Ovo je trebalo da bude feljton o grupi momaka, navijača, homoseksualaca, ljubitelja fudbala, koji već neko vreme nameravaju da započnu borbu kako bi stvorili prvi zvanični gej fan klub poljske fudbalske reprezentacije i izbore se za tribinu u duginim bojama na Narodnom stadionu u Varšavi, tokom Euro 2012. Tribina u duginim bojama – dakle, namenjena navijačima homoseksualne orijentacije, koji bi na taj način bez napada i šutiranja besnih i punih mržnje hetero-navijača sa obrijanim glavama, mogli da navijaju za nacionalnu reprezentaciju i to uživo, a ne samo sa kauča u svom stanu.

Okupili su se pre dve godine. Ima ih poprilično, onako na prvi pogled – oko stotinu (zaključak sledi: nije svaki navijač mačo). Ova tema nas je veoma uzbudila, i to do te mere da smo odlučili da o njoj napravimo pozorišnu predstavu. Znate već priču: Euro 2012, „pederi“, fudbal, građanska svest, lupanje na vrata i bitka sa vlastima i to do poslenje kapi mastila u toneru… Priča o homo-navijačima, pa o vođama navijača, pa opet o onim ćelavim navijačima podređenim svojim vođama, itd. Za sada nam priča ide dobro, baš dobro.

Momci imaju ideju, ali je još uvek nisu realizovali. Za fudbal i sve u vezi sa njim, bio bi to direktan „gol“ u osinjak! Kako razgovarati sa predstavnicima Fudbalskog saveza o tome da postoje i gej navijači? Kako pronaći podršku od strane barem jednog člana poljske reprezentacije? Kako napraviti mesto na stadionu na kome bi bilo moguće otvoreno manifestovati svoju seksualnu orijentaciju?

Umesto feljtona – pišemo pismo-proglas. Pismo-ljutnju, pismo-ucenu, pismo-napad. Nazovite ga, dragi adresanti, kako god hoćete. Dakle:

Dragi neheteroseksualni fudbalski navijači!

Već dve godine pričate o tome kako „od sutra idete sa konkretnim predlogom do predsednika Fudbalskog saveza”, „već štampate pismo upućeno Savezu i organizacijama za odbranu ljudskih prava”, „upravo pravite internet stranicu”, „pojavljujete se i na Fejsbuku”, čekate „samo da se pojavi stranica“, „samo da se dogovorimo sa predsednikom, da nas podži“, tvrdite i kako je „poznanik sa radija rekao da će pomoći“. I ništa! Još uvek niste izašli iz ormara. Navijač-gej, zar to zvuči toliko apstraktno (kao lezbejka u rukovodstvu Solidarnosti)?

Trebalo je da nastane velika „frka“, akcija na sve strane. Završilo se – kao i obično – na kafanskoj kuknjavi o diskriminaciji i o tome kako ne posedujemo nikakve instrumente kojima bismo joj se usprotivili.

Ustvari, ako je zaista moguće promeniti toliko „malo“ – tvrdimo da je za početak dovoljno uraditi i to „malo“. Neće nas baš tako mnogo koštati. Uskoro će izvlačenje parova za prvenstvo. Nakon toga, biće kasno za sve postulate – ili šta već.

Kako ste samo bili borbeni, tako sigurni u sebe! Načitani i poznavaoci ustava i prava potrošača! Pa veliki planovi – da se pokaže gej orijentacija glavnog vođe radikalnih navijača Legije zvanog „Žilet“. Da, da – znamo da je to tajna, evo Monika kaže da su se po tom pitanju njih dvoje „skapirali“. Kako ga sada izneveriti – ne bi ostao živ od ostalih iz Legije. Zar ste zaboravili da je on već demaskiran, otkrivene su njegove konspiracione delatnosti, demobilisan je – jer je na sastanku sa Pavelom sve priznao. I to u kafani na Mokotovu. Dakle, stari „Žilet“ se više nikada neće vratiti. Razbiće ga. I to njegovi! On vam je poverovao, ispovedio se, bio spreman da ide do kraja.

Okej – utakmice na TV su „simpa“. Zatim, Rafal – znamo da imaš veliki stan – taman imate gde da se sretnete. Monika će vam sigurno biti zahvalna za ovu izuzetnu priliku i navijanje sa kauča. Upravo je o tome maštala kada ste je „vrbovali“.

Momci! Šta se desilo? Nestali ste sa bojnog polja? Uplašili ste se? Ili je možda pobedila frakcija „zašto manifestovati svoju orijentaciju“? (Da, da, gospodo i među gej populacijom postoji konzervativna grana…) Izvinjavamo se – ali moramo vam reći – čini se da njih ne intresuje ova borba – oni kao da nisu objekat borbe. Njima je dovoljno to što postoji dovoljno gej klubova u Varšavi. Njih ne interesuje činjenica da, na primer, u Valbžihu ne postoji nijedan. Baš čudno, zašto je tako?

Ponašate se kao junak iz vica koji bi hteo siguran pogodak na lutriji. Naravno, razumemo vašu sumnjičavost. Uplaćivati Loto na državnom kiosku, unapred podrazumeva gubitak (na kiosku navijača „plavih“ nekad se nešto i dobije). Ali, ipak igrajte! Uradite to samo zbog jednog trenutka euforije – to je zaista prijatno osećanje – znate ono, kada vam se učini da je vlast spremna na dijalog… Znamo, nakon toga se obično ispostavlja da nema dovoljno stolica u sali, pa će vas tokom razgovora postrojiti uza zid. Mikrofon je samo jedan. I obično ga ne držimo mi.

Moguće je da smo doprineli sputavanju vašeg građanskog gneva. Moguće je da je to bilo potrebno Kšištofu, direktoru pozorišta u kome trenutno pravimo predstavu, pričati o barikadama i pri tome mu ispričati i o nedavnim smenama direktora pozorišta po političkoj liniji. Možda i o tome kako je vlasti, bez obzira na proteste, svaki put – to – ipak – uspelo!

I mi smo pristalice „dijaloga”, naročito onih koje voli vlast i koji imaju već unapred utvrđen kraj. Samo polako, ne brinite. Vi već znate da sa vama ionako niko neće razgovarati. Vaša ideja je toliko blesava da u ovoj zemlji ona ne može naći mesto u javnoj debati i diskursu. Verovatno se niko neće ni potruditi da vas uzme za ozbiljno. Izgleda da i vi sami više ne verujete u svoje ideje. Kada bi bilo drugačije – ostavili biste ta piva ispred TV-a i ne biste traćili „potencijal pobune” na priče o tome kako je diskriminiacija strašna. Kako ništa ne može da se uradi.

Evo, mi ćemo napraviti pozorišnu predstavu, UEFA prvenstvo Evrope, novi stadioni će uništiti državni budžet i to do te mere da ga godinama nećemo moći zakrpiti. A vi ništa, iako ste svojim prijateljima objavili da imate plan delovanja – i sećamo se, činilo se da će to srušiti sadašnji poredak stvari. Zar je ostala samo flaša piva pred televizorom?

Možda smo preterali. Možda se i uplašite. Naravno, pa niko ne želi da ga ubiju od batina? Na osnovu poslednjih ispada tokom Marša ravropravnosti u Varšavi jasno je da vaše koncepcije emancipacije i nisu više toliko radikalne. Čak i kada biste napravili tu svoju tribinu – i dalje bi neko morao tamo da vas brani. A da li biste želeli da svoj život predate u ruke policiji? I to one naše, koja tako voli da „opali” po „pederima”? Možda ste shvatili da nema potrebe da se hvalite svojim homoseksualizmom? Oni koji posle par piva počninju da pokazuju feminizirane pokrete, neka pred „tekmu” ništa ne piju. I eto, rešena stvar. Pa i nije u pitanju baš tako veliko odricanje.

Ljudi, vratimo se temi. Momci! Građani! Braćo! Drugovi! Momčići! (kada ne znate prema kakvim vrednostima se odnosite, najbolje se odnosite prema različitim opcijama). Uništavate potencijal naše predstave! Primoravate nas da pričamo izmišljenu priču koja se nikada nije desila! Hoćemo da napravimo predstavu koja će biti važna, publicistička, jasna, koja će se odnositi prema društveno-političkoj stvarnosti! Pravimo predstavu o vama. Zbog vašeg odsustva, nastaje predstva o izvanvremenskoj formi građanina bez volje, o nedostatku učešća u demokratiji, o tome kako je vlast opresivna – ali svi to već znamo. Ne želimo veštački, nepromenljivi kosmos kojim treba da se bavi pozorište, bez nevažnih, konkretnih detalja stvarnosti.

Moguće je da će vaše oklevanje uticati ne samo na dalju diskriminaciju homo-navijača i u zvaničnom jeziku i u javnoj debati, već će uticati i na povratak pozorišta na nekadašnje, sigurne i ustaljene koloseke. Ali – tvrdimo – ne radeći ništa, promenili ste tok istorije. Istorije pozorišta.

PS: Našeg sina Jeremija za sada ne privlači ni lopta, niti drugi dečaci. Za sada sakuplja brodiće. Ima ih šest. Pokušava da ih sve odjednom uzme u ruke i svuda nosi sa sobom. Kada mu poneki ispadne, on se ljuti. Nadamo se da neće početi da sakuplja primere nepoštovanja ustava od strane vlasti. Ne bi mu stali u ruke. A mi ne bismo želeli da on sasvim pobesni. Verujte, to ne želite ni vi.

O autorima: Monika Stšempka (pozorišni reditelj) i Pavel Demirski (dramski pisac i dramaturg), jedan su od najpoznatijih i najzanimljivijih tandema u poljskom pozorištu poslednje decenije. Njihove pozorišne predstave uvek se bave snažnom kritikom društva, sistema vrednosti, konzervativizma i vlasti u Poljskoj, nakon tranzicije. Trenutno rade na predstavi „Tribina duginih boja 2012” u Narodnom pozorištu u Vroclavu. Esej objavljen na stranicama Krytyke Polityczne najava je pomenute predstave, te (kako navode sami autori) ironična polemika sa stalno prisutnom homofobijom u poljskom društvu i nedostatkom odgovarajuće građanske svesti i mobilizacije koja bi promenila, samo prividan nivo „liberalizacije” društva u odgovarajuću snagu emancipacije.

Monika Stšempka i Pavel Demirski, Krytyka polityczna, 16.11.2010.

Izbor i prevod sa poljskog Goran Injac

Peščanik.net, 21.11.2010.

TEMA – PARADA PONOSA +

Leave a Reply