Foto Peščanik

Foto Peščanik

Državni zvaničnici su koristili svaku priliku da u vezi sa migrantskom krizom naglase kako je Srbija otvorena i humana država. Građani su iskazivali solidarnost, mediji su hvalili i državu i građane, sve dok se raspoloženje nije promenilo, a na naslovnim stranama osvanula upozorenja o opasnostima koje prete od migranata. Teško je razlučiti ko je koga tu podsticao pri prelasku tanke linije između srdačnosti i netrpeljivosti, ko je formirao čije stavove (i naslove i izjave) u začaranom krugu država-mediji-javnost. Ono što je izvesno je da je naša humanost imala cenu i da su od toga mnogi profitirali. I pritom ne mislim na krijumčare ljudi.

Kada je Zoran Milanović, tada još premijer Hrvatske, usred “carinskog rata” u septembru 2015. izjavio da je prevoz migranata od Preševa do Šida “stanoviti oblik ekonomije u Srbiji, da neki ljudi na tome zarađuju”, to se ovde moglo ignorisati i pripisati Milanovićevom negativnom odnosu prema Srbiji.

Potom je Zaštitnik građana u svom izveštaju za 2015. objavio da se “iz Preševa izbeglice o sopstvenom trošku prevoze autobusima privatnih prevoznika, ali i taksijima do Prihvatnog centra u Adaševcima, pa do Šida, gde se ukrcavaju u voz, koji ih dalje prevozi u Hrvatsku. Cena autobuske karte je bila 35 evra po osobi, u kojoj valuti se i plaćala, bez izdavanja računa. Autobusi su uglavnom bili prepunjeni, ali ih inspekcije nisu kontrolisale”. I to je prošlo nezapaženo.

Konačno, pre dve nedelje smo od ministra unutrašnjih poslova čuli da je Beograd nezadovoljan samitom u Beču o balkanskoj migrantskoj ruti, pored ostalog zato što je Srbija dobila ubedljivo najmanje novca od svih država iz ovog dela Evrope. Stefanović se ovde ne ignoriše, pa smo u svim medijima pročitali njegovu žalopojku: “U Beču nismo kukali niti je premijer molio za taj novac, ali smo istakli koiko je to malo i koliko Srbija čini i ulaže u to da migrantska kriza bude što manja”. Delegacija Srbije je tražila “da novac koji se dodeljuje ne ide samo nevladinom sektoru, zato što nevladin sektor ne učestvuje u upravljanju migrantskom krizom… Mi ne tražimo novac za neke kojima je to postao biznis; za nas nije postao biznis zato što mi novac tražimo za našu vojsku i policiju, tražimo za one ljude iz drugih državih organa koji učestvuju u upravljanju migrantskim centrima, u zaštiti granice i svemu ostalom”, objasnio je Stefanović.

Ministar je, naravno ne slučajno, pomešao pomoć za migrante i pomoć za kontrolu granice kako migranti ne bi ušli u Srbiju. Fluidan stav o “nekima kojima su migranti biznis” (a državi nisu), nije opomena krijumčarima ljudi niti priznanje da su (u doba masovnog transporta migranata od Preševa ka Horgošu i potom Šidu) pojedinci i firme profitirali uz državni blagoslov, već uobičajeno huškanje javnosti protiv nevladinog sektora.

Postavlja se pitanje zašto država ignoriše one kojima su migranti biznis, koji su im prevoz naplaćivali 35 evra bez izdavanja karata i zašto ih inspekcije nisu kontrolisale. Možda državni organi nisu čitali izveštaj Omubdsmana, pa su neobavešteni. Ili se odgovor krije u sasvim uzgred iznetoj informaciji. Naime, jedan od sindikata “Laste” najavio je štrajk zbog neoverenih zdravstvenih knjižica i sumnji da se lošim poslovnim potezima obara vrednost firme pre prodaje. To bi bila samo još jedna u nizu sličnih tužnih priča o privatizaciji da nije jednog detalja. Naime, štrajkači između ostalog traže i „detaljno objašnjenje zašto su privatnicima ustupljene dugogodišnje linije koje su ostvarivale siguran prihod preduzeću, a posebno ekskluzivno pravo na prevoz migranata koje smo mi dobili od države, gde je uočen niz nepravilnosti i zloupotreba koje se graniče sa kriminalom“.

Imamo dovoljno informacija da zaključimo da prevoz migranata od Preševa do prihvatnih centara na ulasku u EU nije bio humanitarnog, već komercijalnog karaktera. Da li je država u prvi mah pokušala da bude humana i zakupila autobuse od Laste ili je Lasti dala “ekskluzivno pravo prevoza” i mogućnost da ga naplaćuje – pitanje je na koje bi javnost morala da dobije odgovor. Ali ne u formi izjave ministra, već u formi zvaničnog ugovora kojim je to bilo regulisano. Javnost bi morala da sazna i kako je to “ekskluzivno pravo” prepušteno drugim firmama. U ovako lukrativnom poslu krije se mnoštvo korupcijskih rizika. Ako je država zaista radila sve što je u njenoj moći da bude humana i pomogne migrantima, ne treba da ostane ni traga sumnje u nečasne radnje. U suprotnom, da li neko može da zamisli naše tužilaštvo kako vodi nepristrasnu istragu o tome?

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 06.10.2016.

IZBEGLICE, MIGRANTI

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)

Author: Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).