Nedavno (pre tri dana) sam za Peščanik izjavila da u Sloveniji pobeđuje desnica, za razliku od Hrvatske, gde je predvidljivo pobedila koalicija nagnuta ulevo. U Sloveniji, doista, niko nije javno predvideo pobedu Zorana Jankovića, gradonačelnika Ljubljane, sa partijom koja je skrpljena za nešto manje od mesec dana, i sa mnogim pogrešnim koracima, razumljivim u ovakvim okolnostima – kao i potpuno nerazumljivim, kao što je izbor poznate strašne ženske militantne figure sa krajnje desnice. Pa sam se, kao i svi ostali, prevarila: Jankovića su očito izabrali svi oni koji su žrtvovali svoje simpatije za male leve partije koje imaju odlične programe i nikakvu šansu da uđu u parlament. Sa knedlom u grlu smo glasali za nekoga ko bi približno možda mogao da nešto uradi u polju koje za nas ima smisla – jer osnovni, minimalni cilj, koji smo svi videli kao utopiju, bio je da Janša ne dođe na vlast, i da četiri ili više godina naših dragocenih života ne provedemo u verbalnom i možda drugom nasilju, lažima, prevarama, tvrdoj ideološkoj cenzuri, sakaćenju medija, prostakluku javnoga govora i promovisanju serijskih političkih klovnova i klovnovki. Govorim “mi”, zamenicu koju mrzim iz dobrih istorijskih razloga? Da, jer mi se za jednu noć vratilo poverenje u lep deo sudržavljana.

Depresivni dan je posle glasanja postao još depresivniji: preko puta su kod lokala u kojem su i ranije proslavljali pobede, desničari postavili ogroman beli šator sa nekoliko kupola i plavom svetlošću (valjda grejalice). Sakupili smo se, nas nekoliko starih prijatelja, oko špageta, da bismo zajedno preživeli kad iz šatora krene “goveđa” muzika. Kad odjednom, vesti demantuju sve – naročito kampanju državne televizije, na kojoj je prethodna levo-centralna vlada, da bi pokazala svoj stil, pustila sve najgore novinarke/e i voditeljke/e, koji su mesta podobijali kada je Janša naprosto oterao ogroman broj manje poslušnih. Oni su pune tri godine bez stida delovali kao Janšina ekspozitura, i ozbiljno doprineli prevremenom padu vlade i izborima. Pa šta se to desilo?

Većina je, kako se to ovde kaže, “nagradila” Jankovića za nekoliko stvari. Primio je i poštovao sjajnu Kučanovu zamisao o nastupu na izborima, rizikovao sve, prevremeno zakonom uslovljeno napuštanje gradonačelničkog položaja ako učestvuje na izborima, i praktično političku smrt posle mogućnog neuspeha; pre tri godine je svojim autoritetom povezao pobedničku i malo nevoljnu koaliciju, a da pri tome nije ni tražio ni dobio ništa, čak ni više sredstava za Ljubljanu; kada je krenula kampanja o navodno sumnjivim poslovima njegovih sinova, ispostavio se kao otac koji plaća i kada su potomci “nestašni”, i izazvao simpatije i identifikaciju umesto pada popularnosti – bilo je dovoljno da zamrzne osmeh; na zahtev agresivnih novinara, odmah je dao sve dokumente o svojim nekretninama, dok je Janša kobno muvao. Namerno govorim o stvarima koje nisu najvažnije kada se zamišlja buduće vođenje države, ali izgleda da je to nivo na kojem mnogo ljudi menja političku orijentaciju. Ostalo je da visi u vazduhu njegovo bogatstvo, njegovo nejasno opredeljenje (prihvata sve ideologije i ljude, joj), smatra da je Ljubljana “pozitivistički” opredeljena (ups, a ja mislila da je ponajviše post-strukturalistična), njegova fiksacija na sport. No istovremeno, Ljubljana, koja zajedno za zapadnom i obalskom Slovenijom odlučuje nad desnim Istokom, pamti da je gradonačelnik bio dostupan za sastanak svakome, da je neke delove Ljubljane učinio prijatnijim i nedvosmisleno lepšim, da je uveo javni bicikl i razvrstavanje đubreta, da je konačno podignut spomenik Ivanu Hribaru, gradonačelniku koji je, uvijen u jugoslovensku zastavu, skočio u Ljubljanicu 28. decembra 1941. Žim Simke, belgijski fotograf koji upravo u Begradu na Kalemegdanu izlaže fotografije uhvaćene na ulicama Beograda i Ljubljane u leto 2010 (izložba “Ljubigrad-Belana”), ulovio je u Ljubljani gradonačelnika Jankovića na desetak slika, sve na različitim lokacijama, uglavnom gradilištima, nemajući pojma da je reč o gradonačelniku… na Jankovićevu molbu, te fotografije nisu izložene.

Lokalni mediji i Janšine pristalice su učinile sve da mešano poreklo ne ukalja svete prostore slovenačkog parlamenta: Janša je sebi dozvolio izjavu da će se na ljubljanskoj tvrđavi konačno vijoriti slovenačka zastava (kao što je poznato, tamo je stalno iranska, sa turskom o prazničnim danima), neki pop iz Dolenjske je u propovedi opomenuo svoju pastvu da će ići u pakao ako glasa za levicu, a u katoličkom glasilu Družina (“porodica”) je lucidni komentator izrekao nadu da će sve što je južno, geografski, istorijski i kulturno, konačno iščeznuti iz slovenačke svesti. Nije neki kriterijum građanske razumnosti da se izglasa čovek žigosan kao Srbin – ali u konkretnome kontekstu, baš jeste.

Tako otvorismo šampanjac. Iz centra Ljubljane, oko Tromostovlja, sa ponovo jednim od najlepših gradskih božićnih osvetljenja koje znam, odjekivala je disko-muzika, plesalo se i veselilo. U belom šatoru sa plavim svetlom je sedelo nekoliko očajnika, ništa muzika. Deo porodice koji je bolje glasao je otišao u provod u centar, ja sam ostala da kuvam posleponoćni pasulj. I taman kada sam se odlučila da čudesno vraćeni dan završim gledanjem neke Sci-Fi gluposti sa mega-krokodilom u snegu, nešto je kvrcnulo na ulici: svetla su se pogasila, i za nekoliko minuta, dok sam došla do prozora, šatora više nije bilo. I kako otprilike rekoše legendarna Skarlet i zatim Milan Kučan, 1991, danas su dozvoljeni snovi, jer sutra je nov dan.

Peščanik.net, 05.12.2011.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)