East Berlin 1974, Thomas Hoepker, Magnum photos
Dva događaja, dva trenutka iz novije istorije Srbije upređivana su, i danas se ponekad upoređuju, sa događajima u Istočnoj Evropi koji su doveli do pada Berlinskog zida, i zatim do ujedinjenja Nemačke. Jedan od njih su masovni mitinzi koji su od sredine 1988. do kraja 1989. bili održani u Srbiji i Crnoj Gori. Poznati pod imenom „događanje naroda“, ovi mitinzi su Miloševiću poslužili da se obračuna sa protivnicima u Komunističkoj partiji Srbije, čiji je on bio šef, i da se nametne kao vođa srpskog naroda. Drugi istorijski događaj koji se poredi sa rušenjem Berlinskog zida je 5. oktobar 2000. godine, takozvana „petooktobarska revolucija“, čija je 10. godišnjica obeležena ovih dana. Za naše prijatelje iz Nemačke, koji možda ne znaju, reći ću da su to bile demonstracije naroda na ulicama Beograda, zbog pokušaja Miloševića da ospori rezultat predsedničkih izbora koji su održani nekoliko dana pre toga, a na kojima je pobedio kandidat opozicije Vojislav Koštunica. Te demonstracije od 5. oktobra završile su se odlaskom Miloševića s vlasti.
Dakle u oba slučaja, u oba događaja koji se porede sa rušenjem Berlinskog zida, glavni junak je Milošević. U jednom je on pozitivan junak, onaj koji s narodom ruši Berlinski zid u Srbiji, a u drugom negativac – čuvar srpskog Berlinskog zida, koji narod ruši rušeći Miloševića.
Najpre nekoliko reči o prvom, o Miloševiću kao junaku koji ruši Berlinski zid takoreći pre nego što su sami Nemci na njega navalili. To poređenje događanja naroda u Srbiji od pre 20. godina sa masovnim demonstracijama u Nemačkoj i Istočnoj Evropi ponudila je Miloševićeva propaganda čim su masovne demonstracije na Istoku počele. Tvrdilo se da narod u Nemačkoj i drugim komunističkim zemljama na ulicama traži promene za koje se narod u Srbiji već izborio. Ili da Istočni Nemci, Poljaci, Mađari, Česi traže svog Miloševića. Zato se moj prilog u knjizi Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije zove: Sve je počelo u Srbiji? Ali te promene koje su se tražile na Istoku, pošto su se već dogodile u Srbiji, tumačene su različito, s naglaskom na jednoj ili drugoj stvari, već prema potrebi. Najpre su se one zvale reforma socijalizma, decentralizacija socijalizma, „otvaranje“ socijalizma, odnosno „antibirokratska revolucija“. Tvrdilo se da narod i tamo i ovde samo traži da se sistem popravi, dotera, a ne – ne daj bože – da se ruši.
A kad je postalo jasno da komunizam na Istoku Evrope definitivno odlazi sa scene, i da se u tamošnjim zemljama i sam sistem menja i uvodi demokratija, Milošević i njegova propaganda izašli su s tvrdnjom da su se i te, demokratske promene već dogodile u Srbiji, da se Srbija punom parom demokratizuje, da je u njoj u toku „demokratski preobražaj“. Doduše, taj demokratski preobražaj u Srbiji u prvi mah nije značio postojanje više političkih partija, ali zato je nudio samu suštinu demokratije, politički pluralizam. Jer, kako je govorio jedan ideolog Miloševićeve partije, nisu svi pluralizmi isti, postoji i „jednopartijski pluralizam“, koji može biti bolji od višepartisjkog. Ili, kako je to takoreći pesnički formulisao jedan novinar, Miloševićeva jednopartijska demokratija „izrazila je svu političku i kulturnu polifonost srpskog naroda“. Pa šta biste više od toga. Ima li veće demokratije od ove polifonije?
Ni to nije moglo dugo da traje, jer je – najviše pod uticajem događaja na Istoku Evrope, ali i onih u drugim jugoslovenskim republikama, u kojima su počeli da se organizuju višepartijski izbori, Milošević bio prinuđen da već krajem 1989. popusti i dozvoli osnivanje novih stranaka u Srbiji. Ali sada je za uzvrat mogao da kaže: evo i u tom pogledu političke promene u Srbiji se odvijaju uporedao sa onima na Istoku, ako ne i pre.
Naravno, on se za taj prelazak na višepartijski sistem dobro pripremio. Organizovao je referendum i dobio podršku za to da najpre menja Ustav, pa onda raspisuje izbore. Onda je promenio Ustav tako da predsedniku države – što će on uskoro postati – daje sva prava. Zatim je reformisao svoju stranku, izbacio komunizam iz njenog imena, pa smo tako dobili Socijalističku partiju Srbije, koja ga je nadživela i evo je i sad u vrhu vlasti. Još važnije od tih promena bilo je njegovo približavanje nacionalistima u srpskoj kulturnoj eliti i pravoslavnoj crkvi, koji su oduševljeno pozdravili njegov novi Ustav, jer je njime ukinuta njima mrska i „neprirodna“ autonomija dve srpske pokrajine: Vojvodine i Kosova.
Tako pripremljen, Milošević je glatko i bez problema pobedio na prvim višestranačkim parlamentarnim izborima u Srbiji 1990. godine, i mogao je da se predstavi kao jedan od prvih postkomunističkih lidera čija je stranka pobedila na takvim, slobodnim izborima, ravan jednom Havelu ili jednom Valensi. Naravno – treba li reći? – ta Miloševićeva višestranačka Srbija bila je daleko od prave demokratske zemlje; više je ličila – kako je primetio sociolog Aljoša Mimica – na tip vladavine koji je Tokvil nazvao „demokratskim despotizmom“.
Da li ipak ima neke osnove poređenje Miloševića sa ljudima koji su rušili Berlinski zid? Pa, ima. Mora mu se priznati da je on učestvovao u rušenju komunizma u Srbiji. Radio je to nevoljno, sa žaljenjem, nadajući se da će mu se jednom vratiti, ali ipak je to uradio i bio poslednji komunistički i prvi postkomunistički lider u Srbiji. To što je on iz komunizama otišao u nacionalizam i u rat, a ne u demokratiju i mirno rešavanje problema nastalih raspadom Jugoslavije, to je druga priča, koja ne umanjuje njegov doprinos rušenju komunizama u Srbiji.
Da vidimo sada koliko se drži, koliko pije vodu, poređenje rušenja Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine sa rušenjem Berlinskog zida. Na primer, prošle godine je predsednik Srbije Boris Tadić, prilikom obeležavanja 20. godišnjice rušenja Zida, rekao dve stvari. Najpre, rekao je da se pre dvadeset godina Srbija, a sa njom i ostali u Jugoslaviji nisu pridružili narodima Istočne Evrope koji su srušili Zid u Berlinu i krenuli prema demokratiji, nego su se tada „narodi Zapadnog Balkana kretali u obrnutom istorijskom smeru, od ujedinjenja ka podelama i stvaranju novih nacionalnih država, od vladavine prava ka bezakonju, od mira ka ratu, podižući nove zidove i uspostavljajući jednodecenijsku izolaciju.“
Potpuno tačno, uz jednu rezervu. Naime, Tadić je ovde prilično razvodnio i relativizovao pitanje odgovornosti Miloševića, njegove stranke i srpske elite za ratove 90-ih, proširujući tu odgovornost na narode Zapadnog Balkana. Zatim je, u nastavku ove izjave, on naglasak ipak stavio na razornu politiku Miloševićeve Srbije i dodao da je Srbija 5. oktobra konačno uhvatila dobar pravac i – kako se Tadić izrazio – „srušila novonastale ’berlinske zidove’, koje je podigla razorna politika jednog nedemokratskog režima tokom devedesetih godina.“
To je pre neki dan – u sažetom obliku, njemu svojstvenom – ponovio i premijer Srbije Mirko Cvetković. Rekao je: „Peti oktobar je isto tako simboličan za Srbiju, kao i pad Berlinskog zida za Nemačku.“
Ali i poređenje meni deluje neuverljivo, nategnuto i – ako smem da kažem – čak i više od paralele između rušenja Zida i „događanja naroda“, koju su pre dvadeset godina rabili Miloševićevi mediji. Poređenje 5. oktobra sa rušenjem Berlinskog zida deluje mi neuverljivo najpre zato što je pre 21 godine sa Berlinskim zidom srušen komunizam u Evropi, a demonstranti u Beogradu pre deset godina imali su da ruše nešto drugo: režim koji je vodio nacionalističku politiku i nacionalističke ratove. Zatim, to poređenje, po mom mišljenju, ne pije vodu i zato što danas znamo da je ono što je u Berlinu pre dvadeset godina srušeno – srušeno temeljno i otišlo u prošlost, a da je rušenje Miloševićevog režima bilo polovično, pa su zato ljudi i ideje koji su ga činili i dalje naša sadašnjost.
I prema oceni većine ljudi koji su bili na čelu demokratske opozicije pre deset godina, 5. oktobar ostao je dan kada je započeto demontiranje Miloševićevog zida ostalo nedovršeno. Za jedne je to „nedovršena revolucija“, za druge „propuštena šansa“, za treće „odustajanje od stvarnih promena“, za četvrte „nejasan događaj“. Kako je pre neki dan rekla Vesna Pešić, „danas je jasno da je petooktobarska revolucija propala“.
Navedeno je više razloga zašto je to tako. Među njima: nesloga vođa Demokratske opozicije, „prećutini sporazum između nove vlasti i starog režima“ (Vesna Vodinelić), zbog čega je 5. oktobar imao elemente „dvorske zavere“ i „puča“ (Srđa Popović), i zbog čega su nove vlasti zadržale stare vojne i političke strukture, i zbog čega je izostala lustracija, i zbog čega je Zoran Đinđić – koji je nameravao da se sa ostacima starih struktura obračuna – bio ubijen.
Govori se i o ideološkom kontinuitetu sa Miloševićevim režimom, o preuzimanju glavnih tačaka nacionalističkog programa. I zaista, i dalje se daje prednost rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, a ne pitanju razvoja demokratije u Srbiji, i dalje se polazi od toga – kako je to formulisala istoričarka Olga Popović Obradović – da je važnije kolika je država od toga kakva je, i dalje se politika vodi kao akcija etničke homogenizacije i mobilizacije, a država vidi kao aparat koji tome služi, da na primer brine o zaštiti takozvanog „nacionalnog identiteta“, kome navodno preti opasnost ukoliko Srbija uđe u Evropu, pa će ona zato tamo da se uputi samo sa dangom nacionalnog identiteta na čelu.
Ima toga još. Ne kažem da bih sve to potpisao, mada mnogo šta bih. Ali u svakom slučaju, ima sasvim dovoljno razloga da svako pominjanje Berlinskog zida u vezi sa 5. oktobrom bude, blago rečeno, neumesno. Izvinjavam se njegovoj ekselenciji gospodinu Masu, i on je ta dva događaja uporedio, ali on je diplomata i ja to shvatam kao gest dobre volje prema Srbiji, gest kojim on želi da nas ohrabri u trenutku kada nam je moral na dosta niskom nivou, kao i mnoge druge stvari koje bismo voleli da su u boljem stanju.
I ja bih želeo da na kraju ovog izlaganja kažem nešto ohrabrujuće. Jer verujem da u ovom odsustvu euforije u sećanju na 5. oktobar ne treba videti samo razočarenje i apatiju – nego i znak da su iluzije o takozvanim revolucionarnim promenama u Srbiji razvejane i da oni koje žele da se stvari menjaju na bolje moraju da se za njih zalažu radeći nešto skromnije od pravljenja velike istorije. Milošević je u jednom govoru pre dvadeset godina izbacio ovu parolu: „Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija“. Znamo kuda nas je ta istorija odvela. A još nismo do kraja isprobali mogućnosti diskusije. Jer možda je glavna tekovina rušenja Berlinskog zida upravo to – što je njegovo rušenje omogućilo da se sa velikih istorijskih naracija i istorijskih sukoba pređe na trezvenu diskusiju o sadašnjosti i budućnosti. Ta diskusija u Nemačkoj i Evropi uveliko traje. Pa da se pridružimo?
Autorizovano izlaganje na skupu „20 godina posle ujedinjenja: istorija i prikazivanje istorije“, održanom 8. oktobra 2010. u Kulturnom centru Grad, povodom dvadesete godišnjice ujedinjenja Nemačke.
Peščanik.net, 26.10.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Čolović (see all)
- Mirko Đorđević i Druga Srpska crkva - 20/04/2024
- Sram - 01/04/2024
- Bastards - 26/02/2024
