Štrpci
Odgovori budućeg predsedničkog kandidata na pitanja Lige socijaldemokrata Vojvodine
Da li Saša Janković prihvata inicijativu da se onemogući prodaja obradive zemlje strancima?
Sprečavanje prodaje obradive zemlje strancima je nužno privremeno rešenje. Naši poljoprivrednici, poljoprivreda, ekonomija, u ovom momentu nisu spremni za ravnopravnu utakmicu na evropskom i svetskom tržištu. Stavljanje naših strateških resursa na doboš ravno je brisanju naše budućnosti. Zbog korupcije u državi zemlja nam izgleda kao stara društvena firma koju budzašto privatizuju, rasparčavaju i prodaju u delovima. Proizvodne fabrike otišle su u staro gvožđe, industrijsko zemljište za šoping centre, a sada sledi licitacija zemlje sa koje se hranimo, po što većoj proviziji i manjoj ceni.
Stručnjaci tvrde da opšta zabrana prodaje zemlje strancima nije moguća bez raskida Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, jer je u njoj promet poljoprivrednim zemljištem slobodan. Ali mi u Evropu ne želimo goli i bosi. Zato treba naći pravni način da se naši nacionalni resursi zaštite dok ne povratimo državu i njeno funkcionisanje ne dignemo do evropskih standarda. Tek kada budemo imali državu, odnosno pravnu sigurnost, strateško ekonomsko planiranje, uređeno tržište i institucije koje ne rade po diktatu već po zakonu, moći će ekonomija (i poljoprivreda) da stanu na noge i budu spremne za otvoreno evropsko tržište kapitala, robe i ljudi.
Ako prodaju zemlje strancima ne možemo da zabranimo, a da ne prekinemo proces pridruživanja, tada država nipošto ne bi smela da koristi pravnu mogućnost da zemlju prodaje strancima (baš kao što ne bi smela da proda ni Telekom). Ona pogotovo ne sme da zemljište prepušta „ispod žita” sumnjivim investitorima pod netransparentnim uslovima, što sadašnja vlast radi. Čineći to ona svesno gazi nacionalne interese zarad lične koristi.
Uporedo sa izgradnjom pravne države, agro-ekonomskim merama treba osnaživati domaće poljoprivrednike. Između ostalog, nivo subvencija poljoprivrednim proizvođačima trebalo bi da bude na nivou proseka EU (mereno prema BDP-u). Tu treba uvesti i uslov reciprociteta. Kada dođemo do toga da naši seljaci ili firme, ako požele, mogu da kupuju vinograde u Francuskoj, tek tada ne treba da sprečavamo ni obrnuto. Do toga nikada nećemo stići ako prethodno svoju zemlju prodamo, a novac bude bio iznet u inostranstvo radi lagodnog života pojedinaca.
I pitanje restitucije mora da bude pravedno i u potpunosti rešeno.
Da li Srbija treba da bude regionalizovana država?
Legitimno je da se Srbija opredeli za regionalizaciju ako se, posle sprovođenja decentralizacije, ozbiljnom analizom s lokalnih i nacionalnog nivoa (koja do sada nije izvedena) ustanovi da bi to bilo od praktične koristi za građane. U Srbiji već postoje prirodni regioni – geografski i etnički. Administrativni, odnosno politički regioni su nešto drugo. U državi nije sproveden proces koji prethodi političkoj regionalizaciji, a to je decentralizacija. Dakle, prvo država treba da prenese veći nivo nadležnosti, odgovornosti, imovine i izvora finansiranja na gradove i opštine, pa tek onda da oni ocene da li im je potrebno i isplativo da se regionalno povezuju u novi nivo vlasti. Pri tome treba imati svest da regioni, pa i nove regionalne administracije, treba da budu finansirane od poreskih nameta građana.
Tamo gde je takav nivo regionalnog zajedništva već uspostavljen, kao što jeste u Vojvodini, država taj proces ne bi trebalo da koči. Treba ojačati lokalne samouprave i okruge, bez veštačkog crtanja novih granica unutar Srbije radi političkog populizma i podele funkcija. U protivnom, cenu političke propagande će platiti poreski obveznici, a u organizaciji države će nastati još veći haos od današnjeg.
Šta misli o autonomiji Vojvodine?
Autonomija Vojvodine je istorijska kategorija i jedna od tekovina borbe srpskog naroda za nacionalnu emancipaciju u Austrougarskoj 19. veka. Srpsko vojvodstvo je omogućilo kulturni i materijalni razvoj ovih zemalja i naroda, i pružilo okvir za zajednički život u miru u najvećem delu 20. veka. I u 19. veku ono pruža optimalan okvir za napredak, potvrđujući time civilizacijske vrednosti Srbije kao države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, uz najviše standarde poštovanja istorijskih, kulturnih, verskih i jezičkih prava svih njenih nacionalnih zajednica.
Zbog sadašnjeg cezarističkog poimanja države i ranijeg iracionalnog otpora, Vojvodina u praksi nema autonomiju koja joj je garantovana Ustavom. U njoj se stoga javljaju ideje izrazitog secesionizma, kao kontrateža centralizmu iz Beograda. Predsednik Republike treba da štiti autonomiju i posebnost Vojvodine u demokratskoj Srbiji. Što je u Srbiji jača Vojvodina, jača je i Srbija, i obrnuto. Građani Srbije treba da budu ravnopravni u ostvarivanju svojih osnovnih prava, bez obzira da li žive severno ili južno od Save i Dunava.
Podržava li briselski dijalog?
Podržavam sve dijaloge kojima je cilj očuvanje mira i dogovor o kvalitetnijem životu građana Srbije. Nedopustiv je način na koji Aleksandar Vučić vodi briselski dijalog – kao svoju privatnu stvar kojom ucenjuje međunarodnu zajednicu na štetu građana Srbije i posebno Srba na teritoriji KiM. Preko svojih tabloidnih medija on iz Beograda stvara atmosferu konflikta, gotovo rata sa kosovskim Albancima (za šta cenu plaćaju svojim položajem Srbi na KiM, posebno oni u enklavama), pa se onda u Briselu predstavlja kao garant i jedina prepreka sukobu koji sam potpiruje. Istovremeno, on prihvata sve što se od njega traži, kako bi zadržao podršku pojedinih zapadnih centara moći; on to maskira opasnim predstavama poput oslikanog voza koji nikada neće stići na odredište. Za to vreme, ljudi iz njegovog okruženja s ljudima bliskim vlastima iz Prištine sklapaju veoma unosne tajne poslovne dogovore. Tako se ne gradi mir u regionu, već privatne imperije.
Prihvata li međunarodno priznate granice BiH?
BiH je članica Ujedinjenih nacija pa je pitanje poštovanja njenih granica na nivou pitanja poštovanja granica bilo koje druge države. S druge strane, Srbija je potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma koji definiše unutrašnje odnose u BiH, postojanje i poštovanje Republike Srpske kao jednog od dva ravnopravna entiteta i srpskog naroda kao jednog od tri konstitutivna naroda, i pravo Srbije da sa njima neguje posebne veze. Kao čovek koji sa očeve strane potiče iz BiH i lično imam poseban odnos prema Srbima sa druge strane Drine.
Položaj Srbije kao garanta Dejtonskog sporazuma podrazumeva i njenu međunarodnopravnu obavezu da, zajedno sa drugim potpisnicama, u granicama svojih mogućnosti i u dobroj veri pruži podršku njegovoj primeni. Ovo uključuje i obavezu da se sve eventualne promene ovog dokumenta vrše mirnim putem, u skladu sa međunarodnim pravom, i uz poštovanje neotuđivih prava svakog od konstitutivnih naroda ove države.
Prihvata li stav da Srbija mora da se suoči sa ratnom prošlošću?
Srbija se nije do kraja suočila sa ratnom prošlošću, nije je prevazišla, niti je izvela sve svoje bilanse poslednjih ratova, što je ogromna prepreka daljoj unutrašnjoj i regionalnoj stabilnosti i razvoju. Zaštitnik građana bio je u proteklih 10 godina jedna od retkih državnih institucija koja je, u okvirima svoje nadležnosti, insistirala na suočavanju sa ratnom prošlošću. Prema zločinima i zločincima iz prošlih ratova, svako prema svojima, moramo biti stroži od međunarodne zajednice.
Porodice civilnih žrtava rata ostale su mahom obespravljene i to se mora izmeniti novim zakonskim rešenjima i njihovim sprovođenjem.
Ratna prošlost je i mnogo više od počinjenih zločina:
Srbija čini veliku nepravdu odsustvom moralne i materijalne podrške koju svojim ratnim veteranima pružaju sve druge zemlje u Evropi. Političari čija je nacionalistička politika ljude oterala u rat, sada nastoje da se njihova uloga zaboravi, a veterani su neprijatni živi svedoci i podsetnici njihove istorijske odgovornosti. Kao predsednik Republike, podržaću zakon o pravima ratnih vojnih veterana, za koji sam inicijativu počeo da pripremam kao Zaštitnik građana.
Ostaci ratne ekonomije i dalje funkcionišu i ogledaju se u prekograničnim kriminalnim mrežama koje ne bi mogle da funkcionišu bez političke podrške iz pojedinih državnih kabineta.
Konačno, bezbednosne elite nikada nisu podnele pravi račun za svoja ratna činjenja i nečinjenja. Ogromna količina uticaja u bezbednosnom sektoru Srbije danas se zasniva na trgovini i ucenama podacima iz ratnih godina, koji nikada nisu dostavljeni pravosuđu. Ratovi na teritoriji nekadašnje Jugoslavije su spolja zabranjeni, ali njihovi uzroci nikada nisu uklonjeni, a vinovnici identifikovani i odstranjeni iz političkog života.
Prevazilaženje ratne prošlosti je zajednički cilj svih naroda bivše SFRJ, pa i Srbije. Taj cilj ne mogu da ostvare pojedinci, političke elite i strukture koje su same podstakle ratove za jugoslovensko nasleđe, i materijalno, politički i moralno profitirale od nesreće koja je pogodila sve jugoslovenske narode.
Ubeđen sam da će u svim državama-naslednicama SFRJ preovladati one političke i istorijske snage koje su opredeljene da ovaj period naše istorije konačno ostavimo iza sebe, kao što su i Francuska i Nemačka ostavile sopstvenu prošlost u Drugom svetskom ratu. Sa zadovoljstvom ću dati svoj doprinos tom procesu.
Povodom godišnjice zločina u Štrpcima
Nikada nećemo zaboraviti 27. februar 1993. godine, kada je na železničkoj stanici Štrpci oteto i kasnije ubijeno 19 građana Srbije i Crne Gore, jer nisu bili Srbi.
Kapetan prve klase u penziji, Tomo Buzov, etnički Hrvat, odveden je i ubijen sa 18 Bošnjaka zatečenih u vozu, jer je samo on reagovao i pokušao da zaustavi odvođenje saputnika rečenicom: „Šta radite to ljudi, ima li u ovoj zemlji zakona?“
Tako su u Štrpcima žrtve bili ne samo ljudi, već i temeljne vrednosti na kojima treba da počiva naše društvo i država. Taj zločin nije do kraja istražen, kao što ni temeljne vrednosti još nisu uspostavljene. Ostaci 16 od 19 ubijenih još se traže. Oni su deo više od 10.000 nestalih na prostoru bivše SFRJ za kojima porodice i dalje tragaju. Taj strašan broj je još jedan dokaz nebrige vlasti u državama nastalim raspadom Jugoslavije.
I danas brojni ljudi postavljaju isto pitanje kao kapetan Buzov – ima li u ovoj zemlji zakona? Predstojeći predsednički izbori prilika su da građani povrate otetu državu, da se bez kompromisa zaštite ustavni principi i da se nikada više ne postavi pitanje da li zakon važi i primenjuje se na sve jednako, bez obzira na nacionalnost, veru, političko opredeljenje ili bilo koju drugu ličnu osobinu.
Nijedan predsednik Srbije do sada nije posetio spomenik ubijenim građanima Srbije u Prijepolju, niti odao poštu žrtvama ovog ratnog zločina. Ta sramna praksa prećutkivanja zločina i zanemarivanja porodica otetih i ubijenih mora da bude prekinuta. Nadam se prilici da to uradim.
Stav o Evropskoj uniji
Geografski, politički i civilizacijski, Srbija pripada Evropi. Evropska unija je zasnovana na evropskim vrednostima, koje naš Ustav izričito ubraja u temelje Republike Srbije. Dovoljno je pogledati gde iz Srbije svake godine u potrazi za boljim životom odlazi desetine hiljada ljudi i jasno je gde građani Srbije sami sebe vide. Srbija, međutim, nigde neće otići, već je potrebno da evropske vrednosti dovedemo u nju kako ne bi ostala prazna i nestala sa mape sveta. Proces pridruživanja EU služi tome.
Međutim, poslednjih godina kroz njega su u Srbiji dobili nalepnicu „Odobreno (ili bar tolerisano) od strane EU“ skoro svi anti-evropski procesi: gušenje medijskih sloboda, zatiranje nezavisnosti sudstva, lažna borba protiv kriminala i korupcije, socijalna nepravda, negiranje vladavine prava, ekonomsko osiromašenje građana, zloupotreba službi bezbednosti… Administracija u Briselu ne bi trebalo da upadne u zamku ucene i žrtvuje dugoročni razvoj i bezbednost za kratkoročnu stabilnost. Pri tome, upravo one političke snage u Srbiji i zemljama regiona koje propagandom i na druge načine stvaraju nestabilnost, sebe nude kao spas od problema koji sami prave, a zauzvrat traže podršku i okretanje glave od kriminala, korupcije i nepravde koji se pod njihovim okriljem šire.
Ne možemo nigde gladni, poniženi, rasturenih institucija. Cilj je moderna, otvorena, demokratska Srbija slobodarskog društva, ravnopravnih, dobrostojećih i ponosnih ljudi. Tek kada dostignemo te vrednosti, građani na referendumu, objektivno obavešteni o svim argumentima i posledicama, treba da odluče da li žele pristupanje Evropskoj uniji. Jasno je da će samo autentičan proces dostizanja evropskih standarda, a ne laži i predstave za medije, dovesti do toga da odluka građana bude u zajedničkom interesu Beograda i Brisela. Evropa nije šalter na kojem se primaju zahtevi i na kojem se isplaćuje novac, već naša zajednička kuća. Kao stanari jedne sobe, imamo ne samo obavezu da je uredimo, nego i pravo da kažemo kakvu kuću želimo.
Srbija, koja je pružila nesebičan i herojski doprinos pobedi nad fašizmom, u zajedničkoj borbi jugoslovenskih i evropskih naroda, Evropu doživljava i kao antifašističku tvorevinu.
Smatram da je Evropa i dalje najbolji postojeći okvir za sprečavanje ratnih sukoba, mržnje i netrpeljivosti na celini njenog prostora, a posebno na granicama Kontinenta.
Stav o NATO-u
NATO je jedna od dežurnih zapaljivih tema kojom se pažnja javnosti skreće sa životnih problema. Aktuelna vlast je već povukla niz poteza koji su Srbiju stavili u funkciju NATO pakta, dok građane istovremeno plaši „izdajnicima koji žele da nas NATO okupira”.
Budući da sam odrastao u nesvrstanoj zemlji i sa porodicom, prijateljima i nacijom preživeo bombardovanje NATO pakta, lično bih se osećao bolje kao predsednik države koja je partner, ali ne član NATO pakta, ali subjektivne perspektive ne smeju da budu merodavne za državna pitanja. Odluka o članstvu Srbije u NATO, ili bilo kom drugom vojnom savezu, mora da bude doneta posle objektivne stručne i državne analize šta bi to članstvo donelo Srbiji ne samo danas, već za 5, 10, 20 godina. Emotivne i druge razloge treba da uzmemo u obzir, ali odluku treba da donesemo za budućnost, ne prošlost, jer odlučujemo o tome da li ćemo da budemo, a ne da li smo bili članovi NATO. Zato nam treba država sa svim svojim naučnim institutima, stručnim telima, ministarstvima i službama, ljudi s pravim diplomama, a ne „krug najužih saradnika“ jednog čoveka.
U ovom momentu takvu argumentaciju nemamo, niti institucije koje mogu da je izrade – vlast Aleksandra Vučića ih je marginalizovala ili pretvorila u partijske filijale. Svaka odluka u ovakvim okolnostima ravna je skoku na tuđu glavu u mrak. Partnerstvo za mir sa NATO paktom treba da nastavimo, dok ne budemo imali državu, a ne družinu, i znali šta nam je u nacionalnom interesu. Na dužnosti predsednika, zahtevaću sveobuhvatnu naučnu i stručnu analizu i prikloniću se zaključku koji na državni, a ne privatni, način bude donet. Svakako, nikakva konačna odluka neće biti moguća bez opštenarodnog referenduma, do koga treba da dođe pošto rezultati te analize budu objektivno i nepristrasno predstavljeni i raspravljeni pred građanima.
Arhitektura savremenog sveta se ubrzano menja, kao i strateški odnosi snaga u svetu. Policentrični svet, u kojem će živeti već naša generacija, oblikovaće i nove ekonomske, političke i vojne saveze. Kao predsednik Republike, neću voditi politiku za narednu konferenciju za novinare, već za narednu deceniju. Srbija neće biti moneta za potkusurivanje domaćih i stranih elita.
Da li u novom ustavu treba da piše da žena odlučuje o rađanju deteta?
Odlučivanje o rađanju (uz poštovanje medicinskih kriterijuma i potpunu informisanost o svim dimenzijama roditeljstva), jeste i treba da bude pravo svake žene. Jasno je da bi potencijalna majka po pravilu trebalo da uzme u obzir i stav oca, ali konačna odluka je pitanje njene slobodne volje.
Konkretnu pravnu formulaciju trebalo bi prepustiti stručnjacima za ljudska prava, ustavno pravo i porodične odnose. Sadašnja formulacija člana Član 63. stav 1 Ustava Srbije: „Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece“ je neprecizna (izvesno zbog manjka pažnje u pravno-tehničkoj redakciji teksta). Treba je izmeniti prilikom prve naredne ustavne promene, tako da bude potpuno jasno da se odnosi na pravo konkretne žene koja može da rodi, a ne na apsurdno pravo „svakoga“ u vezi sa njenom trudnoćom.
#Apel100, 27.02.2017: Pitanja i odgovori; Zločin u Štrpcima
Peščanik.net, 28.02.2017.
Srodni link: Saša Janković – Na našoj strani
IZBORI I PROTESTI 2017.ŠTRPCI
