Nedavno (pre tri dana) sam za Peščanik izjavila da u Sloveniji pobeđuje desnica, za razliku od Hrvatske, gde je predvidljivo pobedila koalicija nagnuta ulevo. U Sloveniji, doista, niko nije javno predvideo pobedu Zorana Jankovića, gradonačelnika Ljubljane, sa partijom koja je skrpljena za nešto manje od mesec dana, i sa mnogim pogrešnim koracima, razumljivim u ovakvim okolnostima – kao i potpuno nerazumljivim, kao što je izbor poznate strašne ženske militantne figure sa krajnje desnice. Pa sam se, kao i svi ostali, prevarila: Jankovića su očito izabrali svi oni koji su žrtvovali svoje simpatije za male leve partije koje imaju odlične programe i nikakvu šansu da uđu u parlament. Sa knedlom u grlu smo glasali za nekoga ko bi približno možda mogao da nešto uradi u polju koje za nas ima smisla – jer osnovni, minimalni cilj, koji smo svi videli kao utopiju, bio je da Janša ne dođe na vlast, i da četiri ili više godina naših dragocenih života ne provedemo u verbalnom i možda drugom nasilju, lažima, prevarama, tvrdoj ideološkoj cenzuri, sakaćenju medija, prostakluku javnoga govora i promovisanju serijskih političkih klovnova i klovnovki. Govorim “mi”, zamenicu koju mrzim iz dobrih istorijskih razloga? Da, jer mi se za jednu noć vratilo poverenje u lep deo sudržavljana.
Depresivni dan je posle glasanja postao još depresivniji: preko puta su kod lokala u kojem su i ranije proslavljali pobede, desničari postavili ogroman beli šator sa nekoliko kupola i plavom svetlošću (valjda grejalice). Sakupili smo se, nas nekoliko starih prijatelja, oko špageta, da bismo zajedno preživeli kad iz šatora krene “goveđa” muzika. Kad odjednom, vesti demantuju sve – naročito kampanju državne televizije, na kojoj je prethodna levo-centralna vlada, da bi pokazala svoj stil, pustila sve najgore novinarke/e i voditeljke/e, koji su mesta podobijali kada je Janša naprosto oterao ogroman broj manje poslušnih. Oni su pune tri godine bez stida delovali kao Janšina ekspozitura, i ozbiljno doprineli prevremenom padu vlade i izborima. Pa šta se to desilo?
Većina je, kako se to ovde kaže, “nagradila” Jankovića za nekoliko stvari. Primio je i poštovao sjajnu Kučanovu zamisao o nastupu na izborima, rizikovao sve, prevremeno zakonom uslovljeno napuštanje gradonačelničkog položaja ako učestvuje na izborima, i praktično političku smrt posle mogućnog neuspeha; pre tri godine je svojim autoritetom povezao pobedničku i malo nevoljnu koaliciju, a da pri tome nije ni tražio ni dobio ništa, čak ni više sredstava za Ljubljanu; kada je krenula kampanja o navodno sumnjivim poslovima njegovih sinova, ispostavio se kao otac koji plaća i kada su potomci “nestašni”, i izazvao simpatije i identifikaciju umesto pada popularnosti – bilo je dovoljno da zamrzne osmeh; na zahtev agresivnih novinara, odmah je dao sve dokumente o svojim nekretninama, dok je Janša kobno muvao. Namerno govorim o stvarima koje nisu najvažnije kada se zamišlja buduće vođenje države, ali izgleda da je to nivo na kojem mnogo ljudi menja političku orijentaciju. Ostalo je da visi u vazduhu njegovo bogatstvo, njegovo nejasno opredeljenje (prihvata sve ideologije i ljude, joj), smatra da je Ljubljana “pozitivistički” opredeljena (ups, a ja mislila da je ponajviše post-strukturalistična), njegova fiksacija na sport. No istovremeno, Ljubljana, koja zajedno za zapadnom i obalskom Slovenijom odlučuje nad desnim Istokom, pamti da je gradonačelnik bio dostupan za sastanak svakome, da je neke delove Ljubljane učinio prijatnijim i nedvosmisleno lepšim, da je uveo javni bicikl i razvrstavanje đubreta, da je konačno podignut spomenik Ivanu Hribaru, gradonačelniku koji je, uvijen u jugoslovensku zastavu, skočio u Ljubljanicu 28. decembra 1941. Žim Simke, belgijski fotograf koji upravo u Begradu na Kalemegdanu izlaže fotografije uhvaćene na ulicama Beograda i Ljubljane u leto 2010 (izložba “Ljubigrad-Belana”), ulovio je u Ljubljani gradonačelnika Jankovića na desetak slika, sve na različitim lokacijama, uglavnom gradilištima, nemajući pojma da je reč o gradonačelniku… na Jankovićevu molbu, te fotografije nisu izložene.
Lokalni mediji i Janšine pristalice su učinile sve da mešano poreklo ne ukalja svete prostore slovenačkog parlamenta: Janša je sebi dozvolio izjavu da će se na ljubljanskoj tvrđavi konačno vijoriti slovenačka zastava (kao što je poznato, tamo je stalno iranska, sa turskom o prazničnim danima), neki pop iz Dolenjske je u propovedi opomenuo svoju pastvu da će ići u pakao ako glasa za levicu, a u katoličkom glasilu Družina (“porodica”) je lucidni komentator izrekao nadu da će sve što je južno, geografski, istorijski i kulturno, konačno iščeznuti iz slovenačke svesti. Nije neki kriterijum građanske razumnosti da se izglasa čovek žigosan kao Srbin – ali u konkretnome kontekstu, baš jeste.
Tako otvorismo šampanjac. Iz centra Ljubljane, oko Tromostovlja, sa ponovo jednim od najlepših gradskih božićnih osvetljenja koje znam, odjekivala je disko-muzika, plesalo se i veselilo. U belom šatoru sa plavim svetlom je sedelo nekoliko očajnika, ništa muzika. Deo porodice koji je bolje glasao je otišao u provod u centar, ja sam ostala da kuvam posleponoćni pasulj. I taman kada sam se odlučila da čudesno vraćeni dan završim gledanjem neke Sci-Fi gluposti sa mega-krokodilom u snegu, nešto je kvrcnulo na ulici: svetla su se pogasila, i za nekoliko minuta, dok sam došla do prozora, šatora više nije bilo. I kako otprilike rekoše legendarna Skarlet i zatim Milan Kučan, 1991, danas su dozvoljeni snovi, jer sutra je nov dan.
Peščanik.net, 05.12.2011.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
