Prikaz knjigeLise Herzog Freiheit gehört nicht nur den Reichen. Plädoyer für einen zeitgemässen Liberalismus (C. H. Beck, München 2014).
„Sloboda ne pripada samo bogatima“ – tim senzacionalnim naslovom filozofkinja i sociološkinja Lisa Herzog učinila je sebi medveđu uslugu. Ona u svojoj knjizi namerava da opovrgne stavove koji svode liberalizam na sprovođenje sebičnih ekonomskih interesa a čoveka na „homo ekonomicusa“. Čak bi se i najvatreniji zagovornici devize „pohlepa je dobra“ složili sa osnovnom tezom knjige. „Siromašni“, mogli bi da kažu, „ne bi trebalo da zanovetaju, jer im zakonodavac jedne zaista prave liberalne države garantuje sve slobode…“
Sreća pa naslov i sadržaj njene knjige nemaju velike veze jedno sa drugim. Herzog želi pre svega da osavremeni normativnu osnovu liberalizma, prema kojoj svako ima pravo da upravlja sopstvenim životom.
Herzog se tom cilju približava na dva načina. Ona smatra da savremeni liberalizam mora da bude otvoren za nova saznanja, naročito iz psihologije i sociologije. Sa druge strane, Herzog pokušava da u osnovnom pojmu liberalizma – slobodi – pronađe nove normativne aspekte. „Jednostavan je bio stari liberalizam. Novi (ne samo neoliberalni) mora biti daleko složeniji.“
Herzog uspeva da na elegantan način pokaže da je liberalna politička misao potpuno suprotna od ideje o robotima koji mehanički maksimiziraju svoje prednosti, a koje mnogi zagovornici slobodnog tržišta vide na delu ne samo u ekonomiji već i u svim drugim sferama života. Psiholozi, ali i ekonomisti, odavnosu dokazali da racionalnost prilikom donošenja odluka igra vrlo ograničenu ulogu. Sociolozi su pokazali kako često neznatno bolja startna pozicija u životu kasnije donosi nenadoknadivu prednost. Kako bi bolje ilustrovala tu tvrdnju Herzog se poslužila klasičnom karikaturom iz New Yorkera na kojoj elegantno obučeni gospodin dovikuje prosjaku da bi i on trebalo da nasledi svoj novac.
Međutim, Herzog ima određenih problema sa novim definisanjem slobode. Autorka ukazuje da sloboda ne može biti samo „negativna“, na primer u smislu nepovredivog prostora u kome niko – a pre svega država – ne može nešto da propisuje pojedincu. Ona mora biti i „pozitivna“. Država treba da deluje kako bi svi građani raspolagali neophodnim sredstvima za slobodan život, bila ona materijalne ili duhovne prirode. Za nju je isto tako važna i „republikanska sloboda“. Ovde je reč o zaštiti statusa slobodnog građanina, koga bi državni ili ekonomski moćnici mogli lišiti njegovih pozitivnih ili negativnih sloboda. Slobodan građanin ste tek onda kada možete da učestvujete u oblikovanju zajednice, pa barem i samo da biste očuvali vaš status pravog građanina.
Sve ove koncepcije slobode imaju u sebi nešto privlačno. Pitanje je samo da li se mogu tako jednostavno kombinovati. U obliku u kome nam ih Herzog predstavlja, možemo govoriti pre o aditivnom nego kompleksnom liberalizmu. Ona priznaje da različite slobode moraju međusobno da se usaglase, pošto su neke „suštinskije“ od drugih. Ali ko odlučuje koje su koje? Ovde nam je neophodna liberalna filozofija koja razvija principe umesto što se upušta u sapunske govore tipa „kakav finansijski sistem zaista želimo“ ili se bavi „opštim društvenim raspravama“.
U svakom slučaju, Herzog uspešno udaljava potencijalnu raspravu od prostih nedoumica „sloboda ili jednakost“ ili „tržište ili država“. Ono što ona označava „bilansom slobode“ ne može automatski da se svede na broj državnih intervencija. Demokratija u njenoj knjizi igra neznatnu ulogu, ali se iz rehabilitacije republikanske slobode može izvesti barem jedan princip: u usaglašavanju slobode moraju da učestvuju svi na koje se to pitanje odnosi. Pri čemu i kategorija „oni na koje se to pitanje odnosi“ podleže daljim razmišljanjima i proverama, jer pomislimo samo na one s onu stranu političke granice koji su često „pogođeni“ tim odlukama.
Sve u svemu, knjiga je dobrodošao poziv na buđenje. Ona umešno podseća na prvobitno obećanje liberalizma, ali to ne čini tako kao da su Adam Smith i John Stewart Mill uvek imali sve odgovore na naše probleme. Ona je ujedno i uvod u noviju anglosaksonsku političku filozofiju (Nemci i Francuzi se ovde uopšte ne pojavljuju). Sve je jasno predstavljeno i ubedljivo analizirano, mada je upravo zbog te pedagoške vrednosti bio neophodan pažljiviji lektor: Michael Walzer nije Kanađanin, Steven Lukes je Amerikanac koliko i Alasdair MacIntyre, a da li bi David Hume, veliki i često veoma staloženi mislilac škotskog prosvetiteljstva drugima dao tu slobodu da ga nazivaju Englezom, ostaje otvoreno pitanje.
Neue Zürcher Zeitung, 05.08.2014.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 20.08.2014.
