Nikada nam nijedno pozorište nije uspevalo tako dobro kao teatar „Savremena Poljska”. On se zasniva na sledećim principima: stvarna Poljska na već ustaljen, poznat i uvežban način ustupa mesto Poljskoj simbolu, izmišljenoj fantaziji. Odgovarajuća dekoracija, rekviziti, kostimi, poze, gestovi, ponašanja, fraze o umetnosti, religiji i politici, sve to izlazi na ovu narodnu scenu. Ona je uvek ista, probuđena u ime zajednice, u ime apstraktne odrednice zvane narod. Nastanak ove scenske stvarnosti praćen je njenim istovremenim razgrađivanjem: „Stoje oko mene živi, umetnost ih poziva na život”.

Mehanizam iniciranog narodnog rituala je još pre jednog veka, proučio Stanislav Vispjanjski u „Oslobađanju”. Njegov Konrad (nekrofilskim gestom koji postaje kultni znak, ikona književnosti, mitska figura) iznosi na scenu sve rekvizite nacionalnog identiteta (kostime, uniforme, kape, krstove i zastave), postavlja spomenike, grobove narodnih junaka, a statiste oblači u kostime vlastele i seljaka, predsednika i velikodostojnika, umetnika i monaha, husara. Stvara simbol onoga što parališe naše individualne akcije, pokazuje razlog naše omamljenosti. Na vratima Vavela se pojavljuje Genije i donosi nam oslobođenje, kroz muke na krstu.

Katedrala na Vavelu je osnova nacionalnog identiteta Poljaka. Istovremeno, ona je odrednica identiteta naroda, za koji je Vispjanjski rekao: narod koji sebi dozvoljava „igru”. Nacija koja želi da naglasi lepotu progona, sanja propagandu smrti, živi opijena veličinom i grobljima. „Znam tvoje parole, duhove prošlosti / Senko – lutaš među stubovima svetinja. / Ovo je Vavel! Vavel! – ovim rečima Konrad Vispjanjskog oglašava borbu sa simboličkim pozorištem katoličkog konzervativizma, neprijateljem naroda, ljubavnikom ruina, opsednutog manijom prošlosti. On se bori za život i govori: „Bez straha, napred”. Katedrala na Vavelu jeste pozorište. U pitanju je vrlo konvencionalno pozorište, arhaični teatar. Sasvim prozaičan dekor koji pokušava da bude nešto što u suštini nije.

Mislim da je ovo dobar trenutak da ljudi koji se bave pozorištem ponovo razmisle o „Oslobađanju”. Da promisle pseudokatedralu koju Vispjanjski smešta na scenu kao opasni oživeli spomenik i da počnu da stvaraju novi izraz. Svetovni, laički, nekatolički. Pođimo tragovima Konrada koji je „zalupio vrata groba, zatvorio stepenice koje vode u podzemlje”. Možda će se tada u Poljskoj desiti „novo pozorište” koje ne pristaje na „zvuk smrti”, koje pobedonosno oglašava „da je od krvi i mesa, puno volje za životom i životne snage”.

Samo pažljivo, u borbi „pozorišta života” i „pozorišta smrti” glumac ima rizičnu poziciju. Radi, a svoj rad ne može da pokaže. Vežba, a nije mu dozvoljeno da pokažu svoje živo telo na sceni. Izgleda da do danas vlada srednjovekovno mišljenje da je telo glumca „nečisto”. Nekada mu je crkveno pravo zabranjivalo da bude sahranjen na osvećenom zemljištu, mogao je da počiva samo  izvan zidina groblja. Ili onako kao Molijer, pet stopa pod zemljom, na dubini do koje sveta zemlja ne doseže.

 
Autorka je zamenica umetničkog direktora varšavskog Dramskog pozorišta, teatrolog, profesor na Pozorišnoj akademiji i prevodilac savremene nemačke dramaturgije.

Izbor i prevod sa poljskog: Goran Injac

Dorota Sajevska, Krytika Polityczna,16.04.2010.

Peščanik.net, 18.04.2010.

Povezani tekstovi:


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Krytyka Polityczna