Poljsko-poljski rat? Potpuni rat za sve? Evropa ili Burundi? Ne, ipak ne ovoga puta.
Procenat od 13,68 odsto glasova za Gžegoža Nepieralskog pokazuje da se birači nisu pronašli u ulogama koje su im pokušali nametnuti profesor Bartoševski i Andžej Vajda. Pretnje da će nam se ponoviti IV Republika Kačinjskog, skoro pa fašistička, ovaj put nisu delovale. Moguće i zbog toga što Bronislav Komorovski nije ubedio dovoljan broj birača da se u osnovi razlikuje od Jaroslava Kačinjskog. Ostavimo za sada po strani analizu izborne kampanje i analizu rezultata iz prvog izbornog kruga. Biće vremena i za to i za analizu kakve su šanse poljske levice u budućnosti. Za sada, i to bez preterivanja, možemo reći da u drugom krugu oba kandidata imaju jednake šanse. Bez preterivanja možemo reći i da je jedna druga činjenica u ovom trenutku potpuno jasna.
Bez obzira na konačne rezultate izbora sigurno je da u bliskoj budućnosti sa poljske političke scene odlazi jedna izuzetno važna formacija. Nestaje liberalna inteligencija koju čine bivši disidenti, opozicioni lideri, delatnici i savetnici Solidarnosti, oni koji su gradili III Republiku i svojim autoritetom branili poljsku tranziciju, sistemske promene, doveli zemlju u Evropsku uniju. Od 2005. godine oni vode samo jednu bitku – bore se protiv IV republike. Prvo sa projektom o njenom nastanku, onda sa njenom realnom vladom i na kraju sa pretećim iracionalnim fantomom. Do 2007. godine oni su predstavljali vladajući establišment – neprijatelji su morali da nauče da govore njihovim jezikom, prihvate njihove vrednosti, ciljeve i paritet. Iako je nakon 2002. u Poljskoj počela da jača desnica, liberalnim autoritetima je uspevalo da odbrane svoj status. Još 2007. uspelo im je da definišu najvažniju političku podelu i mobilišu milione Poljaka da glasaju protiv Kačinjskih u čemu su im naravno pomogle i bezbrojne kompromitacije samih blizanaca. Ovog puta to im nije uspelo. Čini se da se Poljaci više ne boje IV Republike. Ponovo vidimo da je „antikačizam” jedino što naša liberalna inteligencija već godinama može da ponudi. Ako Komorovski pobedi na izborima, što je vrlo izvesno, neće pobediti zahvaljujući podršci Gazete Wyborcze i njenog komiteta. Histeriju Vajde, Bartoševskog ili sa druge strane Kšištofa Materna, i ovog puta podržali su samo oni koji ih već odavno podržavaju.
Od 2004. godine liberalna inteligencija imala je nekakav projekat, viziju, sposobnost da mobiliše ljude, a ne samo dve redakcije novina iz Varšave i Krakova. Ukratko, program je glasio: slobodno tržište, EU, budućnost umesto prošlosti. U ovom trenutku ostao im je samo strah koji za razliku od situacije od pre 3 godine, Poljaci sa njima više ne dele. Naša liberalna inteligencija podseća na ruske liberale iz polovine 90ih koji su podržavali Jeljcina, birajući manje zlo, ponavljajući kao mantru parolu: samo da ne pobedi komunista. Naši ponavljaju i: samo da se ne vrati IV republika. Kao što se tada činilo liberalima u Moskvi, i njima se čini da je svaki drugi kandidat osim našeg kandidata, opasnost za demokratiju. Na osnovu toga proizlazi da je Komorovski – iako nije idealan – jedini mogući izbor.
Da li je ovakva analogija odgovarajuća? Nekadašnji disidenti sa istoka – često prijatelji naših disidenata – birali su uvek „manje zlo”. Danas stičemo utisak da je za deo poljske inteligencije Bronislav Komorovski postao dobro, a ne zlo. Upravo to je sledeći u nizu elemenata njihove propasti. PO nije Unija slobode čiju smrt neki još uvek ne mogu da prebole. Nekadašnji autoriteti spremni su da politički konflikt promene u sentimentalnu, moralizatorsku predstavu sa nepodnošljivom količinom patosa. Ona će za tehnokrate iz PO predstavljati cvet kojim se mogu okititi, staviti ga na rever tokom šetnje za neki praznik.
Na žalost, naši autoriteti nemaju cinizam starog Okudžave koji je govorio da s obzirom na to da u Rusiji ionako nema demokratije, mora podržati Jeljcina jer njegova vladavina barem ukida cenzuru i omogućava da se napusti zemlja i zaradi negde u inostranstvu. Vladislav Bartoševski i Andžej Vajda i dalje veruju da se zaista bore za Poljsku, da je njihovo mišljenje važno, da su svi zlonamerni koji ih ismejavaju kao samo periferne pojave.
Liberalna inteligencija izgubila je bitku na nekoliko frontova. Kao prvo, iako priznaje da je potekla iz levice, dovela je do toga da su nakon 15 godina njene hegemonije na glavnoj političkoj areni prisutne samo dve desne opcije. Kao drugo, zaboravila je na svoju pozitivnu viziju o budućnosti Poljske. Ne pomaže nam da razumemo novonastali sistem, ne pomaže nam barem u pokušajima njegove promene i uporno se drži starih vrednosti i kategorija. Umesto da predloži nekakav konkretan projekat, ona se drži starih modela i borbe sa sve više nevidljivih fantoma. I kao treće, ono što je za nju samu najvažnije, ne samo da toleriše nego i uporno podržava grupaciju koja označava njen kraj.
Za fundamentaliste slobodnog tržišta PR ili časopisi kao Književne sveske ili Tygodnik Powszechny samo su nekakve nepotrebne, sporedne stvari, a autori koji u njima pišu samo su maskote. Plaše ljude „Kačorom”, ali ćute kada se nešto predlaže, na primer projekat 1 odsto poreza za kulturu. Pobeda Kačinjskog mogla bi, i to je potpuno paradoksalno, produžiti život formaciji koja vidi smisao svog postojanja u njegovom rušenju.
S druge strane, pobeda Komorovskog učiniće ih potpuno nepotrebnim. Šta je lepše, mandat tokom koga će se proživljavati agonija ili brza eutanazija? Ogovor prepuštam čitaocima.
Izbor i prevod sa poljskog Goran Injac
Michał Sutowski, Krytyka Polityczna, 21.06.2010.
Peščanik.net, 25.06.2010.