Radio emisija, 02.03.2007, govore: Zumra i Sabra iz Srebrenice, Latinka Perović, Vesna Pešić, Srđa Popović i Nenad Dimitrijević.
Nenad Dimitrijević: Moralna pozicija zločinca, zajednice kojoj on pripada, svakog građanina koji je pripadnik te zajednice i moralna pozicija zajednice kojoj pripada žrtva i svakog njenog pripadnika – potpuno su različite pozicije. Ja sam, dakle, slučajno pripadnik nacije zločinaca, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Ja, dakle, imam nešto sa zločinom. Svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu. U svakom jeziku za koji ja znam reč – odgovornost ima u korenu glagol – odgovoriti, odnosno imenicu – odgovor. Postoji dužnost da se odgovori. Mi pogrešno razumemo odgovornost kao – za nešto ste okrivljeni, imate neki problem. Ne, odgovornost je dužnost da se odgovori. Ono što želim da naglasim jeste da mi nismo svi uzročno odgovorni za patnje onih ljudi koji su postali žrtve, ali zlo je naneto i njihov je ljudski integritet narušen u ime svakoga od nas. Ja sam se možda distancirao ili opirao, ali žrtve i njihovi bližnji to ne znaju. Ako ja danas odem u Srebrenicu, niko ne zna da li sam ja pošten Srbin ili nepošten Srbin i šta ja smatram pod time – biti pošten Srbin. Oni nemaju niti obavezu da to znaju. Zločin nad njima i njihovom grupom učinjen je u ime svakoga od nas.
Smrt nevinih ljudi je definitivna činjenica. Kada ja pred tom činjenicom kažem – znate, ja sam se uvek tome opirao – e, to je moralno pogrešan stav. Ti ljudi su mrtvi zato što nisu bili Srbi, oni su ubijeni u moje ime zato jer sam ja Srbin i to je nešto što od mene stvara moralno odgovornu osobu. Ja nisam kriv, ja ne nosim breme sramote, ali ja sam moralno odgovorna osoba samo zato što sam Srbin. Zato biti dobar liberal u Srbiji danas znači zalagati se za princip kolektivne moralne odgovornosti. Ne može se biti dobar liberal i pozivati se na individualne liberalne principe. Danas postoji nešto što je jedna američka profesorka, koja se zove Linda Randzik, nazvala razumnim strahom ili opravdanim strahom. Njen citat s kojim ću ja završiti ide ovako – Ja mogu da verujem da ti nisi ubijao, ali ja ne mogu da znam kakav je tvoj odnos prema ljudima koji su to činili. Ne znam da li si ih ohrabrivao ili podržavao, ne mogu da znam da li bi i ti u budućnosti bio spreman da učiniš isto. Ja se zato tebe plašim. Ipak, ako se izviniš, ako izraziš žaljenje, ja ću imati manje razloga da se bojim i možda ćemo tada moći da nađemo način da živimo zajedno u miru.
Zumra i Sabra:
– Evo me u Beogradu sjedim i kažem da molim sve ljude dobre volje da nam pomognu da izručimo ratne zločince, bez obzira kojoj vjeri oni pripadaju. Ja sam živi svjedok Srebrenice, istina se mora znati, mi bez istine ne možemo dalje. Koliko god vi meni ne bi vjerovali da se Srebrenica nije desila, ja sam uporna da jeste. A često idem putem Sarajevo – Srebrenica, pa nekad zamišljam, stvarno bi mi bila želja da negdje sretnem Radovana Karadžića, pa da mogu ja s njim da odem u policijsku stanicu i da kažem – evo, dovela sam ga. Znaš.
– U Srebrenici je za par dana nestalo hrane. Znači, kada su ušle paravojne formacije iz Srbije, to su bili šešeljovci, arkanovci, nekakvi Bijeli orlovi. Oni su došli iz Srbije po zadatku, po spisku, znači nešto je tu prije bilo organizovano i mi muslimani nismo znali šta će da se desi. Ja sam, recimo, u mojoj zgradi imala samouslugu, tako da nisam imala mnogo zaliha u kući. Imali smo veliki priliv izbjeglica iz istočne Bosne, sa devet opština je sav narod došao u tu malu Srebrenicu. U miru 5.600 je bilo stanovnika u gradu, odjednom je došlo jedan val, jedan stampedo naroda i u toj maloj Srebrenici naselilo se 60.000 izbjeglica. Sve što je nicalo iz zemlje, mi smo to pojeli. Evo, moja djeca, jedan je bio tek pošao u prvi osnovne, a drugi u peti razred, sigurno 99 odsto ovdje u Srbiji stanovništva neće vjerovati da moja djeca 21 dan, sem vode, ništa u usta nisu stavila.
Ja sam išla u Jasenovac da vidim šta je se tamo desilo, pa bih ovog puta pozvala svu omladinu iz Srbije, ako ne vjeruje, neka dođe u Potočare. Tamo je Jasenovac i neka pogledaju. Toliko.
– Pa treba ubiti 10.000 ljudi, imali su vremena da organizuju i bagere koji su kopali masovne grobnice, imali su vremena da organizuju ljude koji će pokupiti tijela i odnijeti ih tamo da pokopaju. Imali su vremena kasnije da se presaberu i da kažu da su u neke grobnice pokopali na stotine ljudi, mnogo, pa kad neko dođe do neke grobnice reći će – a, vidi, ovdje je bio zločin, pa su rekli – hajde sad malo ovo da preturimo, da rasturimo, da razmetnemo, da to bude malo blaže. Pa im ni mrtvim nisu dali mira, i iznijeli su ih i samljeli, pa se ne zna ni ko je ko. Ali ljudi, zamislite da im ni mrtvim nisu dali mira. Pa kažite da to nije za osudu, ma oni su ja ne znam za šta. Od 17. aprila 1992, pa do 11. jula 1995. u Srebrenici je bio pakao. Svaka ispaljena granata, svako bombardovanje, svaki snajperski hitac koji je upućen sa obližnjih brda oko Srebrenice je bio čist pogodak, jer je toliko bilo ljudi. U Srebrenici nije bilo prostora, nije bilo prostorije, nije bilo prozora na kom nije bio dimnjak, znači, toliko je ljudi bilo. Moja ćerka koja je bila u Sloveniji, pa tako bila brižna, pa često piše i kaže – mama, možete li kupiti šta, a ja njoj odgovaram, pa joj kažem – sine, u nas su izlozi puni živih ljudi.
– Kad kažete da se ne slažu Srbi, da neće da nas čuju, da ne vjeruju da se desila Srebrenica, moram im reći da su autobusi i kamioni koji su u koloni bili parkirani za srebrenički narod svi bili iz Srbije – bili su autobusi 7. Juli Šabac, bili su Strela Valjevo, bili su Raketa Titovo Užice i dalje da ne nabrajam.
Svetlana Lukić: Slušali ste Zumru i Sabru iz Srebrenice i profesora Nenada Dimitrijevića sa Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti. Dobar dan. Ove nedelje i zvanično smo dobili potvrdu o nevinosti. Nismo izvršili genocid, samo smo krivi što ga nismo sprečili, a mogli smo. Krivi smo samo zato što krijemo u nedrima zločince koji su genocid počinili. Sramotu da smo prva zemlja u istoriji koja se našla na optuženičkoj klupi za genocid i da smo prva država u istoriji koja je proglašena krivom za kršenje Konvencije o genocidu – to mi ne računamo. Prošli smo mnogo bolje nego što smo se nadali i nego što je bilo pravedno.
Posle izricanja presude, predsednik Tadić je rekao da je naša moralna obaveza da usvojimo deklaraciju kojom bi se osudio genocid u Srebrenici, jer, veli predsednik, sudski je utvrđeno da se genocid dogodio. Pa zar je njemu bila potrebna ova presuda da bi priznao da se genocid dogodio? Zašto je onda išao u Srebrenicu pre nego što mu Međunarodni sud kaže da se genocid dogodio? Zar nije čitao, na primer, presudu generalu Krstiću u Haškom tribunalu, koja potvrđuje genocid, je l’ to možda predsednik ne veruje Haškom sudu? Dalje, zar je našem predsedniku morala da se desi Rozali Higins, pa da predloži rezoluciju? Zar nisu nevladine organizacije u skupštini, preko Žarka Koraća i Nataše Mićić, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici predložile usvajanje deklaracije? Tada se ni Boris Tadić ni njegova stranka nisu nešto snažno borili da se ona usvoji. I zašto deklaracija sada, a ne pre dve godine? Zato što se sada mora ili zato što Tadić misli da je pobednik na januarskim izborima.
Zakon fizike kaže, a taj zakon važi čak i u Srbiji, da će svako telo, svaka cigla ili svaki zapušač od Guarane nastaviti da se kreće u istom pravcu sve dok ne naiđe na neko drugo telo. Pa, je l’ naš predsednik radi po istom principu? Kreće se po inerciji i menja pravac samo kada u nešto udari? Je l’ to moj predsednik reaguje samo na pritisak i na gurku, pa kad god se nešto dešava, moraš da misliš ko li će sada da ga pritisne, ko mu je tog jutra najubedljivije suflirao šta da radi.
Jeste, predsednika Tadića su pohvalili u svetu zato što je predložio usvajanje deklaracije, kažu – lepo je što on to predlaže u času kada bi mogao da likuje zbog pobede nad Bosancima. Upravo se to od nas očekuje, da likujemo nad nesrećom, a kada neko od nas kaže nešto pristojno, svi se oduševe. Ima u tome nekakvog loše prikrivenog rasizma.
Boris Tadić stalno čeka da dođe neki odlučni čovek i stvari dovede u red, pa da onda on pokaže šta zna. Nikako da shvati da je on taj čovek ili je bar na njegovom mestu, koji treba da te stvari da dovede u red. Celih devedesetih godina, koje je on izgleda propusio, čekali smo da Miloševićev režim sam od sebe izumre. Tadić sada izgleda čeka da Koštuničin režim sam od sebe izumre i da mu trula jabuka padne u krilo. A trula jabuka neće da prihvati deklaraciju o Srebrenici. Koštunica neće da izruči zločince, Koštunica neće da dozvoli da neko drugi vlada ovom zemljom, Koštunica neće dozvoliti da se mirno završi priča sa Kosovom. Na današnji dan, 2. marta 1988. godine, autobusi puni kosovskih Srba došli su u Beograd, sišli ispred Skupštine SFRJ, stvorili zaglušujuću buku skandirajući – uhapsite Vlasija. Voljeni predsednih im je odgovorio – ništa vas ne čujem, ali biće hapšenja.
19 godina posle toga i posle još mnogo čega, naš pregovarački tim je na pregovorima tražio da srpska policija bude na granicama Kosova i da srpska policija čuva manastire. Obrazlažući ovu genijalnu ideju, jedan Tadićev ili Koštuničin savetnik, nema velike razlike među njima, pozivao se na Rezoluciju 1244. Pa zar savetnicima nije jasno da je pre Rezolucije 1244 postojala Rezolucija 1243, a pre nje 1242, a pre nje 1241 i da je cela ideja ovih pregovora da Rezolucija 1244 prestane da postoji i da se u Ujedinjenim nacijama donese nova.
Najzad, sasvim je jasno da stranke bivšeg režima: Demokratska stranka Srbije, Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije neće dozvoliti da ovo sa Kosovom prođe mirno. I zbog toga čoveka hvata strah od mogućeg nasilja. Počelo je prebijanjem Marka Karadžića iz Liberalno demokratske partije i kamenovanjem prozora Vesne Pešić.
Vesna Pešić: Ovo što se dogodilo je posledica strašnog podizanja temperature oko rešenja statusa Kosova. Naša vlast je uspela da toliko destabilizuje zemlju i same pojedince da su ta udruženja: Dveri, Nomokanon i razna druga, a i obični građani koji su na ivici egzistencije ili nervoze počeli da preuzimaju pravdu u svoje ruke i da likvidiraju izdajnike. A pogotovo što se ta vlast istovremeno raspada, sve smo bliži nekoj vrsti anarhije, u kojoj nema ni parlamenta, ni vlade, ni poretka. Tada ljudi počinju da uzimaju stvar u svoje ruke. Ja sam se skandalizovala kada sam videla da u Meksiku još uvek postoji linč. U Gvatemali, Meksiku i drugim južnoameričkim državama koje izgledaju veoma romantično, postoji redovno linčovanje. Zbog čega, zato što ništa ne radi, pa ne radi ni policija i kada se desi nekakvo ubistvo, grupa građana uzima zakon u svoje ruke i likvidira te ljude. Dok sam bila ambasadorka u Meksiku, stalno sam se zgražavala nad tim, a sada vidim da se i mi približavamo takvom stanju u kojem napujdani građani preuzimaju pravdu u svoje ruke i kažnjavaju izdajnike koji izdaju teritorije. Zaista je zavladala jedna usijana atmosfera i bilo bi dobro da se to malo stabilizuje i smiri, ali ne verujem da će do toga doći.
Pogledajte one reklame – braćo, spasavajte – to su pozivi nekakvih očajnika, a ovde se prozivaju ljudi koji tu braću navodno izdaju. I onda je neko ko je išao na neki skup, tu u blizini, svakako neko ko zna da ja tu stanujem, bacio ciglu baš u moje prozore. Nikada nisam imala nikakvo osećanje straha, nemam ga ni sada, ali me prosto uznemirava kao običnog građanina da osećam tu neslobodu kretanja. Svako može da te presretne i da ti nešto uradi, spontano i u nekakvom besu koji se širi sa tih TV ekrana. Opet je napravljena podela na izdajnike i patriote. Toma Nikolić je rekao da će podnositi krivične prijave protiv izdajnika. I taj radio Fokus stalno uznemirava građane, onaj radikalski radio, koji je možda još gori od samih radikala koje gledamo na televiziji u nekakvim duelima. Više puta sam slušala taj radio Fokus, on zaista govori o tome da ćemo maltene lično morati da se obračunavamo sa nekim ljudima i to možda deluje na labilnije među nama. To je strašno neodgovorno, ne znam šta radi ta RRA, zašto dopušta da se građani pujadaju. Vlast nije kriva za svaku bačenu ciglu, ali apsolutno je kriva za atmosferu linča, koja je napravljena u društvu.
Svetlana Lukić: Vesna Pešić je pomenula radio Fokus i to me asociralo na Nomokanon, koji je sinoć na Pravnom fakultetu održao jednu tribinu. Govorili su Kosta Čavoški i Slavenko Terzić, sećate ga se, on je bio svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću, naravno u njegovu korist. Bili smo prijateljski upozoreni da se ne pojavljujemo na jučerašnjem skupu na Pravnom fakultetu. U ponedeljak, posle donošenja presude Međunarodnog suda pravde otišli smo na promociju Peščanika u Novi Sad. Naši gosti bili su Vesna Pešić, Latinka Perović i Srđa Popović.
Srđa Popović: Što se tiče same presude, ona je dosta jasna. Taj sud je našao da država, ona se tada zvala SRJ, nije imala efektivnu kontrolu nad onom silom koja je izvršila genocid u Srebrenici. Tu su ustanovljene već dve činjenice, jedna je da je genocid izvršen, što je ovde u laičkoj, a i u stručnoj javnosti bilo uporno osporavano. Bošnjačka strana već dugo govori da je Republika Srpska genocidna tvorevina, a sada će takvo stanovište dobiti potvrdu od jednog visokog autoriteta. Da li je efektivna kontrola iz Srbije postojala ili nije – mislim da tu moramo da prihvatimo stanovište suda. Ja sam, recimo, uvek imao utisak da bez Miloševića ni vrabac sa grane ne može da padne. U Bosni će ljudi na bošnjačkoj strani svakako biti nezadovoljni. Već sam video da se u presudi potkrala jedna greška – za Škorpione je rečeno da su bili paravojna formacija i da nisu bili pod kontrolom Beograda. To nije tačno, Škorpioni su bili jedinica MUP-a Srbije. Ali to sada više nema nikakvog značaja, presuda je konačna, pravo na žalbu niko nema.
Zastupnik ove naše stvari pred Međunarodnim sudom pravde i naš ambasador u Holandiji već dva dana sprema slavlje povodom te presude, proglašava pobedu kao da se radi o fudbalskoj utakmici. Šta tu ima da se slavi. Mogli su se uzdržati od iskazivanja zadovoljstva, bar iz diplomatskih obzira. Konačno, ono za šta jesmo učinjeni odgovornima jeste da nismo pokušali da sprečimo genocid. Setite se da je još aprila 1993. taj sud doneo jednu naredbu, kojom je naložio našoj državi da učini sve što je u njenoj moći da ne dođe do daljih zločina u Bosni. Na kraju krajeva, pokazalo se da smo mi kao država štitili i krili ljude koji su bili naredbodavci tog zločina, pre svega mislim na Mladića. Zna se da je tog čoveka vojska krila u svojim objektima i znamo da su naša celokupna diplomatija, predsednik države i predsednik vlade godinama lagali o toj činjenici.
Svetlana Lukić: U presudi je upotrebljen termin – simbolička kompenzacija. Šta mislite da bi pod time moglo da se podrazumeva?
Srđa Popović: Tu bi mogli da se podrazumevaju razni oblici simboličkih reparacija. Tu su izvinjenja, pokušaji da se izgrade neke od džamija koje su srušene, da se nešto učini za srebreničku siročad. Tu bi spadalo i donošenje deklaracije kojom bi se priznala činjenica genocida i izrazilo žaljenje zbog toga što se dogodilo. Vi se sećate da je takva deklaracija bila ponuđena skupštini i da nije mogla da se donese, nego se to svelo na osudu svih zločina. Pa to piše u krivičnom zakonu, da svi zločini treba da se kazne, za to nije potrebna nikakva deklaracija narodne skupštine.
Vesna Pešić: Kao političarka, ja živim u iluziji da će ipak kucnuti čas kada ćemo doživeti jedan ozbiljan preokret. Ova presuda daje takvu šansu. Slušala sam gospođu Higins i moj je utisak da je ta presuda vrlo temeljno urađena. Ne čini mi se da tu ima ishitrenosti i neozbiljnosti. Kada su čitali imena svih onih silnih sudija koji su u tome učestvovali, pomislila sam – bože, ovo je stvarno neverovatno, eto, o nama u Hagu raspravlja Međunarodni sud pravde i donosi presudu o tome da li je naša država odgovorna za genocid. A pri tom, mi smo jedina država za 60 godina od Nirnberga o kojoj se uopšte na taj način raspravlja. I onda posle te presude ovde vidite poplavu neozbiljnosti, neku pevanciju o našoj pobedi. Večito nam izmiče taj momenat uozbiljavanja nas samih. Međunarodni sud je doneo presudu i mi moramo da je poštujemo, ali da vam kažem – poštovati tu presudu nije ni malo lako, ako hoćemo da budemo ozbiljni ljudi. Sećate se tog jula, ja ga se veoma dobro sećam – Mladića na televiziji kako onoj deci deli čokolade. Videlo se da će taj skot sve njih pobiti. Ova država nije sprečila ubijanje preko 7.000 ljudi, tako da zaista ne znam o kojoj se pobedi tu radi.
Hladni glas te sudinice koji smo danas čuli obavestio nas je da, kada je o Srebrenici reč, više ne može biti diskusije o tome da li je tamo izvršen genocid. Ja se već sada, kao narodni poslanik, stresam od pomisli na donošenje deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Na šta će ličiti ta skupština i da li ćemo opet doživeti da se o ovom pitanju razgovara na neozbiljan način. Prećutali smo i neviđene zločine koji su učinjeni nad Albancima 1998/99. godine, kada su voženi, molim vas, njihovi leševi kroz Srbiju i ispadali im po putu. Na to se niko u Srbiji ne osvrće i ne govori o tome. Mi smo taj bolesnik na Balkanu, kao što se nekada govorilo za Tursku – bolesnik na Bosforu. Mi smo u stanju entropije, raspadanja. Naša propast je u našoj nemogućnosti da formiramo pristojnu državu. Normalna država ne može biti zasnovana na tako strašnom zataškavanju i relativizaciji zločina i genocida, kakav je učinjen u Srebrenici.
Latinka Perović: Setila sam se jednog norveškog istoričara, koji je dok smo mi sporili da se u Srebrenici odigrao genocid i kotrljali tim brojkama, 2.000, 5.000, 7.000 i pravili ravnotežu zločina – taj norveški istoričar nam je rekao – zaboga, recite prvo da je strašno ubiti, ne 7.000 nego jednog nedužnog čoveka, pa onda uđite u akademske rasprave. Veliko je pitanje za sadašnju i za buduće vlade da Srbija ne bude identifikovana sa zločinom i da srpsko društvo ne učine ravnodušnim prema zločinu. Taj hladni pravnički jezik iz Haga nam govori da je tamo izvršeno jedno delo koje je bilo proces, deo namere da se zaokruži srpska etnička država i da su se na tom putu kao smetnja našli muslimani. Trebalo je mobilisati ljude koji će za tako kratko vreme pobiti toliko ljudi, nabaviti benzin, naći kola, iskopati te grobnice. Jedan od svedoka je rekao da je uveče, kada je pogledao svoje ruke, primetio žulj na prstu, jer je u toku dana sto puta povukao obarač na oružju kojim je ubijao nedužne ljude. Dakle, ako takve stvari kod nas naiđu na ravnodušnost, onda stvarno ne znam šta je nacionalni interes o kojem se toliko govori.
Ja volim da citiram Hercena, koji je rekao da jedan narod, pre nego što propadne, postane ravnodušan. Ta presuda ima taj smisao, da nas podseti da se ne može tako mirno i hladno ubijati i navikavati svoje ljude i vlastito društvo na ubijanje. Vrlo se dobro sećam desetogodišnjice Srebrenice, sećam se sa kolikom mukom je ona obeležena u Srbiji, sećam se da je vojvođanska skupština, i to joj služi na čast, bila jedina državna institucija koja je obeležila tu desetogodišnjicu. Sećam se da su ljudi krišom dolazili u Helsinški odbor i uzimali knjigu koja je posvećena Srebrenici. To znači da kod nas postoji svest o tome šta se dogodilo. Pitanje je samo da li imamo zrelosti da o tome razmislimo i da iz toga izvučemo konsekvence.
Srđa Popović: Ljudski je strahovito teško, makar to bila i istina, da sebi kažete – za sve sam ja kriv od onog trenutka kada sam dao prvi mandat Miloševiću i onda četiri puta za njega glasao i tako mi i treba. To čovek vrlo teško može da izgovori, sem ako je neki moralni div. Takav čovek se u našoj sredini po pravilu doživljava kao neki nerazumljivi stranac, moralni čistunac koji zahteva nemoguće stvari od smrtnih ljudi. Pretpostavlja se da on to čini zato da zadovolji svoju sujetu i pokaže da je on bolji od svoje sredine. Sve je to vrlo razumljivo i ja se često pitam da li je možda postojao drugačiji način da se o tome govori. Ljudi taj moralni ili moralistički govor doživljavaju kao osudu i teško im je da nose tu osudu. To je teško i zato što smo jako duboko potonuli i onda je potreban divovski intelektualni i moralni zadatak čitave zajednice da se odatle nekako ispliva. I nije dobro da se podelimo u dva tabora, one koji opominju na tu dužnost, obavezu i potrebu i one druge koji, eto, treba da budu prosvećeni.
Vesna Pešić: Volela bih da ne moramo mi stalno da govorimo o toj temi, pa da nas onda proklinju. Postoji neki monah na Kosovu koji stalno pominje te strašne zmije, ženske uglavnom, koje govore o tome. Ali šta ćemo kada niko drugi neće da preuzme tu temu od nas.
Latinka Perović: I sama se često pitam na koji način da se sa ovako teškim stvarima dopre do ljudi. Nedavno je profesor Vladimir Goati rekao – mi smo teško društvo misleći na nasleđe rata, na zločine, ubijanje. Mi ne možemo da postavljamo laka pitanja jednom teškom društvu. Mi jesmo odgovorni za to što se dogodilo, svi, i nas će to pratiti, bez obzira na to kakvo je naše subjektivno osećanje. Ja sam rođena u Kragujevcu i kao dete sam preživela streljanja đaka i drugih ljudi. I posle mnogo godina sam pročitala da Nemci decenijama nisu išli u Kragujevac, ne zato što im je to bilo zabranjeno, već zato što je to bilo njihovo osećanje vlastite mere. Oni su znali da se tu dogodio jedan strašan zločin, da je to urađeno iz njihovog naroda, iz njihove sredine, i da oni ne mogu iz toga da se izdvoje. I mislim da svako od nas mora da razmišlja o tome da će to nas, savremenike tog zločina, ali i one koji dođu posle nas, neprekidno pratiti. Nedavno je Dezmond Tutu rekao – što pre priznate zločin, pre ćete ga se osloboditi.
Svetlana Lukić: Zašto toliko godina posle Srebrenice i posle 2000. godine Ratko Mladić nije isporučen?
Vesna Pešić: Ja bih za to, možda malo drsko, optužila Koštunicu i njegovu vladu. Oni nisu uradila tu veoma bitnu stvar i to nas je koštalo prekida pregovora sa Evropom. Kako te patriote ne zabrinjava to što smo mi jedina zemlja, koja je posle komunističkog sistema krenula u tranziciju, sa kojom su prekinuti pregovori. Ne znam gde im je taj nacionalni ponos. Kako te ne vređa, ej bre, da ti stalno rušiš sve moguće svetske poretke, kako to da jedino ti ne možeš da poštuješ ni jedan normativni sistem. Kako samo mi uvek rušimo svako pravo, svaki zakon, svaki moral i pri tome vičemo kako je nad nama izvršena velika nepravda. Navešću vam jedan banalan primer. Pre neki dan je upravljač Kosova, Riker, primio Haradinaja pre nego što je otišao u Hag. Onda je predsednik naše države to reklamirao kod Rikera – kako je on smeo tog Haradinaja koji je optužen za ratne zločine da primi. Koštunica, Velja Ilić i to društvo narodnjaka su naše zločince sa fanfarama ispraćali, oni su bili naši heroji, narodna skupština je njihovim porodicama plaćala troškove putovanja u Hag i dodeljivala im automobile. Ja kažem – kako nas nije sramota, pa mi ne možemo ni jedan jedini standard da uspostavimo. Haradinaj je kriv, ali naši su nevini. Za hapšenje Mladića postoji jedna stvarna prepreka, a to je da Koštunica voli Mladića i da mu se sviđa Mladić. Ne znam šta bih drugo mogla da kažem, jer imam utisak da su Karadžić i Mladić ljudi koji se njemu dopadaju. I oni ih zato ne daju, eto. Koštunici bi sada moralo da se poruči – nemoj više da prekrivaš tu stvar pričom o Kosovu i odlaganjem formiranja vlade, nego da odmah i neodložno, kako je gospođa Higins lepo rekla, bez pogovora isporučiš Mladića Hagu. To bi onda mogao da bude nekakav početak, jer ako se ta vlada i formira, a Mladić i drugi optuženi nisu u Hagu, pa šta mi možemo da očekujemo. A ako on bude premijer, onda ta isporuka postaje nemoguća. Možda sam malo preterala, ali meni se tako čini.
Latinka Perović: Mislim da je retko ko u našoj istoriji razumevao vreme kao Zoran Đinđić, on je imao neverovatno razumevanje srpske istorije. On nije bio nikakav anacionalni čovek, nikakav Evropejac koji je ovde aterirao, on je prosto bio jedan čovek koji je shvatio, kako je govorio, da gde god ovde zgaziš nije minsko polje – nego tepih. Sve je trulo, društvo se istrošilo, ostarilo, izgubilo energiju i krajnje je vreme da učini neki korak napred. Slušajte, premijer koji je tako mislio i govorio bio je opstruiran, kriminalizovan i na kraju ubijen. I to nije bilo dovoljno, njegova diskreditacija se nastavila i posle toga. Ako čovek pogleda izbornu kampanju za vladu koju danas imamo, tu se više ne razlikuje šta je izborna kampanja, a šta je diskreditacija Zorana Đinđića, to je do te mere bilo pomešano. Kao što smo malopre govorili o masovnom zločinu koji je počinjen, ni ovo ubistvo jednog državnika, političara kakvog će Srbija jako dugo čekati, ne može da ostane u tami kao jedna strašna hipoteka. Mislim da svako treba da položi račun i doprinese istini o tom ubistvu. Uvek se sećam kako je Sima Milutinović – Sarajlija rekao proti Matiji – ako ovde govoriš neistinu ostaćeš bez časti, ako govoriš istinu ostaćeš bez glave; najbolje je da ćutiš, pa ćeš sačuvati i čast i glavu. Ja, međutim, mislim da treba govoriti istinu, da joj treba težiti, treba je tražiti. Neko će to raditi kao istoričar, neko kao sociolog, neko kao pravnik i to je onda znak da se mi oporavljamo kao društvo.
Vesna Pešić: Za vreme vlade Zorana Đinđića bilo je smenjeno šest ministara. Podsetiću: za onog gospodina Novakovića, koji je bio ministar energetike, ispostavilo se da je imao nekakve kumovske veze sa tajkunom Lazarevićem i morao je da ode. Dragan Veselinov je morao da podnese ostavku zbog svog vozača koji je prošao kroz crveno svetlo i ona devojka je stradala. Pa onda imamo slučaj Marije Rašete, čijem svekru je fond za razvoj dodelio kredit od tri miliona dinara i ona je morala da podnese ostavku. Momčilo Perišić je dao ostavku zbog afere prisluškivanja i Vuk Obradović je dao ostavku zbog seksualnog uznemiravanja. Čisto da ne verujete da je to bilo pre samo četiri godine. A danas, ministar Vuksanović sa nekom studentskom unijom pravi velike planove kao da će ministrovati još hiljadu godina. Ne pada mu na pamet da makar smeni svoju pomoćnicu iz DSS-a, Emiliju Stanković, jer je uhvaćena u kupovini ispita i diploma. Ili slučaj carinske mafije i nekog Jeremića iz G17 plus. Carina pripada ministarstvu finansija i niko noću da se trgne i zapita gde su otišli ti milioni evra.
Da ne pričamo o tome koliko je vlada Zorana Đinđića bila odgovorna za sve i kako smo ga svi prozivali. I on je svakome odgovarao, a sada imamo ove raskomoćene tipove koji su feudalno podelili vlast i Koštunicu koji više ne odgovara ni za šta. Ne možeš ga ni pitati, on je onako nesrećno zamišljen, o srpstvu verovatno, i sav u tim zavetnim mislima. Tima koji imaju te zavetne misli o srpstvu, nije važno da li će zbog Republike Srpske, te teritorije koje smo se dokopali, dodati još 7.000 ljudi na ovih sedam u Srebrenici. Njih to uopšte ne zanima, tako da je Pahomije po definiciji nevin, jer on ima zavetne misli. Ja idem toliko daleko da čisto osećam da i Legija ima zavetne misli, jer je sa Crvenim beretkama ubijao po Bosni, pa i on pripada zavetničkom taboru. I zato je nastala ta furtutma kada je na suđenju postavljanjeno pitanje pobune Crvenih beretki. Legija je odmah shvatio da je tu u pitanju politika i vrlo inteligentno je Srđi odgovorio na njegov zahtev o proširenju optužnice. Odmah je shvatio o čemu se radi. I Ratko Mladić je radio za zavetne misli o proširenju na teritoriju Republike Srpske, pa ako nam otmu Kosovo da mi otmemo ono i da ipak dođe do neke realizacije zavetnih misli. Ako ne izađemo iz ludila zavetnih misli, totalno smo nadrljali.
Srđa Popović: Nacionalizam je u pitanju. Koštunica nikome drugome neće dati da bude premijer i on to čini potpuno mirne savesti. Nema veze koliko imam glasova – ja sam najbolji Srbin i za Srbiju je najbolje da ja budem predsednik, zar to ne vidi svako. To je logika koju i u biračkom telu mnogi ljudi prihvataju. Njih procedure ne zanimaju, njih zanima ta sama suština politike, a sama suština politike je to što sam ja Srbin i vodim srpsku politiku. I ako bude frustriran u tom svom nacionalizmu, on će reagovati nasiljem – pa dobro, ja ću po cenu nasilja da branim dostojanstvo, večne interese, Kosovo, na našoj strani je pravo i pravda. Toga se ja bojim i ne vidim da društvo ima snage da se sa tim nacionalizmom izbori i da shvati njegovu ispraznost. Ideologija nacionalizma je totalno prazna. Kada jednom kažete – ja sam Srbin, volim sve što je srpsko – vi ste kazali sve. To je ceo program, više ništa ne možete da kažete. Tu nema nikakve politike.
Latinka Perović: Mislim da je u vezi sa Kosovom moguća provala nasilja i to zaključujem na osnovu jedne strašne manipulacije sa tim Kosovom. U etar se šalju neverovatne poruke od ljudi koji imaju akademske titule, koji kažu – ko to potpiše biće ubijen, ili kažu – mi smo spremni da damo Beograd za Kosovo.
Svetlana Lukić: Ne znam da li ste primetili da je drveće procvetalo, da miriše na proleće, da su deca počela da čekaju kraj školske godine i pitanje je zašto vas 150.000 sluša ovu mučnu emisiju i zašto je mi pravimo. Ja ću vam reći zašto – zato što ovo ne može da se podnese. Ne može da se podnese, na primer, da četiri godine pričamo o trećem metku, o opušcima cigareta marke Davidof Zvezdana Jovanovića, a da nikoga ne zanima zašto je u stvari premijer ubijen. Posle četiri godine suđenja za atentat na Zorana Đinđića, pravni zastupnik Ružice Đinđić podneo je sudu Predlog za dopunu dokaznog postupka, u kojem predlaže da se pred specijalni sud izvedu novi svedoci. Aca Tomić, Rade Bulatović, Dragan Jočić, Aleksandar Tijanić i Vojislav Koštunica su neki od njih. Govori advokat Srđa Popović.
Srđa Popović: Osnovna svrha predloga je bila da utvrdimo koja je bila Ulemekova motivacija, kao i cele te grupe, šta je bio njihov motiv, jer ako je to političko ubistvo, kao što jeste političko ubistvo, onda je sasvim normalno da utvrdimo kojoj političkoj opciji Ulemek pripada, kakav je on cilj hteo da postigne. Ako je to bio državni udar, u čiju korist je on vršio taj državni udar, jer onda, mada to nije neposredni cilj predloga, možete da vidite i da li je bilo pomoći sa te strane ili nije. Možda jeste, možda nije, ali u svakom slučaju mora da se utvrdi kakve su bile Ulemekove pobude.
Ovo je krivično delo, koje je kvalifikovano jednom specijalnom namerom. Vi vršite ubistvo visokog predstavnika vlasti u nameri da napadnete ustavni poredak i ugrozite bezbednost zemlje. Namera se u pravu definiše kao predstava cilja koji vas motiviše na postupak i, ako želimo da saznamo kvalitet te njegove namere, moramo da vidimo kakve predstave kakvih ciljeva je on imao, jer inače bi se celo to suđenje svelo na nešto, što se u stvari i dogodilo – da im se sudi kao za najobičnije ubistvo, kao kada komšija ubije komšiju, pa treba da vidimo ko je pucao, odakle je pucao, gde mu je ulazna, a gde izlazna rana i gotova stvar.
Ne mogu da shvatim kako o jednom ubistvu, u kojem imamo priznanje, oružje, čauru, obdukcioni nalaz, mi raspravljamo četiri godine, a ne pipamo onaj najvažniji elemenat optužnice, koji kvalifikuje to delo kao političko. Mi taj aspekt uopšte ne istražujemo i meni se čini da je razlog tome strah. Živimo u vrlo nesređenim i nestabilnim političkim okolnostima i to je prosto zatvaranje očiju pred problemima iz želje da se ne talasa. A niti se tako može suditi za to delo, niti takav pristup može imati one posledice po društvo koje bi trebalo da ima, a to je katarza, saznavanje istine, razumevanje toga što se dogodilo.
Svetlana Lukić: U medijima to najčešće nazivamo – ubistvo Zorana Đinđića, a kako bi ga trebalo zvati?
Srđa Popović: Najbliže istini bi bilo reći da je to atentat, jer se za atentat zna da je političko delo. Zvanično, ovo delo se zove – ubistvo najvišeg predstavnika vlasti i po sistematizaciji u Krivičnom zakoniku, ono ne spada u krivična dela protiv života i tela, nego u dela protiv ustavnog poretka i bezbednosti. To je političko delo, koje spada u glavu krivičnih dela kojima se vrši napad na političke vrednosti društva.
Svetlana Lukić: Prošlo je četiri godine. Zašto ste tek sada izašli sa ovim predlogom?
Srđa Popović: Da sam izašao ranije, to bi bilo potopljeno raspravama, koje su takođe potrebne, o ulaznim i izlaznim ranama, foto robotu, trećem metku, ledenom metku, o onome što je ušao iz Hrvatske da ubije. Repertoar tih teorija zavere je bio neverovatan. Onda sam mislio – hajde, neka se ispucaju sa svim tim glupostima, pa kada sve to iscrpemo, valjda ćemo doći i do rasprave o onome što je po meni važniji deo.
Svetlana Lukić: Kako razumete ovo što možemo da nazovemo ćutanjem o vašem predlogu, koji je sam po sebi intrigantan i za medije i za javnost?
Srđa Popović: Juče sam razgovarao sa novinarom Ekonomista, i on mi je kazao da već ima gotov naslov – Zašto optužuje. Idite, molim vas, nikoga ja ne optužujem. Vrlo dobro shvatam da to može i tako da se razume, i u ovoj zemlji se to uvek tako i razume, ali ja ne optužujem nikoga. Ja samo tražim da se ti ljudi pozovu kao svedoci i da se saslušaju. Video sam sjajan komentar na sajtu B92. Jedna gospođa, koja se potpisala kao Melanija, piše – pa šta ako je nevin, zovu ga samo da svedoči, otkud toliko uzbuđavanje. Ovde odmah nastane uzbuđavanje i onda se ljudi uplaše, ne te stvari, nego onoga što sami iz svoje glave unose u to. Ne poričem da to može i tako da se čita, da je u svedočenjima koja predlažem impliciran jedan specijalan odnos čitave stranke DSS-a prema ubistvu. Ali ja nisam laik, ja sam pravnik i znam da to nema nikakve veze, jer ja ne znam kakve su bile namere tih ljudi. Ne znam zašto je Jočić radio ovo, Bulatović ono, a Koštunica nešto treće. I čak smatram da je baš zbog toga što je moguće takvo čitanje, u njihovom sopstvenom interesu da dođu na sud i objasne te stvari koje ljudi, pravo da vam kažem, teško mogu da razumeju.
Kada shvate šta sve dolazi iz DSS-a, ljudi se uplaše sopstvene misli i kažu – ako počnem to da govorim, ispašće kao da nekoga optužujem, a samo nam je još to potrebno na ovu opštu paranoju. Ovde postoji strah ljudi da se svaka stvar ispita do kraja, bez obzira na eventualne neprijatne posledice. I novinar Ekonomista je primetio tu zaglušujuću ćutnju. I jeste, već u sudnici, po reakcijama odbrane, pa čak i suda, i ja sam primetio da je tu nastalo veliko uzbuđavanje.
Svetlana Lukić: Akcenat vašeg predloga je na pobuni jedinice za specijalne operacije u jesen 2001.
Srđa Popović: Iz dva razloga. Prvo, i sam optuženi Ulemek i njegova odbrana poriču da je to bila oružana pobuna, nego je kvalifikuju na sličan način na koji je to učinio i tadašnji predsednik Koštunica – da je to bio protest zbog toga što su bili zloupotrebljeni u hapšenju braće Banović. Zastupnici oštećenih i tužilac smatraju da se radilo o oružanoj pobuni, koja je važan elemenat u obrazloženju same optužnice Jovana Prijića. On tu kaže da su Ulemek i Spasojević imali velikog uticaja na jedinicu, da su oni podigli jedinicu pod parolom – stop Hagu, da su tražili smenu ministra policije, da su postavili, dakle, političke zahteve i da je to bio prvi korak ka državnom udaru, koji su pokušali ubistvom Zorana Đinđića, jer su bili ohrabreni uspehom pobune. A ja dodajem da se JSO posle pobune u stvari oslobodio Đinđićeve kontrole, jer je uspeo da smeni Gorana Petrovića i Mijatovića i da dovede svoje ljude na čelo Udbe. Onda je jedan pripadnik te službe i ubio Đinđića, a drugi pripadnik te službe javio njegovo kretanje. Ta služba je odigrala ključnu ulogu u samome ubistvu, a oružanom pobunom je ostvarena kontrola nad tom službom. To je u neposrednoj vezi sa atentatom i to je nešto što se nalazi u samoj optužnici. A ako se nešto tvrdi, to treba i dokazati.
Svetlana Lukić: Od koga ste očekivali pomoć u tome?
Srđa Popović: Smatrao sam da, pošto je samo tužilaštvo zauzelo taj stav, da će ono imati interesa i da dokaže da je to bila oružana pobuna. Oružana pobuna je sama po sebi krivično delo i u početku mi je bilo čudno što im se ne stavlja na teret ono što se tvrdi u obrazloženju. Onda sam mislio da možda po mišljenju tužioca nije bilo dovoljno dokaza, ali je tokom glavnog pretresa saslušan niz svedoka koji su potanko govorili o svim okolnostima te pobune. To su bili ljudi koji su bili kvalifikovani za to i u čijoj nadležnosti se to nalazilo. Mislim na Dušana Mihajlovića kao ministra policije, Gorana Petrovića kao načelnika službe i Mijatovića. Ali o tome su govorili i mnogi drugi svedoci, pa i sam Ulemek, Saša Pejaković, Vukojević.
Taj je događaj rasvetljen potpuno i do kraja, tako da smo u julu 2005. kolege Danilović, Paunović i ja podneli tužiocu predlog da se na osnovu činjenica saznatih na samom glavnom pretresu optužnica proširi i na krivično delo oružane pobune. Iako se viđamo svakodnevno u sudu, dobili smo prijem kod tužioca tek u decembru 2005, znači pre skoro godinu i po dana. Tada nam je rečeno da je postupak pri kraju i da zato naš predlog nema smisla, ali da oni shvataju, to su njihove reči, da se stvarno radi o teškom krivičnom delu, koje mora biti procesuirano, da postoje svi dokazi u spisima i da će oni taj predmet oformiti, to je njihova terminologija, čim se svrši ovo suđenje. Nismo polemisali s njima, jer nema šta da se polemiše, oni su gospodari situacije. Ako hoće da prošire optužnicu, proširiće je, ako ne, ništa. Po mome mišljenju, to se nije dogodilo upravo iz političkih razloga, jer se nije htelo da se do kraja definišu politički odnosi u okviru kojih se pobuna desila. To je na izvestan način shvaćeno kao nešto što bi destabilizovalo vlast.
Kazaću vam šta ja mislim, ovo su sada moje pretpostavke, koje nemaju osnova ni u čemu drugom. Bilo je očigledno da su tu pobunu podržali pre svega predsednik Koštunica, a zatim Jočić i Bulatović – javno, i ako biste podigli optužnicu, vi automatski postavljate pitanje kakva je njihova uloga u svemu tome. Svi se sećate čuvene Koštuničine izjave da oni protestuju u svojim radnim odorama, ruhu, što bi rekao Antonić. Naoružani, na autoputu, sa hamerima, iako Koštunica naravno zna da u to doba policija nema pravo na štrajk. Oni su svi morali da odgovaraju i da je u pitanju bio samo štrajk. Pored toga, nisu oni izašli samo da se šetaju po autoputu, nego su povukli obezbeđenje svim zaštićenim ličnostima, izložili ih opasnosti, povukli obezbeđenje Aerodroma Beograd, faksom otkazali poslušnost Goranu Petroviću, povukli se u kasarnu, isključili telefone i onda izašli na autoput.
Bulatović je u jednom članku koji je napisao za NIN, on je u to doba bio Koštuničin savetnik za bezbednost, rekao da je to pobeda patriotizma i izneo je jednu vrlo zanimljivu misao – da je time konačno uspostavljena saradnja između vojne bezbednosti i Službe državne bezbednosti, što ja tumačim kao njegovu ocenu da je Služba državne bezbednosti konačno potpala pod kontrolu Ace Tomića. A Aca Tomić je sa svoje strane odigrao važnu ulogu tokom pobune, jer je primio Duću Spasojevića i obećao da vojska neće intervenisati u gušenju pobune. Ustavna dužnost vojske i Koštunice je bila da pomognu u gušenju pobune i takvo obećanje je u stvari bilo pružanje pomoći pobunjenicima.
Zanimljivo je i to da i Tomić i Ulemek govore neistinu o tome kada je došlo do tog sastanka, jer tvrde da se on odigrao u leto 2001, dakle nezavisno od pobune koja se odigrala u novembru. Ja sam uz ovaj predlog priložio i jedan dopis uprave za bezbednost, kojim se potvrđuje da su Spasojević i Ulemek tokom pobune bili kod Ace Tomića i da je on tom prilikom stvarno obećao da se vojska neće mešati. Konačno, zbog toga je Aca Tomić kasnije bio lišen slobode i protiv njega je dignuta optužnica, ali je specijalno tužilaštvo odustalo od te optužnice kada se promenila vlast. Na osnovu istih dokaza na osnovu kojih ga je prvo optužilo, specijalno tužilaštvo je sada odustalo od optužbi. Njihovo objašnjenje za to ne možemo da znamo, jer je ono tajno po zakonu. On je to napisao i stavio u jedan koverat, zapečatio i to se nalazi u tužilačkom spisu.
Dok je Aca Tomić bio u zatvoru, njemu Koštunica piše pismo i, po mome shvatanju na jedan slabo prikriven način, savetuje mu da ćuti i da izdrži. To je, eto, ono što bi moglo da se kaže o pobuni. To su okolnosti koje sam predložio da se rasvetle, jer mislim da su od značaja za ceo događaj.
Svetlana Lukić: U stvari mi atentat na premijera Đinđića, po vašem mišljenju, ne možemo da razumemo ako ne razumemo pobunu jedinice za specijalne operacije?
Srđa Popović: Tako je stvar postavljena u optužnici i to bi trebalo da se dokaže. Po meni ima smisla što je stvar postavljena tako da je Ulemek izgubio posao i svoje mesto u Službi državne bezbednosti, da se tada i Spasojević uznemirio, jer on je bez Ulemeka i službe ništa, samo kriminalac svakog trenutka izložen hapšenju. I da su oni tada odlučili da izvedu tu pobunu. Ali, kao i kod ubistva, morate da shvatite da se takve stvari ne preduzimaju ako vi ne znate šta ćete posle. Ne možete da pravite pobunu, a da ne znate koga ćete da dovedete na mesto ministra unutrašnjih poslova i na čelo službe bezbednosti. I kada ubijate predsednika vlade s namerom da oborite tu vladu, vi znate koga ćete da dovedete na njegovo mesto. To bi inače bio besmislen postupak, jer ko će vas sutra zaštititi, kako ćete izbeći gonjenje. I oni su svakako imali plan i da nije bilo vanrednog stanja, što je bila jedna vrlo visprena, racionalna i vitalna ideja prethodne vlasti, možda bismo i videli u čemu se sastojao njihov dalji plan. Pobuna je uspela, ali vi možete smatrati da je i ubistvo uspelo, da je i taj udar uspeo, jer ako je bio cilj da se obori vlada, ona je pala, ne odmah, ali je pala i to zbog toga što je ostala bez Đinđića. Svakome je jasno da je zato pala. Kada sam se usudio da to kažem u sudnici, doživeo sam skandalizovanje u odnosu na moje predloge i bio onemogućen da ih do kraja iznesem. Smatram da je uzrok tome upravo činjenica da se promena koja je trebalo da se postigne atentatom u stvari desila i da sada, naravno, niko ne želi da sluša ovo o čemu ja pričam.
To je jedna nenormalna situacija, koja se najbolje ogleda u tome sa kakvom upornošću i koliko otvoreno postojeća izvršna vlast sabotira to suđenje na sve moguće načine: izjava Stojkovićeva da se ukine specijalni sud, izjava Jočićeva da proces treba da se vrati u stadijum istrage, izjava načelnika resora javne bezbednosti da je proces na staklenim nogama, izjava Gradimira Nalića da je proces montiran od početka do kraja, da su ti koji su ubili i sastavili celu optužnicu. Svako se tu našao pozvanim da nekako diskredituje to suđenje, a da ne pričam o onom sastanku koji je Jočić obavio sa Ulemekom u noći kada se predao, i to ne samo on, nego su tu bili i Bulatović i Stojković, sada čujemo i Tijanić i Nikitović. Zašto su se oni svi skupili, šta je bio njihov posao te noći sa Ulemekom? Kaže – da mu garantuju bezbednost. Pa mogli su da mu garantuju bezbednost i sutra, nisu morali da putuju sa Zlatibora da mu garantuju bezbednost.
Taj sastanak je sam po sebi krajnje sumnjiv iz prostog razloga što se on odigrava u sred predizborne kampanje, u kojoj se DSS ubi da dokaže da je Demokratska stranka narkodilerska stranka i da Đinđić ima sumnjive veze i poslove. I onda se svi oni sastanu sa Ulemekom kod Miroslava Miloševića u kabinetu, a onda se Ulemek pojavi na sudu i počne sam sebe da optužuje da je prošvercovao 600 kila heroina zajedno sa Čedom Jovanovićem – samo zato da bi pomenuo Čedu Jovanovića. Onda se to beskrajno ponavlja u kampanji DSS-a. A pre nego što Ulemek da svoj iskaz, Koštunica i Mihajlov nam na sav glas objašnjavaju da je, hvala bogu, uhapšen gospodin Legija, koji će sada objasniti svu istinu. Kao da je normalno očekivati da od čoveka koji je optužen za teško krivično delo čujete istinu. Moje iskustvo za sve ove godine mi govori da taj obično nešto laže. I na kraju krajeva, odakle njima uopšte saznanje da će on otkriti istinu, odakle oni znaju šta će on govoriti, ako se o tome već nisu dogovorili u ministarstvu unutrašnjih poslova.
Dakle, to je jedan galimatijas, jedno muljanje iz kojeg vi možete da izvučete zaključak da ta stranka ima neki poseban interes da se sve činjenice na tom suđenju dovedu u pitanje. Koštunica je odmah tvrdio da su tu uništavani dokazi, Aleksandar Tijanić tvrdi da on zna ko je platio 50.000 pripadnicima SAJ-a da ubiju Kuma i Spasojevića, to jest – streljaju ih, kako to oni kažu. Ja sam i njega predložio, da i on dođe u sud i kaže nam ko je platio tih 50.000 i kome je platio. Imamo i činjenicu da je predsedavajući sudskog veća napustio svoje mesto smatrajući da pod takvim pritiskom ne može dalje da sudi. Da ne pominjemo da je hapšen zamenik specijalnog tužioca, Jovanović, za disciplinski prekršaj za koji bi neko jedva bio pozvan na disciplinsku odgovornost, posle čega, uplašen, napušta tužilaštvo i drugi zamenik specijalnog tužioca. Pa se onda ubija jedan svedok, pa se ubija drugi svedok. Kada je ubijen Kriještorac, MUP izlazi sa saopštenjem da to nema nikakve veze sa suđenjem, a nikad nismo saznali sa čime ima veze, zašto je taj čovek ubijen, je li sprovedena neka istraga, je li se došlo do nekog rezultata, ništa od toga se ne zna. Ali MUP izlazi sa zvaničnom izjavom – da, tačno je, on je svedok u tom pretresu, ali njegovo ubistvo nema s tim nikakve veze. Ne znam na osnovu čega su to tvrdili i čudno je da se to tvrdi.
Svetlana Lukić: A drugi ubijeni svedok?
Srđa Popović: Drugi svedok je Vukojević, kojem je na njegov zahtev ukinuta zaštita. Ja smatram da zaštita nije ni ustanovljena u interesu svedoka, nego u interesu postupka. Nije on dobio telesnu stražu zato što je njegov telesni integritet tako dragocen, nego zato što on ima izuzetnu važnost za postupak i zaštita nije smela da mu bude oduzeta, bez obzira na njegove zahteve.
Predložio sam Jočića kao svedoka na niz okolnosti, između ostalog i na okolnost da li je pokušao da utiče na Ulemekov iskaz prilikom sastanka posle hapšenja. Predsedavajuća Nata Mesarović me je pitala – na osnovu čega, molim vas, možete da postavljate to pitanje. Ja sam joj rekao – sad ću da vam kažem na osnovu čega, na osnovu okolnosti koje ukazuju da je tako nešto bilo moguće i mislim da on o tome treba da bude pitan. A te okolnosti su da je on prvo poricao da se taj sastanak uopšte dogodio, pa je onda govorio da nije važno da li se dogodio, pa onda nije umeo da objasni zašto se dogodio, pa je govorio da je tamo bilo bezbedno, pa – znate, on je opasan čovek, pa je rekao čak i to da centralni zatvor ne radi noću, što je totalna besmislica. I na kraju je rekao – nije ni važno, šta ste toliko zapeli s tim, zašto je važno s kim se on video, s kim je razgovarao, čak i ako je bilo nezakonito. On je tvrdio da ima službenu belešku koju je povodom tog sastanka napravio i onda mu je B92 tražio da im dostavi tu službenu belešku. On je to odbio sa obrazloženjem da je to državna tajna, pa je odjednom ono što je bilo beznačajno i – šta me uopšte pitate za to – postalo državna tajna. I tek na insistiranje poverenika za javne informacije on je konačno dostavio tu belešku, po čijoj sadržini bi se moglo zaključiti da verovatno nije pisana te noći kada se to događalo nego mnogo kasnije, kada je taj sastanak postao problem, jer u toj belešci ima 10 stavova, a u njih 6 Jočić se brani od onih primedbi koje su mu kasnije stavljene. On ih je valjda anticipirao.
Svetlana Lukić: To je kao – amateri svome gradu. On je govorio i da nema veze gde se Ulemek krio – šta vas briga, važno je da je došao.
Srđa Popović: Pa je posle govorio – to će biti utvrđeno, pa je posle na pitanje – jeste li utvrdili, rekao – pa, nismo ni utvrđivali. Slušajte, Ulemeku je bilo vrlo teško da se krije bez nečije pomoći, a iz toga ko mu je pružio pomoć i kako, moglo se lako zaključiti ko je još u tome učestvovao. I ta nespremnost da se ta činjenica utvrdi dokazuje nespremnost da se utvrdi i ta činjenica ko je još učestvovao u tome, ko su bili njegovi pomagači, njegovi jataci.
Svetlana Vuković: Da pođemo po svedocima koji su predloženi. Znači, Aca Tomić je pozvan da nam ispriča – šta?
Srđa Popović: Da nam ispriča o svom sastanku sa Spasojevićem i Ulemekom u doba pobune Crvenih beretki i o tome da li je tom prilikom bio pitan da li će Kobre da pomognu u gušenju pobune ili ne, da li će vojska intervenisati protiv pobunjenika. I da nam objasni, ako se to nije dogodilo onako kako se tvrdi u dokumentu uprave vojne bezbednosti, u kojem se tvrdi da je on dao obećanje da vojska neće intervenisati, kao i da je taj sastanak održan za vreme pobune, kako je onda moguće da je iz uprave vojne bezbednosti izašao takav dokument.
Svetlana Vuković: Sledeći je Rade Bulatović. Koje okolnosti bi on trebalo da objasni?
Srđa Popović: Za sada imamo samo Koštuničino objašnjenje da se on tamo našao slučajno. Znate šta, to je apsolutno nemoguće, kod načelnika uprave vojne bezbednosti se zakazuju sastanci i kod njega se ne upada dok on sa nekim ima sastanak, to je nezamislivo. Tako da bi on morao da objasni kada je zakazao taj sastanak, ko mu ga je zakazao, je li znao da će Ulemek biti tu. Možda može da objasni i zašto Saša Pejaković, koji vozi Ulemeka i Duću Spasojevića sa tog sastanka, jednog trenutka čuje – nećemo kazati Šešelju da smo ostvarili kontakt sa Koštunicom. O tome je svedočio Pejaković u istražnom postupku, da je to Spasojević kazao Ulemeku. Znači da su oni smatrali da su sastankom sa Bulatovićem ostvarili kontakt s Koštunicom, to su oni smatrali. A sve se događa tokom pobune Crvenih beretki i tada se hvata i onaj, ako se sećate, presretnuti razgovor u kojem izgleda Čume i Spasojević razgovaraju i kažu – ovo sada može da zaustavi samo Koštunica. A onda Koštunica sutra izlazi i daje izjavu – nisam imao nikakvog uticaja na jedinicu. Suviše je tu čudnih i protivrečnih stvari, a događaj ne da je ozbiljan, nego je možda promenio istoriju zemlje. I odjednom se to nikog ne tiče. Pa kako?
Svetlana Vuković: Pritisak javnosti na onaj drugi legendarni sastanak, kada se Legija predao, učinio je da imamo mnogo jasniju predstavu o tome šta se te noći desilo. O ovom susretu iz doba pobune Crvenih beretki skoro ništa ne znamo.
Srđa Popović: Na suđenju su Dušan Mihajlović i Goran Petrović tvrdili da je vojska podržavala pobunu. Goran Petrović je kazao – nije bilo nikoga ko bi mogao tu pobunu da uguši. Ja sam ga pitao – zašto se niste obratili predsedniku Koštunici, da pošalje vojsku da je uguši. A on mi je rekao – to bi bilo kontraproduktivno. Tri svedoka su rekla da je vojska podržala tu pobunu, a znate, Koštunica kao komandant ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak i vojska ima ustavnu obavezu da štiti ustavni poredak, ne služi ona samo za ratovanje. Tako da, ako su se oni oglušili o tu svoju dužnost, oni su saodgovorni za posledice, a posledice pobune su bile te da je bio ugrožen ustavni poredak i da je zbog tog ugrožavanja bilo moguće da se konačno izvrši i napad na ustavni poredak, koji je izvršen ubistvom. To možda zvuči kao teorija, ali kada vi znate da je služba bezbednosti posle pobune bila izuzeta iz kontrole vlade i da je kasnije ta služba neposredno učestvovala u ubistvu, onda to više nije nikakva teorija, onda je to činjenica života. I ta dva dela po meni bi mogla da se posmatraju i kao nešto što se inače zove produženo krivično delo, kada vi u okviru jedinstvenog umišljaja preduzimate razne radnje od kojih je svaka krivično delo, a u stvari time želite da postignete onu krajnju posledicu, koja je ubistvom i postignuta. I to se zove produženo delo i smatra se jednim krivičnim delom, jer isti ljudi u okviru istoga umišljaja postupaju sa istim ciljem.
Svetlana Vuković: Optužnica za atentat to i pominje, samo se taj deo ne razmatra na suđenju. Vaš predlog u stvari ostaje u okviru optužnice.
Srđa Popović: Ceo predlog se kreće apsolutno u okviru optužnice.
Svetlana Lukić: Predsednik Koštunica je i doktor prava, a njegova politička ocena je bila da je pobuna jedan običan štrajk. On bi kao pravnik morao znati da to nije tačno.
Srđa Popović: Naravno da bi morao znati, pa to je toliko notorno. Kada vi otkažete poslušnost, kada vi zahtevate od vlade da se liši jednog ministra, kada svoje pretpostavljene smenjujete silom, pa naravno da je pobuna kada otkazujete poslušnost izrikom. Naravno da je oružana pobuna kada naoružani izađete na ulicu. Ne znam kako bi to uopšte moglo da se tumači nekako drugačije.
Svetlana Vuković: Jedan od svedoka je i Miroslav Milošević. U stvari, u kabinetu Miroslava Miloševića se čeka da se Jočić vrati sa Zlatibora.
Srđa Popović: Legija se predaje Guriju Radosavljeviću, koji je sada u bekstvu, jer oni su majstori svi redom. Zanimljivo je da Guri njega poznaje lično, što se u pravu smatra najautentičnijim i najpouzdanijim oblikom identifikacije. To pominjem zbog priče kako je bilo potrebno da se Legija identifikuje. On je identifikovan u prvoj sekundi i trebalo je da bude smesta vođen u 29. novembra, jer se zna ko je, da mu se uruči rešenje i da se vodi u CZ. I onda Guri javlja Jočiću na Zlatibor da se desio taj neobičan događaj i da je on sa Legijom. Jočić pita – jesi li siguran. Ovaj kaže – siguran sam, znam čoveka, ratovali smo zajedno. Dobro, kaže Jočić, on sada mora da bude predat pravosudnim organima, vodi ga u 29. novembra. Javlja mu se posle 5 minuta i kaže – ne, ne, nemoj da ga vodiš u 29. novembra, vodi ga u kabinet kod Miloševića. Jočić je u međuvremenu s nekim razgovarao i taj neko mu je rekao – treba mi prvo da se vidimo s njim. I oni idu u kabinet kod Miloševića i tamo sede i čekaju da dođe Jočić sa Zlatibora. Na Zlatiboru je i Božović koji pita šta je bilo, ali Jočić neće da mu kaže o čemu se radi, i od njega krije. Ja mislim da za to vreme Ulemeka šišaju u Miloševićevom kabinetu, jer je on bio zarastao u bradu i kosu i, valjda za susret sa ministrom, on se šiša i oni naravno pričaju s njim, što isto ne bi smelo da se dogodi. Šta pričaju, nemam pojma, a Milošević kaže – ništa, o običnim stvarima.
Ne znam koliko je trebalo Jočiću da stigne, ali on konačno stiže i sada Jočić kaže Guriju i Miloševiću da izađu napolje, da on razgovara sa Ulemekom. Zašto oni moraju da izađu napolje da bi on obećao fizičku bezbednost njegovoj porodici, ne znam i zašto je još potrebno da mu se sada tu pridruži i Bulatović. I to traje, to njihovo obećavanje fizičke bezbednosti, do 2 sata po ponoći, a on je u 9 lišen slobode. I u 2 sata ga vode u CZ, iako CZ ne radi noću, ali sada je odjednom proradio. Eto, to je ta priča o Miloševiću i on je sve to prilično pošteno ispričao, čak je dodao i detalje za koje nismo znali: da je te noći u ministarstvu bio i ministar pravde Stojković, koji je inače tvrdio da je za predaju Ulemeka saznao iz novina, a kada su ga nedavno ponovo pitali, on se naljutio i pitao onu novinarku – a šta ste vi radili te noći, zašto je važno šta sam ja radio, kakvo je to pitanje.
Svetlana Vuković: Kao sedmi svedok poziva se Vojislav Koštunica.
Srđa Popović: Svi ostali svedoci su takođe članovi DSS-a i vrlo je čudno da su u sve to umešani po pravilu članovi Demokratske stranke Srbije i ja pretpostavljam da Koštunica kao predsednik stranke ima uvid u ponašanje visokih funkcionera svoje stranke, naročito onda kada se vidi da su ta ponašanja koordinisana, da imaju isti smisao. Tako da ja predlažem njega na okolnost podrške koju je dao pobuni i na okolnost da nije učinio ništa što je bio dužan da učini da tu pobunu uguši uz pomoć vojske, ali takođe i da objasni kako to da sve ovo dolazi iz njegove stranke: i pritisci na sud, i ti nezakoniti sastanci sa Ulemekom i sastanci u vojnoj bezbednosti i ponašanje vojne službe. Sve se to odvijalo iz istog okruženja i pretpostavljam da on kao predsednik stranke možda, možda ne, ima uvid u to kako je došlo do toga da na tako koordinisan način članovi njegove stranke nastupaju u ovoj stvari.
Svetlana Vuković: U ovom predlogu postoji jedno poglavlje koje govori o političkoj bliskosti Ulemeka i Demokratske stranke Srbije. Osvetlite nam to u suprotnosti sa tom dimnom zavesom koju nam Legija baca već četiri godine da je on baš sa Đinđićem bio strašno blizak.
Srđa Popović: Tako je, možda je to nešto što je najteže razbiti kao zabludu, da su on i Đinđić bili bliski. To potiče od 5. oktobra, kada se Đinđić u želji da izbegne prolivanje krvi sastajao sa svakim ko može da mu obeća nekakvu pomoć. A taj sastanak je sam Ulemek opisao na jedan malo drukčiji način, da je kod njega 4. oktobra došao Dušan Spasojević, koji mu je kazao – slušaj, ako hoćeš da se spasavaš, sada je trenutak za pretrčavanje. I onda je Ulemek uradio ono što su i on i jedinica i Spasojević često radili, da su ljudima nudili tobožnju pomoć i zaštitu, kao kada su išli kod Miškovića za vreme otmice. Isto to su uradili sa Đinđićem i ponudili mu se, rekli mu da je on u strašnim opasnostima, ali da će ga oni sačuvati i spasiti i da su oni njegovi ljudi. Koliko je onaj filozof u to poverovao ja ne znam, čak sumnjam da je poverovao i mislim da je od prvoga dana odnos između Đinđića i Ulemeka bio obostrano neiskren. Naravno da je Ulemeku bilo potrebno da ima zaštitu predsednika vlade, naročito s obzirom na to šta je sve radio, a naravno da Đinđić nije mogao da rizikuje da uđe u sukob sa Crvenim beretkama tako što će im kazati – ma znam da me lažete, nego su i jedni i drugi gajili taj lažni odnos. Ali u javnosti je ostala slika o tom odnosu onakva kakvom su je njih dvojica predstavljali. I tu zabludu javnosti pokušava da iskoristi Ulemek kada tvrdi da on nije imao nikakav motiv za ubistvo, jer, bože, on je bio tako blizak Đinđiću i njih dvojica su bili saradnici, Đinđić se s njim savetovao i sve te burgije. Samo treba da u svojoj svesti prizovete onu sliku poniženog Đinđića koji ulazi u Kulu one noći kada se vratio iz Amerike, pa da shvatite kakvo je to prijateljstvo bilo. Od trenutka pobune, među njima je bilo jasno da je pitanje – ko će koga, a možda su i posle toga jedan drugoga pokušavali da uspavaju. Odmah je počeo da se priprema zakon o zaštićenom svedoku, zakon o specijalnom sudu, imenovanje specijalnog tužioca, pojavio se Čume. I tokom cele 2002, znači od pobune, traju te pripreme za konačni obračun među njima. Dušan Mihajlović svedoči da je trebalo da svi oni budu pohapšeni 15. marta, ali naravno, pošto su imali svoje ljude svuda, oni su to znali i tri dana ranije su ga ubili, a pokušavali su da ga ubiju već mesec dana ranije.
Legija se naljutio na Đinđića kada ga je ovaj izbacio iz službe, odnosno kada su kao šatro sporazumno raskinuli radni odnos. Kada je Legija shvatio da je opet ništa, kao što je bio i pre toga, počeo je da traži saveznike. U njegovom kompjuteru su pronađena pisma, i to je objavilo Vreme, koja je on pisao ljudima koji bi mu bili eventualni saveznici, jer nisu u dobrim odnosima sa Đinđićem. Pa je pisao Velji, pa je pisao Vuksanoviću, koji je u to doba cepao stranku, pa je pisao Čoviću i svima se nudio. U to doba se desilo i ubistvo Gavrilovića i po Bagziju je potpuno jasno da se Legija nudio i DSS-u. Tu je on sada tražio političkog partnera, jer je ostao na cedilu i bio mu je potreban politički partner, i to mu je bio potreban politički partner protiv Đinđića. I našao ga je.
Svetlana Lukić: Već u reakcijama na čuveno Legijino Pismo javnosti, Jočić se eksplicitno slaže sa svakom rečju Legijine političke ocene stanja u Srbiji.
Srđa Popović: Tako je, i to pismo je Legijin politički manifest, jer tu je sve ono – oni uništavaju dostojanstvo i čast Srbije, to nisu patriote, oni prodaju Srbiju, niko im više ne treba – tu misli na sebe, kako im on više nije potreban – kako narod to sve vidi, neće oni tako još dugo, niko im to neće oprostiti. I javnost je to bila doživela kao pretnju Đinđiću i jedan novinar je onda pitao Jočića – da li ovo Legija preti Đinđiću, a on je rekao – jeste, preti, ali to ne preti Legija, to preti narod. Tako je on proglasio Legiju za vox populi i objasnio da su sva ta Legijina trućanja vrlo ozbiljna politička analiza, sa kojom bi svaki čovek morao da se složi. On ga je potpuno podržao od početka do kraja, a sve to se dešava dva meseca pre ubistva.
Svetlana Lukić: Na šta mislite kada u svom predlogu pominjete uzajamnu podršku ili usklađenost delovanja Demokratske stranke Srbije i optuženog Ulemeka?
Srđa Popović: Mislim na mnogo stvari, jer ta uzajamna podrška se neprekidno vidi. Da pođemo od te pobune, u kojoj Ulemek vladi postavlja iste zahteve koje u tom trenutku postavlja i DSS: da se donese zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, da se smeni Mihajlović, i da se Petrović i Mijatović uklone iz službe bezbednosti. Sve su to bili i zahtevi DSS-a. Kada su oni napravili oružanu pobunu, Koštunica ih je javno podržao u tome, pa je onda Bulatović objavio svoj članak – Pobeda patriotizma. Pa onda jedinica ili zemunski klan, možete to da zovete kako hoćete, ali to je jedna ista stvar, ubije Gavrilovića, a onda Koštunica optuži DS da je time prelio čašu i da DSS više ne može s tim kriminalcima da ima nikakvog posla. Pa onda u kampanji Koštunica počne tu priču o Đinđićevim mafijaškim vezama i odnosima, pa Ulemek posle sastanka sa Jočićem počne priču o 600 kila heroina. Pa onda u kampanji DSS razvija priču o heroinu do besvesti, pa onda za vreme suđenja DSS kroz svoje razne funkcionere objašnjava da Đinđića nije ubio Legija, nego ne znam ko. To bi tek neka nova istraga utvrdila, što kaže Nalić, kada bi našli ko je iskonstruisao tu optužnicu i ko je sve namontirao taj slučaj. Pa imate i te izjave ljubavi u doba same predaje, kada je Legija smesta izjavio da je ovo vlast u koju on ima poverenja, a onda njemu ta ista vlast uzvraća poverenje i kaže – sada će Legija da kaže celu istinu. Pa, to je jedna ljubav neopevana među njima.
Svetlana Lukić: To suđenje i cela ta priča na kraju izgledaju karikaturalno.
Srđa Popović: Mislim da prosečni čitalac novina i gledalac televizije misli da je to jedan skandal i da je to nešto tako besmisleno i tako neadekvatno događaju. To suđenje uopšte ne liči na ono što bi trebalo da se dogodi pošto bude ubijen predsednik vlade, jer pre svega mi nemamo, svi zajedno kao društvo, bez obzira na političku pripadnost, na stranke, tu jednu istu želju da tome dođemo do dna. Jedni to svesno i jasno i očigledno sabotiraju, a drugi su zbog toga očajni. Teško je u takvoj zemlji živeti, gde se takva stvar događa, mislim, vrlo je deprimatno kada vidite da do takve istine ne može da se dođe.
Svetlana Lukić: Pre neko veče ponovo sam gledala film o ponovljenom suđenju za ubistvo Kenedija i mislila o tome da, ako i ovo suđenje tako prođe, kao što ima indicija da će proći, da li ćemo imati još jednu šansu.
Srđa Popović: Nisam siguran da će to da prođe tako kako vi sugerišete, a sada me pitajte dalje šta hoćete.
Svetlana Lukić: Zašto?
Srđa Popović: Tu postoje dve stvari. Suprotno onome s čime me ljudi presreću – pa ti znaš da to ne možeš da izguraš – ja nisam tako siguran da će sve to biti odbijeno. A drugo, ovde je nastala jedna potpuno nova situacija, koju bojim se da mnogi gube iz vida, a to je da smo mi dobili još jedan stepen suđenja, koji se nalazi van ove zemlje, a to je sud u Strazburu. Ja u tu instancu verujem i ako budem na nju prinuđen, neću se libiti, naravno.
Svetlana Lukić: Recimo da to ne uspe, da li u sudskim papirima postoji nešto na osnovu čega bi jednoga dana neko mogao ponovo da pokrene tu stvar.
Srđa Popović: Da, ja smatram da u tom predmetu, u stanju u kome se sada nalazi, samo sa jednim drugačijim pristupom, postoji sve potrebno da se ceo postupak izvede od početka na potpuno drugačiji i mnogo efikasniji način. Mada je, naravno, jako mnogo propušteno tokom istrage. Primedbu koju bih ja mogao da prihvatim na svoj račun u vezi sa ovim predlogom je da je to nešto čime je istraga trebalo da se bavi, a nije. Ali ako se istraga time nije bavila, to ne znači da smo mi oslobođeni dužnosti da se time bavimo. Kada je Božović govorio zašto pobuna nije procesuirana, rekao je – u to doba je vlada bila slaba. Pa, u to doba je vlada bila slaba i da ovo suđenje postavi kako treba, nego se zadovoljila time što je imala tih nekoliko pucača. Naročito kada su počeli da im sufliraju iz međunarodne zajednice, uglavnom iz Evrope – nemojte da dirate političke protivnike, oni su tom pritisku popustili i izvršili pritisak na tužilaštvo da ne pokušava da istraži ovo što bih ja sada pokušao, jer navodno, to je opasno, može da destabilizuje zemlju. Ideja koja je stajala iza te preporuke je bila jasna, a to je da ne treba dozvoliti da se suprotstave Demokratska stranka, koja ima žandarmeriju i Koštunica, koji ima vojsku, naročito s obzirom na naša nedavna zbivanja i na stvarnu nestabilnost u kojoj se država nalazila. Cilj je bio samo što pre stabilizovati prilike. I o tome su pisali i čudni ljudi, gospodin Mamula iz Demokratske stranke Srbije i Ljilja Smajlović, oni su javno govorili o tome da je postojala ideja da se saslušava Koštunica, ali da se na pritisak međunarodne zajednice od toga srećom odustalo. E, ja nisam siguran da je to bila takva sreća, mislim da je sve trebalo odmah da se raščisti i da bi onda drukčije živeli.
Svetlana Lukić: Da Koštunica bude saslušan tokom Sablje?
Srđa Popović: Pa da, ali onda je postojao strah od toga da se ne talasa suviše, ali ako ne platite na mostu, platićete na ćupriji. I ja to zameram Živkovićevoj vladi. Možda je to bilo politički oportuno, ali ja sam pravnik, pa im zameram što su tom pritisku podlegli. Zameram i tom tužilaštvu što je pristalo na takav pritisak, a nije radilo svoj posao.
Svetlana Lukić: Bio je ovo advokat Srđa Popović. Slušali ste Zumru i Sabru iz Srebrenice, Nenada Dimitrijevića, Latinku Perović i Vesnu Pešić. Sinoćnje kamenovanje njenog stana osudio je od jutros i G17 plus. Kabinet Borisa Tadića je već sinoć izdao saopštenje. Međutim, nije mi jasno zašto se, kao prošle godine kada je u Beogradu bio napadnut pevač Darko Rundek, predsednik Tadić nije slikao i sa Vesnom Pešić i time poslao mnogo jasniju poruku svim tim kukavicama. Zašto se, na primer, Boris Tadić nikada nije slikao sa Natašom Kandić, Sonjom Biserko i Biljanom Kovačević-Vučo, pa neka tom prilikom i kaže – ja se ne slažem sa njihovim stavovima, ali ko ih napadne, imaće posla sa mnom, odnosno državom. Od predsednika Tadića se to još uvek očekuje, od Koštunice svakako ne. Vreme je da od tog čoveka počnemo ozbiljnije da se plašimo. Bio je ovo Peščanik.
Emisija Peščanik, 02.03.2007.
Peščanik.net, 02.03.2007.
SREBRENICA