Desetine hiljada nemačkih srednjoškolaca i studenata dočekalo je avgusta 1914. u potpunom zanosu početak Prvog svetskog rata. „Rat nam mora doneti“, piše Ernst Junger u Čeličnoj oluji, svom romanu iz 1920, „veličinu, snagu, veselje. Ukazuje nam se muški zadatak, radosni odbrambeni boj na procvalim, krvavim livadama.“ Desetine hiljada mladića odjurilo je na front, u ranu smrt. Novine Ptica lutalica (Wandervogel – nemački omladinski pokret) prikazivale su 1914/15. vojnike na konju sa štitom i kopljem. Ovi odvažni vitezovi su u narednih nekoliko godina ginuli od mitraljeza, granata i bojnih otrova.
U „godišnjem izveštaju“ pruskih gimnazija (Wilhelm gimanzija u Štetinu) možemo pročitati da je početak rata đake pogodio „poput vatrene munje“. Mladići su se osećali kao učesnici u „borbi nemačkog naroda za očuvanje svojih najvećih svetinja od sveta prepunog neprijatelja – pobeda i uspon do statusa vodeće svetske sile ili slavna propast“ (Gimnazija Friedrich u Berlinu). Želeli su da se dokažu, ali nisu razmišljali u čemu. Oni su za kajzera, Rajh i generale bili samo potrošna roba u četvorogodišnjem pozicionom ratu na zapadnom frontu.
Mnogi savremenici su svojim slikama, pesmama i knjigama predvideli ovaj rat davno pre njegovog stvarnog početka. „Ustao je onaj koji je dugo spavao / u praskozorju stoji, silan i zagonetan / drobeći mesec u crnoj ruci.“ Ovo su stihovi dvadesetčetvorogodišnjeg berlinskog pesnika Georga Heyma iz pesme Rat iz 1911. Slične ratne vizije opisuje i Ludwig Medner u svojim Apokaliptičnim predelima iz 1912: „Požar sveta najavljuje njegov smak, nebo eksplodira, iz zemlje vatra bljuje proždirući ljude i gradove.“ Wilhelm Lamszus, hamburški učitelj disidentskih stavova, još 1912. veoma precizno opisuje užase rata u svojoj noveli „Ljudska klanica“.
Avgusta 1914, mladići su konačno dobili „njihov“ rat. Jedva su čekali da odu na front. Da li su podlegli kolektivnom ludilu?
Nikako. Oni su bili žrtve perfidnog sistema mentalne militarizacije, posebno izraženog u Pruskoj posle dolaska Wilhelma II na vlast. Došlo je do politizacije predmeta „za formiranje ličnosti“ poput nemačkog jezika i istorije, naročito u srednjim školama. Instrument nacionalističke indoktrinacije (zvala se naravno „patriotskom“) bio je „slobodni esej“ prilikom polaganja maturskog ispita. Teme su glasile: „I rat ima dobre strane“, „Za šta vredi umreti?“, „Pravda uzvisuje narod, ali greh je njegova propast, što dokazuju istorije Izraela i Pruske“ (malo antisemitizma nije na odmet), „Život nije najvrednije blago“, „Smrt poseduje pročišćujuću snagu“.
Uz to, svake godine 2. septembra, na Sedanski dan, održavane su komemoracije povodom pobede nad Francuskom u ratu 1870/71. Vojne parade, zapaljivi govori, nove ode kajzeru i Rajhu, bile su sastavni deo patriotskih državnih praznika, pa i u školama. Pevane su „Straža na Rajni“ i carska himna „Pozdravljamo te pobedniče“, sledili bi svečani govori i igre: „Iz slavne Nemačke“, „Molitva za kajzera i Rajh“, „Germanska straža na Rajni“, „Nemački patriotizam pre 100 godina i danas“ i „O velikom blagoslovu opšte vojne obaveze za nemački narod“.
Međutim, obožavanje oružja nije bilo uobičajena pojava samo u učionicama srednjih škola. Isto se odnosilo i na novoosnovanu oblast državne brige za mlade, gde je vrhovni prioritet bilo odgajanje radničke dece za borbu. U tome se posebno isticao Centralni odbor za promociju narodnih i omladinskih igara osnovan u Berlinu 1891. Jedni su smatrali da je tu reč o večnoj borbi protiv „pokvarenih i antidržavnih socijaldemokratskih aktivnosti“, dok su drugi verovali da je zadatak Odbora da zainteresuje omladinu za odbrambene veštine i ratne igre. Bilo je neophodno ispraviti „kobne nedostatke u obrazovanju između škole i kasarne“ kod radničke omladine, jer između završetka obrazovanja sa 14 godina starosti i odlaska u vojsku sa 18, nije bilo nikakvog državnog oblikovanja stavova. Krajem devedesetih godina 19. veka osnivaju se lokalna Omladinska odbrambena udruženja za dobrovoljnu predvojničku obuku. Sledi osnivanje bavarskog Odbrambenog udruženja, koje je zajedno sa nemačkim Savezom izviđača sprovodilo program „Narodna snaga kroz odbranu“. Savez izviđača je 1914. imao 90.000 članova.
Najdelotvorniji socijalno-psihološki instrument u pridobijanju mladih radnika bili su avanturistički vikendi. Oni su obuhvatali šetnje, igre, sportske aktivnosti, čitanje i razgovore, ali i marširanje i vežbe s oružjem. Bio je to doživljaj zajedništva uz treniranje discipline i poslušnosti. Na taj način su se implicitno prenosili i politički ciljevi čija je unutrašnja prihvatljivost rasla sa intenzitetom doživljaja zajedništva.
Godine 1911. se na predlog vojske osniva Savez nemačke omladine kao krovna organizacija svih omladinskih udruženja za odbranu. Ovaj savez je već 1913. obuhvatao 500.000 mladića, da bi taj broj 1914. porastao na 750.000. Knjiga nemačke omladine, objavljena 1913, počinje ilustracijom „Nemačka omladina slavi kajzera“, onda slede sećanja dobrovoljaca iz rata protiv Francuske 1870, a završava se ilustracijom „Dočeka heroja u Valhali“ gde ih – neozleđene i u raskošnim uniformama – dočekuje Friedrich Veliki. U manifestu Zakona nemačke omladine piše: „Nemačka omladina je i u dobrim i u lošim vremenima odana kajzeru i rajhu. Moramo biti spremni na borbu i verni istini. Bojimo se samo boga i nikoga više.“ Onda sledi zaključak: „I za nas će jednom odzvoniti veliki čas borbe. (…) Nečujno i duboko u nemačkim srcima mora da živi radost rata i čežnja za njim, jer imamo mnogo neprijatelja, a pobeda će doći onom narodu koji sa pesmom ide u rat.“ Ono što se od avgusta 1914. ovim mladićima događalo, bilo je od strane države instruisano i organizovano masovno ubistvo.
Međutim, čak su se i kritički umovi teško odupirali mentalnoj mobilizaciji. Kada je oktobra 1913. u Lajpcigu održana komemoracija povodom stogodišnjice oslobodilačkih ratova protiv Napoleona, Ptice lutalice i Slobodarski nemački studenti okupili su se na kontraskupu na visoravni Majsner kod Kesela. Ali i među njima je vladao duh militarizma, čak i ako su ga smatrali staromodnim „otadžbinskim uverenjem“. To se najbolje vidi iz toga što su i kod njih bile veoma popularne ratne igre. Zato ne treba da nas začudi što su gimnazijalci iz Ptica Lutalica i Slobodarski nemački studenti, avgusta 1914, masovno pohrlili ka kasarnama kako bi prvi stigli na front.
Danas se u analizama o početku Prvog svetskog rata mnogo govori o „mesečarima“. Taj utisak možda mogu da steknu istoričari koji ne izlaze iz svojih kabineta ili svečanih dvorana. Ali ako pogledamo pažljivije, u samu društvenu strukturu, škole i univerzitete, steći ćemo potpuno drugačiju sliku. Umesto „mesečara“, videćemo ratne huškače. U Pruskoj se takođe dugo radilo na mentalnoj pripremi za rat, koja je onda, u avgustu 1914, mogla konačno da se oslobodi. Potpuno i bespoštedno.
Istorija obrazovanja mladih 19. i ranog 20. veka pruža novu perspektivu na epohalnu 1914, na osnovu koje se može postaviti drugačije pitanje o krivici za Prvi svetski rat: šta je sa krivicom onih koji su odgajali druge za mržnju i rat? Nemačka je zemlja koja veruje u obrazovanje i ne smemo da potcenjujemo njegovu snagu. Smrt na Ipru i Verdenu, u koju su poslate stotine hiljada mladih ljudi, nije donela „pročišćujuću snagu“, već je bila užasna smrt, koja je iznedrila novi užas pretočen u evropsko samouništenje.
Ulrich Herrmann je profesor opšte i školske pedagogije i istorije pedagogije na Univerzitetu u Tübingenu.
Die Zeit, 30.01.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 14.03.2014.
PRVI SVETSKI RAT