Ona dvadeset i prva starozavetna Knjiga Propovednikova nas ne ostavlja na miru, jer iz nje govori ideolog totalnog nihilizma – neumoran je.
Pišemo zapis ovaj i listamo je – najradije je čitamo na latinskom – i slušamo vesti. O Ukrajini i Rusiji, te o nama ovde i sada, ali od knjige – Knjige Propovednikove – se ne odvajamo. I grozno zvuči onaj lajtmotiv u njoj – Vanitas vanitatum et omnia vanitas, ono sve je taština i sve je zalud čoveku i muka velika. Svemu ima vreme, nabraja Propovednik, i kada se seje i kada se žanje, kada se živi i kada se umire: „Vrijeme kada se ubija, i vrijeme kada se iscjeljuje, vrijeme kada se gradi i vrijeme kada se razvaljuje“. Neko čita vesti na državnom servisu o otcepljenju Krima, te o Veneciji koja je krenula, te Kataloniji i evo, i na Aljasci skupljaju potpise da se pripoje Rusiji. Ovo počinje da liči na vreme globalnog otcepljenja. Neki građanin je odlučio da svoju opštinu – nekoliko sela i zaselaka – otcepi od opštine Čačak. Da je priključi Kraljevu. Čovek mirno kaže gledajući u kameru: „Kad može Krim, možemo i mi“. On uopšte ne pominje kosovske Albance koji su povukli petlju. Opšte je otcepljenje, a ovaj se otcepljuje kao da nam nije dosta toga. Mi Srblji smo posebno osetljivi na to, jer ko se sve nije otcepio od nas – nekoliko republika i jedna pokrajina – i toliko je toga bilo da ni danas ne možemo da se sastavimo. Baš su se svi naotcepljivali od nas i bog zna šta će još biti. Niko se još ne oglašava o tome pa ni D. Ćosić, koji je inspiraciju za naslov svojih romana našao u pomenutoj Knjizi Propovednikovoj. Jedino je Gospodar Vučić nakon noćne posete Moskvi promrsio da „mi nećemo Rusiji da uvodimo sankcije“, a četnički vojvoda Toma N. je kazao da „sada u Beogradu nikog nema ko bi komentarisao ovo oko Ukrajine dok se ne formira vlada“. U Beogradu je to tako i to je neko agregatno stanje koje nastupa u ključnim momentima napetosti i neodlučnosti.
Opšte je uverenje – smatraju odlični analitičari u Evropi – da takozvani srpski državni vrh ništa ne zna, a i ne treba da zna, jer sve zna i o svemu odlučuje Vučić.
Ovo sada u vezi s Rusijom i Ukrajinom je tako i niko ne govori da li ćemo ovamo ili onamo, odnosno na Istok ili na Zapad. Objašnjenje za to je prosto, jer niko ni u Evropi nije siguran dokle će Putin ići – otuda ovaj strah u istočnoevropskim zemljama, ovaj „strah od Rusije“ kako Nemci kažu. Malo se ko seća kako je to bilo na samom kraju poslednjeg svetskog rata, kada je Hitler bio na izdisaju i kada su Rusi ušli u Berlin i njihov vojnik istakao rusku crvenu zastavu na krov Rajhstaga. Hitler je bio još živ u bunkeru do kraja aprila 1945. Američki predsednik Ruzvelt je poslao strogo šifrovanu poruku svom ambasadoru u Moskvu: hitno nađi maršala Staljina i prenesi mu moje čestitke za uspeh ruske armije, hitno javi šta je maršal odgovorio, gde je bio, šta je rekao i svaki gest koji je pokazao, hitno, stop. Ambasador je odmah bio kod Staljina i javio je po posebnoj šifri – koliko je puta to publikovano kasnije: bio sam, našao sam maršala u malom kabinetu, pušio je i gledao kroz prozor, rekao je hvala i šalje i vama pozdrave, potom je pušio i dalje, nekako je odmahnuo rukom uz dim lule i tihim i setnim glasom dodao – Da, Berlin, ali ruski car Aleksandar I Blagosloveni je na čelu združenih snaga Svete alijanse ušao u Pariz i spremao se dalje. Toliko. Bilo je to 1814, nakon sloma Napoleona i tada je ruski car vratio Burbone na presto. Ruzvelt je ovo preneo i u Parizu i Londonu je zavladala panika – šta ćemo ako Staljin krene dalje, otići će ne samo Evropa nego i mi. Srećom nije Staljin išao dalje od Istočne Evrope, ali V. Čerčil je to znao i računao s tim: novog fronta nije bilo i bilo je kako je bilo. I sada nije stvar samo u Ukrajini ni u Krimu, nego u tome dokle će Putin ići, jer Rusa ima blizu trideset miliona u državama koje su se otcepile.
To je razlog zbog čega se Beograd sada drži nesvrstano, jer nikada se ne zna, ni dokle će Amerikanci ili Rusi ići u podeli sveta. Velike su to mečke, i Rusi i Zapad. A ono iz one šifrovane depeše znao je ser Vinston Č, a trebalo je da prođe bezmalo devet godina od kraja rata da bismo i mi znali da je znao. U čuvenom govoru u Fultonu Čerčil je kazao da je bio spreman da, ako Staljin krene daleko, savezničke snage okrene protiv Rusije i Staljina. Znalo se to, ali oni oko Trsta i Gorice – ogromna masa poraženih snaga ustaša, četnika, ljotićevaca i vlasovaca uz još jake Nemce – nisu tačno znali i još su se nadali da će saveznici zapadni krenuti na Ruse i da će se iskrcati negde na Jadranu. Srećom, nije tako bilo a znamo kako je bilo, i kako se svetski rat završio. Ovo su neka mutna vremena i mnogo je toga nejasno; recimo, mi priznajemo Rusiju u njenim granicama kakve su važile do pre nekoliko dana, a sada su drugačije. Rusija priznaje Ukrajinu, ali granice te zemlje već su drugačije; Rusija priznaje Srbiju, ali da li sa Kosovom ili bez Kosova? EU hoće Srbiji da odobri ulazak, ali da li sa Kosovom ili bez njega, to niko sigurno još ne zna. Srbija priznaje Ukrajinu, ali u kojim granicama, niko ne zna, pa ni oni u Kijevu ne znaju gde su im granice ili gde će sutra biti. Rusija ima sporazum sa Ukrajinom da može da drži vojsku do 2142. godine, ali evo, vojska ruska je već tamo, iako je Rusija – garant suvereniteta i teritorijalne celovitosti Ukrajine. Granice su promenljiva kategorija i ništa ne znače. Gde su sada granice suverene i međunarodno priznate Gruzije – to posle 2008. znamo svi. Moramo ovde izneti i jedno sećanje koje je više od toga – sećanje na profesora dr. Vojina Dimitrijevića. Sarađivao je u Republici i koristili smo svaku priliku da mu se približimo i da nešto pitamo; uvek je odgovarao i to nisu bile replike već čitava predavanja. Išli smo da slušamo njegova predavanja na Pravnom fakultetu iz oblasti međunarodnog prava, nismo bili odavno student no išli smo. Kada je pokojni V. Dimitrijević objavio u listu Danas godine 1999. svoje napomene pod naslovom Krah vestfalskog sistema, odnosno ugovora iz 1648. pravili smo broj Republike posvećen 350. godišnjici tog dokumenta. Vodio sam razgovor sa profesorom Dimitrijevićem. Bio je kao i uvek i ljubazan i spreman da održi predavanje. Bio je svetski priznati stručnjak u oblasti međunarodnog prava, član kojih sve ne komisija u vreme raspada Jugoslavije: „Znate, međunarodno pravo je divna disciplina, a zapravo međunarodnog prava i sistema nema. Evo, raspao se Vestfalski sistem i svi se dele i otcepljuju.“ Sagovornici naši su bili zbunjeni, ali mi lično nismo. Taj broj Republike je uređivao dr. N. Popov, a inicijativa da se broj posveti ovoj temi potekla je od dr. Tomasa Bremera, teologa i naučnika iz Berlina, koji je odlično znao brojne jezike balkanskih naroda. On je doktorirao na liku i delu Nikolaja Velimirovića i to u Beogradu, i nije ga niko voleo u SPC. „Ne, ne ostajem kod toga“, govorio je profesor Dimitrijević, „važna je to pravna disciplina, ali granice i meru suvereniteta zemlje određuju jači – oni koji danas čine sistem međunarodnog prava; inače je to pravna apstrakcija koju valja znati. Neko recimo priznaje Kosovo sa legendarnom preambulom, neko bez nje i tako dalje.“
Kada čovek počne da stari, svega se seća i sve ponovo čita da bi mogao i nekom drugom nešto da kaže. A da li Putin pravi novi SSSR, to ćemo tek videti.
Zapisi iz palanke
Peščanik.net, 29.03.2014.
UKRAJINA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mirko Đorđević (see all)
- Naša su kašnjenja kobna - 20/04/2024
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Decenija bez Mirka Đorđevića - 18/04/2024
