Intervju Seta Reslera sa Džošuom Koenom za radio emisiju Occupy the Airwaves.
Sreo sam se sa Džošuom Koenom, profesorom političkih nauka sa Stenforda, da prodiskutujemo o tome šta bi politički filozof Džon Rols (John Rawls) rekao o Okupiraj Vol strit pokretu. Rols (1921-2002) je bio profesor na Harvardu i, kao autor knjige Teorija pravde, široko je priznat kao jedan od najvažnijih političkih mislilaca 20. veka. Njegova teorija o tome kako uspostaviti pravedno društvo na temeljima “pravde kao pravičnosti”, legitimni je filozofski okvir za ovaj pokret. Pitao sam Koena o Rolsovoj teoriji i njenim vezama sa onima koji za sebe kažu: Mi smo 99%.
Rolsov opus magnum, Teorija pravde, objavljen je 1971. Šta je tačno ova teorija? Ona ima svoje ime: „pravda kao pravičnost“ i uključuje dva principa. Recite mi nešto o njima.
Teorija pravde zasniva se na dva principa pravde. Prvi princip je izraz onoga što u SAD obično nazivamo liberalnim idejama o slobodi. Zamisao je da svako ima prava na jednake fundamentalne slobode uključujući i političku slobodu, slobodu da se učestvuje u političkom procesu, religijsku slobodu, slobodu govora i okupljanja, kao i slobode povezane sa vladavinom prava – uključujući i zaštitu telesnog integriteta. Rols kaže da ovaj princip ima prioritet. To je prvi princip ove teorije. Nazovimo ga principom slobode.
Drugi princip ima dva dela, i pošto ima dva dela, on je malo komplikovaniji nego prvi. Prvi deo obezbeđuje način na koji se misli o jednakim mogućnostima. Glavna zamisao je da to gde ćete završiti ne treba da zavisi od toga odakle počinjete, da društveni položaj koji ste stekli rođenjem ne treba da određuje vašu sudbinu. Malo preciznije, on kaže da ako uzmete dvoje jednako motivisanih i jednako sposobnih ljudi, njihovi životni izgledi ne treba da se razlikuju na osnovu njihovog društvenog porekla. Vaši životni izgledi ne treba da zavise od vašeg klasnog porekla, porodičnog porekla, komšiluka u kojem ste odrasli; oni bi trebalo da zavise samo od onoga šta ste u stanju da učinite i šta ste motivisani da učinite. Stoga, ako ste jednako sposobni i jednako motivisani, imate jednake izglede. Ovo je pravična jednakost mogućnosti.
Ovo zvuči vrlo slično američkom snu. To jest ideji, kako je moja mama imala običaj da kaže, da svako može da postane predsednik.
Tačno. Dakle, to je princip jednakosti mogućnosti. Ali ljudi misle o jednakosti mogućnosti na različite načine. Neki misle da jednakost mogućnosti znači da ne bi trebalo donositi zakone koji sprečavaju ljude da napreduju. Pravična jednakost mogućnosti je znatno jači princip od toga, jer on kaže da ništa – ni zakon, niti raspodela prihoda – ne bi trebalo da umanji izglede nekome ko je sposoban i motivisan da ima iste mogućnosti kao i neko drugi ko je jednako sposoban i motivisan, samo zato što je jedan rođen siromašan, a drugi bogat. Ovo je jedna interpretacija američkog sna, ali nju nećete naći u tradiciji klasičnog liberalizma i njegovih modernih zastupnika: tu mislim naročito na Miltona Fridmena i Fridriha Hajeka. Oni ne prihvataju ovaj jaki princip pravične jednakosti mogućnosti, jer u cilju postizanja pravične jednakosti mogućnosti, ono što morate da učinite jeste da morate da obezbedite jednakost ljudi na startnoj poziciji života, a to znači da koristite, na primer, poreski sistem da osigurate programe obrazovanja i obuke i zdravstva koji osiguravaju da ljudi imaju jednake izglede.
Znači, jednakost mogućnosti nije samo pitanje nemešanja, već i aktivnog rada na izjednačavanju mogućnosti za sve.
Tačno tako.
Šta bi Rols rekao nekome ko kaže: „Pa ako mi uzmete novac u obliku poreza da biste to postigli, to narušava prvi princip – moju slobodu.“
To je odlično pitanje. Morate se vratiti na prvi princip, i ozbiljno porazmisliti o tome šta su fundamentalne slobode. Ono što Rols kaže jeste da su osnovne slobode političke slobode – sloboda da se učestvuje u vlasti i političkom procesu, uključujući i slobodu udruživanja i slobodu izražavanja – i lične slobode – slobodu savesti, slobodu veroispovesti. Slobodu da na tržištu zaradite koliko god možete, Rols ne ubraja među fundamentalne slobode.
Ovo je bilo veliko pitanje u američkom ustavnom pravu tokom dvadesetog veka, i nažalost, ponovo se javilo kao veliko pitanje u dvadeset i prvom. Postoji veoma poznata odluka koju je vrhovni sud doneo 1905, Odluka u slučaju Lohner. Ono što je vrhovni sud tada izjavio, 1905. to jest, suštinski je značilo da regulacija tržišta od strane vlade, na primer određivanjem minimalne zarade ili ograničavanjem maksimalnog broja radnih sati, ili donošenjem bezbednosnih i zdravstvenih propisa, predstavlja kršenje Ustava. Da se na taj način građani tretiraju ne kao slobodni i nezavisni, već kao „štićenici države“ – ovo je citat iz odluke suda.
Između 1905. i 1937, sud je, u proseku sedam puta godišnje, obarao vladine regulatorne mere – kako one na državnom, tako i na saveznom nivou – u ime ustavne zaštite slobode. Ovo je trajalo sve do 1937, kada se sud preokrenuo i rekao da je, u suštini, okej da vlada reguliše tržište, da donosi zakone o minimalnoj zaradi i maksimalnom broju radnih sati i da reguliše sigurnost na radu. Rekao je da u suštini tržišne slobode nisu temeljne na način na koji je to prvi amandman i sloboda veroispovesti. Ne da nema nikave zaštite za ove slobode, već da one nisu na istom nivou važnosti u ustavnoj građevini.
Dakle, to je ono što kaže sud, a i Rols je tvrdio isto to.
Rols bi se, verujem, u velikoj meri složio sa gledištem suda izrečenim1937. Danas ima ljudi koji bi da preokrenu dvadeseti vek. Rik Peri je za preokretanje dvadesetog veka. Glen Bek je za preokretanje dvadesetog veka. A preokrenuti dvadesti vek zapravo znači vratiti se u tačku u kojoj se kaže da je Ustav u suštinskoj suprotnosti sa modernom regulatornom državom.
Samo da napomenem da je ova buka koju slušaoci čuju izazvana vašim uzbuđenim lupanjem o sto.
Tako je, Sete! Filozofija je deo politike. Ona nije komentar na politiku; ona je deo politike. To je osnovna rolsovska poenta. Poduhvat političke filozofije nastavlja se na politički poduhvat. Tako da je strast sa kojom pristupamo ovim temama u političkoj areni, po mom mišljenju prikladna i kada im pristupamo u filozofskoj areni – to su bitne teme.
Odlično, da neko ne pomisli da je ovo neka čisto akademska vežba, jer mi želimo da pokažemo kako se sve ovo primenjuje u stvarnom životu.
Tvrditi da je ovo čisto akademska vežba je najobičnije tupljenje! Ludi koji to govore zapravo štite privilegije, jer je deo poduhvata političke filozofije upravo to da razmotri da li se ponašamo kako valja ili ne, da razmotri da li smo pravedno društvo ili ne. I ako kažete, ma ne, to je samo akademska vežba, onda zapravo pokušavate da ostavite ovakva razmatranja izvan političkog procesa.
Hajde onda da nastavimo o drugom delu Rolsovog drugog principa.
Dakle, imamo iste osnovne slobode, pravičnu jednakost mogućnosti, i onda imamo ono što Rols naziva principom razlike. Princip razlike kaže, mi živimo u društvu u kojem smo svi rođeni jednaki i svi smo jednaki kao građani, ali neke vrste ekonomskih nejednakosti su, Rols smatra, dozvoljene. Pitanje je: koje nejednakosti i u kojoj meri. I generalna zamisao je da nejednakosti treba da rade za zajedničku korist. Ali šta to znači? To znači da treba da imamo samo one nejednakosti koje rade u korist onih na dnu lestvice. Na primer, zamislite da neko zarađuje više od nekog drugog. Onda je on spreman da radi neke stvari – pravi proizvode, smišlja inovacije, preuzima rizike – koje inače ne bi bio spreman da radi. I na taj način, dobit se povećava, tako da svako može da dobije deo. I onda Rols kaže, važno je ne samo da svi imaju udeo u dobiti, već i da način podele dobiti bude takav da oni na dnu lestvice – ljudi koji su, recimo, u poslednjoj petini, u poslednjih 20 odsto raspodele prihoda – da oni budu u najboljoj mogućoj poziciji zahvaljujući nejednakostima. I onda se upotrebljavaju, među ostalim stvarima, porezi i transferi, da se osigura da prihod ljudi iz poslednje petine bude najviši moguć, tako da svi imamo udela u međusobnim sudbinama.
Samo da proverim da li razumem: ako osoba na vrhu društva ode još više, Rols kaže da je to okej, sve dok to poboljšava položaj onih na dnu.
I da i ne. To je tačno, samo što je princip razlike malo jači od toga na dva različita načina. Prvi način: osoba na vrhu bi mogla mnogo da popravi svoj položaj, a da se položaj osobe na dnu jedva malo poboljša. Ono što princip razlike kaže je da je standard pravedne nejednakosti da ljudi na dnu poslednje petine poboljšaju svoj položaj u najvećoj mogućoj meri. Dakle nije u pitanju samo „curkanje“; neophodno je da maksimizujemo dohodak onih ne dnu, ne samo da im damo neku malu dobit.
Rols zapravo uzima kvalitet života onih na dnu društvene lestvice kao standard kojim merimo pravdu.
Potrebna nam tačka sa koje ćemo moći da sudimo o pravednosti ekonomije. Ekonomija nije igra čiji je cilj da nagrađuje spretne i talentovane. Ekonomija bi trebalo da bude – ovo seže unazad do Rolsove ideje „pravde kao pravičnosti“ – pravični sistem saradnje od kojeg svi imamo koristi. Ne sudite po onima na vrhu, ljudima kojima imaju najviše, ne sudite po proseku, ne sudite po srednjoj klasi. Sudite po ljudima koji su, da tako kažem, na dnu, u poslednjoj petini.
Rekao sam da tu postoje dve stvari. Druga stvar je da kada razmišljate o nejednakostima ne želite da počnete od statusa quo. Hoću da kažem, status quo je u SAD trenutno sledeći: imate ljude koji su na vrhu – prvih jedan posto, ili kako Pol Krugman stalno ponavlja, prvih 0,1 posto – čiji se položaj fantastično poboljšao u poslednjih trideset godina. Ne želite da kažete, okej, od sada pa nadalje to je u redu, pod uslovom da maksimizujete položaj onih na dnu“, jer već imate na delu nepravednu nejadnakost.
Rols zaista miri, kako vi kažete, egalitarizam i slobodu. On govori da ne moramo da biramo između njih; možemo postići oba.
Tačno. Mislim da postoje dva uistinu fundamentalna doprinosa koja je Rols načinio u političkoj filozofiji. Jedan je to što je rekao da je moguće imati neku vrstu razložne rasprave o fundamentalnim pitanjima pravde, morala i političkih principa i vrednosti. Drugi je u tome što je pokazao da je rasprava „sloboda ili jednakost“ lažan izbor, da su i jedna i druga značajne političke vrednosti, kako je Linkoln rekao u svom čuvenom govoru kod Getisburga, i da se izazov sastoji u tome da ih međusobno pomirimo. I to je ono što po Rolsovom mišljenju postiže pravda kao pravičnost.
Hajde da ovo spustimo na ulični nivo i porazgovaramo o tome šta ovo znači za pokret Occupy Wall Street. Kako se Rols može primeniti na koncept 99% i koncentraciju bogatstva u rukama 1%.
Dozvolite mi da kažem dve stvari. Pre svega, niko ne govori u ime Occupy Wall Street, pa ni ja. To je difuzna grupa ljudi sa snažnim ubeđenjima, i ta ubeđenje se kreću u različitim pravcima, tako da nema autoritativne izjave – izuzev one o 99% i 1% – stvarno nema autoritativne izjave onoga za šta se zalaže Occupy Wall Street. I ovo nije kritika; mislim da je to dobro. To je pokret, ne politička partija, ili vlada. Drugo, očigledno je da sam oprezan sa odgovorom na pitanje „Šta bi Džon Rols rekao“. Ja sam ga prilično dobro poznavao; imam neku predstavu o onome što bi on mogao da kaže. Želim da budem oprezan.
S tim u vidu, socio-eknomske nejednakosti u SAD su se kontinuirano povećavale tokom poslednjih 40 godina. Ni sedamdesetih ovo nije bilo naročito egalitarističko mesto, ali je to bilo u većoj meri nego što je sad. Postalo je mnogo nejednakije, a desila se i promena u političkom diskursu, svojevrsno prihvatanje ovog porasta nejednakosti kao savršeno prihvatljive i krajnje neproblematične stvari. To je, po mom mišljenju, promena u javnom diskursu o nejednakosti u odnosu na sedamdesete, pa čak i u odnosu na osamdesete i devedesete.
Dakle, u smislu u kojem 99% govore, „Slušajte, mi ne želimo da budemo bogati kao Bil Gejts, samo nam je potrebna malo jednakija i pravičnija raspodela“, Rols bi se sa njima složio?
Apsolutno. Rols je, ja to znam, bio veoma uznemiren razmerama nejednakosti u SAD, i on bi cenio to što Occupy Wall Street preduzima nešto po tom pitanju. OWS je neosporno postigao nešto izuzetno značajno – vratio je pitanje nepravične, nepravedne nejednakosti u političku raspravu. Jer ono je bilo izbačeno iz ove rasprave. Mogli ste da pričate o sigurnosnim mrežama; to je bilo u redu. Ali pričati o ekstremnoj nejednakosti kao o nepravičnoj, nepravednoj, kao o nečemu što ne treba da bude deo demokratskog društva, toga u političkoj diskusiji nije bilo. OWS je to vratio u diskusiju, što je izuzetno dostignuće.
Treba li ljudi u OWS-u da potraže uporište u Rolsovoj teoriji?
Mislim da politička filozofija nije pogled na politiku spolja. Politička filozofija je deo politike, u smislu da ljudi u politiku unose skup uverenja o pravdi i nepravdi. I to važi i za ljude, kao što sam rekao, na političkoj desnici, koji veruju – manje ili više – da je Hajek bio u pravu. I ljudi i treba da čitaju Hajeka, on je veliki mislilac. Ne slažem se s njim, ali najgora stvar koja može da se kaže o Hajeku jeste da nije bio u pravu. On nije pokvaren, nije glup, nije bio potplaćen, nije bio neznalica, prosto nije bio u pravu. Ova vrsta uverenja o ispravnom i pogrešnom predstavljaju deo onoga što ljudi unose u politiku; to je ono što ih vodi i što ih ostrašćuje u politici. Stoga mislim da će ljudi koji misle, „Nejednakost koja postoji u SAD je ogromna, nepravedna, nepravična, nedemokratska“, kod Rolsa naći načina da bolje razumeju i osmisle svoja ubeđenja. Kada pronađete ubedljivo argumentovanu odbranu svojih ubeđenja, to vam pomaže da ih ojačate.
Još samo jedno, poslednje pitanje: Occupy Oakland je dobio puno prostora na vestima. Bilo je sukoba sa policijom, a protestanti su pre neki dan svojim štrajkom zatvorili oklendsku luku. Rols je imao ponešto da kaže i o građanskoj neposlušnosti. Šta bi rekao na ovo?
Rols je smatrao da je građanska neposlušnost ponekad opravdana. Ono što je, po mom mišljenju, u njegovom učenju bitno za OWS jeste da građanska neposlušnost predstavlja poseban način kršenja zakona. I ono na šta on zaista misli dok piše ove redove o građanskoj neposlušnosti, jeste pokret za građanska prava, on misli na Martina Lutera Kinga i njegova Pisma iz birmingemskog zatvora.
Ono na šta je mislio pod tim jeste da kada ste građanski neposlušni vi zapravo apelujete na osećaj pravednosti vaših sugrađana, i da je važno da ovaj apel bude jako eksplicitan. To nije prosto kršenje zakona, vi ne delate iz nekih privatnih ubeđenja, vi govorite stvari poput onih koje je govorio King kada je citirao Linkolnov govor kod Getisburga, kada je govorio – poput samog Linkolna – da Ustav mora biti interpretiran kroz Deklaraciju o nezavisnosti, kroz ideje o slobodi i jednakosti koje se nalaze u Deklaraciji.
Jako je značajno da kažete: „Spremni smo da prihvatimo zakonske posledice, zato što verujemo“ – a King je verovao – „da je politički sistem u osnovi legitiman, ali smatramo da postoji jedna ekstremna nepravda“. A tom nepravdom se ne bavi naša obična politika. Moramo da izađemo – ovo je ključna teza – moramo da izađemo iz okvira obične politike, ali kada izađemo iz okvira obične politike, onda apelujemo na osećanje pravednosti za koje verujemo da je još uvek prisutno u srcima i umovima naših sugrađana.
Sam ovaj apel pokazuje poverenje u političko-moralni senzibilitet naših sugrađana. To je apel na ono najbolje u našoj zemlji i njenim političkim tradicijama, i izraz nade da će ovaj političko-moralni senzibilitet ostati živ. Mislim da odjek koji OWS ima u javnosti pokazuje da je ta nada opravdana. Mislim da je jako bitno stalno isticati fundamentalne principe, ideje o pravdi. I kada to kažem, ne mislim da bi OWS trebalo da radi nešto drugačije od onoga što sada radi. Ja samo zahvaljujem OWS – ljudima koji su angažovani u njemu – na njihovom svakodnevnom angažovanju, i na tome što u svojim apelima ostaju na visini ovih principa.
Boston Review, 17.11.2011.
Preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 26.02.2012.
Srodni linkovi:
In These Times: OWS – pet godina kasnije
George Packer – Svi gnevni ljudi
Slavoj Žižek – 2011: Godina opasnog sanjanja
OCCUPY WALL STREET