Gvantanamo u Srbiji

Izgleda da su građani koji su ponovo poklonili poverenje vođi na nedavnim izborima pomalo zatečeni njegovom odlukom da ugosti dva bivša zatvorenika vojnog zatvora SAD Gvantanamo. Stiče se utisak da inicijalno objašnjenje premijera u tehničkom mandatu i mandatara za sastav Vlade da je to normalno i uobičajeno nije bilo dovoljno da umiri njegovo biračko telo. U svom maniru on je postavio retoričko pitanje jesmo li sa svetom ili nismo i dodao da umire od smeha. Njegov ministar za rad dalje je pojasnio da je to, između ostalog, naš doprinos zatvaranju mučilišta.

Može se dakle reći da se ovaj akt makar delimično predstavlja kao naš doprinos globalnim naporima da se iskoreni mučenje i da se otklone, koliko je to moguće, njegove posledice. Ako je to tako, legitimno je postaviti pitanje iskrenosti i svrsishodnosti ovog postupka. Naime, ukoliko je jedna država rešena da doprinese iskorenjivanju zlostavljanja i mučenja u svetu, logično je da prvo krene od sebe, to jest da spreči ili bar svede na minimum pribegavanje psihičkom i fizičkom nasilju od strane sopstvenih službenika, i da počne da adekvatno kažnjava počinioce i rehabilituje žrtve, ukoliko se takvo nasilje dogodi. To je njena međunarodna i moralna obaveza.

Kako stoje stvari po ovom pitanju u Srbiji? UN Komitet protiv mučenja je postupajući po individualnim žalbama našao da je Srbija odgovorna za povredu Konvencije protiv mučenja u 6 slučajeva, od kojih su tri okarakterisana kao mučenje (namerno nanošenje bola i patnje od strane policijskih službenika radi iznude priznanja). U sva tri slučaja žrtve su bili srpski državljani romskog porekla. Evropski sud za ljudska prava je u tri slučaja takođe utvrdio slične povrede. Prvo međunarodno telo koje se bavi sprečavanjem mučenja koje je posetilo Srbiju je Komitet protiv mučenja Ujedinjenih nacija 2002. godine. Tom prilikom je posećeno nekoliko zatvora i policijskih stanica, vođeni su razgovori sa žrtvama zlostavljanja, državnim službenicima i predstavnicima civilnog sektora, i utvrđeno je da je mučenje sistematski korišćeno pre 2000. godine, dok nakon 2000. pojava zlostavljanja nema sistematski karakter. Sistematski karakter mučenja se, prema stavu Komiteta protiv mučenja, ogleda u tome da je njegova upotreba uobičajena, široko rasprostranjena i namerna. Ipak su i tom prilikom registrovani brojni navodi o zlostavljanju nakon 2000. Od 2004. Srbiju redovno posećuje Evropski komitet za sprečavanje mučenja, telo osnovano u okviru Saveta Evrope i ovlašćeno da nenajavljeno posećuje mesta u kojima borave lica lišena slobode (policijske stanice, zatvori, psihijatrijske bolnice itd). U izveštajima objavljenim nakon poseta obavljenih 2004, 2007, 2011. i 2015. ovo telo je konstantno iznosilo konzistentne nalaze zasnovane na neposrednom uvidu i razgovoru sa licima lišenim slobode, iz kojih proizlazi da se u policiji i zatvorima pribegava zlostavljanju. Takođe, članovi Komiteta su tokom svih poseta nalazili tzv. nestandardne predmete (bejzbol palice, metalne šipke, noževe itd) u prostorijma za saslušanje osumnjičenih u policijskim stanicama.

Posebno upečatljiv je nedavno objavljeni izveštaj sačinjen nakon posete 2015. godine, u kojem se iznosi sledeće:

“Zabeležen je značajan broj navoda o fizičkom zlostavljanju osumnjičenih u krivičnom postupku od strane policije. Navodno zlostavljanje se sastojalo pre svega od šamaranja, udaraca, udaraca pendrekom ali je takođe uključivalo udarce nestandardnim predmetima, produženo korišćenje lisica u stresnim pozicijama, navlačanje plastičnih kesa preko glave kako bi se kod osumnjičenih izazvalo gušenje, nanošenje elektrošokova kao i takozvana falaka”.¹

Za neupućene, falaka je drevni metod fizičkog kažnjavanja koji se sastoji od batinanja po golim tabanima.

Značajan broj navoda o neopravdanoj upotrebi sile je zabeležen u zatvorima u kojima zatvorenici opisuju šamare, udarce i udarce pendrekom kojima su neposlušni zatvorenici izloženi.

Ovome treba dodati i situaciju od pre par meseci kada je korisnik Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju „Veternik” izgoreo u zaključanoj prostoriji u kojoj je bio protivpravno zatvoren.

Ne samo da se ovakve stvari dešavaju u Srbiji 2016. već počinioci ovih dela ostaju nekažnjeni.

Zanimljivo je da metodi nanošenja bola koji se koriste u srpskim ustanovama neodoljivo podsećaju upravo na tehnike ispitivanja koje su pripadnici CIA koristili u Gvantanamu, američkom zatvoru čije zatvaranje premijer i njegov ministar tobože pomažu. Ipak, osnovni paradoks je u tome da država koja prima žrtve mučenja počinjenog od strane zvaničnika druge države ne radi skoro nista da spreči ili otkloni štetne posledice zlostavljanja počinjenog od strane sopstvenih službenika.

Imajući u vidu sve to, čini se najprigodnijim parafrazirati Duška Radovića (Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu): Pre nego što počnete da se bavite zatvaranjem Gvantanama na Kubi, zatvorite mučilišta u svojoj državi.

Peščanik.net, 15.07.2016.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Pismo iz Amerike

Sofija Mandić – Premijer umire od smeha

Sofija Mandić – Zatvaranje Gvantanama

TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI

LJUDI KOJI NESTAJU
NAŠ TERORIZAM

1. Svi izveštaji Komiteta za sprečavanje mučenja dostupni su na http://www.cpt.coe.int/en/states/srb.htm