Beseda u kapeli Kraljevskog koledža, Kembridž, 1. jun 2014.
Smatra se da pisci komada ne treba da nastupaju javno. Oni ne treba da propovedaju. Pesnici da, ali ne i dramski pisci koji, ako imaju neko mišljenje, treba da ga ogrnu pristojnom dvosmislenošću svojih likova ili nekad pretankim velom svojih dramskih zapleta. Važno je samo da se ne obraćaju direktno publici.
Meni je ova zabrana oduvek teško padala. Džon Gilgud, koji je igrao u mojoj prvoj drami, smatrao je da je obraćanje publici vulgarno. Kada je to učinio jednom, više nije mogao da se zaustavi. Mogu to da razumem: u svojim najnaturalističkijim dramama sa uživanjem sam smišljao trenutke kada se protagonista neočekivano okreće publici i počinje da propoveda.
To je možda zato što sam kao dečak i revnosni vernik u crkvi Sv. Mihaila u Hedingliju čuo mnoge propovedi. Takođe sam subotom odlazio na matine u Veliko pozorište u Lidsu, iako su besede povremeno bile dramatičnije od predstava. To je naročito važilo kad su, kako se često dešavalo, propovedali gostujući sveštenici iz poletne Zajednice vaskrsenja u Mirfildu, koji su znali kako da opčine pastvu.
Tako da sam još kao mladić shvatio da je ono što se danas naziva stand-up komedijom nastalo iz propovedi. Poput svih parodija, i kod mene ona izvire iz ljubavi i bliskosti i anglikanskih bogosluženja koja nosim u sebi od malena. Tu se javlja i jedna simetrija, budući da sam profesionalno prvi put progovorio baš ovde u Kembridžu, pre pedesetak godina, preko puta ovog mesta, u Umetničkom teatru. Govorio sam o tekstu iz revije Beyond the Fringe „Ali je Isav brat moj rutav, a ja sam gladak“. Osim te besede, nisam formalno propovedao do ovog jutra, ponovo u Kembridžu.
Tu sam stupio na scenu.
Prvi put sam video Kembridž deset godina ranije, kada sam kao dečak od 17 godina došao iz Lidsa u decembru 1951. da polažem prijemni ispit za stipendiju na odseku za istoriju, odsedajući preko vikenda, kao što se radilo u to vreme, u koledžu po mom izboru, Sidni Saseks. Grad i univerzitet su me oduševili. Lids, gde sam rođen i odrastao, bio je poput drugih velikih severnih gradova još uvek netaknut 1951, ali iako nisam bio slep za njegove arhitektonske lepote, tada već izašle iz mode, bio je to čađavi, potpuno 19-vekovni grad. A kao dečak, poput Hektora u komadu The History Boys, bio sam željan starina. Nikad nisam bio u gradu takve neprekidne i prostrane lepote kao što je Kembridž, i pošto je decembar 1951. bio izuzetno hladan, Kem je bio zaleđen i debeli sloj inja prekrivao je svako dvorište i plato, dajući čitavom gradu nestvarnu i nebesku lepotu. I grad je bio pust, kao što su tada bili svi provincijski gradovi.
Gledam 17-godišnjeg sebe kako nesputano lutam kroz koledže, kako se u to nefranšizirano vreme moglo, kako stojim u Velikom dvorištu Trinitija na mesečini i razmišljam kako je nezamislivo da bih ikada mogao da dođem i studiram u tako čarobnom okruženju. A nisam ni mogao, kad je u pitanju Triniti. Sidni Saseks nije bio sasvim po mom ukusu u pogledu zgrada, ali ste morali da budete pametniji od mene ili da se nalazite na višoj društvenoj lestvici da biste mogli da birate koledž po arhitekturi. Elem, ispitivani smo u Domu senata, čiji bi enterijer, da se nalazio u Lidsu, bio odvojen crvenim konopcem, i otišao sam na večernju molitvu u Kraljevski koledž, zaprepašćen što neko može samo da ušeta i da sedne u pevnicu. Bilo je vreme adventa, to jest ono što se danas zove odbrojavanje do Božića, i pevala se „O Come, O Come Emanuel“, prilično setna himna koja me je od tada prati kroz čitav život. Dok su me u Sidniju ispitivali ljubazni donovi, prvi put sam postao svestan svog severnjačkog naglaska.
Iako su donovi bili srdačni, neki od mojih kolega kandidata baš i nisu. Tog vikenda sam prvi put video dečake iz privatnih škola u grupi i bio sam užasnut. Bili su glasni, samouvereni i izgledalo je kao da se svi poznaju, dovikujući se duž stola da to dokažu i istovremeno se ponašajući šokantno pohlepno. Možda su bili đaci privatnih škola, ali bili su prave gnjide. Sedeći za dugim trpezarijskim stolovima pod blagim portretima velikana iz loze Tjudora i Stjuarta, uredni, plašljivi i nežni, mi dečaci iz državnih škola bili smo uljezi; ovi aljkavci, kako mi je izgledalo, bili su na svom terenu.
Ali bilo je to društvo, činilo se, kome ću i ja moći da se pridružim jer, iako sam bio daleko ispod crte za stipendiju, Sidni Saseks mi je ponudio da upišem istoriju, nakon što odslužim vojni rok.
I ta epizoda je povezana sa Kembridžom, tako da ukoliko se pitate da li je umesto besede ovo samo šetnja po poljima uspomena, samo hrabro, jer ovde probna homilija polako promalja nos iznad horizonta.
Pošto sam završio pešadijsku obuku, poslali su me na kurs da naučim ruski, i tih godinu dana sam proveo u civilnoj odeći u vrlo opuštenom okruženju Kembridža. Bila je to uzbudljiva atmosfera, na neki način i više nego pravi univerzitet, koji je čekao mnoge od mojih kolega nakon odsluženja vojnog roka. Neki od njih su bili zabrinjavajuće pametni, dečaci iz privatnih škola koji su govoreći o svojim školskim danima često mislili na razrednog starešinu čija su predavanja bila nezaboravna, o kome su prepričavali anegdote i čije su izreke pamtili. Nastavnike, sećam se da sam ogorčeno mislio, koji su verovatno odigrali ulogu u njihovom dobijanju stipendije, uglavnom za Oksford i Kembridž. Njima je ispit za stipendiju, na kojem sam se ja jedva provukao, bio bezmalo formalnost. Oni su za taj ispit bili školovani i bili su pripremani za razgovore posle ispita, uz pomoć stipendija i nagrada koje su skoro uzimane zdravo za gotovo. Na kraju krajeva, ipak su to bili Oksford i Kembridž, na koje su oni osećali da polažu prirodno pravo.
Ovo mi se činilo nepravednim, kao što i jeste bilo, a u to vreme nisam bio sklon altruističkim osećanjima. Mislio sam na sebe i kako sve radi protiv mene i dečaka poput mene. Ovde moram da se izvinim što govorim isključivo u jednom rodu, ali u to vreme moja škola, vojska i kasnije moj fakultet – sve su to bile muške institucije.
Kao što rekoh, video sam da sve radi protiv mene, ali sam se tešio, verovatno kao i nastavni kadar, da ova situacija mora da se promeni i da će broj dece iz državnih škola u Oksfordu i Kembridžu postepeno premašiti broj dece iz privatnih škola, dok i jedni i drugi ne budu pravilno i proporcionalno zastupljeni. Pošto je mnogo vremena proteklo a to se nije dogodilo, ono što je u mom slučaju počelo kao sebična i uvređena ljutnja otvrdnulo je i više se nije odnosilo samo na pristup Oksfordu i Kembridžu, nego i na visoko obrazovanje uopšte, kako je jagma za upisom na fakultet postajala sve očajnija iz godine u godinu. Cene da ne spominjemo.
I oštriji umovi od mog bavili su se ovim problemom i još uvek to čine, i bilo bi glupo da tvrdim kako imam rešenje. Ali znam šta je deo ovog problema, a to je privatno obrazovanje. Moja zamerka privatnom obrazovanju je jednostavna: ono nije pravedno. A reći kako nešto nije pravedno u stvari nije odgovor. Vlade, pa čak i ova, postoje da bi državu učinile pravednijom, ali nijedna vlada, bez obzira na svoj sastav, nije se usudila da se uhvati u koštac sa privatnim obrazovanjem.
To se možda moglo uraditi u vreme Batlerovih reformi 1944, ali u to vreme su se dešavale neke druge stvari. Laburistička vlada je mogla da pokuša 1945, ali imala je mnogo drugih poslova. Nije bilo nove prilike do 1997, kada je ogromna laburistička većina mogla makar da započne taj posao, ali je i sam premijer bio đak privatne škole, i reklo bi se time sasvim zadovoljan, tako da je i ova prilika propuštena.
Nisam baš siguran zašto. Kada se ovo pitanje postavi, uvek se govori o društvenoj pometnji koja bi nastala, kao da bismo opet imali tjudorsko raspuštanje manastira. Ali zar bi zaista nastala pometnja? Ne kažem da bi privatne škole trebalo ukinuti, ali postepena reforma koja bi počela spajanjem državnih i privatnih škola, na primer posle osmog razreda, trebalo bi da je izvodljiva i uopšte ne bi bila revolucionarna, ukoliko za to postoji volja. I naravno, u tome je problem.
Nedostatak volje se jednim delom može pripisati neodređenoj roditeljskoj nervozi koja se sada, skoro komično, može sažeti stihovima Stivena Spendera iz 1930-ih:
Roditelji su me držali dalje od opasne dece
Koja su se rečima gađala kao kamenjem i nosila dronjke.
Jednom rečju, još uvek je u pitanju klasa. Manje uvijeno, postoji oklevanje da se šire raspodele, a samim tim i razvodne, nesporne prednosti privatnog obrazovanja: manji razredi, bolja opremljenost i čini se još uvek veća šansa za upis na studije. Osim toga, nisam siguran da ima drugih društvenih prednosti, u koje je nekad spadao i naglasak, ali ne verujem da je danas tako. Pa ipak, bez potcenjivanja mnogih odličnih škola u državnom sektoru, dete prosečnih sposobnosti bi verovatno bilo uspešnije u dobroj privatnoj školi. Zašto bi ga inače u nju slali? Kad bi se reforme dogodile, pretpostavljam da bi ovakvo spajanje najmanje brinulo samu decu.
Ne bi me iznenadilo da moje iskreno mišljenje odbacite kao staračko trabunjanje. Sada imam osamdeset godina, što su godine koje čoveku daju pravo da bude saslušan ali ne nužno i poslušan. Politika me nije mnogo zanimala sve do 1980-ih, kada ju je postalo teško izbeći. Pošto nikad nisam bio neki naročiti levičar, drago mi je što nikad nisam morao da proputujem onaj turobni safari s leva na desno koji inače ide s godinama, putovanje kojem su naročito skloni pisci. Ejmis, Ozborn, Larkin, Ajris Mardok, svi su završili na tom okoštalom i ispraznom kraju spektra.
Činjenica da ja nisam, delimično je rezultat okolnosti: u Engleskoj se od 1980-ih desilo malo toga čime sam bio zadovoljan ili što sam mogao da podržim. Čovek je samo mogao da stoji u mestu i da se radikalizuje. Međutim, i to zvuči kao staračka priča. Ali ne izvinjavam se, i na televiziji je uvek zadovoljstvo povremeno pogledati neku emisiju o starim i upornim aktivistima, bakicama koje se prisećaju svoje borbe za ženska prava ili kontrolu rađanja, veterana iz Grinhem Komona. Raspoloženih, dobroćudnih i radikalnih kao i u to vreme, i još uvek – mada to nije reč koju mnogo volim – srčanih nakon svih ovih godina. To je za mene mudrost, kao što razočaranost nije.
Još jedan razlog zašto nema volje ali ima oklevanja – a mora se reći da ovo oklevanje ne važi za državni sektor, gde se praktično svake nedelje najavljuje neka nova inicijativa – jeste što privatno obrazovanje navodno ne sme da se dira. Po mom mišljenju, to je tako jer se podela na privatno i državno obrazovanje uzima zdravo za gotovo. Što ne znači da se smatra pravednom, već samo da povodom toga ništa ne može i ne treba da se čini.
Ali ukoliko, za razliku od Daily Maila, verujete da je država još uvek velikodušna, plemenita i iznad svega pravična, teško je ne pomisliti kako svi znamo da je školovanje ne prema sposobnosti, već prema socijalnoj situaciji roditelja, naopako i štetno. Privatno obrazovanje nije pravedno. Oni koji ga pružaju to znaju. Oni koji ga plaćaju to znaju. Oni koji moraju da se žrtvuju kako bi ga kupili to znaju. I oni koji ga dobijaju to znaju, ili bi trebalo da znaju. A ako se njihovo školovanje završi a da oni to ne shvate, onda su se uludo školovali.
Takođe bih rekao – s rezervom, jer nisam dovoljno stručan da ispratim sve etičke argumente – da ukoliko nešto nije pravedno, onda možda nije ni hrišćanski.
Nisam siguran koliko naše ideje o pravičnosti potiču iz hrišćanstva. Na kraju krajeva, svi ljudi su jednaki pred Bogom, pa tako zaslužuju i jednake šanse. U obrazovanju to svakako nije slučaj i nikada nije ni bio, ali ovo ne znači da ne treba da se trudimo. Zar nije krajnje vreme da zaista počnemo?
Za razliku od današnjih ideologa, koje bih mogao da nazovem jednoumnim ako tu uopšte ima uma, ja se ne bojim države. Školovan sam o državnom trošku i u školi i na fakultetu. Država je jednom prilikom spasla život mom ocu, a jednom i meni. Govorim o državi-dadilji, što je podrugljiva etiketa kojoj ne pridajem nikakav značaj. Bez države danas ne bih stajao ovde. Nemam strpljenja za ideologiju pod plaštom pragmatizma koja državi hoće da oduzme sve njene benevolentne funkcije i da ih pretvori u prilike za zaradu. I zašto bismo gazili državu samo da bi nakon toga nas pogazile korporacije kojima je dozvoljeno – ne, koje se podstiču – da je zamene? Mene uznemirava kada se na profitnom principu vode zatvori ili zdravstvene službe. Od nagrada uslovnog puštanja iz zatvora ili olakšanja zdravstvenih muka profitiraju ljudi, i te nagrade nemaju nikakve veze sa platnim bilansima. A u poslednje vreme nijedna institucija nije na ovo imuna. U mojoj poslednjoj drami, Engleska crkva planira da proda Vinčestersku katedralu. „Zašto da ne?“ kaže jedan od likova, „Škola je privatna, zašto ne bi bila i katedrala?“ U pitanju je šala, ali ona više nije nezamisliva.
Sa ideologijom pod maskom pragmatizma, profit je jedino merilo kojim se naše institucije rukovode, a takva politika ne proizlazi iz iskustva nego iz pretpostavki o ljudskoj prirodi – pogrešnih pretpostavki – gde se pohlepa i sebični interes uzimaju za jedine garantovane atribute. U trci za profitom, država i sve što uz nju ide, rasprodaje se pred očima nas koji smo njeni pravi vlasnici, sa pomamom i odlučnošću koja podseća na nekadašnje ikonoborstvo.
Što me skoro dovodi do kraja.
Moja dečačka razonoda sa kojom sam zahvaljujući mom partneru nastavio i u zrelim godinama jeste razgledanje starih crkava. „Izviđanje ruina“, kako je to Larkin posprdno zvao, iako se mi možda malo više razumemo u to nego što se razumeo Larkin. Ja, na primer, znam šta je horska galerija, iako poput Larkina često ne umem da procenim kada je podignut krov. Draž većine srednjovekovnih crkava krije se u onome što je od istorije preostalo, i u čemu čovek nauči da uživa – u talogu istorije: nekoliko nosača klupa iz 15. veka, grobnica od alabastera ili, kad je u pitanju staklo, samo ostaci netrpeljivosti, gde je ideologija popuštala na visini gde ruka nije mogla da dohvati – pretežak čekić, prekratke merdevine – tako da su preživeli samo fragmenti vitraža: načičkani ornamenti ili tornjevi, krajičak zlatnog grada sa đavolom koji nas gleda prezrivo.
Mene u mračnijim trenucima ove krhotine istorije podsećaju na ono što se nekad dešavalo u Engleskoj, ali i upozoravaju na ono što se na drugačiji način i dalje dešava. Struktura države, a naročito socijalne države, potajno se razgrađuje isto kao što se nekad grublje razgrađivala struktura crkava, rasprodavala, izdavala. Još jedno raspuštanje, gde profit ima prednost nad svakom drugom brigom i gde su današnji počinitelji opijeni svojom ideologijom i ubeđeni u sopstvenu ispravnost, poput pobožnih gnjida koje su pre četiri ili pet stotina godina razbijale prozore i grebale lica svetaca misleći da tako kupuju propusnicu za raj.
Završiću sa poslednjih nekoliko redaka iz moje prve drame, Forty Years On. Radnja se dešava u školi čiji je direktor pred penzijom i u pitanju je, danas bi se reklo, drama za Englesku. Završava se scenom gde dečaci i nastavnici pevaju slavoslovlje „All Creatures That on Earth Do Dwell“, a pre toga se čuje sledeći oglas za Englesku:
Za izdavanje. Vredno zemljište na raskršću sveta. Trenutno se nudi korporativnim klijentima. Rubne delove imanja zauzimaju nosioci stanarskog prava. Od izvesnog istorijskog interesa. Neophodne određene izmene i popravke.
Alan Bennett, London Review of Books, 19.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 24.06.2014.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU