Mnogi koje volim i sa kojima sam odrastao na poluostrvu Krim sada slave ruske vojnike. Izgleda da je većina ruske populacije na Krimu podlegla ovoj euforiji.Ovaj događaj za njih znači povratak dugo priželjkivane harmonije. Mogli bismo reći da se u tome ogleda ruski mentalitet prožet imperijalističkim sklonostima, arhaičnošću i paternalizmom. Možda je to preterivanje. Ne bi trebalo da donosimo preuranjene zaključke, već bi bilo bolje da se posvetimo predistoriji ovog problema.
Nisam politikolog; antropolog sam. Zato ću se poslužiti pojmom „mit“ kako bih opisao trenutnu situaciju. Pod mitom podrazumevam „elemente kolektivnog svetonazora“, „predstavu o nečemu“, nazavisno od toga da li ona odgovara stvarnosti. Čini mi se da najakutniji i najozbiljniji problem Krima i Ukrajine leži u dva negativna mita, između kojih postoji gotovo nepremostiv jaz, a koji istovremeno predstavljaju preovlađujuće raspoloženje među „zapadnim“ i „istočnim“ građanima Ukrajine.
Pojednostavljeno bismo mogli ovako da ih opišemo. Oni sa istoka one sa zapada smatraju „fašistima“, dok oni sa zapada ove druge zovu „Sovkijima“, što je u stvari skraćenica za „homo sovieticusa“. Morao bih još nešto da razjasnim. Obe ove reči u sadašnjem društvenom diskursu sve više podsećaju na nemačku reč „Untermensch“ – „niža vrsta ljudi“. Ova obostrana antipatija posledica je različite istorije. Austrougarska je dominirala zapadom, a Rusija istokom Ukrajine. Međutim, ovu podelu možemo da objasnimo i nepomirljivošću dva mentaliteta, jednog (post)imperijalnog i drugog nacionalnog, koji se formiraju upravo sada. Pravi uzroci i nisu tako važni.
Dolazi do sve veće polarizacije. Učešće aktivista antiruskih organizacija Desni sektor i partije Svoboda tokom evromajdana u Kijevu, stanovnici Krima su protumačili kao pretnju: za njih tu nije bilo borbe za pravdu. Protivrečni izveštaji iz Kijeva sve više su potkrepljivali „sopstveni“ mit. Odluka majdanskih pobednika da ukinu zakon kojim se ruskom jeziku garantovao status drugog zvaničnog jezika na istoku i jugu Ukrajine bila je preuranjena i krajnje neobjašnjiva. Taj zakon je makar de jure štitio prava ruskog dela stanovništva, za koje se sada odluka o ukidanju ovog zakona savršeno uklapa u sliku o „nacističkom puču“ u Kijevu.
Mit je često snažniji od stvarnosti. Ako ga ne podvrgnemo preispitivanju i refleksiji, mit postaje stvarnost. Ja sam još od 2009. u ukrajinskim medijima redovno objavljivao pozive da stvorimo realnu sliku. Smatrao sam da je važno da Ukrajinici koji govore isključivo ukrajinskim jezikom shvate da rusko stanovništvo ne predstavlja „petu kolonu“ i da ruska kultura u Ukrajini nije moskovsko kopile, već važan resurs koji treba zaštititi i negovati. Ovo uverenje se, kako je vreme prolazilo, sve više pretvaralo u iluziju. Postoji još nešto što moramo da znamo kako bismo objasnili snove stanovnika Krima o dolasku Rusije.
Pre dvadeset godina, 1994, učinjen je hrabar i isprva uspešan pokušaj modernizacije Krima. Jevgenij Saburov, ruski makroekonomista, pesnik i filozof, imenovan je od strane predsednika Jurija Meškova za premijera Krima. Saburov nije podržavao separatističke ambicije Meškova, ali je zato pokušao da uredi zakonodavni okvir i administrativnu strukturu na Krimu. „Krim će uskoro postati Švajcarska“, često je tada govorila poslovna elita. Međutim, to je smetalo nekome u Kijevu. Posle samo godinu dana na vlasti, Saburov i Meškov su oterani. Saburov je umro 2009. u Moskvi.
Njegovi uspesi, ubrzo poništeni od strane njegovih naslednika, uplašili su mnoge. Tada je Krim stekao reputaciju suviše nezavisnog i nepredvidljivog dela Ukrajine. To je bila polazna tačka za prikriveni, ali uprkos tome konstantan socijalno-politički pritisak. Vođena je takozvana meka politika derusifikacije i ukrajinizacije. Mnogi iz političkog života su prihvatili ovu igru. Među velikim delom ruskog stanovništva došlo je do porasta ukrajinofobije, nepostojeće pojave u trentuku raspada Sovjetskog Saveza.
Kamo sreće da je politika kulturološkog slabljenja ruskog stanovništva bila greška vlasti, trapavi nesporazum ili posledica lenjosti. Ona nije bila agresivna, ali je zato bila prisutna kod svih ukrajinskih predsednika. Upravo u toj politici vidim razlog za trenutno raspoloženje na Krimu, a ne u „moskovskom uticaju“, očigledno vidljivom, ali veoma dugo beznačajnom faktoru. Možda sam kratkovid, ali u toj politici ni uz najbolju volju ne mogu da prepoznam nešto demokratsko i evropsko.
Nostalgična čežnja za ruskom imperijalnom prošlošću na Krimu zaista nije nešto novo. Mogli smo da je osetimo i u prvim godinama ukrajinske nezavisnosti. Etnička politika, koja je dolazila iz Kijeva, poslužila je kao plodno tle za takvo raspoloženje. Prošlonedeljna glasina da su ukrajinski nacionalisti odlučili da na Krim pošalju takozvani voz prijateljstva kako bi uspostavili red, nije doprinela smanjivanju napetosti.
I još nešto. Iz nekog nepoznatog razloga niko ne govori o tome da ni svi ukrajinski patrioti nemaju isto mišljenje o Krimu. Još pre tri godine sam ukazao na to do koje su mere stavovi ukrajinskog pisca Jurija Andruhoviča o Krimu slični onima ruskog imperijalizma. Evo citata iz jednog intervju sa Andruhovičem iz 2009: „… ovde se ništa neće dogoditi bez ruske vojne intervencije. Izgleda da je ona neizbežna. … Situacija je komplikovana, ali ćemo na kraju ipak dobiti novu naciju. … Moramo da se pripremimo na gubitak Krima.“
Za izgradnju neke nacije nisu nam potrebni „komplikovana situacija“ i njena navodna neizbežna posledica „prolivanje krvi“. To je privlačna, ali ujedno i rizična pretpostavka, jer iz nje sledi da će stanovništvo Krima ostati miroljubivo, kao što je to slučaj sada. Ali šta ako na predstojećem referendumu dođe do odvajanja Krima?! Bezbednost onih koji se danas zalažu za status kvo mogla bi u tom slučaju postati ozbiljan problem. Kako da garantujemo proces koji će uvažiti stavove krimskih tatara?
Rusko stanovništvo na Krimu je oduševljeno idejom o „ujedinjenju sa Rusijom“. To je činjenica, za koju postoji mnoštvo razloga. Pitanje je samo da li će i kada doći do otrežnjenja.
Za mene je najvažnije da ljudi sa obe strane barikada, koji žive različite mitove, ostanu neozleđeni. Da li će smoći snage da jedan drugoga saslušaju i razumeju? Nadam se samo da je ovo najstrašnije pitanje koje ćemo postaviti u narednom periodu.
Igor Sid je ukrajinski pisac i antropolog.
TAZ, štampano izdanje, 08.03.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 11.03.2014.
UKRAJINA