Edward Snowden, foto: Getty
Dana 12. oktobra 2012. Evropa je dobila Nobelovu nagradu za mir zbog doprinosa „unapređenju mira i pomirenja, demokratije i ljudskih prava u Evropi“. Sada EU treba da pokaže da je dostojna ove nagrade i da je voljna da odbrani slobodu informacija, bez obzira na strah od političkog pritiska od strane njenog takozvanog najbližeg saveznika – SAD.
Sada kada je Edward Snowden, mladi Amerikanac koji je razotkrio globalni sistem nadzora poznat kao Prizma, zatražio azil od 20 zemalja, države EU bi trebalo da mu požele dobrodošlicu.
Iako SAD ostaju svetski lider u privrženosti idealu slobode govora, američki stav prema zviždačima bacio je ljagu na prvi amandman američkog ustava.
Godine 2004, specijalni izaslanik UN-a za slobodu govora i njegove kolege iz Organizacije američkih država (OAS) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) objavili su zajednički poziv vladama da zaštite zviždače od svih „zakonskih, administrativnih ili radnih sankcija ukoliko su postupali u dobroj veri“. Zviždači su definisani kao „pojedinci koji razotkrivaju poverljive ili tajne informacije iako imaju zakonsku ili drugu obavezu da ih čuvaju“.
Nedavno, tačnije 2010, parlamentarna skupština Saveta Evrope odlučila je da će „definicija zaštićenih razotkrivanja uključivati i sva upozorenja data u dobroj veri a koja se odnose na različite vrste nezakonitih akata“. Rezolucija 1729 zaključuje da su zakoni država članica „dužni da zaštite zviždače kako iz državnog tako i iz privatnog sektora, uključujući i zaposlene u vojsci i posebnim službama“.
Jedni zahtevaju da se Snowden goni zato što je izdajica, dok drugi pokušavaju da ovo pitanje zaogrnu pravnim nejasnoćama. Ali koja ozbiljna osoba može da porekne da je Snowden zviždač?
Otkrića ovog stručnjaka za digitalnu komunikaciju omogućila su međunarodnoj štampi, uključujući The Washington Post, The Guardian i Der Spiegel, da javnost upozna sa sistemom nadzora kojim se prate desetine miliona građana, uključujući tu i Evropljane.
Suočeni sa aparatom koji ugrožava njihov suverenitet i njihove prinicipe, zemlje EU duguju Snowdenu zahvalnost za njegova otkriča, koja su očigledno u opštem interesu.
Ovaj mladi čovek ostaće napušten u tranzitnoj zoni moskovskog areodroma samo ako države EU napuste svoje principe koji su veliki deo razloga postojanja ove zajednice. Diplomatske protesne note ostaće prazne priče ako se Snowden izoluje i ostavi na cedilu.
Pored neophodnosti pružanja pravne zaštite zvidačima, zaštita privatnosti jeste nesporno stvar od opšteg interesa, posebno kada je reč o slobodi informacija. Frank La Rue, specijalni izaslanik UN za slobodu izražavanja, u izveštaju od juna prošle godine primećuje „da arbitrerne i nezakonite povrede prava na privatnost… ugrožavaju zaštitu prava na slobodu mišljenja i izražavanja“.
Poverljivost pisanih ili usmenih komunikacija jeste neizostavan element u garantovanju uživanja slobode informisanja. Ali kada su novinski izvori ugroženi, kao što se dogodilo u slučaju Associated Pressa; kada SAD zloupotrebljavaju Akt o špijunaži, zakon iz 1917. na koji se do sada u borbi protiv zviždača država pozvala 9 puta, od toga Obamina administracija čak šest puta; kada vlada pokušava da ućutka Wikileaks tako što nameće finansijsku blokadu toj organizaciji i podvrgava njene članove neugodnim pretragama kada se nađu u SAD, a osnivaču sajta i njegovim kolegama preti krivičnim gonjenjem; onda je u Americi ugroženo i nešto više od demokratije.
I zaista, model demokratije za čije očuvanje su odgovorni naslednici Thomasa Jeffersona i Benjamina Franklina lišen je svoje suštine.
Po kom pravu su SAD izuzete od načela na čijoj primeni insistiraju kada je reč o drugim državama?
Januara 2010, državna sekretarka SAD Hillary Clinton održala je istorijski govor u kojem je definisala slobodu izražavanja kao kamen temeljac američke diplomatije. Isti stav naglasila je u drugom govoru iz februara 2011. u kojem je rekla da „kada je reč o internetu mi stojimo na strani otvorenosti“.
Elokventne reči. Možda su ohrabrile disidente u Tehranu, Pekingu, Havani, Asmari, Ašhbadu, Moskvi i mnogim drugim prestonicama. Ali kako je razočaravajuće saznanje da su američki oblakoderi nadzora dosegli visinu velikog kineskog tehnološkog zida.
Poruka Bele kuće i Stejt departmenta o demokratiji i zaštiti ljudskih prava izgubila je verodostojnost. Jedna od naznaka porasta zabrinutosti jeste i činjenica koju je saopštio Amazon – prodaja Orvelove 1984 porasla je za 6000%.
Sad, dok nas veliki brat posmatra iz vašingtonskih predgrađa, ključne institucije američke demokratije moraju da odigraju svoje uloge protivteže izvršnoj vlasti i njenim zloupotrebama. Sistem kočnica i provera jeste nešto više od slogana strastvenih čitalaca Tokvila i Monteskjea.
Američki lideri trebalo bi da shvate da očigledne protivrečnosti između njihovih uzvišenih oda demokratiji i zvaničnih državnih poteza nanose štetu slici njihove zemlje u svetu.
Članovi kongresa moraju da zaustave plimu bezbedonosnih odredaba Patriot akta tako što će priznati legitimna prava ljudima koji oglašavaju alarm za uzbunu. Zakon o zaštiti zviždača mora biti izmenjen kako bi se obezbedila efikasna zaštita zviždača koji postupaju u opštem interesu – interesu potpuno različitom od neposrednih nacionalnih zabrinutosti, kako ih nazivaju obaveštajne službe.
Julian Assange i Christophe Deloire, PressEurop/Le Monde, 05.07.2013.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.07.2013.
Srodni linkovi:
Svetlana Slapšak – Zameriti se državi
Julija Latinjina – Snoudenov paradoks
Wikileaks – Pismo Edvarda Snoudena iz Moskve
Aleksandar Goljc – Hodorkovski i Snouden
The Guardian – Facebook i Google nisu znali?
NOVE TEHNOLOGIJESLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
