruženje koje će omogućiti brz ekonomski rast i pobošljanje životnog standarda što većeg broja ljudi.
Raskid s lošom prošlošću podrazumevao je brzu privatizaciju svih preduzeća koja su bila u državnom vlasništvu, naročito infrastrukturnih javnih preduzeća koja su privatizovana obično u drugoj ili trećoj godini reformi. Firme koje nisu uspela da se privatizuju odmah su išle u stečaj, pa je tako u Mađarskoj samo u jednoj godini na početku tranzicije ugašeno 10.000 preduzeća. Cilj tranzicije bio je da se država isključi iz vlasništva i upravljanja ekonomskim poslovima pa je sa privatizacijom paralelno tekao proces liberalizacije spoljnotrgovinskog poslovanja. Liberalizacija je suočila lokalne firme sa konkurencijom na tržištu i naterala ih da bolje rade kako bi bile konkurentne i tako preživele tržišnu utakmicu. Iz državnog budžeta nisu mogle da se daju subvencije neuspešnim firmama, država nije smela da troši mimo svojih mogućnosti (i tako pravi deficit), cene su se slobodno formirale na tržištu i sistem ponude i potražnje regulisao je inflaciju na podnišljivi rast od dva-tri procenta godišnje.
Prve dve godine tranzicije bile su podjednako bolne u svim postkomunističkim zemljama jer su donosile rast nezaposlenosti i pad društvenog standarda. Ali su se zato političke elite trudile da što pre izađu iz tog stanja tako što su stvarale pravila i uslove koji su privlačili kapital i investitire. Poljska je reformama koje su podrazumevale oštre rezove prema prošlosti i stvaranje povoljne ekonomske klime uspevala da privuče godišnje i 50 milijardi dolara kapitala koji je ulagan u otvaranje novih radnih mesta. A Češka je došla u situaciju da uvozi radnu snagu jer u zemlji više nije bilo nezaposlenih. Slovačka je novcem iz budžeta opremala industrijske lokacije i delila ih besplatno samo da strane kompanije dođu, otvore fabrike i daju posao mnogim nezaposlenim Slovacima, a zatim prihvatala sve sugestije investitora kako da Parlament izglasa Zakon o radu koji ne štiti samo radnike nego i poslodavce. Slovačka je danas, uz Češku, evropski Detroit, odnosno srce automobilske industrije Evrope. Bugarska je postala investicioni raj za ulagače u letnji i zimski turizam, crnomorska obala i bugarske planine za kratko vreme načičkani su novim hotelima u kojima je sve više evropskih turista.
Šta je tranzicija?
Na osnovu iskustava zemalja koje su kroz taj proces prošle to je brzi prelazak iz jednog (socijalizma) u drugo (kapitalizam) društveno uređenje, izlazak države i ulazak privatnih preduzetnika u vlasničku strukturu firmi, formiranje tržišta, priliv kapitala i mnogo novih radnih mesta.
Tranzicija i ekonomske reforme imaju smisla i efekta samo ako se sprovedu brzo. Zato je prvi demokratski izabrani premijer Srbije Zoran Đinđić pokušavao slikovito da objasni da „će mačak samo jednom jauknuti ako mu se odjednom odseče rep, a ako mu se seče sedam puta, onda će morati da toliko puta i jauče“. Malo ko je obratio pažnju na to upozorenje i većina ljudi bila je sklona da ga samo pripiše Đinđićevom smislu za metaforično izražavanje. Iskustva svih postkomunističkih zemalja, međutim, daju za pravo Đinđiću, čiji je model tranzicije i modernizacije zemlje od starta nailazio na osporavanje onih političkih snaga koje su preuzele vlast od 2004. godine.
Izborom za premijera, Vojislav Koštunica zaustavio je sve reformske procese, ojačao ulogu države u ekonomskom odlučivanju, zaustavio liberalizaciju, ograničio tržišne slobode, stavio javna preduzeća pod potpunu partijsku kontrolu, feudalizovao Vladu, načinom izbora guvernera stavio pod kontrolu Narodnu banku i suštinski zaustavio privatizaciju zbog čega je morao da bude promenjen Zakon o privatizaciji da bi se taj proces produžio za godinu dana (s kraja 2007. na kraj 2008. godine), ali i dalje s neizvesnim ishodom.
Srbija je 2000. godine posle demokratskih promena bila na ekonomskom nivou daleko ispod stepena razvoja koji je imala 1989. godine. Raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije i izolacija, Miloševićeva diktatura i pljačka i na kraju bombardovanje 1999. godine pretvorili su Srbiju u teškog bolesnika. Da bi dostigla, ne zemlje koje su završavale tranziciju, nego samu sebe iz ’89. godine, Srbija je morala da ima dvocifrene stope rasta zašta je trebalo da u zemlju godišnje ulazi bar po deset milijardi dolara. Trebalo je zaposliti milion i po nezaposlenih i podići životni standard ljudi čiji je prosek zarada bio 50 tadašnjih nemačkih maraka. Da bi se privukao toliki kapital i podigao standard građana, zemlja je morala da postane atraktivna i konkurentna za svakog ulagača koji je bio spreman da investira u Srbiju i da se u njoj godišnje otvori desetine hiljada novih firmi i kompanija.
Ubistvo premijera Đinđića, političke svađe i dolazak na vlast nacionalnih demagoga koji su bili protivnici tranzicije i ekonomskih reformi a zagovornici državnog intervencionizma od Srbije je napravio zemlju koja nije bila primamljiva za velika ulaganja i koja nije skrivala animozitet prema modernizaciji.
Srbije danas nema na rang listi zemalja kojom se mere ekonomske slobode, Srbija spada među najrizičnije zemlje za ulaganja, Transparency International rangira Srbiju kao zemlju sa najvišom stopom korupcije, Svetska banka i Međunarodni monetarni fond nas tretiraju kao zemlje sa nedovršenom tranzicijom i zaustavljenim ekonomskim reformama.
Umesto da je prošle, 2007. godine privukla desetak milijardi dolara investicija, Srbija je jedva namakla 2,5 milijarde, uz to je imala najveću inflaciju i najveću stopu nezaposlenosti u Evropi.
Otuda i ne čudi što je Euromoney svrstao Srbiju zajedno sa Moldavijom i Gruzijom na začelje regiona centralne i istočne Evrope po nivou bruto domaćeg proizvoda (BDP) u odnosu na 1989. godinu. Direktor kompanije Juromani Ričard Ensor ocenio je da je to posledica manjeg priliva direktnih stranih investicija i precizirao da je BDP te tri zemlje u 2007. godini bio 30 odsto manji nego 1989. godine, a da je istovremeno region centralne i istočne Evrope zabeležio rekordan rast BDP-a od oko sedam odsto u proseku.
Ako su, dakle, u Srbiji zaustavljene ekonomske reforme i tranzicija (kako tvrde svi relevatni međunarodni posmatrači ali i ekonomski pokazatelji), kako je onda moguće da u ovoj zemlji ima toliko nečega što se zove „tranzicioni gubitnik“?
Pre će biti da se to što je glasalo za Tomislava Nikolića (a što ideolozi nacionalnog socijalizma nazivaju „tranzicioni gubitnici) može nazvati – žrtvama vladavine Vojislava Koštunice, odnosno njegovog odbijanja da brzo završi tranziciju koju je započeo Zoran Đinđić.
Više od dva miliona građana Srbije nisu gubitnici tranzicije (koje nije ni bilo), nego žrtve političara koji je zaustavio tranziciju i uveo društvo u stanje anomije.
Da su posle sedam godina ekonomske reforme i tranzicija završeni, kao što je to urađeno u svim postkomunističkim zemljama, u Srbiji danas ne bi bilo milion nezaposlenih, prosek zarada bio bi 900 (a ne 375) evra, bruto društveni proizvod po glavi stanovnika bio bi 7.000-8.000 evra, inflacija bi bila dva-tri odsto…
Kriviti tranziciju za težak život dva miliona građana (koji su glasali za Tomislava Nikolića) pokušaj je vrhunske prevare i obmane javnosti zarad očuvanja modela antimodernizacijske vlasti.
Kad bi građani Srbije samo imali prilike da se uvere kako žive Rumuni, Poljaci, Irci, Portugalci, Česi, Slovenci, Bugari… onda ne bi imali dilemu ko je zaista krivac što ovako žive.
Zato Vojislav Koštunica doživljava Evropsku uniju kao neprijateljsku teritoriju i sve čini da „srpska noga“ tamo ne kroči.
Jer, ako kroči, onda on više neće moći da bude premijer.
A Srbiji, što reče profesorka Dana Popović, i dalje trebaju ubrzane radikalne ekonomske reforme.
Peščanik.net, 11.02.2008.
