Iako nije pravedno da crkva bude večiti osumnjičeni za seksualno zlostavljanje, ipak je neophodna revizija osobeno katoličkog odnosa prema seksu, veri i moći. Katolička crkva je pod sumnjom. Ne prođe ni dan, a da se ne sazna da su predstavnici ove crkve seksualno zlostavljali decu ili adolescente. Nekada je slučaj star deset, nekada trideset godina. Posle dugog ćutanja javljaju se ljudi čiji je ceo život protekao u senci zlostavljanja. Postaje nam jasno koliko dugo je u školama i parohijama ova tema potiskivana i poricana.
Sumnja u katoličku crkvu postaje univerzalna. Od celibata i njenog stava prema seksualnosti put vodi pravo ka seksualnom zlostavljanju. Ovako generalne optužbe nisu korektne, jer se seksualno zlostavljanje javlja svuda gde su muškarci u bliskom kontaktu sa decom i mladima: najčešće u porodici, ali i u državnim školama, u sportskim klubovima, u evangelističkoj crkvi. A nije ispravna ni pretpostavka da katolički sveštenici imaju bolesne seksualne sklonosti samo zato što su se zarekli da će živeti u odricanju, jer postoje ljudi koji su srećni i bez seksa. U svetu koji je opsednut seksom neophodna je tolerancija prema takvim ljudima.
Pa ipak, obelodanjeni slučajevi zlostavljanja nameću pitanje odnosa katoličke crkve prema seksualnosti. Zlostavljanje pod okriljem ove crkve prosto ima prizvuk katolicizma, kao što u valdorfskim školama ima prizvuk antropozofije, a u plivačkim klubovima kondicionih priprema. Postoje „katolički“ razlozi za zlostavljanje, razlozi zašto se prikriva, prećutkuje, zataškava. To znaju i u Vatikanu. Godine 2002. papa Jovan Pavle II okupio je najznamenitije stručnjake koji se bave istraživanjem seksualnog zlostavljanja. Bilans njihovog istraživanja je bio da su generalno žrtve seksualnih napada najčešće devojčice, a da su jedino u katoličkoj crkvi žrtve pre svega dečaci.
To nameće zaključak da sveštenička zakletva ili pristupanje nekom redu pruža izlaz muškarcima sa nejasnom seksualnom orijentacijom ili latentnim homoseksualcima. Tu ljudi bez partnera stiču identitet. To je muški kolektiv koji pruža bliskost, a liturgija sa pevanjem i odorama sadrži u sebi veliku meru ženstvenosti. To može biti dobrodošao kontrast u odnosu na svet mačizma. Neki muškarci na taj način obuzdavaju svoje seksualne probleme – sve dok oni ne izbiju na površinu.
Kurija u Rimu zabranila je prijem homoseksualaca u verske škole. To je nevešta reakcija koja mnogo govori o problemu koji ova crkva ima sa seksualnošću. Ona prvobitno nije protiv telesnosti; u njoj se brak smatra konzumiranim tek kada partneri spavaju zajedno, a prema crkvenom pravu seksualnost nema za cilj samo začeće deteta, već treba da doprinese i zadovoljenju želje među partnerima.
Sada katolička crkva pokušava da savlada seksualnost, da je kontroliše kao opasnu zver kojoj je mesto u kavezu. Seks je za nju postao sastavni deo braka u kome nema mesta za kontracepciju; sve ostalo je greh, haos, dijabolično, nešto protiv čega se treba boriti. To je pokušaj da se obuzda nešto što je po svojoj prirodi neobuzdano.
Za najveći broj katolika ovo pitanje ne predstavlja teškoću; oni sami odlučuju o svojim postupcima, uz možda malu dozu griže savesti. Mnogi više ne obraćaju pažnju na oglašavanje crkve. To je šteta, jer živimo u seksualizovanom društvu i odnos crkve prema seksualnosti, ljubavi i ljudskosti možda bi vredelo čuti.
Za one koji su zaposleni u ovoj crkvi, kršenje katoličkih etičkih načela može imati posledice po njihovu egzistenciju. Ko se deklariše kao homoseksualac biće otpušten, kao i onaj koji se razvede pa ponovo sklopi brak ili sa partnerom živi u vanbračnoj zajednici. U takvim slučajevima se seksualnost kombinuje sa moći, i to na poguban način.
Kada se spoje moć, vera i seksualnost, neminovno je ćutanje, prikrivanje, potiskivanje; nastaje nezdrava klima u kojoj vlada ono neizrečeno i neizrecivo, a ljudi postaju podložni ucenama, utoliko više što su bliže školi, parohiji ili crkvenom redu. To je i jedan od razloga zašto zlostavljanje prolazi neotkriveno i nekažnjeno. To je katolički ukus nasilja. I krajnje je gorak.
Katolička crkva čini dosta da spreči zlostavljanje, da ga otkrije, da pomogne žrtvama, makar i sa zakašnjenjem, nekada nedovoljno dosledno, ali ipak to čini. Ali još uvek izostaje fokus na specifično katolički odnos prema seksualnosti, veri i moći, i to je njen najdublji problem. Seksualnost i vera treba da budu povezane, jer diraju u samu čovekovu srž. Ali seksualnost i moć valja razdvojiti, i to najstrože. Samo tada katolička crkva može verodostojno da zastupa ideju povezanosti erosa i ljubavi. Tanka je linija koja razdvaja moć od nasilja.
Matthias Drobinski, Süddeutsche Zeitung, 10.02.2010.
Prevela sa nemačkog Jelena Pržulj
Peščanik.net, 24.02.2010.
