Radio emisija 08.03.2003, govore: Mirko Tepavac, Dobrica Ćosić, Svetozar Stojanović, Miljenko Dereta, Mihajlo Mihajlov, Zoran Lutovac, Vladimir Cvetković, Mirko Đorđević, Vojin Dimitrijević i Dragan Babić.
Svetlana Lukić: Danas je, ako smem da pomenem u ovoj modernoj, postkomunističkoj Srbiji, 8. mart, Međunarodni praznik žena. Po varošima srpskim novi funkcioneri i direktori zabranjuju da se obeležava ovaj dan. To što je neki delija, dilber ili đuvegija iz šabačke vlade poslao dopis kojim najstrože zabranjuje da se slavi 8. mart nije čudno. Čudno je, međutim, što su neke direktorke iz Leskovca ukinule 8. mart u svojim firmama.
A da 30.000 Amerikanki nije 1909. godine izašlo na demonstracije i time započelo borbu za opšte pravo glasa, gospođe direktorke bi danas sedele kod kuće, plele čarape, kiselile kupus i kućnom domaćinu prale noge.
One kažu da su praznik zabranile jer je vreme za rad i za štednju a ne za slavlje. Možda je to razlog, ili je možda razlog averzija prema prazniku za koji misle da je ostatak mračne komunističke prošlosti. Takve gluposti ne bi bile nove, tako su i francuski revolucionari otkinuli glave kamenim statuama starozavetnih careva na fasadi katedrale Notrdam verujući da su to portreti francuskih kraljeva.
Jeste, bilo bi lako kada bi za sve što smo učinili bili krivi komunizam i 8. mart. Jeste, bilo bi lako kada bi Karla del Ponte tražila da joj za zločine u Vukovaru i Srebrenici isporučimo Tita, Kardelja i papu ali ona iz nekih razloga neće njih.
Da se vratimo u Leskovac, tamo gde neke žene mogu samo privatno da slave 8. mart, ali su zato maturanti jedne srednje škole uz pomoć svojih roditelja uspeli da sačuvaju svoja prava. Naime, direktor škole je tom razredu dodelio još jednog razrednog starešinu jer se ispostavilo da jedan nije dovoljan. Odeljenje je ubedljivo najgore u školi. Učenici su napravili neverovatan broj izostanaka i kečeva. Ali, eto, đaci su uz pomoć roditelja uspeli da oteraju dodatnog razrednog starešinu i tako se izborili za svoja osnovna ljudska prava, da beže iz škole i dobijaju koliko hoće kečeva. Eto za šta se vredi boriti, eto koja borba u ovoj zemlji uvek uspeva.
Svakojakih čuda smo se nagledali u Srbiji ovih dana, ili to možda nisu čuda samo ja to ne razumem. Na primer, ne razumem zašto prvu srpsku delegaciju koja odlazi u Prištinu predvodi ministarka za socijalna pitanja Gordana Matković. Je l’ to zato što je žena, i to sićušna pa će metak teže da je pronađe? Ili zašto je u ekspediciji državnih funkcionera u Bujanovcu bio i drao se na Albance Borislav Pelević. Ih, da je njemu kum Arkan živ, drugačije bi on sa Šiptarima komunicirao.
Da li je vama jasno zašto je za saradnju sa Haškim sudom zadužen Rasim Ljajić i njegovo ministarstvo za manjine, zašto nije ministarstvo za turizam ili vere, pogotovo ako se Karadžić stvarno krije u Ostrogu.
Čuli ste u vestima, danas će u Centru ”Sava” Nova demokratija bezgrešnim začećem roditi sebe iznova i zvaće se Liberali Srbije. Ne znam ko je kum. Koliko se ja sećam, kum Nove demokratije bio je Dobrica Ćosić a u ove nove liberale ne verujem iz dva razloga. Prvi je što generalno liberalizam u Srbiji može da se slika. Mi svoja prava shvatamo samo kao prava za nas i uz cenu natčovečanskih napora eventualno ih priznajemo svojim prijateljima, a druga sumnja u stranku liberala tiče se njenog šefa Dušana Mihajlovića koji danas izjavljuje, čuli ste, da sebi pripisuje zasluge što je policija uspela hrabro da se suoči sa dve najveće državne tajne. Prva otkrivena tajna je da su Srbi činili ratne zločine, druga tajna koja je otkrivena, ma kako neverovatno zvučala, u Srbiji postoje kriminalne organizacije.
Na današnjem pokrštavanju Nove demokratije neće biti kum Dobrica. On je zauzet promocijom svoje nove knjige “Srpsko pitanje”. Knjiga je promovisana na Kolarcu, a u Centru ”Sava” je ovih dana održan okrugli sto “Ekstremizam u Srbiji”. Eto, radi boljeg poređenja čućete učesnike ova dva skupa naizmenično. Za početak govore Mirko Tepavac i Dobrica Ćosić.
Dobrica Ćosić: Odavno znam da mnogi ljudi mrze istinu. Imamo ubedljive razloge da 20. vek smatramo vekom imperijalizma laži a vek u koji smo stupili da shvatimo kao vek globalizacije laži.
Ja sam titoizam doživeo kao tiranijiu laži i srpsko društvo u restauraciji i tranziciji u kapitalističko društvo je i nastavak tiranije laži koju karakteriše profesionalno organizovano laganje.
Komunističko laganje smenilo je antikomunističko, demokratsko i od centara svetske moći plaćeno laganje. U javnom mnjenju istinu je nadvladala laž a laž je strast bezvrednih ljudi. Za dokaz ove tvrdnje uzimam nacionalizam. Da je neko srpski nacionalist dokaz je i sam govor o srpskom narodu, saučestvovanje u njegovoj muci opstajanja, nepravdama i patnjama koje trpi. Da je neko srpski nacionalist za komuniste, profesionalne antinacionaliste i apatride, dokaz je i sama potraga za istinama o stvarnosti srpskog naroda i objava tih saznanja. Tako je od 1945. do 2003. godine ideološki tumačen srpski nacionalizam.
Antinacionalizam može biti i kosmopolitizam ali, postoji, i on je dominantan antinacionalizam, koji je profesija, i to vrlo unosna. Ona obezbeđuje visok standard i karijeru, internacionalni značaj i simpozijski turizam, direktorske funkcije u raznim fondovima, fondacijama koje finansiraju svetski centri moći. Taj profesionalni antinacionalizam je vrlo moćan faktor u javnom mnjenju Srbije, među antinacionalistima u Srbiji danas najviše je onih rabotnika koji su poznati i značajni samo po antinacionalizmu i antisrpstvu.
Mirko Tepavac: Ekstremizam s kojim se danas susrećemo je gorki plod miloševićevskog srpsko-oslobodilačkog ratovanja protiv suseda i ostatka sveta. Taj ekstremizam priziva nove barjaktare za stare bitke, kao što i albanski ekstremizam traži borbenije predvodnike za etnički i verski čistu, valjda takođe nebesku i veliku Albaniju. Aktuelni ekstremizam nije samonikla i nezavisna inicijativa, nije izolovan od ambicioznih planova radikalističkih političkih partija i institucija, crkvenih i akademskih centara.
Ekstremisti izvikuju i ispisuju i organizuju ono što njihovi mentori priželjkuju a ne mogu ili ne smeju da saopšte. Ekstremizam je tu da spasava propalo i dok god ima nade da se može nazad, onemogući svaki razuman korak napred. Koliko god da se posvađani rivali naših vladajućih partija žešće sukobljavaju toliko sve više liče jedni na druge. Otimaju jedni drugima reči iz usta kada se raspričaju o spoljnim pritiscima, Haškom sudu, svojataju Republiku Srpsku, dele Kosovo, koketiraju sa crkvom i monarhijom. Da su maksimalistički programi osuđeni i zbilja konačno napušteni, kao što su vojno poraženi, ekstremizam bi ostao bez oslonaca, mogao bi da služi za zabavu a ne za brigu. Suštinski razlog za sve to ipak leži u činjenici što ni oktobarski pobednici nisu raskrstili sa miloševićevskim nacionalnim programom. I samog Miloševića danas brane od onoga za šta su ga osuđivali do 5. oktobra.
Kad Koštunica kao i toliki drugi kaže da Haški sud ne uživa naše poverenje, a naše sudove ne podstiču da sude zločincima, onda to znači ili da su sami preuzeli ulogu sudija ili da ovde nikakvih zločina nije ni bilo. Licemerno zvuči kada zatim isti ti pozivaju taj nepravedni nelegalni Haški sud da sudi drugima, naravno, pre svega Albancima. Naš ekstremizam nije bez tradicije. Njegovi eksponenti ali istovremeno i žrtve uvek su bili brojni mladi razočarani, dezorijentisani i demoralisani i kao takvi pogodni za manipulativne kombinacije ambicioznih političkih glasoljubaca. Siromašni nezaposleni i zapušteni, izolovani od drugačijeg sveta kog ne poznaju, mnogi ga nikada nisu ni videli, lako podležu lažima i opsenama. Na njih upravo računaju besprizorni kakav je Šešelj koji ne zna na kojoj se zemljopisnoj točki nalazi taj Srijem u kom su općom suradnjom vaskolikog šovinizma ljudima bez obrane hotimično oduzeti domovi i zavičaji i kojima nije bio potreban nikakav prevodilac da se razumeju i poštuju dok nije došao razuzdani vojvoda da ih nauči razlikama i sukobima.
Srpski nacionalni ekstremizam nosi na duši Jugoslaviju, veliku i malu, Kosovo, srpsku demokratiju a sada preti da zamrači i evropsku perspektivu. Ekstremizam je čedo militantnog šovinizma, nastavak ratovanja u mirnodopskim uslovima sa nadom da bi poraz ipak nekako mogao da postane pobeda.
Svetlana Lukić: Nastavljamo ukrštanje ova dva veoma različita skupa, jednog, dakle, o ekstremizmu u Srbiji i drugog o novoj knjizi Dobrice Ćosića. Slušate Ćosićevog savetnika i saborca Svetozara Stojanovića i Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.
Svetozar Stojanović: U taj fenomen Dobrice Ćosića spada i prava negativna opsednutost, bukvalna opsednutost njime i neograničeni resantiman prema njemu od jedne malobrojne ali vrlo glasne grupacije u našem javnom životu. I pri tom iz te grupacije izdvajamo one koji jednostavno fingiraju opsednutost, jer su plaćeni da fingiraju opsednutost, dakle profitiraju na tome, ili one koji čak iako ne profitiraju direktno nastoje da profitiraju time da napadajući Ćosića prečicom naprave neko veliko ime.
E šta je sada resantiman? To je psihološko stanje nastalo iz potiskivanja osećanja zavisti kombinovanog sa mržnjom. Onaj ko je zavidljiv veruje da je na izvestan način jednak sa dotičnom osobom prema kojoj ima resantiman, mada takva jednakost niti postoji niti može postojati. Zbog toga se zavist, mržnja, pakost i bes samoreprodukuju i samouvećavaju i to još više, ako nosiocima tih osećanja ne uspeva da tu osobu isprovociraju da ih udostoji odgovora i time prizna kao sebi ravne. Reč je o nekoj vrsti sasvim pervertirane borbe za priznanje onoga koji te nipodaštava. Ignorišući te, jednostavno, on ne smatra da si na nivou na kome vredi uopšte raspravljati.
Završio bih time da je Dobrica Ćosić, u stvari njegovo delo, njegov život, neka vrsta pravog projekcionog platna i neka vrsta privlačivača gromova i munja. Mi to zovemo gromobran, nemamo bolji izraz, ali, prosto, svi grme i šalju munje upravo na tu osobu.
Miljenko Dereta: Taj takozvani, od milja nazvan, salonski nacionalizam imao je u proteklom periodu, posebno u protekle dve godine, apsolutni blagoslov i dobijao legitimitet sa najviših mesta u našem društvu. Recimo, formira se Komisija za istinu i pomirenje, a onda članica te Komisije kaže da očekuje da će istorija pokazati značaj dela Koste Čavoškog u istoriji srpskog naroda, istog onoga koji se zalaže za istinu o Radovanu Karadžiću, u takvoj komisiji koju je formirao predsednik, bivši predsednik srećom.
Drugi primer smo imali pre nekoliko dana kada je predstavnik stranke iz koje dolazi bivši predsednik u Novom Sadu govorio o fertilnosti, plodnosti Rusinki, i time im uskratio, pošto nisu to baš mnogo, sva druga ljudska prava. Da li se njegova stranka od toga ogradila, da li je on kao prvu kaznu za tu vrstu iskaza dobio isključenje iz svoje stranke? Nije.
Recimo, ovde nisam čuo jedan zastrašujući podatak koji mora da bude osnova svake naše dijagnoze – to je istraživanje koje je pokazalo da su ekstremni stavovi najprisutniji i nacionalistički u generaciji koja ima danas 20 do 30 godina. Mi se danas bavimo vrlo praktičnim stvarima, mi idemo po školama, pokušavamo da radimo sa mladim ljudima, ali kada dođemo u školu susretnemo se sa direktorkom koja je prefarbala mural sa porukama mira i tolerancije u svojoj školi. Prosto, žena je prefarbala jer smatra da to ne treba da bude u školi, da to ruži školu, da beli golub, reč mir, reč tolerancija, reč zajednički život ne treba da budu pred očima dece.
Kada idemo i govorimo o građanskim pravima, o ljudskim pravima, onog trenutka kada izađemo deca nam kažu ”a onda je profesor rekao – sad ću vam ja reći o čemu se tu zapravo radi. Tu se radi o sektama, tu se radi o plaćenicima, tu se radi o ovome i onome”. Znači, promocija jednog opšteprihvaćenog sistema vrednosti kod nas nema nikakvu institucionalnu podršku, ni kroz školski sistem, bar za sada, ni kroz medije, što je ono drugo što bi trebalo da bude glavni promoter tog sistema vrednosti, iz prostog razloga što naši mediji shvataju – i to na neki način i jeste tačno – da ekstremno jeste vest, a umereno to, naravno, nije.
Svetlana Lukić: Na ovom skupu u Centru ”Sava” napravljen je popis, neka vrsta popisa ekstremizama koji su se odomaćili u Srbiji. Mihajlo Mihajlov je govorio o antiamerikanizmu a Zoran Lutovac o ekstremizmima među nacionalnim manjinama.
Zoran Lutovac: Dok je ovaj većinski nacionalizam s pravom osuđivan, vrlo retki su oni koji su kritikovali tzv. manjinski nacionalizam. Na njega se često gledalo ako ne sa blagonaklonošću, onda sa nekom vrstom prećutne tolerancije. Kada ti manjinski nacionalizmi govore o svom nacionalizmu, onda oni obično ističu da je to odbrambeni nacionalizam, da je to refleksni nacionalizam, da je to alergijski nacionalizam, dakle izazvan. Jednom rečju, to je nacionalizam koji je opravdan, ili ekstremizam koji je, eto, izazvan pogrešnom politikom većinskog naroda.
Navešću vam samo albanski nacionalizam u Crnoj Gori. Iako je crnogorska vlast, kako god je ocenjivali, ipak poslednjih godina učinila dosta da pokuša da integriše pripadnike manjina u politički i društveni život, tamo se pojavljuju opet onako ekstremni zahtevi poput onog ”nama kao kolektivitetu treba posebna soba u kući zvanoj Crnoj Gora” i jedna zvanična izjava, odnosno autorski tekst u kome se iznosi kako je Albanija jedina država u Evropi koja se graniči sama sa sobom. Ako se graničite sami sa sobom, vi s obe strane, pokazujete teritorijalnu pretenziju. To svakako nije dobra reakcija na ono što vlast pokušava da učini, i da se pruži ruka i da se traže zajednička rešenja za normalizaciju odnosa.
Mihajlo Mihajlov: Ekstremizam u Srbiji ima najodređeniju antiameričku crtu. Neverovatno je to, gledam pre neki dan jednu zapanjujuću stvar na TV Pink, načelnik VMA, koji je ujedno i haški specijalista za patologiju i za leševe, mrtav-hladan govori ”pa dobro, kod nas samo ubijaju jednog-dva policajca za noć, a u Los Anđelesu za jednu i po noć Amerikanci ubiju 2.000 crnaca”. To ozbiljno govori na televiziji i niko nikakvu primedbu ne stavi na takvu ludost, budalaštinu, pri čemu se apsolutno zaboravlja da je prva uspešna antikolonijalna revolucija američka revolucija, da je prvo odvajanje države od crkve izvršeno u Americi, da je Amerika jedina zemlja u kojoj je totalitarizam pobeđen iznutra. U svim evropskim zemljama je trebalo da dođe neko spolja da pobedi. Tamo je pobeđen iznutra.
U krajnjoj liniji, uprkos svim mogućim problemima s rasizmom, to je jedina zemlja koja je imala krvavi građanski rat, dugogodišnji, da bi oslobodila jednu rasu što – toga isto – nigde nema. I, naravno, da ne govorimo o tom beskrajnom ponavljanju jedne laži da su jedni bogati zato što su drugi siromašni, raste razlika između trećeg sveta i prvog sveta. Međutim, zaboravlja se da treći svet za poslednjih 30 godina živi dva puta bolje nego što je živeo.
Ja sam rekao da je naš ekstremizam par ekselans antiamerikanizam. To možete čak da vidite, ma koliko da su opravdane demonstracije protiv rata sa Irakom, momentalno su se tu ubacili i Šešelj i Zjuganov, svi mogući ekstremistički pokreti u svetu. To nije ništa novo. Druga polovina 20. stoleća je prepuna tih antiratnih demonstracija. U Kambodži kad je Pol Pot tamo milione ljudi likvidirao, nikada niko nije demonstrirao. Kada su Amerikanci bombardovali Kambodžu, gde je možda par stotina ljudi poginulo, planule su demonstracije po celom svetu, i takvih primera možete naći beskrajno.
– Hteo bih samo da ukažem i da odgovorim gospodinu Mihajlu da nije u Kambodži poginulo nekoliko stotina ljudi. Podaci svih humanitarnih organizacija govore da je, što od američkog bombardovanja, što zbog gladi, na kraju 70-ih godina Kambodžansko stanovništvo prepolovljeno.
Vladimir Cvetković: Dok sam čitao tekstove Dobrice Ćosića, stalno mi je prolazilo kroz glavu jedno pitanje. Naime, postoji taj problem kako ga Ćosić naziva samoponištavanja ili samozatiranja vlastitog identiteta u srpskom narodu. Ja bih postavio pitanje – koji je razlog?
Autor na jednom mestu, između ostalog, navodi i pitanje preživljavanja još u vreme turskog ropstva, prilagođavanja okolnostima kao negativnim aspektima toga, navodi i probleme integracije kojoj je srpski narod sklon i preuzimanja nekog višeg identiteta ili bar u nameri višeg. S obzirom na to da su Rusi još jedini narod koji ima sličnu tradiciju samozatiranja i prihvatanja nečega što je viši identitet u nameri ali ne i u učincima, da li je možda pravoslavlje ne kao doktrina nego pravoslavlje kao običajnost, da li se tu možda nalazi uzrok lake spremnosti na samoponištavanje.
Svetlana Lukić: Vladimir Cvetković sa Filozofskog fakulteta je ovo pitanje uputio Dobrici Ćosiću. Naravno, on je govorio na promociji nove knjige, a sada slušate Mirka Đorđevića koji je govorio u Centru ”Sava” i on je već poslovično zadužen da nam govori o ekstremizmu u crkvi i oko crkve.
Mirko Đorđević: Ako mi pravoslavni ni s kim ne možemo, pa ni sa Grcima, jer su oni, citiraću, “atlantistički klin u tkivu pravoslavlja”, ako se pitamo godinama da li ćemo biti svetosavski vitezovi ili fanarijotsko-mondijalističko roblje, vreme je da se simbolima i signalima ekstremizma zaista ozbiljno pozabavimo i nad njima ozbiljno zamislimo.
U brojnim proklamacijama Obraza upozorava se na ‘opasnost od moralnog agresorskog višestranačkog uređenja’ i preporučuje se jedna partija, ‘jedina narodne sloge’, vi vidite odakle su citati, to je već program, to je već ono što gospodin Koštunica naziva treći put.
Simboli i signali se slažu u čitav sistem klišea i stereotipa koje bezmalo svi označavamo kao ekstremizam pa se na primer mnogo šta može podvesti pod znak antikomunizma i u nedostatku neke ozbiljnije tipologije antikomunizma, jer i Hitler i Pavelić su bili antikomunisti, ovaj antikomunizam podseća na onaj antisemitizam u sredinama u kojima Jevreja odavno nema. To je pokriće za novi totalitarizam i svejedno je da li će njegov predznak biti sabornost, svetosavlje ili nešto slično. U crkvi se bezmalo svi slažu da je to ekstremizam. Ogradio se od toga i patrijarh srpski i to javno. I ako se crkva ograđuje od toga, reklo bi se da problem nije komplikovan.
Međutim, nema nikoga u našoj crkvi, primera radi, izuzeci su zaista retki, ko ne misli da su Nikolaj i Justin Popović stubovi crkve i da su to nedodirljivi kultni likovi pravoslavlja. Međutim, slogani koje nude ekstremisti na ulicama bukvalno su tekstualno preuzeti iz dela Nikolaja i Justina za koje niko ne kaže da su ekstremisti. Šta ćemo sada i kako ćemo sada ovaj fenomen definisati?
U Justinovom delu mi sasvim jasno čitamo da su svi sem nas pravoslavaca otpadnici, pa on nabraja – rimokatolici, protestanti, unijati, pa redom svi ostali su predstavnici jeretičko-raskolničkog legiona. Drugi su neprihvatljivi, posebno katolici jer u istoriji roda ljudskoga, kaže Justin, postoje tri pada a to su Adamov, Judin i papin. Svako otvaranje može biti pogubno jer je to pokazao veliki duhovnik koji za drugi vatikanski konsil kaže da je to bio renesans svih leševa.
Šta je Nikolaj u svojim spisima govorio o Evropi, to svi znaju. Za njega su Jevreji deca đavolova a njegova molitva protiv kulture se uzima kao vrh srpske, kako kažu, nacionalne misli. I narod i crkva, kaže on, treba da odrede dan u godini kada ćemo se moliti protiv kulture koja je po njemu zbir svih zala i svih nastranosti. Svi ekstremistički simboli uzeti su odatle bukvalno, a signali se manifestuju u agresivnom populizmu u crkvi i posebno oko crkve. Hrišćane, međutim, reč obavezuje jer reč je uzrok čina i postojanja. Ako se od dela i lika svetog Save, tipičnog Evropljanina 13. veka, načini ideologija, što se odavno čini, izgubiće se svaki smisao Hristove poruke svetu i čoveku u njemu.
Svetlana Lukić: Za kraj, vraćamo se Dobrici Ćosiću, uvek se njemu vraćamo, ali i profesoru Vojinu Dimitrijeviću.
Vojin Dimitrijević: Nije bilo do sada nijedne zabrane, odnosno nijednog sprečavanja rasturanja antisemitskog spisa. Jedan pokušaj se vuče već više od godine. Šta to pokazuje? To pokazuje, prvo, da u organima gonjenja, i ne onim gore nego niže, postoji nešto, da kažem kompjuterskim jezikom, difolt, kao što se, recimo, kaže da je za sudstvo Vajmarske republike bilo karakteristično da je žmurila na desno oko – i kod nas neki od njih žmure na desno oko.
Onda smo dozvolili ljudima da tvrde da apsolutno sve što se kaže i napiše može da se toleriše. To je zabranjeno međunarodnim ugovorima, članom 20 Akta o građanskim političkim pravima, dužnost države je da goni one koji izazivaju rasnu, versku i nacionalnu mržnju. To postoji u zemljama Zapadne Evrope gde se ne sme uopšte dovesti u pitanje postojanje holokausta. Međutim, čak da je efikasno ovo sudstvo, ono ne može da reši te probleme.
Uzmite, na primer, čestu priču da umesto Haškog tribunala to sve mogu da gone naši sudovi. Naravno, u višim sudskim organima ima dovoljno sudija koji to mogu da rade ali se pokazalo da nije to zbog toga što sudije ne umeju to da rade nego se ne može tražiti od njih da budu heroji. Savremena država ne sme da počiva na pojmu građanina kao heroja, nego građanina kao prosečnog, časnog i savesnog čoveka. Možemo mi istrenirati sudije koliko god hoćemo, a meni se desi da se na jednom kursu za sudije osvrnem na teoriju zavere i kažem ”zamislite, kod nas se čuje tvrdnja da su Jevreji podigli u vazduh one kule u Njujorku”, pa mi jedan sudija kaže ”pa to je tačno”. Sad nije više problem s njim kao sudijom koji zna, nego je problem što ko god je pokušao da govori na nekim našim fakultetima o tim stvarima proveo se loše, ali to se mora uraditi uz izbegavanje isključivosti.
Povremeno se obraćamo tom narodu i kao zaglupljenom, zavedenom. Vi ste primetili u diskusiji u ”Vremenu” da to omogućava da mnogi ljudi poput nas budu optuženi za ruženje naroda. Dakle, treba tu biti inventivan, treba te stvari zastupati kao pozitivne vrednosti svega onoga što ovde postoji, a ne izazivati otpor isključivošću.
Dobrica Ćosić: Proglašen sam srpskim nacionalistom od slovenačkih separatista 1961. godine kada sam branio jugoslovenstvo i Jugoslaviju, od Titovih komunista 1968. zato što sam govorio o albanskom šovinizmu i separatizmu na Kosovu. Od vazalnih srpskih komunista 1986. zato što sam zastupao mišljenje da je nacrt Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti antititoistički dokument koji nije usmeren na rušenje Jugoslavije. Od profesionalnih antinacionalista i plaćenih srbomrzaca 1991. i 1992. godine proglašen sam velikosrbinom zato što sam se u secesionističkom razbijanju Jugoslavije zalagao za pravo samoopredeljenja i srpskog naroda.
Zašto se bavim srpskim pitanjem? Kazaću večeras nekoliko rečenica onima koji ne mrze istinu i onima koji nisu plaćeni da šire laž. Za mene pisca srpsko pitanje je ljudsko pitanje. Svi su naraštaji srpskog naroda u 20. veku bili u zupčanicima velikog mehanizma istorije. Za mene romansijera koji se posvetio potrazi za istinom i smislom ljudske egzistencije bila je neminovna istorizacija ljudske drame koju sam transponovao u romanesknu formu. Ali stvarnost, vreme u kome sam živeo i pisao romane, bili su iznad i izvan moje romaneskne fikcije. Osećao sam se poniženim u poniženom srpskom narodu u Titovoj Jugoslaviji i nisam pristajao da bez otpora živim u tom poniženju. Osećao sam se odgovornim za izneveru velikih ideala mog naraštaja: slobode, pravde, ljudskih prava, istine i dostojanstva. Smatrao sam svojom ljudskom dužnošću da se suprotstavljam brionskoj despotiji i upropastiteljima budućnosti naroda na čijem jeziku mislim i pišem.
– Mi isto mislimo. Samo da vam kažem da je moj deda po ocu potpisao Vidovdanski ustav, ruka mu se osušila.
– U ovim teškim vremenima dali ste nam malo utehe.
Vojin Dimitrijević: Miloševićev populistički uspeh je bio povezan sa srpsko-jevrejskim društvom, sa jednim velikim koketiranjem sa Jevrejima i, rekao bih, koketiranjem sa Izraelom i Jevrejima iz tipično antisemitskih razloga, zato što su Jevreji navodno vrlo bogati i drže sve pare na svetu pa ćemo mi to dobiti od njih. I sećate se aviona, “boing 707” punog srpskih intelektualaca koji su otišli u Izrael da ojačaju te veza a nisu ni toliko znali o Jevrejima da ne treba stići u Izrael na Sabat, i prvog dana nisu mogli da rade ništa jer su stigli za praznike.
Sada ništa nisam originalan kada parafraziram Hanu Arent koja misli da jedan od uzroka antisemitizma u nekim zemljama, naročito u Nemačkoj i Rusiji, jeste u tome što se neki narodi uporno nude tom društvu izabranih naroda zajedno sa Jevrejima. Ako se sećate tekstova iz tih vremena, mi Srbi smo isto hteli da budemo biblijski narod, da budemo izabran narod, i Jevreji nas nisu prihvatili i tu počinje neka vrsta ljubavnog razočaranja.
Moram da kažem da se jevrejska opština u Beogradu i njeno rukovodstvo nije baš proslavilo u toj prvoj kulminaciji dok se nije osvestilo s kim ima posla. Moja hipoteza je da je antisemitizam kod nas, kao i druge stvari, posledica četiri izgubljena rata. Četiri izgubljena rata u potpunoj usamljenosti, jer Srbija nije gubila ratove u društvu kao Bugari kojima se smejemo, koji su uvek bili u gubitničkoj kombinaciji. Ona ih je gubila potpuno sama i, naravno, opet uz onaj osećaj koji su Nemci imali 1918. godine da, eto, nije bilo nijednog stranog vojnika, ništa, ali neko nam je podvalio. I tu počinje priča o teoriji zavere i ta teorija zavere se ovde u svoj svojoj iracionalnosti vrlo dobro primila. Postoji čak jedna vrlo dobra disertacija Džona Bajforta o teoriji zavere i ta disertacija pokazuje ono u šta sam uveren – kad god začeprkate u teoriju zavere, uz njenog osnovnog autora se nalaze Jevreji, odvajkada. Prema tome, moja je teza da je naš antisemitizam proizvod naše teorije zavere a da je naša teorija zavere posledica izgubljenih ratova.
Svetlana Lukić: Sada se opustite uz Dragana Babića. On privodi kraju knjigu “Ti možda misliš drugačije”. U njoj su sakupljeni razgovori koje je kao novinar vodio sa raznim svetom u poslednjih 25 godina. Prvo stilska vežba na temu zajednice Srbije i Crne Gore.
Dragan Babić: Više Srba odlazi na Sejšele nego u Crnu Goru. Da ne govorimo o Grčkoj. Gde sve oni idu, ne možeš ni da pohvataš kuda idu. Nisu im potrebni pasoši, ni vize, ni ulazak u Evropsku uniju. Gde god se okreneš, oni se tamo muvaju, mile negde, nešto lažu, kradu. E sad, koji je drugi razlog? Beograd – Bar, sumnjam. Rudno bogatstvo Crne Gore, ne znam. Neka velika supremacija Srbije koja kao velika civilizovana, moćna evropska zemlja hoće da prelije rezultate svojih istorijskih pregnuća na jednu manju zemlju, i u to duboko sumnjam. I tako sve to liči na jedan veliki cirkus.
Koji to interes spaja te dve zajednice? Hajde da ih zovemo onako, da ih častimo, državama. Ja verujem da su političari pronašli taj lični interes ali sumnjam da imaju na umu i da dobro prepoznaju koji bi to interes mogao biti ta dva naroda, ne razumem zašto bi se to na silu pravilo, to mi je totalno nejasno. A moj lični poriv je kao neka vrsta kompenzacije za sve nesreće koje je Srbija doživela i jedan pomalo osvetoljubivi politički nagon koji osećam kada kažem da bih voleo da vidim kako izgleda zaista to što ona jeste, sama suprotstavljena sebi u 21. veku, kako će iz svega toga da ispliva, to bih baš voleo da vidim.
Ovo se čini kao još neka mezalijansa u malom, za razliku od one velike i, za divno čudo, oni problemi šestostrani sada su dvostrani. Nisu preterano različiti, nema još rata ni ubijanja, valjda ga neće ni biti, ali isti onaj ugursuzluk zbog koga neće zajedničku državu postoji i sada između Srbije i Crne Gore. Meni bi bilo dovoljno i najmanje tog ugursuzluka da kažem pa zašto to, zašto stvarati na sve ovo što ne umemo da rešimo još i to. Zbog čega? Šta fali meni i vama da idemo, kome je do toga, u Crnu Goru sa ličnom kartom, šta fali tome? Ili koja je dobit da sada sede i raspravljaju ko će koliko da ima ambasadora – imaćemo više ambasadora ako smo sami, a nekako to moramo da delimo sa Crnogorcima. I oni će imati još mnogo više ambasadora ako budu nezavisna država.
Nikada toliko nisam slušao kao u ona davna vremena kada se taj socijalizam bio raskravio koliko šta košta, kolike su čije privilegije, još nisam čuo za sve ove mesece da je neko izneo neki čaroban plan o tome kako će ta zajednica da funkcioniše. Uopšte ga ne čujem. Čujem samo jednu raspravu kako oni zamišljaju to da razdele. Ja nisam to čuo. Jeste li vi to čuli negde? Nekakav plan, jednu projekciju, jedan crtež, jedan koordinatni sistem u kome ta zajednica stoji i lagano se kreće nekom uzlaznom linijom. To je vrlo teška reč – uzlaznom linijom. Kuda ovo ide? Za sada ne ide nikuda.
Svetlana Lukić: Crnogorci su podržali Ameriku i bombardovanje, a mi ćemo verovatno biti proevropski orijentisani. Cirkus, kao da se plašimo da ostanemo sami sa sobom.
Dragan Babić: Ima i toga, ali kako je ovo zemlja paradoksa, onda ste mogli da čujete premijera pre neki dan kako se vrlo razumno suprotstavio onoj vrsti regionalizacije koja pojedinim regionima sada treba da da nekakvu vlast. On je vrlo lepo rekao, napravićemo sada 50 država, Srbi su skloni tome. To vodi onom čarobnom konceptu za koji sam uvek bio a to je koncept srednjovekovnih gradova, pa bar da su renesansni, ali to je toliko besmisleno daleko da taj veličanstveni utopijski koncept odmah napustite i konačno se vratite na onu sliku iz vremena Miloša Obrenovića, to se zvalo nahije, pa su tu bili knezovi, i cela srpska moderna istorija početka 19. veka je jedna velika surevnjivost rešavana na najbrutalniji način – ubistvima. Miloš je bio veći ubica nego Milošević, ili bar toliki. Pri tome je bio i mnogo brutalniji, jer to je 19. vek. I onda počinjete da se pitate da li se ta slika neprekidno ponavlja.
Postoji jedna opšta pomama koja se završava onom neshvatljivom paradom kako voz iz Ljubljane putuje sa telom Josipa Broza za Beograd a svi plaču pored pruge, a u Beogradu milion ljudi ronca, umire od suza, od jada. Kada se to završilo, niko više ne sme da kaže da je tamo plakao, a tek da objasni zašto je plakao, što je mnogo teže i važnije, nikako.
Kada pogledate, pre neki dan ove demonstracije u Prištini, Palestina je šala prema tome. Tamo izađe 50.000, 60.000 ljudi koji ne žele ni da misle o tome da su oni počinili neki zločin. To ne dolazi u obzir. Oni su obuzeti političkim romantizmom stvaranja jedne nove albanske države na Kosovu da im ne pada na pamet da su oni nešto zlo uradili, kao što ni u naše nije ulazilo kada su bila u pitanju druga neka zverstva. Kako će ta dva sveta da se dogovore, javite mi kad nešto pametno čujete, saznate, sanjate, jer ja to ne znam. To je mnogo više od politike, rešavanje problema Kosova.
Što se tiče Šešelja, on je otišao tamo kao u svatove. Kao da je otišao tamo na usavršavanje. On će tamo da čita, on će tamo da razara anglosaksonsko pravo, on će provesti tamo neograničeno mnogo vremena i jednog dana vratiće se kao pobednik. To pomalo liči na jedan plan iz glave Dostojevskog koji se zove ”Zločin i kazna”, kada Raskoljnikov odlazi u Sibir, na sedam godina, a Dostojevski kaže ”ali priča o njegovom oporavku je jedna druga priča”. To drugačije ne mogu da vidim, jer nema neke figure niti nekakve etape u srpskoj istoriji koja se nije pretvorila u ozbiljnu farsu. Da pravimo one analize oko njegovih birača, ko će sada njemu da otme birače, šta se radi na Kosovu ne bi li te birače privukli, to je potpuno dosadno i neinteresantno jer ovo uopšte nije to vreme. Ko to ne razume, taj ne razume ništa.
Ovo je vreme neutralisano, potpuno neutralisano. S te strane, mislim da su i ovi drugi ljudi vrlo slabo razumeli Đinđića bez koga se i ovo malo što se događa ne bi događalo. On jedini uzburkava to neutralisanje posle svega što se desilo. To više nije ta Srbija i nemam druge nego da budem dosadan. To je opet priča o pragmatizmu, samo opet dolazim na još jednu važnu reč – poslovi. Tu ima toliko posla. Ja mislim da na svetu stvarno nema zemlje u kojoj ima toliko posla kao što ima danas u Srbiji. Kakav god veliki dobar projekat da pomenete, vi ćete videti da se on razvlači, da li će nešto da se dogodi sada ili kroz četiri godine nema nikakve razlike. Ja vas uveravam da ima strahovite razlike. Za četiri, pet godina umreće milion ljudi, milion pojedinačnih važnih života kojima su te godine presudne i jedine, druge neće imati osim ako nije vernik pa očekuje da nađe na onom svetu neku utehu i kompenzaciju, što je koješta, naravno.
Ima jedna zgodna reklama, glasi – Kada ste poslednji put uradili nešto prvi put u životu? Ne možete više nikome da uterate u glavu posle onih iskustava sa socijalizmom, nikakvu sintagmu kao što je obnova i izgradnja. Ko će to sada da sluša? A, oprostite, ovde se radi o tome da se skloni đubre, da se zatrpaju rupe na putevima, da se očiste reke, da se podignu oni mostovi. Ako to nije obnova i izgradnja, ne znam šta je.
Bio je jedan izvanredan dokumentarni film pre neku noć na RTS-u, na prvom programu kod Lekićke, neka beogradska ekipa je otišla i snimila onaj skup u Londonu protiv rata u Iraku, preko milion njih se skupilo. Ovaj se sprema da nekom u Iraku baca bombe, a jedan čikica je rekao da mu je strašno žao bombardovanja Srbije i izgovorio je – ”molim vas, oprostite, ja se izvinjavam u ime svoje zemlje što smo vas bombardovali”. Kad to čujete u Beogradu, mi smo na konju.
Emisija Peščanik, 08.03.2003.
Peščanik.net, 08.03.2003.
