Bilo bi mnogo lepo kad bi moglo da mi imamo sva prava, a drugi nikakva. Pa da, na primer, mi smemo da pevamo ”Sprem’te se, sprem’te, četnici”, a da ustaše ne smeju da odgovore da su spremni – za dom, spremni. Ili, da mi možemo da proteramo latinicu sa tabli u Srbiji, ali da oni ne smeju da proteraju ćirilicu sa tabli u Hrvatskoj. Ili, da mi možemo da Vojvodini ukinemo autonomiju, ali da Albanci nama moraju da daju autonomiju.

Zašto samo nama nije dozvoljeno da imamo dvostruke aršine, a drugima jeste? Amerika može kako hoće, može i Rusija, može i Evropska unija, a naročito može Nemačka u Evropskoj uniji, samo mi ne možemo. Stvarno frustrirajuće. Šta – zar samo zato što neko ima gas, naftu, vojnu silu, silan novac i uopšte moć, on može da samovoljno odlučuje šta će i kako će?

Lako je Bilu Gejtsu da kaže: svet nije pravedno mesto – navikni se na to. Kao prvo, on je bogat, a kao drugo – da je svet pravedno mesto, Gejts za početak ne bi ni mogao da se obogati plagijatom kojim je učinio da PC kompjuter počne da liči na već postojeći Apple Macintosh, a kamoli još i da postane monopolista.

Ali kako da se mi naviknemo da je svet nepravedan? Kako da se pomirimo sa tim da ne može kako mi hoćemo?

Problem je u tome što nama ni ne smeta činjenica da svet nije pravedno mesto. Nama samo smeta kad nije pravedan baš konkretno prema nama. Ostale nepravde, one koje se ne vrše nad nama, mi i ne primećujemo. A naročito ne primećujemo one koje mi vršimo prema drugima. Doduše, vršimo ih samo onoliko koliko je u našoj moći. Vršili bismo ih mi mnogo više, da možemo. Ali, kako kaže poslovica: prostiremo se prema guberu. Kol’ko moći, tolko tlačenja.

Ko ima porodicu, može u njoj da pokazuje svoju moć. Može da tlači nejač, može supružnika – ako je jači može da tlači fizički, ako nije, može psihički. Ko ima posao, pa mu se još dodatno posrećilo da šefuje, šikaniraće podređene, a ako je uspeo i da gazduje – moći će da šikanira i sve zaposlene – da im daje ponižavajući niske plate ili, još bolje – da im ih ne daje. A ako je krupniji gazda, može da sebi isposluje monopol, pa da nikome ne plaća – ni dobavljačima, ni komunalcima, ni poreznicima. A ko je još krupniji gazda može da plaća svima – i na vlasti i u opoziciji.

Ko nema ništa od toga, ni porodicu, ni posao, ni kapital, ni političare, maltretiraće azilante. Ako ni njih nema, poslužiće mu i ljudi u autobusu, slučajni prolaznici, deca ulice… Ako ništa, maltretiraće društvo sa kojim pije pivo ispred prodavnice.

Eto vidite koliko različitih mogućnosti nam pruža ovaj svet, a vi kažete da je nepravedno mesto.

Peščanik.net, 16.12.2013.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)