Radio emisija 05.10.2007, govore: Biljana Srbljanović, dramski pisac, narodni poslanik Nenad Prokić, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, Dragoljub Stošić iz Unije slobodnih sindikata i advokat Srđa Popović.

Svetlana Lukić: Peti je oktobar, na današnji dan pre mnogo godina emitovana je prva epizoda serije Leteći cirkus Montija Pajtona. Na današnji dan pre sedam godina desilo se nešto za šta smo mislili da je revolucija, a sada je već jasno da na pitanje – šta se dogodilo tog dana, postoji najmanje tri odgovora. Vi zaokružite onaj za koji mislite da je tačan:

a) revolucija

b) primopredaja vlasti

c) puč

Bojim se da mnogi ne bi znali šta da zaokruže, baš kao što 31 odsto građana Srbije, po rezultatima poslednjeg CESID-ovog istraživanja, kaže da ništa ne razume u vezi sa politikom koja se vodi u ovoj zemlji. Strašna je činjenica da trećina ljudi živi kao u bunilu, u državi čije ciljeve ne shvataju i čiji je gospodari, vidljivi i nevidljivi, surovi i beskrupulozni, ispunjavaju užasom.

Odavno je sećanje na 5. oktobar kod mnogih od nas počelo da izaziva neku vrstu uvrnute nostalgije. Nije to žal za mladom vrbom iz našeg detinjstva, to je žal za nama pod tom vrbom, mladima i punim nade.

Sedam godina posle, za skupštinsku govornicu izlazi Aleksandar Vučić sa transparentom – sigurna kuća za Ratka Mladića. Sedam godina posle, predsednik parlamenta na to ćuti, jer mu poslovnik ne dozvoljava da reaguje. Sedam godina posle, neonacisti i klerofašisti najavljuju marševe, a ministar policije ih zabranjuje sa obrazloženjem da to šteti imidžu zemlje u trenutku kada se rešava status Kosova. Da nema Kosova, to bi verovatno bilo još jedno legitimno izražavanje slobode govora i okupljanja.

Sedam godina posle, radikali predlažu da se u skupštini donese rezolucija kojom se osuđuje blokada Kube od strane Sjedinjenih država i u ozbiljnim novinama se o tome vodi polemika i neki ozbiljni ljudi se izjašnjavaju o ovom idiotskom predlogu. Mi smo sada sa Rusijom postali jedna velika sila i izjašnjavamo se o svetskim problemima starim pola veka. Zašto ne glasaju za rezoluciju kojom se osuđuje nasilje u Burmi nad budističkim sveštenicima? Da li zato što sa burmanskim diktatorima već decenijama tako lepo trgujemo prodajući im haubice? Što ne glasaju za rezoluciju kojom se osuđuju kineske vlasti koje svake godine izvrše nekoliko hiljada smrtnih kazni? Evo, 10. oktobra je Dan borbe protiv smrtne kazne, pa neka u to ime usvoje rezoluciju protiv kineske vlade. Tako bi naša vlast po ko zna koji put dokazala svoju privrženost ljudskim pravima koja su, kada malo bolje razmislite, izmišljena pre nekoliko hiljada godina u republici Srbiji.

Ombudsman Saša Janković priznao nam je da ne može ništa onim dilberima, odbornicima iz Knića, koji su razrešili predsednicu skupštine opštine, jer se usudila da ode na porodiljsko bolovanje. Kada ombudsman još uvek nema kancelariju, nema budžet, nema stručne službe, teško da se šta drugo, osim njegove nemoći, i moglo očekivati. Pa ni ovi što vladaju nisu blesavi, tako su povereniku za informacije, Rodoljubu Šabiću, dali sobu i telefon, pa vidi kako im je uzvratio. Mi živimo u zemlji u kojoj izbor glasi – ombudsman ili ministar za Kosovo i Metohiju. Ombudsman dakle nema nikoga u stručnoj službi, ali zato Slobodan Samardžić, ministar za virtuelni deo Srbije, po sistematizaciji ima pravo na 180 zaposlenih. I tako dalje, mogu da nabrajam do sutra. Moj junak, Foks Molder, bi rekao – loviš čudovište mrežom za leptire.

U Novom Sadu je bila promocija Peščanika, govorili su Miljenko Dereta, Nenad Prokić i Biljana Srbljanović.

Biljana Srbljanović: Normalno je da u sredini u kojoj se ubije čovek reformator da bi se došlo na vlast, ljudi marširaju sa kukastim krstovima – to ide jedno za drugim. Zato su ga oni i ubili. A mi treba da pokažemo kako su oni to izveli i kako im čak i ona druga strana te vlasti, koja bi trebalo da bude modernija, liberalnija, prećutkivanjem i saradnjom daje apsolutni legitimitet. Juče sam otvorila Kurir, na naslovnoj stranici Ulemek izgovara – Voja nije naš. Kada masovni ubica i zločinac nešto kaže, ja odmah pomislim suprotno. Na prvoj stranici tih novina on objašnjava nešto o svojim prijateljima kriminalcima i divi im se. Na drugoj stranici govore o tome da li se Batić sunčao u solarijumu ili je garav od rođenja, a ispod ministar inostranih poslova objašnjava kako u Ujedinjenim nacijama zastupa naše srpsko pitanje. E, kada to postoji jedno s drugim, onda ne treba da se bavimo ni tim malenim dečkom koji pokušava da glumi ministra inostranih poslova, u smešnom odelu, sa smešnom politikom i smešnim ovlašćenjima, na smešnom engleskom. Niti treba da se bavimo Ulemekom i njegovim kolumnama, nego treba da se bavimo time ko tim ljudima omogućava da rade to što rade. Sve drugo je za mene potpuno beznačajno.

Pre dva dana mi je Ceca dala knjigu Vesne Mališić, koja je napravila intervju sa Đinđićem u periodu od 1. novembra do 1. decembra 2000. Znači, još su u toku bile promene, bila je ona tročlana vlada i tako dalje, i on objašnjava u jednom dugačkom monologu tačan proces dolaska na vlast 5. oktobra. I govori nešto što mi se čini ključnim, da je on te 2000. rekao – neće ovu državu promeniti ni nevladine organizacije, ni mi koji idemo okolo sa svećama, koji trčimo da se bijemo, pa kad nas mlate mi bežimo. Nećemo ništa promeniti mi, sa našim parcijalnim shvatanjem problema, nego tu mora da se nacrta jedan front hrabrih, radikalnih ljudi koji jurišaju na ove koji nam rade o glavi. I kako je bilo tada, 5. oktobra, tako je i sada – ili će oni na nas ili ćemo mi na njih. Mora se jurišati na njih, ali ne parcijalno, nego u glavu, tamo gde je najopasnije. I kada ovaj kaže – nije Voja naš, treba im odgovoriti – ne, Voja je vaš. Tu treba udarati.

Nenad Prokić: Obraz, Dveri, to nisu autentični pokreti. Oni nisu nastali iz nekih ideja, već čistom instrumentalizacijom od strane ove vlasti, koja je u kolapsu, zajedno sa politikom koja je nastala na temi Kosova. Sa odlaskom Kosova ta politika očekuje svoj kraj i boji ga se. I nama je izgleda suđeno da budemo poslednji, to je Dejan Jović dobro rekao u emisiji – postkomunistička i postnacionalistička tranzicija jedino kod nas nije završena. Kod nas niko nije izdao ideju Miloševića. Radikali nisu uradili ono što je Sanader učinio u Hrvatskoj. Mirko Đorđević mi je rekao, pa verujem, da je poslednja veštica u Evropi spaljena pod Karađorđem. Prema tome, mi ćemo poslednji da prođemo postnacionalističku i postkomunističku tranziciju i to se upravo sada najavljuje preko tih ultimativnih sredstava, uprkos tome što su oni svesni da je to poslednje sredstvo koje može da se iskoristi. Ko priziva fašizam, to mu je poslednje prizivanje.

Pre neki dan je u Novom Sadu igrala predstava Jirgena Goša iz Nemačke, Magbet. To je komad pokojnoga Šekspira, koji govori o tome kako se na vlast dolazi ubistvom i on zbog toga ima posebno značenje u Srbiji. U Nemačkoj čitanje tog komada nije toliko važno kao što je ovde. To je predstava puna krvi i govana i naši ljudi sa nje izlaze. Jadna je zemlja koja se boji da se prepozna u ovoj predstavi. Jauci paraju nebo, a niko ništa da učini – to su Šekspirove reči pred kraj ovog komada. Dakle, zašto ljudi izlaze sa predstave koja podseća na srpsku vlast, koja se maže govnima, trpa sopstvena jaja u dupe – jer tako glume ti ljudi, oni tako glume, ko je gledao video je ogroman komad džigerice koji se tamo rastrže. Oni su sve vreme goli i prvi put sam video golotinju koja ima svoje opravdanje u teatarskom smislu. A kada glume žene, oni muški pribor podviju ispod butina tako da on viri pozadi. E, tako su oni izgledali kada su potpisivali u Kumanovu onaj potpis. A sada su frajeri i preko Obraza i Dveri su isukali te svoje neupotrebljive organe znajući da je to možda poslednji put. Ne govorim baš stalno ovako, ali predstava je takva, pa onda govorim na taj način. Tu se vidi metamorfoza zla i publika izlazi, jer, doduše, može to da podnese u životu, ali ne može da ga podnese na sceni. E, dokle god ne budu mogli to da podnesu na sceni, a podnose ga u životu, dotle u ovom društvu neće biti završena postkomunistička i postnacionalistička tranzicija.

Ideje o tome nedostaju takođe i urednicima novina, pa u pet novina istoga dana izađu napadi na Čedomira Jovanovića. To znači da ti urednici koji nemaju ideju, dobijaju ideju iz jednog centra, iz istog onog centra iz kojeg se šalje direktiva ovim jadnim ljudima koji izigravaju neke fašiste, a ne znaju ni šta to znači.

Miljenko Dereta: Mislim da je jako opasno verovati da oni to ne rade iz ubeđenja, da oni to rade samo kao instrumentalizovani ljudi. Imao sam to zadovoljstvo da razgovaram u televizijskoj emisiji sa Markom Jakšićem i on zaista misli to što govori. Ne znam šta je strašnije – da ne misli to što govori ili da misli to što govori. Ali oni su zaista uvereni u to, oni su spremni da se žrtvuju zato što je žrtva krajnji cilj kojem oni teže. Ne smemo da ih potcenjujemo i da mislimo da je njih moguće promeniti, osim ako ne onako kako je Biljana rekla, nekim jurišem, jer to je jezik koji oni razumeju. Njihova ubeđenja su u tom smislu čvršća od naših, jer su jednostavnija od naših. Mi uživamo u sopstvenim razlikama. Sasvim je sigurno da su oni uvereni u to što rade i da oni to rade sistematski. Ja vas podsećam na to ko je sada ministar obrazovanja, koji je pohvalio versko obrazovanje, iako bi kao ministar morao da čuva građansko, jer nema ko drugi da ga čuva osim ministarstva. Dakle, to je jedan sistematski rad na stvaranju i učvršćivanju te ideologije kod mladih, da bi je oni zastupali, ako je potrebno, i svojim životima. I kada se preti nekim ratom, naravno da oni iz skupštine ne vide sebe u tom ratu, već vide one koje u ovom trenutku obrazuje ovo ministarstvo obrazovanja. Zato je velika stvar to što se Novi Sad ovako mobilisao protiv ove najave. Mi smo se već dogovorili sa nekima od organizatora da ćemo biti ovde 7. oktobra. Pojačanje će doći iz Beograda.

Svetlana Lukić: Juče sam čitala tekstove u Politici o napretku Rusije: na prvoj strani, na trećoj strani, na petoj strani…

glas iz publike: A što vam smeta Rusija?

Biljana Srbljanović: Da vam kažem, meni ne smeta Rusija, ali mi živimo u Srbiji i Putin nije predsednik ove države i ruska duma nije čak ni za vreme Tita vladala ovom zemljom, pa neće, vala, da počne ni sada.

Nenad Prokić: Danas je bilo usaglašavanje u parlamentu i kao 34. tačka dnevnog reda je usvojeno, i sa kvorumom Demokratske stranke, da će se raspravljati o traženju prekida blokade Kube od strane Amerikanaca. 50 godina traje ta blokada, a oni su se sada setili. Dakle, raspravljaćemo o tome u parlamentu i sasvim sigurno ćemo, sa Demokratskom strankom, tražiti da se ukine blokada Kube.

Biljana Srbljanović: Kada Demokratska stranka lupi šakom o sto, ima Buš da deblokira Kubu sto posto, nema govora. Mislim da Demokratska stranka… Srbije, dobro, zato sam i napravila ovu grešku, jer se to preliva jedno u drugo. Čini mi se da dok ovi ljudi vode tu stranku, ona će samo sve više i više da tone. Nju vode neodlučni ljudi, odlučni samo u tome da znaju u čemu se slažu sa svojim koalicionim partnerom. Sve drugo oni ne znaju. S druge strane, Demokratska stranka Srbije – ni manje stranke ni više gladi za pozicijama, za upravnim odborima. Oni ne puštaju velika preduzeća. Sto javnih preduzeća puta pet članova upravnih odbora, pa to su ogromne plate, privilegije. To su, ljudi, odluke koje se donose u Srbiji, a ne Kosovo, Putin, Rusija i tako dalje. Oni se međusobno tale i dele i sve zavisi samo od količine lukrativnih mesta, na kojima može nešto legalno ili paralegalno da se zaradi. Od toga će zavisiti kada će Demokratska stranka lupiti šakom o sto.

Da se ne zavaravamo, ta stranka nikada nije bila Građanski savez, ali je postojao minimum konsenzusa njihovih birača, i oni i dalje misle da glasaju za to, a to je da je to jedna proevropska, proreformska stranka. Oni su glasali za tog nepopularnog Đinđića, stajali mu iza odra, plakali mu na sahrani i nisu verovali da će ljudi koji su govorili da je on zlikovac, narkodiler i kriminalac sada sedeti u vladi sa njegovim naslednicima. To je sramota za tu stranku i sramota za milion ljudi koji su na ulici pratili tog čoveka, ubijenog. Ljudi koji smatraju da im ipak nekako nije do kraja jasna uloga toga Đinđića, da li su to baš bile reforme ili ne, vode Demokratsku stranku i nominalno su zauzeli neka vrlo zanimljiva ministarstva. Mene zanima, na primer, sad sam se uhvatila za tog ministra spoljnih poslova, da li je Vuk Jeremić razgovarao sa svojim ambasadorom Maršićaninom, da ga pita za saznanja koja je Maršićanin iznosio pre nepune dve godine o tome kako je Zoran Đinđić narkodiler i kriminalac. Da li njegov ambasador zastupa tu vrstu teorija u svojim kontaktima u Švajcarskoj, da li on uopšte ima kontakte, da li je trezan i šta se sa njim događa? Da li su ambasadorska mesta potpuno prebrisana, jer bez obzira što je konstituisana vlada, mi i dalje nemamo ambasadore. To znači da se ovde diplomatija vodi nekim drugim putevima. U ovoj zemlji se sve vodi nekim drugim putevima, pa mene zanima da mi se objasni koji su to putevi. Ako se tako radi na spoljnopolitičkom planu, zašto bih verovala da se tako ne radi u pravosuđu. DS vodi glavnu reč u toj oblasti i ja ne znam zašto bi oni lupali šakom o sto, kada im negde u dubini duše taj Zoran nije baš do kraja jasan, a i držao ih je na ledu. Što bi oni lupali šakom o sto, kada im je ovo prvi put da su ustali sa rezervne klupe i pojavili se pred svetom.

Miljenko Dereta: Imao sam to zadovoljstvo da pre dva dana boravim na kratko u Crnoj Gori i razgovarao sam o Rusima sa Crnogorcima. Vi se sećate čuvene crnogorske izreke – nas i Rusa 300 miliona. Sada oni jako kritički govore o Rusima koji su kupili celu Crnu Goru. Oni su od Crne Gore napravili jednu zemlju dembeliju u kojoj su se ljudi obogatili preko noći prodajući dedovinu, kako oni kažu, i koji sada za te pare kupuju stanove ovde u Novom Sadu i u Beogradu. Cene stanova su ovde skočile zato što su Rusi došli u Crnu Goru.

Demokratska stranka je u vrlo neugodnoj situaciji. Naime, oni se bore za vlast. Šta bi oni imali da ne učestvuju u ovoj vlasti? Oni su još uvek manjina, čak ni sa LDP-om ne mogu da formiraju vladu. Dakle, šta bi oni mogli da rade kao opozicija, kada su, kao što nam je pokazano one čuvene noći sa radikalima, ovi spremni i na to. Srećom po nas, radikali nisu bili do kraja spremni da poštuju ustav i zakone, pa nisu ostali na vlasti, nego su se, verovatno uz dobru pogodbu, sa nje povukli. Kao i uvek pokušaću da odbranim jednu političku odluku. Ulaskom u ovakvu koaliciju vi procenjujete da ima šanse da nešto promenite u ovoj vladi. Alternativa je da se držite principa, kao što se Građanski savez od samog svog osnivanja držao svojih principa i porastao sa jedan na dva odsto podrške, dakle zastupajući ideje koje u Srbiji zahtevaju vreme da bi zaživele. I činjenica da vas ovde ima toliko večeras i činjenica da se sprema marš protiv događaja najavljenih za nedelju pokazuje da se podiže glas javnosti. I to se podiže ne kada se to dogodilo, nego pre nego što se dogodilo. To je jako važno. Kao što je činjenica da zahvaljujući jednom delu vlade Evropska unija menja svoj odnos prema našem uključivanju. Neki pomaci se postižu i mislim da je najveći izazov za Koštunicu i njegovu vlast bio taj što je onaj Đelić, kakav god da je, svrdlao i oni su odjednom pomislili – pa ovaj će da nas uvede u Evropu, brzo izmisli NATO državu, napadni ga i spreči u tome. I mislim da se sada u vladi vodi velika bitka oko toga kako sprečiti da ovaj deo vlade pod kontrolom Demokratske stranke nešto uradi po pitanju evropskih integracija.

A sličnosti između Rusije i Srbije su velike. Danas je Putin najavio da ne isključuje mogućnost da postane predsednik vlade. To smo već imali – bio sam predsednik države, a sada ću biti premijer. Putin se ugleda na našeg Voju i mislim da će se i Rusiji dogoditi ono što se dogodilo nama.

Nenad Prokić: Trenutno ne postoji ništa besmislenije nego biti član Demokratske stranke. Ja sam nedavno bio u jednoj emisiji gde sam od svih koje sam napao najviše napao njih. I uđem ujutru u parlament i oni mi kažu – bilo je super, kažem – je l’ me zafrkavate, kaže – ma ne, bilo je odlično. Pa kako možeš to da mi kažeš, kada sam tebe napao. Ne, ne, bilo je super. Dakle, oni su u jednoj potpuno šizofrenoj situaciji i to prilično bedno izgleda. Koštunica se jako boji radikala. On nema boljeg predsednika od Tadića, jer će ovaj sve da radi, samo da ostane predsednik.

Biljana Srbljanović: Ja sam htela da kažem jednu stvar. Ja sam u toj šizofrenoj situaciji. Kada pratiš to jedno krilo vlade koja gura ka evropskim integracijama, ti vidiš da ljudi iz tog istog krila kažu – o pripadnosti NATO odlučiće narod na referendumu. Ja sam protiv ulaska Srbije u NATO, ja lično, Biljana Srbljanović, dramski pisac. Srećom, mene niko ništa ne pita, srećom po Srbiju, te Srbi, uđite u NATO ako mislite da spasite živu glavu. Ja to jednostavno ne mogu iz svojih najdubljih uverenja da opravdam, niti da zagovaram, ali se nadam da me Srbija neće poslušati. I to ne zbog toga što je NATO bombardovao Srbiju, nego zbog toga što je NATO bombardovao bilo koga, što je to jedna vojna organizacija koja je direktno pod vlašću jedne vlade, koja mi se nikako ne dopada ovog trenutka. I to što imam da zamerim Putinu, imam da zamerim u istoj meri i Džordžu Bušu, samo srećom, kada američke kompanije kupuju firme u Srbiji i daj bože da nam se to desi, to je jedna priča, a druga je priča kada to isto reformsko krilo vlade dođe sa međunarodnog sastanka i kaže – direktor Aeroflota je zainteresovan za kupovinu JAT-a. Kao da je on portparol direktora Aeroflota. Šta mene briga za šta je zainteresovan direktor Aeroflota? Tako da oni kao buše, buše, buše, hoće u Evropu, ali s druge strane kažu – narod neka odluči i ako bi još ruski narod mogao da nam odluči, to bi možda bilo i najbolje. Tako da nisam sasvim sigurna u iskrenost, a pogotovo ne u moć tih pojedinaca koji pokušavaju da nas integrišu u NATO.

Je l’ vi shvatate da smo mi bojeva glava između Češke i Slovačke, da se s nama, jednom čitavom državom, sudbinom 8 miliona ljudi, ovde preganjaju kao da smo stvar. Tu pokušava da se pomiri nepomirljivo i mislim da je ta vlada ni riba ni devojka. Ti ljudi koji možda imaju to krilo vlade možda imaju iskrenu misao, iskrenu viziju, ali oni nemaju moć, nemaju vlast i u krajnjem slučaju se kriju iza populizma, a to je – narod će da kaže. Ne daj bože da se ovde narod o bilo čemu više izjašnjava na taj način. Ovo nije da na livadi izvičemo vožda. Mi smo glasali, izabrali smo neke ljude na osnovu njihovog programa i ako je taj rekao da program njegove stranke podrazumeva evropske integracije, nema šta narod dalje da mu kaže, narod mu je jednom rekao. Ako ne bude tako, onda vrati mandat, bajo, idemo na nove izbore, da ti narod malo kaže šta ćeš da radiš.

Miljenko Dereta: Demokratska stranka valjda nikoga nije iznenadila. U jednom trenutku je jedan čovek među njima nametnuo drugačiji ton i mi koji smo mu verovali smo ostali isti, a Demokratska stranka se vratila na ono što je uvek i bila. Za ljude koji to glasaju, to je jedini izbor, jer nisu svi kao što smo mi i nisu svi kao što su radikali. Većina je za tu jednu srednju, nikakvu liniju, na kojoj se oseća sigurno i mirno, u kojoj životari, u kojoj je stekla nešto. Dosta putujem po Srbiji i ljudi mi kažu – moramo ipak biti oprezni, moramo polako, jer sada nešto imamo. E, to je ta Demokratska stranka, to je sredina, to niti smrdi, niti miriše, ali je to nešto što je većinsko opredeljenje jedne u osnovi demokratske Srbije. To što mi imamo velika očekivanja od Demokratske stranke je naš problem, nas koji ne glasamo za nju. Oni koji glasaju za nju, veruju u to. Nažalost, biće potreban bar još jedan ciklus izbora da mi postanemo većina.

Biljana Srbljanović: U principu sam zahvalna što ima ljudi kao što si ti, koji umere, spuste na neku razumnu meru moju ličnu ljutnju, kada sam u stanju da šamaram i levo i desno. Ali moram da kažem nešto. Bez obzira što nisam glasala za Demokratsku stranku, predsednik Tadić, od onog momenta kada je izabran, više nije Demokratska stranka. On je predsednik moje zemlje i on meni odgovara. Ja nisam građanin drugog reda zbog toga što nisam član Demokratske stranke, a ovo je očigledno postala višepartijska država, u smislu da su oni koji su u partijama na vlasti, ali u svakom smislu. Direktori firmi su ljudi iz partija, ljudi dižu kredite preko partijske linije, lizing se obavlja preko partijskih linija. Znači li to da smo mi koji nismo članovi partija građani drugog reda? Znači li to da predsednik države Srbije odgovara samo članovima svoje partije ili sam i ja podjednako građanin kao i onaj koji ima neke koristi od toga što je u Demokratskoj stranci? Ja mislim da jesam i da je on obavezan da meni odgovara na isti način kao i onom tamo. Mislim da je velika greška što se ovde to nikako ne razdvaja. Najočiglednija stvar bi bila da predsednik države podnese ostavku na mesto šefa partije. Ali ovako ne, mi smo višepartijski sistem shvatili tako da ko je u partijama taj nam vlada, a mi ostali – pa bolje da se učlanimo.

Sad gledam unazad, bliži se 5. oktobar, pa se svi sećamo kako je bilo, pa sam spomenula da sad čitam te neke spise i podsećam se 5. oktobra 2000. Mnogo me sramota nešto, mnogo me sramota koliko sam bila glupa i koliko sam smatrala da je mnogo važno i da je strašno veliki otpor što šetam tamo sto dana, mlatim svećama, trčim pred pandurima. Jedina moja povreda iz demonstracija je što sam se jednom ušinula kada sam se iskliznula ispred pandura. Mislim, toliko o tome. Hoću da kažem, nismo ni mi spremni da negde malo pripomognemo, da eventualno uđemo u tu trku izbornu. E, ja mislim da je možda došlo vreme da se totalno uvališ u to, pa da se time baviš ili da se ne baviš. Ako mora da se uđe u stranke, ulazi se u stranke, ako moraš da se stavljaš na liste za kandidate, stavljaš se na liste, uvališ se do kraja. Nema više one pozicije – gledam sa strane, kao ja sam nezavisni intelektualac, pa ću nešto da posmatram. Koga ja tačno posmatram? Meni bi za moju poziciju nezavisnog intelektualca mnogo odgovaralo da se ništa ne promeni, da bih ja imala šta i da posmatram. Pa bolje da sebe samu posmatram i od toga što vidim, verujte mi, mnogo me je sramota.

U šta mi ode 17 godina. Mislim da je došlo vreme da se povuče neka crta, da svi kažemo do koje tačke smo bili spremni da rizikujemo i šta smo stvarno rizikovali i da vidimo kako ta granica može malo da se makne, pa da ideš do kraja. Ili ućuti i idi, digni taj lizing, otplaćuj tamo ratu za kola i ćuti, super ti je, doći će ti Putin, šta te briga što će Aeroflot da kupi JAT, kad i onako nećeš nigde da letiš, em nemaš pare, em nemaš vizu, šta se buniš onda. Prema tome, ili jedno ili drugo.

Miljenko Dereta: Naše biografije su malo različite, ja sam počeo 90-ih u političkoj partiji, u Građanskom savezu, bio tamo 6 godina, pa sa Žarkom Koraćem otišao u SDU i tako dalje. I video sam ograničene mogućnosti političkog delovanja u ovakvoj Srbiji kakva jeste, i prihvatio sam se drugog posla, da kroz podizanje obrazovanja mladih ljudi u učenju demokratije pokušam da pomognem da se stvori jedna društvena baza koja može da održi demokratiju. Ne samo da proizvede 5. oktobar, nego da ga održi, jer to je naš problem. I mi ne slavimo 5. oktobar, mi slavimo 24. septembar, kada smo pobedili na izborima, zato što je za nas jako važno da smo mi u jednom demokratskom, nenasilnom procesu, po pravilima igre koja su bila potpuno nefer, pobedili Miloševića. Ti otporaši, na koje se ti pozivaš, ti koji idu u prvi red da se biju, to je bio Srpski pokret obnove. Nije slučajno da je on marginalizovan, to su Veljini ljudi, to su ljudi koji dolaze s kamenicama na 5. oktobar. Meni je teško da zamislim bilo koga od nas, pa i sebe naravno, kako se bije. Ne zagovaram pasivnost, naprotiv, ali zagovaram jednu realističnu sliku onoga što je moguće u ovom trenutku u Srbiji. Užasno je teško.

Biljana Srbljanović: Ja uopšte ne pozivam ni na kakve demonstracije, revoluciju, to su sve besmislice koje su prošle. I ti si u pravu, ja nikada ne bih zavalila taj kamen, išla bih da vidim i prvi bi me kamen pogodio u glavu i ja bih pala kao prva žrtva revolucije iz čiste gluposti. Ali ja ne govorim o tome, jer to je vreme prošlo, ja govorim o tome da nama dolaze novi izbori i da mi treba da imamo u glavi da se prase ne goji pred Božić. Šta vi mislite, zašto se ja akam s onim ljudima na blogu, šta vi mislite šta meni to treba u Parizu, gde sedim lepo, gledam u Senu, šetam kuče. Akam se sa blogom, jer tamo dolaze desetine hiljada ljudi i ti objašnjavaš, objašnjavaš, pa mic po mic, pa jedan po jedan, nešto se talasa, nešto se menja. To je moj posao, ja ne mogu da idem od vrata do vrata, ali mogu ovako od čoveka do čoveka što sedi kući iza svog kompjutera, mogu tako da skupljam glasove za promene. To je naš posao, tako se pravi revolucija, o toj revoluciji ja govorim. Moja kamenica u glavu je da pišem blog jednom nedeljno. Gnjavi ljude, gnjavi, pitaj – kolika ti je plata, jesi li siguran da si dobro razmislio kako ćeš da glasaš. Nama dolaze izbori, nama su važni gradovi. Setite se, molim vas, da su promene u Srbiji pod Miloševićem počele od gradova, i to ne od Beograda, nego od ostalih gradova, koji su vadili kestenje iz vatre za Beograd. Prema tome, to treba da radimo, o tome vam govorim, nema tu – gadim se, nema – nije to za mene. Ljudi mi kažu – šta te briga, je l’ ti dosadno u Parizu, pa ti si pisac, to je ispod tvog nivoa. To su moji sugrađani, zašto ja to ne bih radila, zašto ja ne bih zasukala rukave i uradila nešto za svoju državu? Šta mogu da uradim – da ispiram mozak ljudima, da ponavljam dok svi ne poludimo, pa na kraju neka se promeni 5, 10 odsto, ali menja se, vi vidite da se to menja. Eto, to je neka stvar koju svi treba da radimo, svako u svom domenu.

Kad su one došle na ideju da se na osnovu knjige Nezavršen proces Srđe Popovića radi taj film, mnogo sam se obradovala, a plus kada su me pozvale da se uključim u taj rad, mnogo sam bila ponosna. Paralelno sa radom na scenariju pišem knjigu o tom iskustvu: zašto sam se uključila u to, na šta nalećem, sa svojim demonima da se izborim i da sebi ostavim nekakav dokument, kao neku vrstu dnevnika šta sam sve razmišljala, u kakvim zabludama sam bila. Globalno mogu da kažem da smo svi od trenutka kada je ubijen Đinđić shvatili šta smo izgubili, a da u ono vreme dok je on nama vladao, ono kratko vreme, nismo znali šta imamo i da smo se mnogo ogrešili o to. Ja prva moram to da priznam i čitam sada te materijale, prolazim kroz neku ličnu katarzu, kažem – pa čekaj, ti si to pročitala u Kuriru, čoveče. Meni je to u mali mozak neko ubacio – reformator, proevropski, da, ali Cane, Mane, ovo, ono. Ljudi, ne umem mnogo stvari da radim u životu, ali umem da učim i da čitam. Ja sistematično prilazim ovome, čitam sve, iščitaću, ja vam dajem reč, sve te hiljade strana novinskih isečaka, zapisnika sa procesa, 10.000 strana ima samo zapisnika sa procesa, svih dokumenata, knjiga, apsolutno svih dokumenata koja mi dođu do ruke, koja osvetljavaju veliku ulogu Zorana Đinđića, premijera, u našim životima. Ja vam dajem reč da ću to iščitati da bih isterala svoje demone i da bih se oprala pred sobom za ono u šta sam sumnjala. I mislim da smo svi mi u nekom delu pali kao žrtve jedne stravične propagandne mašine zaboravljajući jednu ključnu stvar, da je taj čovek bio premijer, da je ubijen zato što je bio premijer i zato što je radio nešto dobro za nas, i da je naša obaveza da damo svoj sekund vremena, pola evra, šta god, da doprinesemo da to ruglo koje stoji kao živa rana Srbije na neki način počne polako da zarasta.

I zato vas pozivam, čime možete da pomognete, super je da pomognete, ali zbog vas. Taj jedan evro po glavi slušaoca, taj materijal koji imaš, dajte ahrive ako imate, dajte kasete, šta god ko da ima, bilo šta što misli da je važno neka da. Ja vam dajem reč da ću sve pročitati i da ću sve uzeti u obzir, ako ništa drugo barem neće biti niti jedne tačke, koja će ostati zamućena, od sad pa zauvek.

Svetlana Lukić: Slušali ste Miljenka Deretu, Nenada Prokića i Biljanu Srbljanović koji su govorili na promociji Peščanika u ponedeljak u Novom Sadu. A juče je u Beogradu sahranjen naš stalni sagovornik i naš prijatelj, Dragoljub Stošić. Dragoljub je bio predsednik Unije slobodnih sindikata, vođa sindikalnih štrajkova vozača GSP-a pod Miloševićem, žestok kritičar dvojice gradonačelnika, Nebojše Čovića i Nenada Bogdanovića. Dragoljub je bio domaćin Čuvara vatre, on je obukao majicu sa Đinđićevim likom i otišao pred specijalni sud kada su se pred tim sudom pojavili oni momci sa slikom vuka Crvenih beretki na svojim majicama. Prebijan i hapšen pod Miloševićem, Dragoljub je 5. oktobar dočekao u zatvoru, pa ipak, kada je umro, gnevan i brz, shvatili smo da taj 5. oktobar, koji izgleda nije bio nikakva revolucija, koji nam je komad po komad oduzet bez ostatka za ovih sedam godina – ipak ima nešto što mu niko ne može oduzeti – svog neznanog junaka kojem mi znamo ime – Dragoljub Stošić. Neznani junak koji je pao u borbi za našu izgubljenu stvar.

Dragoljub Stošić: Kao da ste u ludnici na otvorenom, kao da je ovo Čehovljev Paviljon 6 i mi tu nešto teturamo, tumaramo po mraku, sudaramo se, sluđeni, bez neke nade. Ja sam se 1999. godine zalagao za protektorat, nema potrebe da menjam svoje mišljenje. Ja se ne slažem sa tom pričom da treba radikale pustiti, pa kao, onda će sve biti jasno. Pa nemamo mi više mogućnosti, nema više ni energije, ni vremena. Prosto smo toliko ubijeni u pojam, toliko smo osiromašeni. Pa zar već nemamo to, šta oni još mogu da urade? Zašto se ne uzme taj podatak koji je tu skoro objavljen, ali je prošao gotovo nezapaženo, da 70 odsto anketiranih studenata nikada nigde nije bilo izvan granica Srbije. Ja sam pre neki dan bio u Hrvatskoj i trebalo mi je nedelju dana da se oporavim, samo kada su njihovi putevi u pitanju. A oni su na najnižoj lestvici od tog normalnog sveta. Pa gde smo onda mi?

Zoran Đinđić je jednom rekao – ovde čim se umiješ, odmah si sumnjiv. To je stvarno tačno i mi dok ležimo u blatu imamo dva izbora – da ustanemo iz tog blata ili da one malobrojne koji još ne leže, nego stoje u tom blatu, povučemo u to blato. To mi liči na ovo da se mi dodatno angažujemo da se ovde sudi za ratne zločine. Umesto da ustanemo iz tog blata, da to malo energije što još imamo upotrebimo na ustajanje, mi i to malo energije upotrebljavamo na uvlačenje onih malobrojnih koji još stoje, koji još nisu legli u to blato. I kada svi budemo kao svinje i kada svi budemo groktali i kada ovo bude jedno veliko korito u kojem ćemo da lapćemo one pomije, onda ćemo valjda svi da budemo srećni, neće nam ništa drugo trebati. Kada sam u gradskom saobraćajnom krenuo sa idejom da se napravi jedan sindikat, počeo sam time što sam razgovarao sa ljudima da li je njima palo na pamet da bi oni možda trebalo da imaju drugi par cipela, pošto taj jedan, sa izlizanim i iskrivljenim petama, izgužvan, prljav, ne bi trebao da im bude dovoljan. Ili da ih podsetim na instituciju nedeljnog ručka sa porodicom u kafani. Mi smo taj neki naš standard, taj neki pristup životu, nekom elementarnom, toliko snizili, toliko smo postali ljudi bez potreba da im zaista olakšavamo posao. Ili je možda to što nam rade sve ove godine dovelo do toga, svejedno šta je, ali to mora da prestane. I taj težak posao suočavanja sa tim unesrećenim ljudima koji imaju strašne dezorijentacije i ograničenja koja su im sve ove godine stvarana u glavama, to mora da se raščisti ili za nas nema nade.

Ja sam se u Demokratsku stranku učlanio 1996. iz dva razloga, jedan je bio važniji, taj da se prkosi režimu Slobodana Miloševića, i drugi je bio taj što sam verovao Zoranu Đinđiću. Znači, imao sam ta dva razloga, kažem, ovaj oko prkosa i tog mog shvatanja da je otpor prema Slobodanu Miloševiću preduslov za sve drugo – iz istih razloga sam se učlanio i u Otpor. Ali što se tiče Demokratske stranke sada, moram da kažem da sam doživeo razočarenje. Ona iz više razloga ne liči na sebe, a najviše tome doprinosi taj tragični razlog da su ubili Zorana. Pre neko veče, neko od onih mlađih članova Demokratske stranke, kada su došli da daju podršku Čedi Jovanoviću u opštinskom odboru na Novom Beogradu, dodao je na tabli na kojoj piše Demokratska stranka – Srbije. I mislim da je to ozbiljna opomena Demokratskoj stranci. Ako hoćete da idem do kraja, to je vrhunska uvreda za Demokratsku stranku da je uporede sa Demokratskom strankom Srbije. Da li je Boris Tadić shvatio da ta kohabitacija dugoročno gledano nije zdrava, pa ni po njegovo zdravlje između ostalog? Ja bih voleo da jeste, ali ne bih smeo da stavim ruku u vatru za to. I Čeda Jovanović, bez obzira da li je taj dečko prerano došao na mesto na kome se nalazio, on zaista ima jedan politički nerv koji je teško sporiti i strašno brzo misli. On govori stvari koje ja u devedeset i ne znam koliko procenata potpisujem, sasvim mi odgovara sve to što priča. Da li je on malo nadobudan, da li je izdržao teret slave koja mu se dogodila, to je druga priča, ali Čedomir Jovanović je jedan od dvojice ljudi koji su isporučili Slobodana Miloševića. Jednog od njih su ubili, a ovog drugog pokušavamo da se oslobodimo. Da nema ničeg drugog u biografiji Čedomira Jovanovića, to bi trebao da bude razlog o kojem bi morali da vodimo računa kada činimo ustupke Kuriru ili ne znam ni ja kojoj tamo opciji koja se eksponira preko Kurira, i dopuštamo da se na taj način navodno Demokratska stranka pročišćava.

Ne mogu da razumem, ne mogu da shvatim da jedan Branislav Čanak, predsednik UGS Nezavisnost, kaže da su protiv ovog zakona o radu zlonamerni investitori i ljudi koji su nam namenili ulogu kolonije. Pa ne mogu da verujem, stvarno. Pa ja bih bio presrećan, i ako je to izdaja, onda ja jesam izdajnik, da mi zaista postanemo kolonija tipa Južne Koreje, da dođemo do tog nivoa kao kolonija da možemo da organizujemo olimpijske igre. Zaista sanjam o tome da ovde dođu neke velike svetske korporacije, multinacionalne kompanije koje će ovde da ulože mnogo sredstava, pa da im bude stalo do toga što su uložili, a da onda mi organizujemo sindikate i podignemo našu svest na nivo da kažemo – e, sad mi mislimo da smo izrabljivani, jer imamo 3.000 dolara platu, a hoćemo da imamo pet. Ali za to je potrebno da oni ovde dođu, a ne da ih na ovaj način sprečavamo da uopšte dođu, jer će oni da nas izrabljuju, Bože, a sada smo srećni i tu našu sreću ne damo da nam neko muti.

Ovi ako budu isporučili Mladića, mi možemo da se pakujemo i može biti da sam ja negde u podsvesti i zbog toga čekao Batića ispred zatvora da ga pozdravim, jer u Srbiji je običaj da ideš na slave, ideš na svadbe, ideš na ispraćaje, da zadužiš onog domaćina da dođe tebi. Pošto nas to sve čeka, ja bih voleo da me sačekaju, da ne izađem baš onako sam. Mislim, ne šalim se. Živiš negde gde se veruje na reč advokatu Mirjane Marković da će ona da se pojavi tamo gde je budu zvali, a Batić je držan u zatvoru zato što će da pobegne. Šta reći o pravosuđu čijeg ministra uopšte ne doživljavam kao da govori – on, što se mene tiče, sikće, prosto me čovek plaši. One njegove oči ga odaju, on je meni najopasniji od cele te ekipe, iako je to naravno varka, jer sigurno je da je to Koštunica. Sigurno da je to on, jer on ih tu sve drži, sa onim njegovim unezverenim pogledom. Prosto kada ga vidi onako unezverenog, pomislio bi čovek da je on tu slučajno, da je ušao u neku prostoriju u kojoj je jedina slobodna stolica bila stolica predsednika vlade i on je čovek tu seo. Čoveče, on je otišao u ono selo poplavljeno gde Velja Ilić gradi kuće. I to su proglasili najvećim gradilištem u Srbiji. Pa to malo veća moba, dva sela da se skupe, da se ljudi dogovore i da pomognu jedni drugima – isto bi uradili i pretpostavljam za kraće vreme. To je Srbija pet godina posle 5. oktobra.

Treba ljudima reći – znate šta, toliko smo grešili da nas je sramota, izvinite što nismo napravili lustraciju, izvinite što smo zaboravili da su čuvari vatre u ovom gradu šetali godinu i nešto dana. Ali ja se odlično sećam, jer ja sam svakih 45 dana išao u policiju da im legalizujem tu šetnju, da imaju pravo da šetaju, da ih ne bi tukli. Ti ljudi su tamo skandirali – Maki, Otpor, u ono vreme, čoveče, bilo je viša marica povremeno i policajaca nego njih u onoj šetnji, bilo ih je nekad tako između 50 i 200, ali šetali su 360 i nešto dana svaki dan. Ti ljudi su zaboravljeni, ti ljudi nisu pozvani kada je pravljen onaj koktel u skupštini grada posle promena 5. oktobra, a tamo je bilo i profesora univerziteta. Znači, da se izvinemo svi zajedno, svi ćemo da se izvinemo jedni drugim što smo izdali jedni druge, za sve što nismo razumeli, stvarno je vreme. Ne mora Batić ponovo da bude ministar pravde, ali neka on i Čeda i Vesna i Nataša Mićić i onaj prepametni Nikola Samardžić, svi treba da budu tu i da probamo još jednom. A šta drugo da radimo, šta ćemo sad da radimo, da se predamo, šta? Pa ne mogu da umrem mirno sa pomišlju da mi dete stoji pred nekom ambasadom zato što je skupio neku kintu da ode u Mađarsku, pa ne može drugačije nego da dobije vizu da bi otišao u Mađarsku. Pa je li to pomisao s kojim čovek treba da se pomiri? Ja stvarno mislim da nije. Ja bar ne mogu s tim da se pomirim.

Imamo sada izbore koji će da izmešaju iste karte. Imaćeš tri Tadića i dve Koštunice, do sad si imao tri Koštunice i dva Tadića, i to će valjda da bude ta promena. Možda bi najbolje bilo da imamo četiri Nikolića, da imamo kvartet Nikolića i da se onda propadne jednom za svagda, jer bismo sa njima u sledećem mandatu verovatno mnogo brže propadali nego što ćemo propasti s ovima. Ovo je agonija kojoj nema kraja, koliko vidim. Stalno nam izmišljaju nekakva pitanja svih pitanja, nekakve nacionalne interese, neke specijalne situacije, osetljiva vremena. Nikako da dođe na red kako se lečimo, kako se školujemo, u kakvim uslovima radimo, kakve plate primamo, to nikako da budu osetljiva pitanja. Te životne, svakodnevne stvari od kojih nam ovaj jedan jedini život na kraju krajeva i zavisi guraju u stranu i daje se prioritet stvarima koje u stvari nisu pitanja, nego su izgovori. I to traje. Živiš u zemlji u kojoj ti recimo predsednik najvećeg sindikata u zemlji vozi službeni auto koji mu je dao najveći tajkun u zemlji, koji uzgred ne dozvoljava sindikalno organizovanje u svojoj Delti. I opet ćemo tamo u martu da čekamo one koji su ga najviše mrzeli da polože vence na spomen ploču Zoranu Đinđiću, pa ćemo onda i mi kao nešto da dođemo tamo, da žalimo i sebe i njega.

Treba da raskrstimo sa Miloševićevom baštinom, ali da li iko normalan veruje da nas na to poziva i da je u tom poslu učestvovao Ivica Dačić i Milorad Vučelić i Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj? I stvarno, da li je moguće da neko ko je sledio Zorana Đinđića sada na poziv, u isto vreme Vojislava Šešelja i Borisa Tadića i Milorada Vučelića i Vojislava Koštunice, treba da ode da uradi nešto na šta ga oni pozivaju? To je potpuno ludilo, to je let iznad kukavičjeg gnezda. Ne zna čovek stvarno šta više da kaže, jer ovo prođe, ostarismo. Pogledam sebe, vidim da sam više ostario nadajući se, a živim sve gore. Ja ne mogu da verujem da je neko zaista verovao da će zbog preambule u ustavu sačuvati srpsku kolevku. Za njihovu informaciju, srpska kolevka je premeštena u Guču. Stvarno beščašću nema kraja. Evo šest godina posle tog 5. oktobra, ako budemo ponovo imali tih nekih pet minuta, ne bismo smeli da napravimo grešku koju smo napravili 5. oktobra. Bolje reći, na noć između 5. i 6. oktobra.

Sada dok sam dolazio ovamo, idem po ovom lepom danu i gledam taj narod, kojem se događa donošenje ustavnog zakona. Na licima ljudi ti vidiš da se ništa ne događa, to nikoga ne interesuje. Sve više mislim da to nije apatija, sve više sam ubeđen da narod u stvari prezire ovu vlast, od prvog do poslednjeg. Ja očekujem od Tomislava Nikolića da je lud, očekujem da će da zarati sa čitavim svetom izgovarajući se da poštuje ustav, ne očekujem ništa ni od Koštunice, ali od Borisa Tadića očekujem. Ipak je to opcija kojoj sam i ja kao pojedinac prilično toga dao zalažući se za nešto što je ta Demokratska stranka nekad predstavljala. On se zaista ovog trenutka ponaša kao korumpirani kriminalizovani stečajni upravnik u nekoj firmi kojoj hoće da snizi cenu, da bi je neki njegov prijatelj tajkun, u ovom slučaju verovatno Koštunica, kupio. Tako nam izgleda Demokratska stranka.

I sad ti nekakvo skladište tamo, iz kojih god razloga, eksplodira. Pojavi se tamo neki zvaničnik i kaže – mi ćemo pomoći koliko možemo. Pa čoveče, šta ti to pričaš? Kako misliš – pomoći ćeš koliko možeš? Taj narod živi bez plata ili sa tim platama koje ima ne može ništa da uradi, ne može da plati telefonski račun, ne može ništa da uradi. I sad mu država osobno, pošto mu je nanela štetu, unesrećila ljude, kaže – pomoći ćemo koliko možemo. Ma nije valjda. I ništa. Pa šta treba ovde da se desi da neko izađe i kaže – alo bre, pa dosta, stvarno dosta jednom. Neko ovde nekoga bolje poznaje nego on sebe i to nema kraja, ne možeš da pratiš, toliko kulja ta prljavština i to vređanje i cela ta kanalizacija, mislim, ne znam koji je profil te cevi, ali prosto smo potopljeni. Probudiš se i kao da nisi ni legao da spavaš, potpuno isto stalno. Ne znam, imamo predvečerje izbora, nešto se nadamo biće bolje, nešto ćemo promeniti. Nećemo ništa promeniti, jer nemamo šta da promenimo, ponuda će biti ista. Nije otvorena nova prodavnica, imamo bakalnicu na ćošku i tu robu ćemo opet kupiti sa nadom da kad otvorimo kutiju u njoj neće biti ništa plesnivo i nikakvo užeglo ulje, nego kao biće nešto drugačije. Neće.

U jutarnjem programu devedesetdvojke neko je poslao tu poruku, voleo bih da ga upoznam, isto kao što sam voleo da upoznam onog čoveka koji je držao Zoranovu sliku tamo na Tamnavi kada je Koštunica bio u poseti. Poruka glasi – 15 godina je od 9. marta, 6 godina od 5. oktobra, 3 godine od kako su ubili Zorana Đinđića, ej, ljudi, u pomoć. Stvarno, u pomoć.

Mi smo potpuno zaboravili kako je izgledalo kada su ono smenili Zorana sa mesta gradonačelnika i kada smo krenuli u neku protesnu šetnju. Krenemo onde pored Kalemegdana, niz Tadeuša Košćuškog, čoveče, kada su istrčali iz onog parka kalemegdanskog. Dotle je bilo znaš, bili su neki kordoni, pa si bio oprezan, možeš da očekuješ, a ono je bilo kao da su nas čekali u zasedi. To je tako prštalo, tako su padale one devojke na štiklama, juri te neki divljak u čizmama, čoveče. Poče šutiranje, one njihove torbice se prosipaju, padaju ona deca, vrište. Od onda mrzim interfon, jer većina ulaza u onim poprečnim ulicama ima interfon, ne možeš da uđeš ni u jedan, nemaš gde da se sakriješ, čoveče. Ja nažalost taj 5. oktobar nisam dočekao na ulici, nisam ga dočekao ispred skupštine, zato što sam bio uhapšen 3. oktobra, pa sam 6. pušten. Taj deo nisam video, ne mogu da prežalim, ja bih ako ni zbog čega drugog voleo da se 5. oktobar desi ponovo da mogu da budem tamo. Zamisli posle tolikih godina ti ne vidiš to, mislim, nego sediš tamo u nekoj ćeliji, pa da se ubiješ, čoveče, zamisli to. Ali to što kažeš da neki nisu dobili dovoljno batina, ima najmanje dve stvari koje se nama nisu desile, a ja se bojim da će zbog neke kosmičke pravde koja je prosto neizbežna to da nam se desi: nisu nam uzvraćene batine koje smo nekima oko nas zadali, to je jedno, a drugo, zbog onih koji nisu dobili batine 5. oktobra, jer nije sprovedena lustracija, zovi to kako hoćeš, batine, lustracija, nije bitno, dobiće batine ovi što je nisu sproveli. Ja se bojim da će nas ta kazna stići, suviše smo zla naneli direktno. Ne mogu ja da kažem sada – ja u tome nisam učestvovao, ja sam bio protiv toga. Pa mislim, ili ja nisam bio dovoljno protiv toga ili nas nije bilo dovoljno koji smo bili protiv toga. Stvarno se iskreno bojim i na svu sreću, ako je to sreća, nećemo naneti zlo drugima, neće nam to više dozvoliti, to će se desiti ovde među nama. Ako se desi ovde među nama, kakvi smo, mislim, ne znam. Stvarno sad počinjem onako da se uživljavam u to, pa mi se ne dopada nimalo.

Svetlana Lukić: Ni sedam godina posle, mi ne znamo šta se desilo 5. oktobra. Evo šta misli da se desilo Srđa Popović.

Srđa Popović: Za građanina postoji nešto zbunjujuće u tom događaju, koji jeste jedan dvosmisleni događaj. Da li je to bila revolucija, smena vlasti, puč, šta je to bilo i šta je tu poraženo. Uzrok tome vidim pre svega u ambivalentnosti Miloševićevog režima, jer je on bio dvoglav. U tim raznim republikama jugoslovenskim zauzeti su različiti odnosi prema padu berlinskog zida, prema globalnom kolapsu komunizma. I ja se sećam da je Milošević zamerao ovim zapadnim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj, kako su na tanjiru dale nacionalistima vlast. A on je, za razliku od toga, prvo oklevao koliko god je mogao sa višestranačkim izborima, a onda se dosetio, i mislim da je to njegova najveća dosetka, da on može da drži jednu unutrašnje protivrečnu poziciju: da se drži te svoje matične partije da bi zadržao društvenu svojinu, kontrolu nad medijima, privredom, kontrolu nad policijom, vojskom, a da to nekako nakazno venča sa nacionalističkom ideologijom i da zauzme celokupni politički prostor. Dakle, da ne može niko da ga skida, onako kako su svi ti komunistički režimi skidani, sa nekih nacionalističkih pozicija. U ovim ostalim istočnoevropskim zemljama pobune su bile nacionalističke, ali u odnosu na ono što se smatralo ruskom okupacijom. A ovde su direktno padali komunistički režimi pred nacionalizmima. I on je odlučio – pa ja mogu da igram obe uloge, mogu da budem i Crvenkapa i vuk, što je bila stvarno velika dosetka i nekako neprozirna, zato što je to bilo toliko apsurdno i protivrečno da niko nije došao do dna toga. I vi ste onda imali i ambivalentnu opoziciju pod Miloševićem, kod koje se nikad nije znalo protiv čega su oni, jesu li protiv socijalizma, kao Koštunica recimo, jesu li protiv nacionalizma, jesu li protiv rata, protiv čega su oni, čemu su oni opozicija od svega toga. Tako da kada je Milošević padao isto tako nije bilo jasno šta je sada tu poraženo, njegova ratna politika, njegov militantni nacionalizam, je li tu konačno skinuta petokraka, šta se tu dogodilo. Taj događaj nije jasan.

I onda imate dalje ambivalencije i dvosmislenosti. DOS koji dolazi na vlast je jedna ambivalentna tvorevina. Šta je DOS, je li to Koštunica koji je skinuo Miloševića i postao kalif namesto kalifa, ili je to Đinđić koji je sve to organizovao i koji najaktivnije pokušava da promeni bivši režim. Koštunica insistira na legalitetu, na kontinuitetu pravnog sistema, na očuvanju Miloševićevog aparata. I to je bilo dvosmisleno, zbunjujuće, pa je onda svet kazao – pa nije važno šta je bilo, važno je da smo se oslobodili Miloševića. A posle će se pokazati da je vrlo važno kako se interpretira 5. oktobar i da je vrlo važno da se zna šta je tu poraženo i ko je tu pobednik. Oko te interpretacije, koju su pokušali i jedni i drugi da nametnu, i Koštunica i Đinđić, nastao je kasnije i frontalni politički sukob između DSS-a i DS-a. Onda je on počeo da dobija ekstra legalne forme. Smatram da je ekstra legalno bilo kada je Đinđić izbacio iz parlamenta poslanike DSS-a, ali je odgovor bio ne samo ekstra legalan, nego i nasilan, jer onda su odjedanput počele da se dešavaju stvari kao što je ubistvo Gavrilovića, kao što je oružana pobuna i na kraju atentat, kojim je konačno razrešena ta ambivalencija.

Atentat je vrlo značajan za razumevanje 5. oktobra zbog toga što je on bio razrešenje tog dvosmislenog događaja. To pokazuju posledice atentata. Đinđić, koji je bio najnepopularniji od viđenijih političara na političkoj sceni, odjedanput je počeo da biva idolizovan. DSS je odjedanom bio prepoznat kao stranka miloševićevske politike bez Miloševića, možda najviše po tom brutalnom aktu nasilja kojim se ta strana poslužila, gde su čak i egzekutori bili iz miloševićevske garniture. Ljudi koji su za njega i pre to radili su opet to uradili. I tu je jedan veliki deo ljudi progledao, naknadno dao neki kredit Đinđiću i počeo da napušta DSS. I tu počinje strmoglavi pad rejtinga DSS-a, koji nekako prolazi neprimećeno. Kada se digla magla, pokazalo se da je Koštunica isto što i radikali, da on ulazi u koaliciju sa SPS-om, da flertuje sa radikalima, i onda zašto bih ja bio u DSS-u, kada mogu da idem na pravo mesto, kod onih koji mnogo jasnije tu poziciju plasiraju na političkom tržištu. Mislim da je samo ubistvo doprinelo rastu radikala i da je tu Koštunica pošeo da opada, jer je postala nemoguća ta mimikrija gde je on tobož uglađeni nacionalista. Taj atentat je jako razbistrio političku scenu, on je čak onemogućio i Demokratskoj stranci da se drži tako nejasno.

Odmah je primećeno ne samo da DSS opostruira suđenje ubicama Zorana Đinđića, nego i da Demokratska stranka na to nema šta da kaže. Hajde što oni neće o samom suđenju da govore, hajde, neće da utiču na sud i tako dalje, ali kada vide ono što smo svi videli, što je očigledno, da DSS pokušava da zaštiti te ljude koji su osuđeni za ubistvo, da pokušava da diskredituje specijalni sud, da ga ukine, protivi se zakonodavstvu o zaštićenom svedoku, o specijalnom sudu, tajno se sastaje sa Legijom – pa zar Demokratska stranka ništa nema o tome da kaže? To je bio njihov predsednik, sudi se ubicama njihovog predsednika. Zar oni mogu da ulaze u koaliciju sa ljudima koji opstruiraju to suđenje? To je bio poraz Demokratske stranke, koji je po meni izazvao i pojavu LDP-a, jer je u Demokratskoj stranci bilo ljudi koji na to nisu mogli da pristanu. To je bila linija razgraničenja, stvorena je frakcija i Demokratska stranka je morala da odluči – da ih izbaci ili da odgovori na pitanja koja su oni postavljali. I oni su odlučili da ih izbace iz stranke i ja mislim da će ih to koštati, već ih košta, a tek će ih koštati. I sada, poslednje što čujem je rast LDP-a, koji opet dolazi iz toga što se situacija razbistrila, što je ta pozicija centra koju je prvo tobož zauzimao Koštunica postala nemoguća. Koštunica je to shvatio i približio se SPS-u i Miloševićevim starim koalicionim partnerima, radikalima, a DS je pokušao da stane na to mesto, da sada on bude taj centar, ali stvar je u tome što je centar nemoguć. I DS će se osipati isto kao što se osipao Koštunica.

U Srbiji postoje dve realistične i konzekventne politike, a to su one koje se obično nazivaju ekstremnima. One su ekstremne zato što su opcije polarizovane, a ako imate opciju istok – zapad, onda ne znam koja bi vaša opcija u centru trebalo da bude – sever, jug, šta, to je nemoguće. I ja mislim da će LDP i dalje dobijati i mislim da se vidi da postoje samo dve opcije u igri, a da je sve ostalo zamlaćivanje koje povlađuje iluziji nekih ljudi, koje ja razumem, koji misle da se može nešto dobiti, a da se ne plati nikakva cena. To znači – nećemo izručiti Miloševića, nećemo sarađivati s Hagom, ali ćemo ući u Evropsku uniju, a nećemo ući u NATO. Mislim, to su neke tlapnje koje samo produžavaju paralizu. I to počinje da se vidi i naravno da postoji strah, jer sukob dve tako udaljene opcije kao što je radikalska i LDP-ovska, bez obzira na neravnopravnost snaga je pomalo zastrašujuća, zato što se ne vidi da ona može da se razreši bez većih potresa.

To je bio jedan kriminalni poredak i cela ta država je bilo jedno zločinačko udruženje i njih je amnestirao Koštunica time što je proglasio da su to bili izbori, jedan predsednik otišao, drugi predsednik došao i Milošević je i dalje predsednik najveće opozicione stranke, koji zaslužuje svo uvažavanje. A ja mislim da je najbliže reći da je to bila dvorska zavera i da je ono što se dogodilo bilo puč. SPS tvrdi stalno da je to bio puč i jeste bio puč. Glasovi nikada nisu prebrojani, a Milošević je predao vlast tako što mu se pojavio načelnik generalštaba u pratnji Koštunice i Ivanova i kazao mu – vi ste, predsedniče, izgubili izbore, izvolite, predajte vlast, Koštunica vam garantuje da nikada nećete otići u Hag, da će se prema vama ponašati sa uvažavanjem, a gospodin Ivanov je tu da kao velika sila garantuje takav sporazum. Ja mislim da se to dogodilo i da je Milošević u stvari uklonjen izdajom svoje okoline, jer je on u svom ludilu suviše daleko otišao i počeo je sve da ih ugrožava. To je bilo možda najupadljivije tokom 77 dana NATO bombardovanja, kada su svi pomislili – ovaj čovek je lud, NATO će ući i sve će nas za uši izvaditi odavde, daj da ga sklonimo, da napravimo neki privid promene, a pokušaćemo da zadržimo sve što se zadržati može. I zato je Koštunica izabran kao ambivalentni kandidat.

To se videlo već iz one parole iz doba izbora – zapuši nos pa glasaj. Jedan veliki deo je zapušio nos pa je glasao, potpuno svestan svega, ali je smatrao da je ipak važno da Milošević ode. Ispostavilo se da je ceo taj režim, cela ta zločinačka država bila kao neki suviše težak objekt, kao neki težak orman koji vi pokušavate da srušite, ali ne možete iz prve, morate da ga klatite. I on je zaklaćen 5. oktobra, ali nije pao, nego se naprotiv malo klatio i na kraju se opet stabilizovao. I sada nas to dovodi do očajanja, gledamo taj orman, klatili smo, klatili, a ništa nismo isklatili.

Linija koju vidim kao konstantnu je ta dvosmislenost Miloševićeve pozicije, dvosmislenost opozicije koja ne zna čemu je opozicija, dvosmislenost 5. oktobra, gde se ne zna šta je pobedilo. Posle atentata se zna šta je pobedilo i tek kada se to saznalo, onda su mnogi ljudi videli da je ta dvosmislenost postojala od početka i morali su da se odluče na jednu ili drugu stranu. I to je situacija u kojoj smo i sada, dakle, dve nepomirljive opcije su na delu, jedna je ta Miloševićeva politika bez Miloševića, a druga je ono što je hteo Đinđić, nema trećeg. Jedna je istok, druga je zapad. Male zemlje su opredeljene svojom spoljnom politikom, važniji je taj izbor nego bilo kakva unutrašnja politička odluka. Odlučite se za Putina, onda se zna, vi ste putinska zemlja i ovo jeste putinska zemlja. Ovde se dešava sve ono što se dešava i u Rusiji, toj Rusiji koja je i Miloševića podržavala, toj Rusiji u koju putuju Aca Tomić i Pavković za vreme oružane pobune Crvenih beretki, koja garantuje Miloševićev i Koštuničin dogovor 5. oktobra, u koju beže svi ratni zločinci. I to je ta Rusija koja sada, eto, ne da da nam taj zli Zapad oduzme 15 odsto teritorije i kojoj ćemo biti, čuo sam, večno zahvalni. To je najveći zaokret koji je postignut atentatom na Zorana Đinđića.

Vi iz posledica možete da zaključujete nešto o uzrocima i nešto o motivima i ciljevima. Ako vi gledate šta se dogodilo posle Đinđićevog ubistva, vi onda imate potpuno pravo da zaključujete da je to i bio cilj ubistva. Nije se ubistvo desilo slučajno i ove promene koje su posle toga nastale nisu slučajne. Đinđić je želeo da uđe u Evropsku uniju i NATO, a mi sada ne želimo da uđemo u Evropsku uniju i NATO. Đinđić nije želeo koncentracionu vladu, Koštunica pravi koncentracionu vladu, Đinđić nije hteo da ima ništa sa radikalima, a on flertuje sa radikalima. Đinđić ništa nije hteo da ima sa Miloševićevom strankom, on je u koaliciji s Miloševićevom strankom. Pa čekaj, ima neke logike u tim događajima. Ali ovde se, i to je nasleđe iz Miloševićevog perioda, toliko toga događa, a to su mahom pseudodogađaji, koji vas stalno drže na ringišpilu i vi nikako ne možete da sastavite tu priču, jer stalno imate neki potres i ljudi gledaju u to. Kao kada se sruši neka kuća, a vi ne kažete – srušila se kuća, nego govorite – pala ova cigla, pala ona cigla, brojimo te cigle, evo još jedne cigle. Kada se kuća ruši, padaju cigle, zašto brojiš svaku ciglu. Ali to je još Milošević ustanovio, kad god zapetlja i nađe se u neprilici, on stvori novi skandal i onda se svi bave tim skandalom, dok ne naiđe novi skandal. I to suviše dugo traje, mislim da se ljudima vrti u glavi.

Svetlana Lukić: CESID je uradio istraživanje po kojem 31 odsto ljudi ne shvata ništa od onoga što se događa u politici.

Srđa Popović: Ja tako tumačim i apstinenciju. Situacija je nečitljiva, većina stvari koje su stvarno važne se dešavaju van našeg pogleda. Demokratska stranka ne može da ima predsednika vlade, iako je osvojila većinu. Šta onda znače ti izbori, ne znače ništa, ali to znači da neko to uspeva da spreči sredstvima koja nisu vidljiva. Jer zašto bi neko ko je pobedio pristao na to. Mora biti da se odvija neki drugi komad iza zavese. Tu vi vidite da postoji jedna faktička moć koja nije institucionalna, koja deli karte i onda naravno da je svet demotivisan da izlazi na te izbore. Zašto da izlazim na izbore, glasam, mogu i da pobedim, ali pobedio sam samo na papiru. U stvarnosti će se desiti nešto drugo, nešto što hoće Vojislav Koštunica koji ima 5 odsto glasova, a na šta pristaje Boris Tadić, iako ima 25 odsto.

Mi smo jedno neosvešćeno društvo, mi ne znamo šta nam se događa, već 20 godina ne znamo šta nam se događa, ne razumemo to što nam se događa, a događaju nam se strašne stvari. I to izgleda kao neka prirodna pojava, nešto što se dešava samo od sebe i svi se pozivaju na svoje glasove i na biračko telo. Besmisleni su glasovi koje daju neinformisani birači koji ne razumeju šta je u igri, to su besmisleni glasovi. Većina ljudi u ovoj zemlji živi kao u snu i onako kao što je san organizovan emocijama, nema nikakvog racionalnog toka. A mi tako živimo, mi živimo kao da sanjamo. Ne mislimo, radimo ono što nam se dopada, a ne znamo ni zašto nam se to dopada, ni da li je to dobro za nas.

Kome se život poboljšava i odakle se to finansira? Da li se to finansira na račun nekih budućih naraštaja? Vi to možete da udesite, da se ono što bi trebalo da sutra budu naše penzije danas troši na asfaltiranje, ali vi ne znate da li je to tako, jer je sve neprozirno. Može da bude vrlo varljivo ono što se vidi turistički.

Svetlana Lukić: Kao što seljaci stave kreč na zemlju da rodi i ona stvarno rodi prve godine, a druge umre.

Srđa Popović: Mi smo jako uznemireni svet, naša su razmišljanja kratkoročna. Jedna stvar je poželjna kratkoročno, vrlo loša već srednjeročno, a katastrofalna dugoročno. Ovde ljudi razgovaraju i ja vidim da je nesporazum među njima nastao i zbog toga što jedan misli kratkoročno, a drugi srednjeročno. Pa obojica su u pravu, samo ne mogu da se sporazumeju na koji rok oni to misle. Kada se zadužujete, pa super, dobijete pare ni za šta. Posle dođe vraćanje i to je već nešto drugo. Čitao sam u Ekonomistu da se ovde ljudi zadužuju kod banaka da bi igrali na berzi. To je katastrofa, to niko živi ne radi, ali prošle godine cene na berzi su porasle za 60 odsto i svi su zaradili tih 60 odsto, a sutra će da padnu 100 odsto i šta će onda da bude, ko će da vraća te dugove, kakve će to katastrofe da budu. Kao Jezda i Dafina. To je posledica toga što vam je ovde stalno voda ispod nosa. Ne možete vi da mislite ni o čemu drugom sem o tome da nos držite iznad vode, kakvi dugoročno, šta dugoročno, daj bre, pomagaj, hoću da se udavim. Pusti to sa isušivanjem te močvaru, ko zna kada će to biti. I ovi što su protiv Evropske unije stalno govore – ma kada ćemo ući, možda za 20 godina. Čekaj, pa i za 20 godina je dobro, pa jednom, bre, da uđemo. Ali oni kažu – ako je za 20 godina i ne treba nam.

Svetlana Lukić: Ne radi im posao. To je priča koju nam je pričao Aca Popović kada je gledao ogroman red za milion maraka na Lotou. A kada je premija bila 700.000 maraka, nikoga nije bilo u redu, kažu – ne vrši mi posao.

Srđa Popović: Mi smo toliko dugo na tom ringišpilu da nije čudo što ne možemo, što kažu Amerikanci, da zastanemo da pomirišemo cveće, nego smo stalno u toj histeriji. To se ovde zove ritam modernog života, to bezglavo lundranje i muvanje. Kada pogledate beogradski saobraćaj, pomislite – pa ovo cveta, ovo buja, ovo je neka privreda. Ma ne, oni svi idu u kafiće, na splavove da se nađu s nekim, nema veze, nije to nikakva smislena žurba. To prebacuju Peščaniku. Neprijatno je stati, pogledati gde ste, bolje da tako letamo okolo i da ne mislimo, samo ćemo da se oneraspoložimo. Samo ćemo, što kažu klinci, da upadnemo u bedak. Nemoj to, pusti to, šta mi to pričaš, neću to da slušam. Ako nećeš da slušaš, to je druga stvar, ali mogao bi možda da popraviš taj zub, posle će da ti ga vade. I kada maknete izvan ovih granica to je prvo što primetite, da ljudi imaju neke planove, da se ti planovi zasnivaju na nekim informacijama, da postoje neki stabilni trendovi. Ljudi tamo računaju svoje živote do groba, a ovde je to nemoguće, jer su okolnosti stalno promenljive, kao da igrate šah na nekoj tabli na kojoj se pojavljuju neke nemoguće figure, pa tabla ima 180, pa 230 polja. Kako da igrate. Ne možete vi tu ništa da igrate i planirate.

Ta dilema istok – zapad postoji od kada postoji Srbija. Čak i u doba komunizma ste imali te proevropske struje u jednopartijskom sistemu, a čim je uspostavljen višepartijski sistem, odmah je sve došlo u staru kolotečinu. Tako mi shvatamo politiku, da imamo neke narodnjake i da imamo neke Evropljane i da je među njima večno ista diskusija i ista debata i, nažalost, isti ishod. Evropljani su uvek gubili, a često bili i ubijani, kao što je Đinđić bio ubijen. Tako da se to ovde već doživljava kao neka naša fatalna sudbina, da mi ništa drugo ni ne umemo nego da stalno igramo taj jedan isti komad sa novom podelom. Odigravamo to jedno što znamo. Ovoga puta se dogodilo nešto izuzetno povoljno za nas, da ne samo što su neki ljudi ovde bili zainteresovani za tu Evropu, nego je ta Evropa jednom bila zainteresovana za nas i jednom htela da nam pomogne. I to je doživljeno kod te narodnjačke većine kao neka strašna podvala – ne bi oni nas da nemaju neki interes. Kakav interes od tebe može da bude? Jesi li ti neko tržište, je l’ ti imaš neku naftu, za šta se oni to grabe kada pokušavaju da nas uvuku u Evropsku uniju, šta će to od nas da imaju, paradajz? Narodnjaštvo je uvek bilo povezano sa paranojom. I kada je železnica trebalo da prođe kroz Srbiju govorilo se – jao, tu će da nam se uvuku s tom železnicom. Sada više niko ni ne pomišlja da išta ulaže u Srbiju i vidi se da od toga neće biti skoro ništa. Sada nas svi gledaju, ja mislim, sa sažaljenjem. To što mi doživljavamo kao neprijateljstvo, to oni još uvek pokušavaju nešto s nama, ali vide da mi nećemo. Pa kako će, ne može ipak ništa da se desi bez nas.

Hajde da kažem nešto optimistično. Mislim da je dobar proces to što se kod nas kristališu te dve opcije kao jedine. Oslonac na Rusiju, zatvaranje, opstanak u siromaštvu i takoreći naturalnoj privredi i ovo drugo, gde za sada stoji samo LDP i nezadovoljni članovi Demokratske stranke, a to je ta konačna modernizacija, ulazak u Evropu, kosmopolitizam, liberalna ekonomija, oslobađanje ekonomije od politike, osnivanje nekog tržišta. Ja mislim da će se te dve opcije sve više kristalisati kao jedine i da će onda biti mnogo racionalniji izbori, kada narod ne budu zbunjivali neki Dinkići, Vuk Drašković, Koštunica više i ne može, ali i on je to radio, Boris Tadić. Postaće jasno šta su naša dva jedina puta, između kojih srednji ne postoji. Mislim da će Demokratska stranka doživljavati ono što je doživeo Koštunica kada je hteo da izigrava centar, a to znači ne samo osipanje nego i cepanje. Očigledno je nezadovoljstvo svih ljudi koji optiraju za tu zapadnu i evropsku varijantu. Oni ne mogu da shvate kako se to Tadić slepo i na ponižavajući način lepi uz Koštunicu, koji je već otišao totalno prema radikalima. DS već biva percipiran kao neka interesna grupacija. Hoćete te upravne odbore, hoćete ministarstva, hoćete da imate predsednika, ali čemu sve to – pa, ničemu, samo da zadovoljite te svoje apetite. Oni sve više tako bivaju percipirani i ljude to slepo sleđenje Koštunice vređa. Pa je l’ ne vidiš, bre, da ti je zavukao ruku u džep, vadi šta god hoće, a ti se ne usuđuješ ni da protestuješ.

Svetlana Lukić: Jedan član glavnog odbora DS-a nam je rekao pravdajući poteze Tadića da se oni posle atentata na Đinđića plaše Koštunice.

Srđa Popović: To mogu da razumem, ako uzmete u obzir kako je Koštunica očistio Demokratsku stranku od tih nepoželjnih članova koji su želeli da ostanu na liniji Đinđićeve vlade. On je sve to počistio i jasno im stavio do znanja – ili ste mi svi neprijatelji ili ćete da očistite ovo. I oni su sve to očistili. To je bio njihov prvi poraz, kada su pokazali da nemaju odgovor na te ucene, da im je suviše stalo da zadovolje svoje apetite i da će se povinovati svim opscenim zahtevima koji dolaze sa te strane.

Zoran Đinđić: /opis inauguracije Vojislava Koštunice za predsednika SRJ u knjizi Vesne Mališić/

U Sava centru sve je izgledalo glamurozno, dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, razni izaslanici, ali se osećalo da je sve fasada bez supstance. Osećalo se da tu nema vlasti i da sve može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Gerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom, a završavale krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam, jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. Mediji su bili puni priča o pobedi, a kada se čovek zapita šta je garant da ona opstane, onda shvati da nema nikakvog garanta. I kada se upita gde je vlast kada mi odemo kući, onda shvati da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kada se raziđemo nje više nema. A kada se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu i kada oni nisu tu, odgovor je – imaju. To je značilo da su praktično već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik, slušali ste Biljanu Srbljanović, Miljenka Deretu, Nenada Prokića, slušali ste ono što nam je od 2004. do 2006. govorio Dragoljub Stošić i advokata Srđu Popovića. Idućeg petka ponovo Peščanik, nastavljamo da lovimo čudovišta mrežom za leptire. Doviđenja.

Emisija Peščanik, 05.10.2007.

Peščanik.net, 05.10.2007.

PETI OKTOBAR

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija