Nedavno okončanim navodnim izborom šest sudija u stalni saziv Visokog saveta sudstva (koji je zapravo samo predlog za izbor o kome odlučuje Parlament), zaokružen je proces otvorenog izrugivanja kritici Evropske komisije, upućenoj “reformi” pravosuđa Srbije. Ovome izboru prethodile su hitne izmene nekoliko pravosudnih zakona, među kojima najznačajnije mesto zauzimaju Zakon o izmenama i dopunama zakona o sudijama i Zakon o izmenama i dopunama zakona o Visokom savetu sudstva. Oba – donesena doslednim usvajanjem recepture jedne podivljale autokratske države za koju se verovalo da se neće tako brzo vratiti na ovaj prostor.
Kad su glavni promoteri “reforme” shvatili da moraju spasavati ono što ih u političkom životu najtemeljnije održava – tesnu vezu između natis–a1 i fotelje – u ime krčenja puta ka “evropskim standardima” – učinili su u dlaku isto ono što i pravnička svita Miloševića svojom para-legislativnom tvorevinom koja je u svakodnevni govor unela lex specialis. S obzirom na kakvoću pravničke ideje ispoljene kroz najnovije preke pravosudne zakone, donesene izvečeri 29. decembra 2010. u sumornoj tajnosti (sa stupanjem na snagu odmah), predlažem da u narodni pravni jezik oni uđu kao lex natis. I dosledno tome, da se u Srbiji, umesto već dosadne rimske formule: Lex specialis derogat legi generali2neodustajno patentira dosad neozakonjena maksima Lex natis derogat legi intellecti!3
Lex natis je, međutim, bio samo prvi korak poigravanja sa izbornom voljom sudija, kojima je milošću vlastodržačkom poveren – ne izbor njihovih kolega u Visoki savet sudstva kako se neretko i pogrešno može čuti – već besprimerna vlast, gotovo drskost da Parlamentu smerno predlože da njihov izbor milosrdno prihvati.4 “Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen ocenio je da izbori za članove Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) predstavljaju uvođenje novih standarda, kad je u pitanju nezavisnost sudstva i tužilačke organizacije. Homen je za televiziju B92 rekao da će se prvi put birati članovi ovih organizacija na tajnim, neposrednim izborima kao što to rade građani Srbije kada biraju članove parlamenta.” (Tanjug, 2. 03. 2011). Da li je dotičnoga zaneo lex natis, ili je, pak, svoj stav zasnovao na doktrinarnom tumačenju da lex natis derogira i sam Ustav – nije izvesno, a nije ni bitno, ali je zato sasvim pogrešno: niti građani neposredno biraju poslanike (oni biraju političke partije – up. blanko ostavke), niti sudije neposredno biraju svoje predstavnike u Visoki savet (oni ih samo predlažu Skupštini). Ali je izjava sasvim fancy, baš kao svojevremeno ozareni usklik građanke Nate Mesarović: “Pravosuđe je prvi put ubijalo (uuups – biralo) samo sebe!” U doktrini Lex natis derogat legi intellecti! Homen ne ostade usamljen. “Ministarka pravde Snežana Malović, koja je i član Visokog saveta sudstva (VSS), izjavila je večeras da je zadovoljna prvim direktnim i neposrednim izborima na kojima su sudije birale svoje predstavnike u VSS. Izbori su prošli u demokratskoj atmosferi i bez incidenata, a izlaznost je prevazišla sva očekivanja i iznosi 95 odsto upisanih u biračke spiskove, kazala je Malović Tanjugu.” Štaviše sudije i tužioci su “uzeli sudbinu u svoje ruke birajući predstavnike i dali jasnu podršku reformi pravosuđa u Srbiji” (ista, Tanjugu). Hajde da ponovim: direktni i neposredni izbori su jedno isto; ovi izbori nisu direktni nego indirektni, jer služe predlaganju kandidata Narodnoj skupštini. Visok procenat izišlih je očekivana posledica jednog zakona iz sastava lege natis, koji omogućava neprestano “preispitivanje” već izabranih sudija, što je više nego dovoljno za izborni entuzijazam. Bolje je uzeti “sudbinu” u svoje, nego predati “preispitivanje” u tuđe ruke!
A kako je “izbor” tehnički izveden? Da vrag leži u detaljima, vidi se na njegovom sajtu. Ne vraga, već Visokog saveta sudstva. Sve je uređeno. Na primer, Pravilnikom o radu Izborne komisije Visokog saveta sudstva. Pa se tako u čl. 25. može naići na sledeću odredbu: „Izborna komisija utvrđuje po jednu konačnu listu kandidata za svaki stepen i vrstu sudova, odnosno iz sudova sa teritorije autonomnih pokrajina, iz kojih se predlažu izborni članovi Saveta iz reda sudija, i to za: Vrhovni kasacioni sud, Privredni apelacioni sud i Upravni sud; apelacione sudove; više i privredne sudove; osnovne sudove; prekršajne sudove i Viši prekršajni sud; sudove sa teritorije autonomnih pokrajina.“ Premda je jezik sasvim u skladu sa gore proklamovanom doktrinom, iz odredbe bi se moglo razabrati da, u zavisnosti od vrste, stepena i teritorije na kojoj se sudovi nalaze ima šest pod-lista: (1) sudovi sa nadležnošću na celoj teritoriji Srbije (Vrhovni kasacioni, Privredni apelacioni i Upravni sud); (2) apelacioni sudovi; (3) viši sudovi /opšte nadležnosti/ i privredni sudovi; (4) osnovni sudovi; (5) prekršajni sudovi, uključujući i Viši prekršajni sud; (6) sudovi sa teritorije autonomnih pokrajina – upotrebljen je majestetični plural, iako je glasanje bilo organizovano samo u jednoj autonomnoj pokrajini. Ovaj pravilnik je donesen 10. avgusta 2010, a izmenjen 17. januara 2011. godine, pošto je već lex natis derogirao legi intellecti. Pa se deo ovde citiranog člana 25. donekle promenio tako što su se stopile tač. (4) i tač. (5), što je dovelo do toga da jednu pod-listu čine zajedno osnovni sudovi, prekršajni sudovi i Viši privredni sud. Druga bitna promena, usledila po izmeni Zakona o Visokom savetu sudstva, sastoji se u tome što ranije nisu mogli birati i biti birani sudije za prekršaje, jer su svi oni, budući da su prekršajni sudovi novi, birani na vreme od tri godine, a ne na stalnu dužnost, čime je (samo za prekršajne sudije!) derogirano pravilo da u izborima mogu sudelovati samo one sudije koje su izabrane bez ograničenja mandata. Sudija za prekršaje ima oko 600, što je moćan deo izbornog tela, uz to i jedini privremen, tj. sa izvesnom omčom pretpostavljene ili očekivane lojalnosti. Pored toga, pred Ustavnim sudom još je u toku preispitivanje ustavnosti odredbe kojom je privremenim sudijama za prekršaje dato biračko pravo.
Inovaciju predstavljaju i neka pravila o postupku kandidovanja, predviđena Uputstvom izborne komisije. Kandidacionu prijavu mogu da podnesu sednice svih sudija jednog suda ili više sudova. Novo je to što kandidacionu prijavu može podneti i sam sudija, ako ga podrži najmanje 20 kolega sudija sudova iste vrste i stepena. Sasvim je iznenađujuće i u Uputstvu uređeno kao izuzetak, to što u pod-grupi sudija najviših sudova važi princip samoprijavljivanja: sam sudija podnosi prijavu da bude kandidat, tj. nije potreban ni predlog Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda niti sednice sudija ostalih visokih sudova. Svom ovom liberalizmu uprkos, prijavio se samo jedan (1) sudija!
Dakle, radi se o čistoj primeni Gerrymanderinga, koji predstavlja istorijski primer prakse političke korupcije kojom se postiže izborna prednost tako što se izborna teritorija (jedinica) ne formira u uobičajenim granicama, već se tim granicama manipuliše tako što se menjaju da bi obuhvatile najveći broj potencijalnih birača određene političke grupe.5 Samo što je rodonačelnik E. Gerry morao da hoda, ispituje izbornu volju, crta, briše, precrtava, dok su naši gerimanderovci sve to obavili sa mekih dušeka, menjajući par odredaba Pravilnika i donoseći stanovita uputstva. To je bio samo mali normativni pas de deux predsednice Visokog saveta, Nate Mesarović i predsednika Izborne komisije Saveta, sudije Mihajla Rulića. I gotovo! Pa smo, kao izabrane kandidate dobili čak troje sudija iz sudova u Vojvodini i čak troje sudija iz beogradskih sudova. Iako je za Vojvodinu postojala posebna lista, Gerrymandering je, međutim, učinio svoje, te su i u ostale pod-liste bili uključeni takođe “prema vrsti i stepenu” (kako to mudro stoji u pravilnicima i uputstvima), sudovi iz Vojvodine. Sa područja apelacionih sudova u Nišu i u Kragujevcu nije izabran nijedan sudija. Iz druge pokrajine nije bilo sudova, ali među šest predloženih ima i nekih poreklom i sudijskom karijerom baš iz nje. Među šestoro su čak dva vršioca funkcije predsednika sudova (jer, izuzev predsednice Vrhovnog kasacionog suda, u Srbiji nema nijednog predsednika suda – svi su vršioci funkcije – v.f.) i jedan zamenik v.f. predsednka suda. Četvoro sudija su prvi put bili birani na taj položaj u devedesetim, jedan u osamdesetim godinama, a jedan krajem sedamdesetih godina prošlog veka, što bi sve ukazivalo na dugo profesionalno iskustvo koje bi moglo biti dobar znak – da to iskustvo nije sticano u vreme i na mestu (uključujući i pokrajinu u kojoj izbori ovog puta nisu bili vršeni), kada nam je Milošević saterivao dostojanstvo u kosti. Samo jedan od izabranih kandidata podneo je svoj program.
Iako bi svim predloženim sudijama valjalo priznati prezumpciju nevinosti, neke biografije ne ohrabruju. Bar kad je pismenost autora u pitanju. Tako da bi morali znati (jer su sudije) da je upotreba tvrdokorne ćirilice neoprostiva u rečima kao što su Интермех i Охфорд, na primer, kao i da pravopis ne dopušta da se napiše Републичко Јавно Тужилаштво, niti da se neki od poznatih predmeta u kojima je dotični sudija sudio stavljaju pod znake navoda. „Premijer“, a u nastavku sledi ime – piše se malim slovom, izuzev ako je na početku rečenice. (Sve dostupno na sajtu Visokog saveta sudstva.)
Izveštaj o “izabranim” kandidatima na sajtu Visokog saveta asketski je oskudan. Sadrži imena i sudove onih koji su dobili najviše glasova, kao i broj glasova koji su dobili svi prijavljeni kandidati, sve sa uredno iscrtanim grafikonima. Nema međutim, podatka o tome koliko je ukupno sudija imalo biračko pravo, koliko ih je izašlo na izbore (pa treba nagađati da li je tačan podatak ministarke o 95% ili podatak b92 o oko 80% izišlih); nema podataka o tome koliki je broj sudija mogao glasati za pojedine pod-liste, koliki je procenat izišao na glasanje, pa bi, na primer, objavljeni podatak o izabranom kandidatu – sudiji Vrhovnog kasacionog suda, sa 40 osvojenih glasova, kod nedovoljno upućenog građanina mogao izazvati ne malu sumnju da li je 40 glasova većina od 80% ili 95% od ukupnog broja sudija koji imaju biračko pravo ili onih koji mogu glasati za kandidata “tog stepena i vrste suda”. U svoj toj sveopštoj transparentnosti, Visoki savet i njegova Izborna komisija nisu našli da je potrebno da objave zapisnike sa biračkih mesta, niti ukupan prikaz brojeva. Zadovoljili su se prvi ljudi Ministarstva time da na biračkim mestima nije bilo incidenata, kao da se nešto takvo od sudija uopšte i moglo očekivati.
Ne znam kakav će program imati sudije – članovi Visokog saveta sudstva kad ih Skupština jednom izabere. Ono što ne bi smeli zaboraviti jeste da su većina u Visokom savetu. Prvo što bi morali učiniti da bi sami sebi (jer su sudije) obezbedili legitimnost, jeste da zatraže predlogom (jer na to imaju pravo), a ne slabom inicijativom koju će Ustavni sud olako odbaciti, ispitivanje ustavnosti zakona po kojima su izabrani – Zakona o sudijama i Zakona o visokom savetu sudstva. Ako bi kojim neočekivanim slučajem sporne odredbe ovih zakona bile proglašene neustavnim, sudije – članovi Visokog saveta sudstva bi pali sa tog položaja, ali bi se uzdigli kao sudije i kao ljudska bića do onoga do čega neće nikad ako ostanu samo članovi Visokog saveta koji pristaju da budu sve što oni (gore) hoće.
A salamander izazvan Gerry-manderom, izgleda ovako:
Peščanik.net, 05.03.2011.
REFORMA PRAVOSUĐA________________
- Natis, natis, f – mesto na kojem leđa gube pristojan naziv.
- Posebno pravilo (zakon) ukida opšte.
- Zakon zadnjice ukida zakon razuma!
- Na osnovu čl. 153 st. 3 Ustava Srbije, Narodna skupština bira osam izbornih članova u sastav Visokog saveta sudstva. Od tih osam izbornih članova, šest su sudije.
- Rodonačelnik ovakve manipulacije je bio guverner Masačusetsa Elbridge Gerry, koji je 1812. godine promenio granice izbornih distrikata u Bostonu, tako da su one imale oblik sličan salamanderu. Otuda i potiče Gerry-mander.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
