Zamislite sledeću scenu: američki ambasador u Francuskoj dođe na francusku televiziju i izjavi „Amerikanci i Kanađani su jedan narod. Oni su vam kao Bretonci i Normani u Francuskoj. Ne možete da ih razdvojite“. Taj ambasador bi bio vraćen u Vašington i od tada bi svaki put kad kroče u Francusku Amerikanci bili podsećani na taj budalasti incident. Diplomate prosto ne idu po svetu tvrdeći da susedni narodi ne postoje.
Međutim. ruski ambasador u Francuskoj, Aleksandr Orlov, upravo je to uradio pre nekoliko dana. Kada ga je vodeći francuski TV novinar Žan-Pjer Elkabaš naveo da se izjasni o političkim potresima u Ukrajini, Orlov je izjavio: „Rusi i Ukrajinci su jedan narod. Oni su vam kao Bretonci i Normani u Francuskoj. Ne možete da ih razdvojite.“
Nije lako proceniti izjavu koja je toliko daleko od normalnog diplomatskog protokola. Pošto je izjava data na francuskom, možda bismo mogli da primenimo par francuskih testova.
Recimo, kad bih vam rekao: „Žilijet Binoš i ja smo srodne duše. To je najprisnija ljubavna veza svih vremena. Ne možete da nas razdvojite“. Sad, da li je to tačno? Jedini način da saznate bio bi da pitate Žilijet Binoš. Jer ako smo srodne duše i tako to, ona će znati.
Ambasador Orlov pada na testu Žilijet Binoš. On možda misli da su Rusi i Ukrajinci jedan narod. Ali Ukrajinci ne misle tako.
Hajde sada da stavimo beretke i uradimo test Žan-Pola Sartra. Osnovna ideja Sartrove filozofije je autentičnost. U mračnom svetu čovek mora da rizikuje za vrednosti do kojih mu je stalo. Možemo li da zamislimo da se ogroman broj ljudi noću smrzava u šatorima braneći ideju da su Rusija i Ukrajina jedan narod? Da se sukobljavaju sa policijom? Da ih tuku pendrecima? Stotine hiljada Ukrajinaca u Kijevu i širom zemlje probdeli su noći po mrazu, rizikujući hapšenje i batine, da pokažu kako im je stalo do Ukrajine i njene neposredne budućnosti. Ali nadaju se da će ta budućnost biti evropska, a ne ruska. Trenutno niko ne izlazi na ulicu i ne preuzima rizik za ambasadorovu ideju.
Tako ambasador Orlov pada i na Sartrovom testu.
Nažalost, rastojanje između neobičnih ideja i krvoprolića mnogo je manje nego što bismo voleli. Ambasador Orlov nije izrazio samo lično mišljenje kada je negirao postojanje ukrajinske nacije; on je nastavio misao ruskog predsednika Vladimira Putina. U sličnoj situaciji pre nekoliko nedelja, takođe u obraćanju novinarima sa zapada, Putin je dao potpuno istu izjavu: da su Rusi i Ukrajinci „jedan narod“. Dakle, šta god da se dogodi u Ukrajini, ne može da dođe do, logički gledano, ruske intervencije.
Teško je reći da li je Putin zaista u to veruje. Ali zabrinjava nedostatak alternativnih pogleda u ruskoj diskusiji o masovnom protestu protiv ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. U prvo vreme, ruska televizija je prosto poricala da uopšte ima bilo kakvih protesta. Od 8. decembra, Prvi kanal izveštava da „nekoliko stotina“ ljudi protestuje u Kijevu. Kada postojanje protesta više nije moglo da se negira, protesti su predstavljeni kao strana zavera. Na televiziji i na internetu dominiraju dve teme: Evropljani hoće našu istorijsku teritoriju i Evropljani su gejevi. Fantazije o seksu i dominaciji zamenjuju opisivanje i analizu.
Prema jednom moskovskom viđenju, Evropska unija pokušava da obnovi kraljevinu Švedsku iz 18. veka, sa švedskim ministrom spoljnih poslova Karlom Biltom kao kraljem Karlom XII, dok su protesti repriza Velikog severnog rata. Na televiziji (i zabrinjavajuće često u diskusijama na ruskim sajtovima) primećuju se plodovi kampanje predsednika Putina protiv homoseksualaca. Poseta nemačkog ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea Kijevu koristi se kao dokaz da je svrha ukrajinskih demonstracija širenje istopolnih brakova u pravoslavnoj otadžbini. Poznati ruski voditelj Dmitrij Kiseljov rekao je ove nedelje na televiziji da Vitalija Klička, ukrajinskog bokserskog šampiona i opozicionog političara, koji je fotografisan sa Vesterveleom, treba smatrati samo gej ikonom. Kiseljov je rekao i da Šveđani praktikuju „seksualne odnose od devete godine“.
Iako ima dosta ruskih pojedinaca i organizacija koji su javno podržali ukrajinske demonstracije, oni su izuzeci u preovlađujućem diskursu. Vrlo je teško, ako se oslanjate na informacije iz ruskih medija, steći bilo kakvu ideju o tome šta se zaista događa u Kijevu.
U Ukrajini je drugačije. Rusija je nalik autokratskom režimu, bez slobode štampe. Ukrajina je oligarhijski sistem u kojem vlada velika medijska sloboda. U Rusiji su oligarsi ili lojalni ili završe u zatvoru; u Ukrajini imaju ne samo bogatstvo, već i određenu nezavisnost. Neki od njih, poput Dmitra Firtaša, vlasnici su suparničkih medijskih imperija koje iznose drugačije stavove o politici zemlje; u slučaju nedavnih protesta, ukrajinski mediji su u iznenađujućoj meri pokazali spremnost da prenose istinu, pružajući vizuelne dokaze državnog nasilja i emitujući reči demonstranata koji su govorili o svojim motivima.
To znači da u samoj Ukrajini Janukovič i Putin nisu predstavljeni u najboljem svetlu. Ali i nagoveštava dublji problem za Janukoviča.
Nema nikakve sumnje da bi Janukovič rado prepustio deo ukrajinske nezavisnosti Rusiji ako bi to okončalo ogromne proteste. On i njegov sin Aleksandar su, po svemu sudeći, zgrnuli veliko bogatstvo i verovatno bi u tom slučaju mogli da ga zadrže. Ali ukrajinski oligarsi koji nisu Janukovičevi rođaci nemaju interesa da ukinu Ukrajinu, jer bi ih onda dočekala Putinova verzija pravde.
Za vreme ukrajinske krize, Rusija je najavila treće suđenje Mihailu Hodorkovskom, ruskom oligarhu koji se suprotstavio Putinu. Izgleda da sada nema mnogo šanse da će on izaći iz zatvora dok je Putin živ. Ukrajinski oligarsi su najverovatnije shvatili ovu poruku, mada je ona samo potvrdila nešto što su ionako znali: oni mogu da se razvijaju samo u okviru suverene ukrajinske države. Izvan ovog osnovnog pitanja lične slobode, oni imaju stvarne poslovne interese u Evropi i izgleda da podržavaju trgovinski sporazum sa EU. Kompanija najvećeg među njima, Rinata Ahmetova, izdala je saopštenje za novinare u kojem intonira svoju odanost „evropskim vrednostima“.
Dakle, bilo kakav dogovor koji Janukovič napravi sa Moskvom razbesneće ne samo ljude koji demonstriraju, nego će biti na štetu osnovnih interesa nekih moćnih ljudi u Ukrajini. Janukovič je nekoliko puta pokušao da raščisti ulice i nije uspeo. Ovo bi moglo da postane izgovor za veću direktnu rusku intervenciju. Ali još je mračnija mogućnost da će Janukoviču podrška ruske sile biti potrebna ne samo da se brani od ogorčenog stanovništva nego i od neprijateljski nastrojene grupe oligarha. U tom slučaju bi podrška ukrajinskom predsedniku bili ljudi u Moskvi koji tvrde da ukrajinski narod ne postoji.
The New York Review of Books, 13.12.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.12.2013.
UKRAJINA