Pad Zida i raspad Jugoslavije

Zidovi
Vladimir Arsenijević

Berlin, Potsdamer Platz, 2006

…za trenutak dezorijentisan u berlinskom prostranstvu, u onom centralnom gradskom prostoru koji odzvanja prazninom čak i sad, kad su zgrade, ulice, motorna vozila i ljudi ponovo tu i kad je sve oko mene toliko moderno i besprekorno da nisam sasvim siguran da intenzitet tog bleska prija mojim još nenaviknutim očima, potpuno nesposoban da lociram nekadašnji zid koji se u ovom ogromnom i neobičnom gradu javlja isključivo kao svoja sušta suprotnost, kao apsolutno odsustvo bilo kakvog zida, ja koračam brzo i bez osvrtanja kao da sam na ovim ulicama i trgovima proveo čitav život i, dok šljunak kojim su posuti mokri berlinski pločnici pršti i mrvi se pod gumenim đonovima mojih beogradskih patika, mrmljam sebi u bradu: “Više nema nikakve razlike!”…

Trebalo bi, valjda, da sam srećan zbog toga, ali ja vrtim glavom i zabrinuto gledam levo pa desno pa opet levo pa desno, i ne znam gde je šta i koja je koja strana i ne umem sam sebi da objasnim zašto pri tom osećam ovaj gnjecavi bol u stomaku i gorku knedlu u grlu — možda iz nekakve bedne civilizacijske ljubomore?

Krišom se, u hodu, zagledam u lica prolaznika koji mi nailaze u susret tragajući na njima za znakovima ne tako davne prošlosti — ko su bili (pitam se) i šta su radili i na kojoj su se strani ovog nekad tako nepomirljivo podeljenog grada nalazili pre nepune dve decenije — ali ne uspevam u tome.

“Ne, sve je sad isto,” mrmljam i žmirkam dok kiša nevidljivim oštrim kapima podrugljivo udara po mom licu.

Rewind

Ali, da bi barem nešto od svega ovoga bilo jasno, potrebno je vratiti film čitavih sedamnaest godina unazad. Kamera se vrti u krug i uzdiže, zgrade koje me okružuju rastaču se i nestaju, staklo, čelik i beton od kojih su sastavljene, njihovi temelji, zidovi, prozori i krovovi, dekonstruišu se i lebde u tamnom zimskom vazduhu, vetrovi odnose dane, mesece i godine, kazaljke na satovima okreću se unazad, vremenska vrpca se razmotava, godine odlaze, dve hiljade šesta, peta, četvrta, dve hiljade treća i druga i prva, povlače se sve poplave, naslage leda na polovima debljaju, cunami odmiče s obala Šri Lanke, Tajlanda, Indije ka centru okeana, zgrade Svetskog trgovinskog centra izdižu se iz ruševina, upijaju eksplozije u sebe dok se avioni, krećući se unazad, udaljavaju od njih, jurimo potom unazad kroz turbulentne i čudne devedesete, nekom grozne, nekom opet sjajne, ovde gde su do maločas bila sva ova svetla, sav taj hi-tech display jednog ekonomski moćnog društva, sad je samo ogromna rupa, najveće gradilište u Evropi, dizalice i teške mašine, na stotine radnika, plastične kacige, ojačane rukavice i buka koja se diže do neba, dani, meseci i godine, međutim, jure nemilosrdno unazad, evo nas u vremenu nacionalnih valuta, evropski optimizam u čitavoj Evropi izuzev na Balkanu gde narodi ratuju, ali vreme ne zastaje ni za trenutak i hiljade srebreničkih žrtava ustaju i odlaze svojim kućama, general Mladić i njegova vojska veselo, hodajući unazad, udaljavaju se od poprišta zločina, kameni blokovi mosta u Mostaru izleću iz zelenih voda Neretve i ponovo se spajaju u vitki luk koji posetiocima i turistima oduzima dah, Sarajevo nije pod opsadom, eksplozije se povlače u sebe s dubrovačkih zidina, a Vukovar se uzdiže iz temelja, nestaju rupe na zgradama koje su do maločas bile izrešetane šrapnelima, dok ovde, na ovom berlinskom trgu, ovde se zemljište popunjava i raste, uklanjaju se zaštitne ograde, jedna ogromna rupa se ponovo zatvara i preko nje leže sloj prastarog ispucalog asfalta, devedesete se bliže svom početku, svi ratovi na Balkanu su zamrli, političare niko ne razume jer govore unazad, Evropa se još nije ujedinila, a onda kao da je vreme stiglo do ivice, propadamo u već tako daleke osamdesete i tu napokon zastajemo.

1989. je, i ovde, na Postdamerplacu, nema ničega: samo ispucali asfalt… i bespregledna pustara kojom decenijama niko ne prolazi… i stražarske kule… i nizovi barikada i bodljikave žice… i tramvajske pruge koje ne vode nikuda već tonu u jedan krajnje neprivlačan, krajnje utilitaran zid… i mrki pogledi stražara… i zečevi, na stotine zečeva… i žamor grada u daljini… i zvuk voza u pokretu, taj zvuk što opija: bum-čika-bum-čika-bum-čika-bum…

Ex-

Možda ta mučna zavist s kojom moram da se borim danas i ovde (u Berlinu, 2006. godine) ne bi bila tako snažna da isuviše dobro ne pamtim ono krajnje neprimereno i neopravdano osećanje nadmoći, kulturnu aroganciju koju smo mi Jugosloveni svojevremeno gajili prema svim zemljama koje su se nalazile iza Gvozdene zavese, uz istovremenu, donekle snishodljivu, prevashodno konzumentsku, fascinaciju zapadnom stranom našeg napuklog, neuravnoteženog kontinenta. Činjenica da se tokom šezdesetih i sedamdesetih, pa i dobrog dela osamdesetih godina dvadesetog veka u Jugoslaviji živelo svakako lošije nego u zapadnoevropskim zemljama, ali istovremeno znatno kvalitetnije nego u Istočnoj Evropi, davala je neprestanog razloga za ponos i ono, već pomenuto, osećanje kulturne (ili čak — civilizacijske) nadmoći koje smo tako rado negovali prema svim državama koje su se nalazile iza Gvozdene zavese.

Sve ovo, na kraju krajeva, pominjem samo da bih objasnio u kakvom sam se stanju svesti na samom kraju te 1989. godine po prvi put zaputio u Berlin. I to s njegove, u to vreme, znatno mračnije, istočne strane. Nameravao sam da posetim svog prijatelja Martina Strempela koji je živeo u zapadnom Berlinu, ali sam, odlučan da dodatno začinim svoje putovanje i učinim ga uzbudljivijim, umesto avionom, pošao vozom. Iz Beograda, dakle iz (bivše) Jugoslavije, preko Mađarske i (tadašnje) Čehoslovačke, pa kroz (nekadašnju) DDR, pravo prema (takođe bivšem) Istočnom Berlinu.

To putovanje bilo je dodatno uzbudljivo za mene utoliko što nikad do tad nisam bio u Berlinu; nikad nisam bio ni u Istočnoj Evropi. A trenutak je bio pravi — sam kraj novembra meseca 1989. godine — jedva nešto više od dve nedelje po opštepoznatom istorijskom događaju koji lako stane u dve proste reči: “pad zida”. Biće to, znao sam unapred, jedno neobično putovanje vozom kroz svet koji nestaje; poslednja prilika da vidim zid pre nego što on bude zauvek uklonjen.

A cheap holiday in other people’s misery. (Dok još traje.)

Interesantno kako mi je činjenica da je, za razliku od Istočne Evrope, Jugoslavija u to vreme, odavno ostavivši za sobom kratkotrajni period lažnog prosperiteta, bila na samom pragu svih svojih predstojećih katastrofa i tragedija, tada potpuno promakla.

Railroad Blues

…bum-čika-bum-čika-bum-čika-bum… to je zvuk voza koji putuje nepreglednom “Velikom zemljom” mitske Amerike… Američki kantri i folk muzičari znali su dobro da ga reprodukuju. Iako se dosledno pripisuje Džoniju Kešu, lako ga prepoznajemo i kod onih znatno starije generacije, npr. kod Vudija Gatrija koji, na snimcima napravljenim za kongresnu biblioteku još davne 1940. godine, tvrdi da ga je prvi put čuo od jednog crnog čistača obuće… (‘undoubtedly the lonesomiest piece of music I’ve ever run onto in my life”, rekao je Gatri)… a ovaj je to zvao “railroad blues” zvuk voza u pokretu… bum-čika-bum… eto kako se probija crna mašina puna Okija i hoboa i remblera i cigana i nigera kroz prašinu i bedu Teksasa, Oklahome, Kanzasa, Džordžije i Tenesija i eto kako napreduje prema Zapadu i kalifornijskom Edenu, u jednoj prošlosti koja nam je valjda svima dobro poznata i koja nam se uvek čini jednako bliskom i dalekom, koliko i svaki mit…

…bum-čika-bum-čika-bum-čika-bum, istovetnim zvukom oglašava se i šklopotava kompozicija Jugoslovenske železnice (propala i dotrajala koliko i država kojoj pripada) dok se s mukom probija kroz guste, mastiljave nanose slabo osvetljene realnosti jugoistočne/centralne/istočne Evrope, jedne prošlosti koja nam je svakako daleko bliža premda se iz ove perspektive čini gotovo jednako dalekom, jednako mitskom… bum-čika-bum… ledeni dani… kraj novembra… 1989. godina… čudno vreme… za nekog veselo, za nekog beskrajno mračno… voz mučno škripi po šinama… bum-čika-bum… ničeg grandioznog, ničeg velikog, ničeg vrednog pamćenja nema u predelima kroz koje prolazimo… najpre oronula, blatnjava beogradska predgrađa, pa ružna, mrtva zemlja oko njih, gomila smeća razbacanog svuda unaokolo, pa plodna ravnica Vojvodine koja je crna i sumorna u ovim zimskim danima, prolazimo kroz Novi Sad i Suboticu, sve mi je to predobro poznato, sati se nižu, zevam, popodne je lenjo kakvo ume da bude samo ovde, i moja pažnja se budi tek na granici s Mađarskom, na kapiji jednog sveta u kom nikad do tad nisam bio i koji je očito živeo svoje poslednje dane…

I gle čuda: s druge strane kondukteri, carinici i policajci su ljubazni i tihi, ispred stanice grupa ruskih vojnika u plavim pantalonama, iznošenim čizmama, zelenim jaknama s krznenim kragnama i visoko zabačenim kapama-ušankama, dobacuje se kamenom, na licima im je ispisana beskrajna dosada, došlo je vreme da se krene kući posle dugog službovanja u inostranstvu, mi onda nastavljamo, ostavljamo ih, idemo dalje, spuštam knjigu i gledam kroz prozor, putevi su ovde prazni, daleko prazniji nego kod kuće, i tek s vremena na vreme njima sporo, brekćući, proklacka poneki trabant ili vartburg, ali veče je tiho, voz blago klizi prostranom ravnicom, s obe strane u jednakim razmacima nailazimo na mirna sela, a prizor uredno poređanih bicikala ispred ušoranih seoskih kuća čini mi se potresnim, tu, u Mađarskoj, gde je smiraj dana predivan, a oblaci ljubičasti na užarenom nebu koje je donekle zgaslo tek pri samom dnu svoda, onda noć i još jedna granica, pa mrkli mrak u Čehoslovačkoj gde su kondukteri, carinici i policajci znatno razmetljiviji i glasniji, gde nam se obraćaju osorno na jeziku koji ne razumemo dok nam dele nekakve papire, potom užurbano popisujemo sve stvari koje sa sobom imamo (uključujući i gaće i čarape) kako bismo ih opravdali kasnije, na izlazu iz zemlje, nastavak našeg puta zavisi od brzine kojom ćemo obaviti taj zadatak, i tek onda krećemo dalje… bum-čika-bum… taj zvuk me raduje, on je jedino što mi je poznato u ovoj noći koja je sve mračnija, kako noć uopšte može da bude toliko mračna, ovo je Istočna Evropa, mrmljam i gledam kroz prozor u tamni kamen pokraj pruge, to je sve što moje oko vidi, tamni kamen pored pruge, sve je hladnije, prozori mrznu, ulazimo u grad, prolazimo njegovim avetinjskim rubovima, sve je oko nas pusto i mrtvo, go beton i bezbojna novogradnja, Bratislava tone u crnom mraku, neprobojnom, mastiljavom, neosvetljena je, go beton i gola zemlja, i nigde nikog, nigde ničeg, čak ni jednog jedinog automobila, ničeg, onda red musavih svetala na nekakvom vijaduktu, tuga zbog tih svetala u tami kupea, na ležaju, obraz na musavom jastuku, onda planine i beskrajni snežni nanosi, voz hukće i cvili, odjednom zastaje, naglo, uz škripu, potom satima stojimo, zavejani, usred ničega, nakon nekog vremena svi izlazimo iz kupea u hodnik, u hodniku je ipak toplije, u hodniku su ljudi, tamo su i dve lepe Slovakinje iz susednog kupea, cupkaju i mrznu u svojim iskrzanim, jeftinim jaknama, delimo kekse i jabuke, ruke su im crvene od hladnoće, oči im se cakle pod škiljavim osvetljenjem dok se smejulje nad keksom koji im dajem (Čiča Gliša — čudo od slatkiša!) i koliko toga erotskog ima u toj trenutnoj i kratkotrajnoj bliskosti u polutami bednog voza Jugoslovenske železnice zaglavljenog u snegu negde u Čehoslovačkoj, i koliko toga erotskog u njihovim crvenim rukama, u stidljivim, kratkim rečenicama koje razmenjujemo i kojima se grejemo u ovom mraku i hladnoći, dok čekamo da se teška mašina pokrene i da ponovo začujemo ono poznato: bum-čika-bum-čika-bum-čika-bum…

Mike Oldfield

…bezbojno sunce nevoljno sviće negde daleko od nas, na ravnom, pustom horizontu: voz se zaustavio na granici Čehoslovačke sa DDR. Iz sna me bolno budi čizma graničnog policajca kojom me je ovaj udario po prevoju tabana i nadmeno se odgegao dalje pre nego što sam stigao da podignem pogled prema njemu. Izuzev toga, sve drugo s tog graničnog prelaza bledi u mom sećanju — ne pamtim carinike, overu pasoša, smenu konduktera, još jedan rutinski pregled karata, baš ništa, kao da je ta usamljena, nezainteresovana čizma jedino što me je na tom mestu sačekalo i poželelo mi mrzovoljnu dobrodošlicu. Mnogo vremena prolazi pre no što voz ponovo zaškripi i pokrene se. Ja zevam i drhtim i srčem mlaku kafu koju sam u termosu dovukao čak iz Beograda. I nisam u stanju da se setim kad smo se konačno iskobeljali iz snežnih nanosa u slovačkim planinama, ni kad smo nastavili putovanje dalje kroz Češku, kad smo prošli kroz Brno i Prag i stigli čak ovamo, ne znam da kažem ni šta je bilo s dve lepe Slovakinje iz hodnika, svakako su izašle negde na putu dovde, možda u Pragu, biće da je tako, biće da sam sve to prespavao, i to neudobno, lepljiv sam i nažuljan i izmrcvaren, više mi nije ni do čega, najradije bih se teleportovao do svog konačnog odredišta, pravac Berlin, kad bi tako nešto samo bilo moguće. Želudac me peče, ide mi se u wc, ispijam kafu, ali više ni ona (ustajala kakva jeste nakon tolikih sati mućkanja u termosu) ne može da mi pomogne da se iskobeljam iz tog muklog osećanja bede i umora i kosmičke tuge — iritira me to konstantno bum-čika-bum-čika-bum-čika-bum, taj monotoni railroad blues koji sad označava nešto sasvim drugo nego na početku ovog putovanja koje se odužilo preko svake mere, ritmično, mučno kretanje koje kao da nikad neće prestati, i samo sam još u stanju da neprijateljski žmirkam kroz musavi prozor prema neprivlačnim predelima kojima tromo prolazimo.

Voz ponovo zastaje na železničkoj stanici u Drezdenu i u moj kupe uleće grupa mladih, veselih ljudi u tipičnim istočnoevropskim uniseks uniformama s kraja osamdesetih godina dvadesetog veka. Momci: marbl džins, frotirske čarape, razgažene brodarice; devojke: marbl džins i jeftine plitke čizmice od skaja; momci: loše, iskrzane frizure sa šiškama i repovima, retki žuti brkovi i loši tenovi; devojke: loše, iskrzane frizure sa šiškama i repovima, retki žuti brkovi i loši tenovi (samo dodatno podstaknuti nanosima nekvalitetne šminke na obrazima i usnama); istovetne tanke sintetičke vindjakne s kapuljačama obrubljenim jambolijom; asortiman različitih kapa. Sedmoro ih je, ne, osmoro, pet momaka (četiri Nemca i jedan nadasve ćutljivi Vijetnamac, drezdenski student) i tri devojke. Previše ih je i prelivaju se iz kupea u hodnik, neprestano ulaze, izlaze, preskaču jedni druge, devojke sedaju u krila svojih mladića, glasni su i uzbuđeni i unose mnogo dobre energije u ovo putovanje koje je već pretilo da će me smrviti svojom neposustajućom monotonijom. Neobične stvari se događaju u poslednje vreme i sve im se čini kao Diznilend. Život je na kraju krajeva — oni to mogu da posvedoče — lep, promene su na delu, istorija uživo, zid je probijen po prvi put nakon skoro tri pune decenije i oni, evo, putuju u Berlin, na Zapad, da vide sav taj sjaj o kojem su do tad mogli samo da maštaju. Po prvi put, zaista, i sam osećam istovetno uzbuđenje zbog svih tih promena koje su na delu. Dolazim iz sveta čvrsto rešenog da im izmakne, ali radujem se zbog svojih novih saputnika.

Najotvoreniji i najraspričaniji u čitavoj gomili zove se Majk. Sitan je i plav, oštrog, svetlog, pronicljivog pogleda i osmeha koji neprestano titra na usnama. Kako ga nisam razumeo kad mi se predstavio, molim ga da mi ponovi svoje ime.

“Mike,” kaže strpljivo uz onaj karakterističan pokret rukama, kao da solira na električnoj gitari.

“Oldfield,” dodaje. I namigne mi s razumevanjem.

Znalački mu se nasmešim u odgovor i trudim se da ne pocrvenim. “I am Vladimir,” uzvraćam, predstavljajući se.

Majk se na to veselo smeje. “Like Lenin,” predlaže.

“Like Lenin” prihvatam.

Za razliku od ostalih iz grupe koji su uglavnom nezainteresovani za mene i usredsređeni jedni na druge, Majk pomalo natuca engleski i stalo mu je da sa mnom tokom čitavog putovanja do Berlina razmenjuje usputne, putničke informacije. Razgovaramo na pojednostavljenom, istočnoevropskom pidgin-engleskom. Zanima ga odakle sam i kad mu kažem da sam iz Jugoslavije i da iz Beograda putujem za Berlin, on samo ozbiljno zatrepće. Čini mi se, iz nekog razloga, impresioniran time. Razgleda me kao neobičan eksponat na kakav do tada nije imao prilike da naleti. Pita me razne stvari, između ostalog i kako se zove jugoslovenski novac.

“It’s called dinar,” uzvraćam i iz novčanika izvlačim prvu novčanicu koja mi je dopala šaka.

Jugoslovenska ekonomija je te 1989. godine bila već sasvim smrvljena i mi smo prolazili kroz period intenzivne hiperinflacije (koju ćemo naknadno potisnuti u zakutke kolektivne memorije samo zato što će za njom, 1993. godine, na prostoru krnje Jugoslavije uslediti jedna još neverovatnija koja će nadmašiti čak i čuvenu nemačku hiperinflaciju iz tridesetih godina dvadesetog veka). Ali, već tada, pre prve od mnogih denominacija, naše novčanice nosile su sumnjivo mnogo nula.

Pružam Majku, tako, novčanicu od, na primer, 500.000 dinara koja verovatno ne vredi ni jednu tadašnju nemačku marku, pa čak ni onu istočnu, pretpostavljam. Ovog puta, čini se da će se Majk rasprsnuti od silne impresioniranosti. “You can take it,” kažem mu, ali on to uporno odbija, čak se i donekle mršti — uveren je da se količina nula na novčanici nalazi u razumnom odnosu s njenom realnom vrednošću i ne može ni da shvati ni da prihvati to što očito smatra mojom neobjašnjivom ekstravagancijom. Ah ko bi mu sve to sad objašnjavao? “No, just take it, take it,” insistiram i on bogobojažljivo presavija novčanicu i smešta je u gornji džep svoje vindjakne.

Ne znam koliko traje naše putovanje od Drezdena do Berlina, nešto više od dva sata pretpostavljam. Povremeno, kad god razgovor koji Majk i ja vodimo zamre, koristim priliku da bacim pogled kroz prozor. I prizor uporno ostaje nepromenljiv. S druge strane do u nedogled se pruža tvrda, hladna zemlja iznad koje se valja teška masa severnih oblaka, u daljini povremeno promakne po koji sumorni gradić ili apokaliptično postrojenje nalik na ogromnu zastrašujuću instalaciju koja ne proizvodi ništa, koja je sama sebi svrha, dok se pored pruge nižu kontrolni punktovi, napuštene barake, skretničarske kućice, zagledam se u bedne musave zavese, u trule i razglavljene drvene roletne na njihovim prozorima čija je drvenarija izjedena od starosti, pa ponovo vraćam pogled prema Majku i njegovim prijateljima koji, potpuno nezainteresovani za tu suštu depresivnost predela kojima prolazimo, valjda sasvim naviknuti na nju, ćaskaju i smeju se neumorno, neprestano. Razgovor se, prirodno, vodi na nemačkom, ja pažljivo osluškujem jureći poneku reč koja bi mogla da mi se učini poznatom, Majk se povremeno okreće prema meni i objašnjava mi o čemu se radi na svom srčanom premda limitiranom engleskom, a ja samo klimam glavom i smešim se, smeše se i oni, vadim kekse na kojima se čokoladni preliv već sasvim istopio i poslužujem ih, obuzima me osećaj neobične topline i ljubavi prema njima, kao i prošle noći prema Slovakinjama iz vagona, raspoloženi smo i usredsređeni jedni na druge, tu, u kupeu, mi, slučajno okupljena gomila mladih ljudi iz Hanoja, Drezdena, Beograda, i to toliko da smo jedva primetili da već ulazimo u Berlin, i da su trgovi i ulice velikog grada svuda oko nas…

Istočni Berlin krajem novembra 1989

Istočni Berlin, krajem novembra 1989: nizovi oronulih zgrada koje liče na masovne grobnice, ulazi što zjape kao usta mrtvaca, mrtvi prozori koji ječe zastrašujućom, crnom prazninom ili su nemilosrdno zazidani i tako ućutkani, ulice su razrovane, rupe posvuda, vazduh je čađav i mračan, miriše na jeftini ugalj, neko je negde rekao da je upravo to onaj pravi miris totalitarizma posvuda, nigde radnji, nigde restorana, kafića, sve je posrnulo, Istočni Berlin deluje kao da su ga prekjuče bombardovali saveznici, u gradu iz kog dolazim sve je tanko do prozračnosti i nestabilno, sve stoji ukrivo, tamo je oduvek nedostajalo supstance i kvaliteta, ovde je nešto sasvim drugačije na delu: ovde su se nekad solidne i logične urbane strukture naizgled nepopravljivo urušile u sebe i slika je utoliko tužnija, tamo odakle dolazim nikad ničeg nije ni bilo, nema čovek gotovo ni za čim da žali, ovde je bolja stvarnost nekad davno postojala, to je evidentno, ali nema je više, odstranjena je i zabranjena, ukinuta i poništena, stresam se i teško dišem zbog knedle koja mi se zaglavila u grlu, velike stvari se ovde svakako događaju, podsećam se lica mojih saputnika koja su nasmejana i puna optimizma, ali ništa se od toga ovde još uvek ne primećuje i ja ne mogu da odolim užasavajućem utisku: Istočni Berlin krajem novembra 1989. odiše smrću.

Voz oprezno staje na stanici Berlin-Lihtenberg, hukće i dahće kao premorena životinja, nikakve katarze nema na koncu tog dugog železničkog bluza, izvođač je jednostavno premoren i tup, ja spremno ustajem i protežem se pa spuštam stvari iz prtljažnika, oblačim jaknu i obmotavam šal oko vrata, guram se potom u hodniku vagona s mnogim putnicima pre nego što napokon istupim na hladan gradski vazduh po prvi put nakon toliko dugih sati, dišem duboko i gledam oko sebe zainteresovano, ali ne zadugo, treba nastaviti dalje: moje putovanje još uvek nije gotovo.

Opraštam se sa mojim saputnicima, Majk mi u ime svih ostalih objašnjava da oni najpre idu da pokupe nekog u Istočnom Berlinu, pa će tek onda, u punom sastavu, na drugu stranu, u provod i razgledanje, daje mi potom detaljne instrukcije kako da pređem na S-Ban i stignem do granice, stanice Fridrihštrase, a onda se pozdravljamo uz sve srdačnosti, kao članovi međunarodnih delegacija na kraju višednevnog seminara, rastaju se Drezden, Hanoj i Beograd, svi smo naglašeno ljubazni dok se rukujemo unakrst, čak se i dotad krajnje ćutljivi, pospani Vijetnamac donekle razbudio i oraspoložio, polazim i smešim se u sebi, neverovatna su ta privremena poznanstva iz voza, ali ne osvrćem se ni za trenutak, treba, kažem, nastaviti jer još uvek nisam stigao tamo gde sam (pre čitave večnosti) pošao: kod Martina, u Zapadni Berlin, stanica Rathaus Šteglic.

Nešto kasnije dok, ponovo sam i pretovaren prtljagom, klizim S-Banom kroz Istočni Berlin, sve oko mene kao da pulsira u ravnomernom, utilitarnom ritmu gradske železnice, tako različitom od melanholičnog zvuka međunarodnog voza u pokretu. Dok prolazimo iznad grada, gledam u krovove da ne bih gledao u premorena lica putnika, jedna beba neutešno plače pod vunenom kapicom kućne izrade na sedištu prekoputa mog, ali njena majka se na to uopšte ne obazire, njene okrugle svetle oči su zgasle, ni drugi putnici ne reaguju, izgleda da to samo mene uznemirava, zato gledam kroz prozor, voz lebdi nad berlinskim ulicama, stanice se nižu jedna za drugom, njihova imena su neobična, bogata književnim nabojem i mogućnostima, osećam to dok ih valjam po ustima: “Ostkrojc”, “Varšauer štrase”, “Hauptban-hof”, “Marks und Engels Plac”, sričem i trnem dok me ritam i melodija tih toponima obuzimaju, sad već osećam jasnu lepotu u svemu ovome, Berlin je na ovoj svojoj strani možda posrnuo, ali ipak je to — Berlin. Onda se ulice šire u bespregledan trg oivičen bezličnim pravougaonim zgradama, moja pažnja sad već vrišti i vibrira — to je Aleksandar-plac dole ispod mene.

Morloci

Na stanici Fridrihštrase neverovatan buljuk različitih Istočnjaka sliva se niz veliko stepenište ka ulazu u stanicu S-Bana (ovog puta zapadnog) koja predstavlja granični prelaz, a ujedno i nešto više od toga, prelaz iz jednog sveta u drugi. Dok se spuštam tim stepeništem, skeniram gomilu, pogledom prelećem preko svih tih napetih, oronulih, nelepih lica, preko slepljenih šiški, loših zuba, dotrajalih torbi i vreća prebačenih nemarno preko ramena, preko grubih ruku koje stežu pasoše ili se tek povremeno zavlače u džepove da opipaju novčanice, te s mukom zarađene i na crno otkupljene svetlucave nemačke marke kojima planiraju da kupe deo zapadnog blagostanja i ponesu ga sa sobom kući, na Istok, dok mogu, kao suvenir, kao da u stvari ne veruju da će ova iznenadna sreća potrajati, kao da ipak ne dovode u pitanje snagu Zida, njegovu sposobnost da preživi trenutnu krizu i ponovo se učvrsti, jači, viši, nepremostiviji nego ikad pre…

Pošao sam na ovo putovanje arogantan, ne toliko kao nosilac jugoslovenskog pasoša koliko kao svojevrsni samoproklamovani građanin sveta, a sad osećam koliko zapravo snažno pripadam ovoj gomili u kojoj sam se zatekao, gomili u kojoj se niko ne čini zainteresovan ni za koga drugog premda svi stremimo istom cilju, osećam to sebično bratstvo koje nas neraskidivo veže dok, ovako zbijeni u nepreglednim stotinama čekamo da pređemo granicu koja nas deli od jedne daleko prihvatljivije, bolje realnosti. I onda mi sine: morloci smo, ništa drugo. Da bismo iz jednog sveta prešli u drugi, da bismo se našli na drugoj strani, mi — bića mraka koja halapljivo hrle prema svetlosti što se iznenada ukazala — moramo da prođemo kroz limbo, svesni smo toga, ali svejedno nepokolebljivo stremimo unapred iako napredujemo sporo, korak po korak, tiskamo se kroz levak pasoške kontrole, gužva je takva da ne može da se diše, vazduh je smrdljiv i ustajao, već sasvim izmrcvaren od tog stiskanja u ogromnoj gomili stižem nekako pred limeni kiosk, s druge strane musavog stakla nalazi se lice mladog istočno-nemačkog Grenzpolizist-a, guram pasoš u njegovu ruku, on zuri pravo u moje oči, ja u iskrzani okovratnik njegove sive uniforme, zamrznuti smo u tom uzajamnom odmeravanju/izbegavanju pogleda čitav jedan trenutak, a onda njegova ruka vraća pasoš u moju, želim da mu se zahvalim, ali nešto me naglo povlači unapred, osećam hladnoću po leđima kao da me nekakav vazdušni kovitlac zahvata, krećem se mimo sopstvene volje i – evo me.

Napokon.

Evo me.

Na drugoj strani.

Melodija mog Berlina

Zastanimo sada samo za trenutak, dok duga žuta zmija S-Bana sporo prolazi napuštenim, avetinjskim Geisterbahnhofe na krajnjoj etapi ovog dugog putovanja, da oslušnemo — ako i ni po čemu neobičnu, ako i samo jednu od mnogih — melodiju mog Berlina.

Ne znam odakle bih počeo, a ne znam ni da li je sve to uopšte bitno, malo me je sramota od ove pompezne namere, pa ću stoga, pre nego što stignem da posumnjam u nju (čemu to?) i predomislim se (zašto bih?), samo nabacati sve što mi prvo padne na pamet, čisto automatski.

Evo dakle svih tih iscepkanih, nesređenih crtica, izrecitovanih ovde u dahu i ubrzanom ritmu XX veka:

— Spartakus Bund

— portret Karla Libknehta i izobličeno lice ubijene Roze Luksemburg

— Berlin Dada: Huelsenbek i Hausman i Gros i Bader i Hartfild i Diks a i Hana Heh, svakako

— onda Bauhaus: Gropijus i Kandinski i Kle i Moholji-Nađ

…dalje…

— neke stvari koje ni ne postoje, recimo onaj neboder na Fridrihštrase Miesa van der Roea

— pa ekspresionistički Berlin: Deblin! Deblin! Deblin!

— Berlin sav sveden na gužvu i dinamiku Aleksandar-placa

— pa Brehtov Berlin i Berlin Kurta Vejla: mršavi radnici i debeli bankari i promućurni kapitalisti s visokim cilindrima na glavama i prevaranti s kapama natučenim na čela i čačkalicama među zubima i one devojčure koje govore tako sočno

…dalje…

— Išervudov raspadujući Berlin tridesetih i zanosni osmeh Seli Bouls, polusvet po Šenbergu i unaokolo, svi ti silni pederi i kurve i žigoloi i barske plesačice

— berlinska predratna trulež i sjaj i svi berlinski predratni radikalizmi

— pa hrabrost — ma koliko jalova — ostarele Klare Cetkin pred Nacistima u Rajhstagu

— i perverzni san nacista o jednom posve novom gradu, o veličanstvenoj Germaniji, i sve što je od tog bolesnog sna ostalo: jedan stadion, jedan aerodrom i Šperove bandere

…dalje…

— Berlin u ruševinama: podeljeni grad, američke i britanske i francuske i ruske trupe posvuda

— blokada blokada

— zid

— Wirtschaftwunder na jednoj i Plattenbauten na drugoj strani

…dalje…

— i tužno višedecenijsko životarenje Istočnog Berlina

— i kreativno i libertinsko ludovanje Zapadnog

— svi berlinski posleratni radikalizmi

…dalje…

— slobodna zona za pacifiste

— grad građana

— grad u kom zidovi govore

— grad u kom policija ipak puca na demonstrante …dalje…

— šezdesetosma: levičari i anarhisti i hipici

— levi terorizam: Nemačka ujesen, Margaret fon Trota i Rajner Verner Fasbinder

…dalje…

— opet Šenberg, gej kultura i gej film, Rosa fon Praunhajm, Lotar Lambert i ponovo Fasbinder

— berlinski transseksualci: Romi Hag, Šarlota fon Malsdorf, privremeno prisustvo Vejna/Džejn Kaunti

— Dejvid Bouvi i Igi Pop, “Heroes” i “Lust for Life”

…dalje…

— Seks Pistolsi,“Holidays in the Sun”

— berlinski pankeri, berlinski skvoteri, berlinski džankiji

— Krojcberg: Italijani, Španci, Turci i Jugosloveni

— Gastarbaiters

— “Mi, deca sa kolodvora ZOO”

…dalje…

— berlinski grafiti: slobodno preplitanje ulične umetnosti i ideološke kritike

— berlinski urbani nered i neprestana pulsirajuća fluktuacija

— taj večiti berlinski radikalizam bez kog se izgleda ne može

— i nadasve — zid zid zid…

Eto. To je to. Moj Berlin…

Ich bin auch ein Berliner! — dovikujem gradu iznad sebe dok milim pod njim u utrobi duge žute zmije — Ich bin auch ein Berliner!

Literarische Tandem, Brandenburger Tor Stiftung, Berlin, mart 2006.

Peščanik.net, 24.10.2009.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Sve je počelo u Srbiji?
Ivan Čolović

“Događanje naroda”

U vreme kad se ruši Berlinski zid i kad se liderima komunističkih zemalja u Istočnoj Evropi ljulja tle pod nogama, u Srbiji, najvećoj republici Socijalističke federativne republike Jugoslavije, na vlasti se učvršćuje jedan komunista — Slobodan Milošević. Njegov uspon počinje septembra 1987. godine, kad je na jednoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije njegova frakcija odnela prevagu nad do tada vladajućom frakcijom okupljenom oko Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Srbije.^[1] Osiguravši kontrolu nad partijom — što je u to vreme donosilo i kontrolu nad državnim aparatom i najvažnijim medijima u Srbiji — Milošević je zatim vodi novim putem, određuje joj nove ciljeve i snabdeva je novom retorikom.

Pod njegovim rukovodstvom, komunisti se okreću odbrani interesa srpskog naroda, posebno Srba koji žive van uže teritorije Republike Srbije. Mediji pod njihovom kontrolom počinju da zasipaju javnost dramatičnim izveštajima o navodnim primerima pritisaka, progona i zlostavljanja čije su žrtve Srbi na Kosovu, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, a vinovnici njihovi susedi Albanci, Hrvati ili Muslimani. To se povezuje sa stradanjem Srba u prošlosti, posebno za vreme Drugog svetskog rata, o kome se ranije — dok je Tito bio živ — navodno ćutalo, da bi se održala idilična slika “bratstva i jedinstva” jugoslovenskih naroda. Sad srpski komunisti na poziv Miloševića otkrivaju i obznanjuju da je ta slika bila lažna i da je ona stvorena guranjem u zaborav prave istine o razmerama “mržnje prema Srbima”, “srpske golgote”, “genocida nad Srbima”, o proterivanju srpskog naroda “sa vekovnih ognjišta”, odnosno sa njihovog “duhovnog i etničkog prostora”, o “zatiranju srpskih korena”, o skrnavljenju i rušenju “srpskih svetinja” i “srpskih grobova”. To su neki od izraza koji daju ton novom diskursu srpskih komunista okupljenih oko Miloševića i medija u njihovoj službi.

U stvari, put kojim je Milošević poveo srpske komuniste i jezik kojim su oni, našavši se na tom putu, progovorili, nisu predstavljali nikakvu novost. U vreme kad je Milošević preuzeo vlast u Srbiji, taj put je već bio trasiran i taj jezik je već bio stvoren. O nekadašnjim i sadašnjim progonima i stradanjima Srba i o dužnosti da se oni zaštite uveliko se govorilo i to s mnogo jezivih detalja i potresnih slika. Ali to su radili protivnici komunističkog režima u Srbiji, među njima i bivši “razočarani” komunisti, iz redova nacionalistički orijentisane inteligencije i sveštenstva SPC. Novo je bilo samo to što se sada na putu odbrane “ugroženog srpstva” i u emfatičkom jeziku te odbrane našao i Milošević sa svojom partijom.^[2] Graditelji tog puta i jezika oduševljeno su ga dočekali. “Teško je bilo prepoznati izvesne učene glave”, piše jedan svedok događaja iz tog vremena, “koje su ranije smelo ulazile u sukob s Titovim režimom, sa kakvom su toplinom prilazile srpskom lideru” (Đukić 1994: 127).

Manevar udesno, kojim se Milošević približio najuticajnijim nacionalistima među srpskim intelektualcima u SANU, Udruženju književnika i SPC, omogućio je ovom komunisti da se učvrsti na vlasti, da postane lider koga priznaju i podržavaju i njegova partija i njeni dojučerašnji protivnici. Miloševiću, osnaženom tom podrškom, nije bilo teško da sa vlasti ukloni preostale protivnike i da nacionalnu homogenizaciju proširi na celokupno srpsko društvo. Glavno sredstvo kojim se on pri tom služi su mitinzi koje njegove pristalice organizuju od sredine 1988. do kraja 1989. godine u najvećim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori. Pod pritiskom mase okupljene na mitingu u Novom Sadu 6. oktobra 1988. godine, rukovodstvo Vojvodine, koje se do tada suprotstavlja Miloševićevom planu da značajno redukuje autonomiju Pokrajine, prisiljeno je na ostavku. Na isti način, pomoću serije mitinga, Miloševićeve pristalice izvele su “antibirokratsku revoluciju” i u Crnoj Gori. Prvi takav miting u ovoj republici održan je u Titogradu (Podgorici) 7. i 8. oktobra 1988, a poslednji u istom gradu 10. januara 1989. Dan posle tog poslednjeg mitinga, tadašnji rukovodioci Crne Gore bili su prinuđeni da podnesu ostavke na svoje funkcije.

Ovi politički mitinzi u režimskim medijima najčešće se nazivaju “mitinzi istine” i “mitinzi solidarnosti”, pri čemu se misli na navodno ranije skrivanu istinu o položaju srpskog naroda, posebno Srba na Kosovu, i na solidarnost s tim narodom. Ističe se, takođe, da su to “mitinzi podrške” Miloševićevoj novoj politici i “mitinzi protesta” protiv partijskih i državnih birokrata, protiv takozvanih “autonomaša” i “foteljaša”. Uzeti zajedno, ti mitinzi su u ovim medijima predstavljeni kao “antibirokratska revolucija” ili kao “događanje naroda”, prema izrazu koji je, opisujući ove mitinge, upotrebio književnik Milovan Vitezović. Na mitingu Miloševićevih pristalica u Beogradu 19. novembra 1988. godine on je rekao: “Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod”.

Posebno mesto u istoriji “događanja naroda” i uspona na vlast Slobodana Miloševića imala je proslava 600. godišnjice bitke na Kosovu, istorijskog događaja od najvećeg simboličnog značaja za oblikovanje srpskog nacionalnog identiteta u XIX veku. To je za novog srpskog lidera bila prilika da sebe i svoju politiku poveže s tim važnim datumom srpske istorije, da proslavu jubileja Kosovske bitke pretvori u ritual sopstvenog ustoličenja u ulogu davno očekivanog novog srpskog vođe koji će biti dostojan čuvar zaveštanja koje su, prema legendi, ostavili preci pali u ovoj slavnoj bici. Proslava je održana na samom mestu bitke, pred više od milion ljudi, kojima je Milošević održao kasnije često citirani govor o Srbiji u bitkama i pred bitkama, ne isključujući i one oružane.^[3]

Pored toga što opsežno izveštavaju o ovim mitinzima i buđenju srpskog naroda na njima i prenose radosnu vest da se pojavio čovek koji će stati na put stradanja tog naroda, režimski mediji, pre svega državna televizija i dva najveća dnevna lista — Politika i Večernje novosti — daju doprinos ovoj “antibirokratskoj revoluciji” i tako što stavljaju na raspolaganje svoj prostor svima koji hoće da svedoče o stvarima o kojima se govori i na mitinzima. U julu 1988. godine u Politici počinje da izlazi rubrika “Odjeci i reagovanja”, koju — do marta 1991. godine, kad je rubrika obustavljena — svojim pismima popunjavaju čitaoci ovog lista, među njima i mnogi poznati pisci, umetnici, profesori univerziteta. Tu se u dramatičnom tonu govori o stradanju i patnjama srpskog naroda, o mržnji koju prema njemu ispoljavaju susedi i o nadi s kojom se taj narod okreće novom srpskom vođi. Ova rubrika je medijski pandan “događanju naroda” na mitinzima. Tako je doživljavaju i sami autori tu objavljenih priloga, koji je često opisuju kao mesto na kome je “narod progovorio” (Mimica i Vučetić 2001).

Déjà vu

Kao neprikosnoveni lider Srbije, koji se energično obračunao sa komunističkom birokratijom i tako za sebe pridobio partiju, inteligenciju, medije i narod, Milošević je mogao mnogo lakše od svojih pandana u Istočnoj Evropi da primi vesti o padu Berlinskog zida i druge nagoveštaje o kraju istočnoevropskog komunizma. Mediji u službi njegovog režima opširno su izveštavali o događajima u NDR-u i s njima povezanim zbivanjima u drugim zemljama istočnog bloka, s neskrivenim simpatijama prema “pobunjenom narodu”. Nasuprot tome, u ovim medijima vrlo negativno se komentarisalo oklevanje rumunskog predsednika Čaušeskua da svoje građane upozna sa zbivanjima u Berlinu i sa krizom istočnoevropskog komunizma. Tako su najvažniji dnevni listovi u Srbiji na istaknutom mestu 12. novembra 1989. godine objavili komentar agencije Tanjug pod naslovom “U Bukureštu ni reči o Berlinskom zidu”.

Zar narod u Berlinu ne radi ono što je narod u Srbiji, predvođen Miloševićem, već uradio: pobunio se protiv nesposobnog rukovodstva, pokazao jedinstvo i snagu naroda, naterao birokrate da se povuku, podstakao demokratske reforme, progovorio o pravdi i slobodi? Čitaoci Politike, koji su se preko ovog lista obaveštavali o događajima u NDR-u, mogli su da kažu da je to za njih nešto déjà vu. Tu je pisalo (u izveštajima i komentarima objavljenim između 6. i 25. novembra) da se na ulicama Berlina čuju “snažni zahtevi za reformama u NDR”, da Istočni Nemci žele da se “oproste od centralizovanog administrativnog socijalizma”, da je reč o “porazu zatvorenog socijalizma”. Parole na transparentima u Berlinu, koje su navedene u ovim novinama, bile su slične onima koje su se mogle videti na mitinzima Miloševićevih pristalica u Srbiji: “Ulica je tribina naroda, kad su druge tribine zatvorene”, “Rukovodeću ulogu sad ima narod”, “Nećemo zaokrete, hoćemo reforme”, “Mi smo narod”.

Sve je bilo predstavljeno tako da se stvori utisak da izlazak pobunjenog naroda na ulice Berlina i pad Zida predstavljaju nemačku verziju “događanja naroda” u Srbiji. Sve je bilo opisano tako da vodi zaključku da su promene na Istoku u stvari započeli Srbi. I autori pisama u Politikinoj rubrici “Odjeci i reagovanja” taj očekivani, taj poželjni zaključak nepogrešno izvlače. “Nakon ovih mitinga održanih u vremenu avgust 1988 — januar 1989. godine u Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću, Titogradu i nizu drugih mesta Srbije, Crne Gore i Vojvodine”, kaže jedan od njih, “počelo je 1989. godine masovno previranje i u zemljama real-socijalizma”. Autor jednog drugog pisma značaj “događanja naroda” za Evropu i socijalizam upoređuje sa značajem raskida Jugoslavije sa SSSR-om 1948. godine: “Novi Sad i Titograd bili su, treba imati u vidu, presedan od krajnjeg značaja za Evropu i čitav socijalistički svet: i za Berlin, Lajpcig, Budimpeštu, Peking. Ako je 1948. godine Jugoslavija bila prva zemlja koja se suprotstavila staljinističkoj dominaciji, Novi Sad i Titograd su prvi gradovi u kojima je narod prvi put u istoriji bez prolivanja krvi zbacio političko rukovodstvo koje u svojoj svesti sa staljinizmom još nije raskrstilo”.

Zar Istočni Nemci ne traže ono za šta su se Srbi već izborili i za šta se i dalje bore da bi osvojeno učvrstili i proširili? To su mogli da zaključe čitaoci Politike koji su u broju ovog lista od 13. novembra 1989. godine pročitali članak o događajima u NDR pod naslovom “Neka narod bira koga hoće”, a sutradan, u broju od 14. novembra, članak Kandidati po volji naroda”. Ovaj drugi članak nije govorio o tome kakve rukovodioce želi narod u Nemačkoj nego o tome kakve će na predsedničkim izborima koji se u to vreme održavaju u Srbiji birati srpski narod, to jest narod koji se za pravo da ima tako dobre kandidate već izborio. Kad su izbori u Srbiji završeni — i kad se pokazalo da je narod od četiri njegovom srcu bliska kandidata (jer je svu četvoricu predložila Partija!) za predsednika Srbije izabrao onog najbližeg, Slobodana Miloševića — čitalac Politike mogao ja na prvoj strani ovog lista od 16. novembra 1989. godine da nađe dva glavna naslova. Jedan je bio “I Prag otvara granice”, a drugi “99 odsto za Miloševića”. Ovi naslovi su u stvari sugerisali zaključak da je u oba slučaja u krajnjoj liniji reč o istoj stvari: o pobedi naroda.

Nemci ruše Zid, a Slovenci ga dižu!

Međutim, ovu navodnu srodnost “događanja naroda” u Srbiji i pada Berlinskog zida neki u Jugoslaviji nisu želeli da primete. U tome je prednjačilo rukovodstvo Slovenije, s kojim je Milošević u to vreme bio u otvorenom sukobu. Sukob je kulminirao kad su se vlasti u Ljubljani solidarisale s rudarima albanske nacionalnosti u rudniku Trepča na Kosovu. Ovi rudari su februara 1989. stupili u štrajk zbog smenjivanja kosovskih lidera, Azema Vlasija i Kaćuše Jašari, i zbog najavljene revizije ustavnog položaja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kojom će njena autonomija biti de facto ukinuta.

Propagandni rat između Srbije i Slovenije rasplamsao se još više posle odluke slovenačkih vlasti da ne dozvole održavanje “mitinga istine” u Ljubljani, koji je za 1. decembar 1989. godine planiralo Miloševiću privrženo Udruženje Srba sa Kosova, da bi, kako su govorili, “bratski slovenački narod” upoznali sa patnjama kojima su Srbi izloženi u ovoj pokrajini. Vođe tog “bratskog naroda” ocenile su da je organizovanje mitinga kosovskih Srba u Ljubljani imalo za cilj da se na nelegalan, rušilački i necivilizovan način izazove politička kriza u Sloveniji Na to je Srbija odgovorila proglasom kojim se srpski privrednici pozivaju da bojkotuju slovenačku robu, pa su tako, pored propagandnog rata, Srbija i Slovenija krajem 1989. godine započele i ekonomski rat.^[4]

Odbijanje Slovenije da dozvoli Srbima sa Kosova da održe miting u Ljubljani, tumačilo se u srpskim medijima kao dokaz da slovenačko rukovodstvo ne razume demokratski i progresivni karakter “događanja naroda” i da nije spremno da se s narodom, čiju pobunu na Istoku deklarativno prihvata, suoči i kod svoje kuće. Ako su mitinzi Srba za slovenačke rukovodioce nelegalni i necivilizovani, piše autor jednog pisma u rubrici “Odjeci i reagovanja”, “zašto se kao necivilizovani ne proglašavaju i mitinzi naroda Praga, Berlina, Sofije i Budimpešte? Jer svima je jasno da bez tog svenarodnog, ‘uličnog’ revolta nikada ne bi pale staljinističke birokratije u tim državama”. Drugi saradnik ove rubrike zamera slovenačkom rukovodstvu što — umesto da pozdravi “događanje naroda” u Srbiji i Crnoj Gori kao početak pobune naroda na Istoku, koja je dovela do pada Berlinskog zida — ono zatvara granice za Srbe i podiže zid između svoje republike i Srbije. “Danas kad širom sveta padaju granične barijere i betonski zidovi”, piše on, “godinama čuvani olovom i čelikom, svedoci smo uspostavljanja novih granica Slovenije, tamo gde smo to najmanje očekivali”.

Nekoliko autora ovih pisama primećuju da se na ovaj način Slovenija pridružila Rumuniji i, kako se izrazio jedan od njih, postala “nova oaza staljinizma”. Za pravo im je dao i N. Dmitrović, politički komentator lista Politika ekspres, u članku “Rumunizacija Slovenije” (objavljenom 22. novembra 1989): “Nekako u isto vreme kada je stigla vest o rušenju Berlinskog zida”, piše on, “te monstruozne tvorevine jednog vremena isključivosti, netrpeljivosti, razdvajanja i stradanja, ovim prostorima zloslutno su odjeknule vesti o podizanju ‘zida’ na granicama Slovenije i Rumunije. Rumunija se za vreme održavanja 14. kongresa partije tim ‘zidom’ štiti od prodora svetskih demokratskih tokova, a toliko izvikana slovenačka demokratija bi na svojim granicama da podigne ‘zid’ i da njime zaustavi istinu koju kosovski Srbi i Crnogorci žele da saopšte narodu Slovenije.”

I ne samo što vlast u Ljubljani, u strahu od političkih promena, zatvara granice i podiže zid prema Srbiji, sličan upravo srušenom Berlinskom zidu, nego ona — zajedno sa svojim istomišljenicima u Hrvatskoj — šalje na Zapad laž o srpskoj “antibirokratskoj revoluciji”. To je, po mišljenju jednog saradnika rubrike “Odjeci i reagovanja” (Maks Erenrajh), jedini razlog što “Evropa ne pozdravlja mitinge u Novom Sadu kao što pozdravlja mitinge na Istoku”, jer “vesti o Srbiji i njenim pokrajinama ne stižu u Bon, Pariz i London direktno već preko relejnih stanica, onih u Zagrebu i Ljubljani”.

Pluralizam pluralizma

Dolazak Miloševića na vlast, njegovo približavanje nacionalističkoj kulturnoj eliti i “događanje naroda”, u režimskim medijima bili su tumačeni kao dolazak demokratije u Srbiju. To se zvalo “demokratskim preobražajem”, “demokratskom prekretnicom” Srbije ili stupanjem Srbije na “demokratski put”. Pri tom se termin “demokratija” koristio tako da nije uvek bilo jasno na koje odlike političkog života se on odnosi. O demokratiji se govorilo uopšteno, kao o “izazovu i imperativu našeg vremena” ili o poštovanju “volje naroda” ili “stupanju naroda na političku pozornicu”. Ostavljala se mogućnost da demokratija bude svojstvena različitim političkim uređenjima i ideologijama. Stavljalo se do znanja da Srbija demokratski imperativ prihvata i da se u njoj volja naroda poštuje, a da za postizanje najviših demokratskih standarda nije bilo neophodno da se uvede višestranački politički sistem. Tačno je, govorilo se, da demokratija traži da se čuju različiti glasovi, da u državi ima političkog pluralizma, ali to se može postići i kad postoji samo jedna politička stranka, pod uslovom da je ona otvorena za sve opcije i da se trudi da se izraze i harmonično usklade raznoliki interesi naroda. A takva, sasvim demokratska, postala je navodno partija srpskih komunista od kada je na njeno čelo došao Milošević.

Ona je pošla putem “nestranačke demokratije”, koja, za razliku od demokratije sa više stranaka, navodno ima podršku u srpskom narodu. O tome je na 19. vanrednoj konferenciji Saveza komunista Vojvodine, održanoj u Novom Sadu 21. novembra 1989. godine, govorio Nedeljko Šipovac, predsednik Pokrajinskog komiteta, koga je na to mesto dovelo “događanje naroda” u Novom Sadu oktobra 1988. godine. Rekao je da “višepartijski sistem nema široku podršku u Vojvodini, a posebno ne u radničkoj klasi”. “U ovom trenutku”, dodao je Šipovac, “politički pluralizam shvatamo kao moguću i neizbežnu opciju u borbi protiv eliminisanja birokratsko-etatističkog i svakog drugog formalnog i neformalnog monopola u društvu, odnosno kao bitnu funkciju razvoja nestranačke demokratije” (Politika, 21. novembar 1989). Najviše se za takvu demokratiju, odnosno za “jednopartijski pluralizam”, zalagao filozof Mihailo Marković, jedan od ideologa srpskih komunista u vreme Miloševića. On je u leto 1989. godine izneo mišljenje da je “politička situacija u Srbiji takva da većina ozbiljnih ljudi ne želi da se angažuje u drugim partijama” (Perović, 153). Kad su stigle vesti o rušenju Berlinskog zida, on je izneo mišljenje da taj događaj ne nagoveštava kraj socijalizma, nego neophodnost njegove obnove, one koja je dve godine pre toga započela u Srbiji. “U pitanju je, dakle” — piše Marković u članku “Smisao zbivanja u Istočnoj Evropi”, objavljenom u beogradskom nedeljniku NIN 17. novembra 1989. godine — “reforma i strukturalna korekcija a ne raspad postojećeg sistema”. A to znači da će, po njegovom mišljenju, socijalizam na istoku Evrope preživeti krizu i biti čak njome ojačan, jer će sada, pod pritiskom nezadovoljnog naroda, doći nove vođe koje će u socijalistički poredak svojih zemalja uneti reforme, odnosno “uključiti ustanove koje su već davno doživele afirmaciju na Zapadu: tržište, pravnu državu, razdvajanje vlasti, građanska prava, politički pluralizam”. Drugim rečima, po mišljenju ovog filozofa, socijalizam na Istoku biće okrepljen reformama sličnim onima koje je Milošević već izveo u Srbiji.

Odnos Miloševićevog režima, njegovih ideologa i njemu podređenih medija prema političkom pluralizmu i demokratiji ostaje nepromenjen i kad je, na 11. kongresu Saveza komunista Srbije, održanom 15. decembra 1989. godine, usvojen stav da “SK Srbije nema ni razloga ni želje da administrativno spreči stvaranje političkih partija”. To je bila iznuđena politička odluka, doneta pod pritiskom zahteva za liberalizacijom političkog života u Jugoslaviji, koji su opet bili motivisani i događajima u Istočnoj Evropi.^[5] Srpski komunisti neće sprečiti, ali neće ni pozdraviti osnivanje novih političkih partija. Jer oni i dalje misle da one Srbiji nisu neophodne, ali neće na silu da ih onemoguće; uvereni su da demokratiju i politički pluralizam mogu stvoriti sami, bez pomoći drugih stranaka.

O tome svedoči i jedan članak Dragana Barjaktarevića, urednika dvonedeljnika Duga, posvećen 11. kongresu Saveza komunista. Njegov autor hvali odluku srpskih komunista da priznaju politički pluralizam. “Posle višedecenijske tiranije partijskog monizma u Jugoslaviji”, piše on, “i ukalupljivanja svega što postoji u stereotipe jednoumlja, koji su zakonito doveli do posvemašnjeg habanja i banalizacije komunističke ideje, srpska ‘avangarda radničke klase’ je na svom Jedanaestom kongresu, prihvatajući život takav kakav jeste, priznala politički pluralizam”. Međutim, naslov Barjaktarevićevog članka, koji glasi “Pluralizam političkog pluralizma”, nagoveštava da su demokratija i pluralizam nešto relativno i na razne načine ostvarljivo, a podnaslov članka “Sve je podbacilo, samo su stranke rodile” sugeriše ideju da pluralizam koji se sastoji u postojanju raznih političkih stranaka Srbima deluje kao nešto neozbiljno i smešno. Oni navodno znaju da demokratiju ne čine stranke, njihove rasprave i njihove svađe, nego sam narod, da ona ne počinje osnivanjem političkih stranaka nego izlaskom naroda na ulice. “Zapravo”, zaključuje Barjaktarević, “raskid sa monizmom nastao je onog časa kada je na političku scenu Srbije u nezapamćenim masovnim razmerama stupio narod” i kada je izišla na videlo “sva politička i kulturna polifonost srpskog naroda, koja nam je tradicijski imanentna”.

Kult naroda

Dakle, da bi bila demokratska zemlja, Srbiji nisu potrebne stranke, nego politika koja će omogućiti da se slobodno ispolji tradicionalna i takoreći urođena demokratičnost srpskog naroda. Ona je u komunizmu, sve dok se nije pojavio Milošević, bila potiskivana, pa su Srbi živeli u nedemokratskom poretku koji im je bio nametnut kao njima potpuno strano iskustvo. Kako se (u Dugi od 10. novembra 1989) izrazio književnik Brana Crnčević, jedan od onih koji su se istakli u “događanju naroda”, “nedemokratija je u Srbiju prošvercovana”. Zato će ona, po mišljenju ovog književnika, kad se potpuno oslobodi “švercera” nedemokratske politike — a to je, predvođena Miloševićem, upravo počela da radi — brzo stići druge istočnoevropske zemlje koje su krenule putem demokratije: “Kad mi kažu da su Poljska i Mađarska u poimanju demokratije izmakle Srbiji, kažem ono u šta verujem: Srbija će ih stići”. Srbija će u kretanju prema demokratiji stići (a, zašto da ne, i prestići) druge bivše komunističke zemlje koje tamo hitaju tako što će se vratiti sebi, demokratskim vrednostima na koje je narod u Srbiji navodno odavno navikao, koje su mu “tradicijski imanentne”. Najavljujući izbore za predsednika Srbije, na kojima su građani prvi put mogli da biraju predsednika između četiri kandidata Komunističke partije, dok se ranije glasalo samo za jednog, komentator Politike Slobodan Lazarević piše (u broju ovog lista od 9. novembra 1989) da će to biti “još jedna pobeda naroda u Srbiji”, koji će imati priliku da još jedanput odredi svoju sudbinu onako kako je navikao, to jest “slobodno i neposredno”, kako dolikuje “našoj demokratskoj tradiciji kojoj se danas vraćamo, jer ju je život potvrdio, obogatio i učinio nezaobilaznom”. Da li to znači da će se Srbija vratiti svojoj parlamentarnoj tradiciji, da će se vratiti diskusiji, raspravi, dijalogu? Ni slučajno. To je sam Milošević, u jednom govoru jula 1988. godine, nedvosmisleno rekao: “Na dnevnom redu nije diskusija, na dnevnom redu je istorija” (Milošević, 244). Diskusija i istorija se ovde isključuju, jer Milošević nesumnjivo polazi od toga da uvođenje parlamentarne rasprave, dijaloga, stvaranje institucija koje bi obezbedile artikulisanje različitih društvenih i političkih interesa i rad na promociji demokratske političke kulture ne bi predstavljali poteze od istorijskog značaja za Srbiju, one koji su “na dnevnom redu”. Štaviše, tako shvaćena demokratija samo bi usporila, ako ne i sprečila da se ostvari jedini cilj koji za Miloševića i nacionalističku elitu, čije ideje u to vreme Milošević sledi, može imati istorijski značaj, a to je rešavanje takozvanog srpskog nacionalnog pitanja.

Zato su mediji u službi Miloševićeve politike neprestano hvalili demokratsku komponentu te politike, a pri tom skoro isključivo govorili o inscenacijama narodne podrške Miloševiću na mitinzima, a i sami se predstavljali kao tribine koje omogućavaju da se ta podrška i tu iskaže i svetu pokaže. Stvarano je uverenje da ono što narod misli i želi tačnije i potpunije može da izrazi vođa koji poznaje “narodnu dušu” nego namnožene i međusobno posvađane političke stranke. Tako je jedna saradnica rubrike “Odjeci i reagovanja”, napisala da je Milošević “čovek plemenitog lika, bistrog uma i velikog srca, pravo oličenje naše narodne duše”, a druga da je on “izrazio dušu i mišljenje naroda, stao uz narod i deli njegovu sudbinu” (Mimica i Vučetić 2008). Ipak, u medijima je prednost data jednom drugom načinu ispoljavanja narodne volje, onom gde se vođa ne javlja u ulozi prenosnika i kazivača narodne volje, nego u ulozi neke vrste prometejskog heroja, koji ne govori sam u ime naroda, nego narodu daje dar govora i slobodu da je iskoristi. Milošević je doneo “demokratske promene”, pa je narod mogao da se “dogodi”, da “progovori”, pa i da počne da “piše”, na primer, da svojom rukom napiše ustav države u kojoj živi, o čemu su svedočile neke parole na mitinzima: “Novi ustav pisaće narod”, “Oj, Srbijo, ne brini se više, znaće narod ustav da ispiše”. (Mimica i Vučetić 2008).

Milošević je za sebe zadržao skromnu ulogu izvršioca narodne volje, onog koji sluša i čita šta to oslobođeni srpski narod poručuje i trudi se da njegovu volju sprovede u delo. To znači da se stratezi Miloševićeve “politike simbola”, po svemu sudeći, sledeći njegove instrukcije, nisu trudili da iskoriste jednu tekovinu simboličkog poretka Titove Jugoslavije, koju je činila predstava o velikom vođi, koji otelovljuje snagu, misao i volju naroda, i da od Miloševića naprave supstituciju Tita. Umesto da obnove “kult ličnosti”, koji je osamdesetih godina i u većini drugih komunističkih zemalja bio napušten, oni su se dali na elaboraciju jednog novog političkog kulta, koji bi mogao da se nazove “kult naroda”.^[6] Ali to nije kult naroda u nekom demokratskom značenju te reči, nego kult etnički definisanog naroda, odnosno kult srpskog naroda.

Taj kult je bio formiran tokom nekoliko prvih godina Miloševićevog režima, postepenim preoblikovanjem — na mitinzima, u političkim govorima i u medijima — lika “radnog naroda”, koji je bio važna figura u simboličkom poretku “samoupravne” Jugoslavije, u lik srpskog naroda.^[7] Na sličan način, “bratstvo i jedinstvo”, jedna od ključnih “svetinja” političke religije Titove Jugoslavije, kojom se isticala važnost sloge i ljubavi među jugoslovenskim narodima, postepeno je dobila novo, uže značenje, da bi na kraju značila samo slogu među Srbima, to jest bratstvo i jedinstvo srpskog naroda. Politički skupovi srpskog naroda, televizijske serije i filmovi s temama iz srpske istorije, folklorne i druge pesme o stradanjima, podvizima, svetinjama i velikanima srpskog naroda stvarali su utisak da od dolaska Miloševića na vlast u Srbiji traje jedna ogromna sekularna misa, jedna religijsko-politička permanentna revolucija, i da su sve molitve na toj misi upućene istom božanstvu, obogotvorenom Srpskom Narodu. Njegovo ime se tu zaziva s istom učestalošću i s istim zanosom s kojima se u crkvama pominje božje ime.

Demokratija ili nacionalizam?

U ovoj “demokratiji”, koja umesto izgradnje demokratskog društva nudi uspostavljanje kulta naroda, protivnici Miloševićevog režima u Srbiji rano su prepoznali nacionalističku i populističku demagogiju. Sociolog Aljoša Mimica je došao do zaključka da se taj režim može opisati kao savremeni izdanak onog tipa vladavine koji je Tokvil nazvao “demokratskim despotizmom”, to jest “nastranim spojem najapsolutnije vlasti s ponekim oblikom najpotpunije demokratije” (Mimica 1992). Njegov kolega Nebojša Popov, oslanjajući se na italijanskog politikologa Đovanija Sartorija (Giovanni Sartori), pokazao je da su Miloševićeva pozivanja na “glas naroda” i “narodnu volju”, kao i “događanje naroda” na mitinzima njegovih pristalica u Srbiji i Crnoj Gori 1988. i 1989. godine bili daleko od demokratije i da su u stvari služili njenom ugrožavanju i razaranju (Popov 1993: 5). Moju pažnju u to vreme privuklo je korišćenje folklornih žanrova (narodna epska pesma, na primer) i junaka narodne književnosti da bi se dala folklorna forma političkim porukama koje navodno narod šalje na mitinzima podrške Miloševićevoj politici i tako sugerisala ideja da i sadržina tih poruka dolazi iz srca naroda (Čolović 2005: 23-38). Prve analize prirode Miloševićeve “antibirokratske revolucije”, u trenutku kad se ona još odvija, takoreći in vivo (Mimica 1992; Popov 1993), vodile su zaključku da Srbija posle komunizma neće krenuti putem demokratije, bez obzira što se ovi “revolucionari” u nju zaklinju, i čak sebe predstavljaju kao začetnike demokratskih promena na istoku Evrope. Primećeno je da Srbija predvođena Miloševićem izvodi svojevrsnu nacionalističku tranziciju, koja će je ne samo udaljiti od zemalja koje se u to vreme opredeljuju za demokratsku tranziciju i za saradnju, a kasnije i integraciju sa evropskim Zapadom, nego još i gurnuti u sukobe i ratove koji će i nju i druge bivše jugoslovenske republike opustošiti, a u nekima od njih izazvati stanje kolapsa iz kojeg se dvadeset godina kasnije još oporavljaju, mada i dalje nije izvesno da će taj oporavak zaista uspeti.

Treba reći, na kraju, da u vreme pada Berlinskog zida, nije samo Srbija bila u iskušenju da posle komunizma, umesto prema demokratiji, krene u nacionalizam. To iskušenje zapretilo je i drugim bivšim jugoslovenskim republikama, i one mu takođe nisu odolele. Štaviše, nacionalizam se pokazao kao privlačan izbor i za druge bivše komunističke zemlje na Istoku Evrope, i one su bile suočene sa alternativom nacionalizam ili demokratija, i u izvesnoj meri se s njim i danas suočavaju.^[8] I nemačkoj politici i nemačkoj javnosti u to vreme nametalo se pitanje kako preduprediti mogućne nepoželjne posledice raspada komunizma i pripajanja bivše NDR Saveznoj republici Nemačkoj. I tu je postojala ozbiljna opasnost da nemačko društvo, poneto euforijom posle ujedinjenja, krene unazad, putem obnavljanja nacionalizma, ako ne i nacizma.

U raspravi u Bundestagu 16. novembra 1989. godine, predsednik SPD-a Vili Brant, govorio je o strahu nekih Nemaca da će s Berlinskim zidom pasti i prepreka za nov prodor nemačkog nacionalizma. Rekao je da mu se ne sviđa termin “ponovno ujedinjenje”, jer “to sugeriše da bi sve moglo da bude kao nekad”. I kad je ujedinjenje Nemačke opisivao kao “srastanje” ponovo sastavljenih delova jedne celine — što je, kako je primetio Helmut Dubil, autor knjige o raspravama o nacionalsocijalizmu u Bundestagu, organicistička metafora koja se od Branta ne bi očekivala — celina na koju je on pri tom mislio nije bila Nemačka nego Evropa, odnosno, on je govorio o “srastanju dva dela Evrope”. I kod drugih poslanika Bundestaga koji su učestvovali u raspravi o ujedinjenju dve nemačke države, bila je primetna želja da se to odvija u skladu s “evopskim vrednostima”. Socijaldemokrata Osfar Lafonten tražio je na jednoj sednici održanoj krajem leta 1990. godine da se u Nemačkoj odbaci etničko shvatanje nacije i da ta država ubuduće bude određena kao “zajednica državljana koji prihvataju iste ciljeve ustava”. To bi bio, kaže Dubil, “raskid sa onom tradicijom ustavnog prava koja je bila jedna duhovno-istorijska pretpostavka genocida za koji Nemci snose odgovornost. Jer ekskluzivnoj definiciji nacionalne pripadnosti, koja je bila ucrtana u tu tradiciju, nacionalsocijalisti su morali da dodaju samo etnobiološki predznak pa da krenu u ostvarivanje stravičnog programa izopštavanja nepripadnika vrste” (Dubiel 2002: 199).

Dok se, u vreme pada Berlinskog zida i nestanka komunizma, u Bundestagu postavljalo pitanje “u kom duhu i u ime kojih tradicija treba ujediniti nemačke države”, u Srbiji i u drugim jugoslovenskim republikama nije bilo dileme o tome treba li, i u ime kojih vrednosti, razbiti zajedničku komunističku državu i na njenom tlu stvoriti nove nezavisne države. Političkim elitama se činilo da tu izbora nema, da je samo jedan put mogućan, put stvaranja etnonacionalnih država, tako da svaki narod ima “svoju” državu — koja će za neke od njih biti ostvarenje “hiljadugodišnjeg sna”, dok će za druge ona predstavljati obnavljanje nekadašnje državne nezavisnosti koja je navodno bila žrtvovana da bi se stvorila “neprirodna” tvorevina po imenu Jugoslavija. Istovremeno, ideolozi i tvorci ovih novih etnonacija nisu videli nikakav problem da nacionalističku mobilizaciju svojih građana predstave kao demokratski proces emancipacije u skladu sa evropskim političkim standardima. Međutim, ratovi koje su projektovale i vodile političke elite bivših jugoslovenskih naroda 1991 — 1999. godine pokazali su koliko su njima bile bliske demokratske i evropske vrednosti. U tome je prednjačila elita koja se u Srbiji okupila oko Miloševića. Ona je najviše zaslužna što se srpskom narodu, koji se tih godina “dogodio” i “progovorio” da bi pozdravio Miloševića, posle deset godina, u proleće 1999. godine, dogodilo bombardovanje, poslednja epizoda politike jednog režima koji je tobože hteo da na Istoku Evrope prednjači u otvaranju prema demokratiji i Evropi. Danas, dvadeset godina posle pada Berlinskog zida, Srbija čeka, kao jedna od poslednjih u redu, da joj Evropa da znak da može da proba da joj se približi, a možda čak — ali to izgleda danas izgleda kao stvar daleke budućnosti — eventualno priključi.

Literatura

Čolović, Ivan (2007), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat, 4. izdanje, Biblioteka XX vek.

Đukić, Slavoljub (1994), Između slave i anateme, Beograd: Filip Višnjić.

Dubiel, Helmut (2002), Niko nije oslobođen istorije. Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga. S nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov-Vučen, Beograd.

Milošević, Slobodan (1989), Godine raspleta, Beograd.

Mimica, Aljoša (1992), “Demokratski despotizam”, Republika, 630. jun 1992, Beograd.

Mimica, Aljoša i Radina Vučetić (2008), ‘Vreme kada je narod govorio”, “Odjeci i reagovanja” u Politici, 1988—1991, 2. izdanje, Beograd: Institut za sociološka istraživanja, Filozofski fakultet.

Perović, Latinka (2002), “Beg od modernizacije”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I, 2. izdanje, Beograd: Samizdat B 92.

Pešić, Vesna (2002): “Rat za nacionalne države”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I, 2. izdanje, Beograd: Samizdat B 92.

Popov, Nebojša (1993): “Srpski populizam, od marginalne do dominantne pojave”, Vreme, specijalno izdanje, 24. maj 1993, Beograd.

Stojanović, Dubravka (2002) : “Traumatični krug srpske opozicije”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata, tom I , 2. izdanje, Beograd: Sambizdat B 92.

Verdery, Katherine (1996), What Was Socialism, and What Comes Next?, Princeton: Princeton University Press.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 25.10.2009.

---

[1] Stambolić je 2000. godine nameravao da se vrati u politički život, ali ga je Miloševićeva tajna služba kidnapovala i likvidirala 25. avgusta te godine. Njegovi posmrtni ostaci nađeni su tek 28. marta 2003. godine.

[2] Jasna Dragović — Soso je utvrdila da je Milošević prvi put u javnost izišao s novom, nacionalističkom retorikom juna 1988. godine, u jednom intervjuu objavljenom u nedeljniku NIN. “Govoreći jezikom koji je podsećao na nacionalistički diskurs inteligencije”, kaže Dragović – Soso, “on je jadikovao zbog tradicionalnih podela među Srbima i, što nije karakteristično za njega, pominjao istorijske teme, tako drage intelektualcima, a do tada toliko odsutne u njegovom imidžu političara okrenutog budućnosti” (Dragićević – Soso, 350).

[3] Milošević je tom prilikom, između ostalog, rekao i ovo: “Nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga… nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kroz čitavu njegovu istoriju… Šest vekova kasnije opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene” (Politika, 29. jun 1989).

[4] Neprijateljstvo između ove dve jugoslovenske republike pretvorilo se, posle proglašenja nezavisnosti Slovenije 25. juna 1991. godine, u oružani sukob (od 27. juna do 18. jula 1991) između u to vreme prosrpske JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane, koji se završio povlačenjem JNA iz Slovenije.

[5] “U stvari”, piše sociolog Vesna Pešić, “tek kad su se sve republike odlučile da održe višepartijske izbore, Srbija više nije imala izbora nego da ih i ona prihvati” (Pešić 2002: 76). “Mnogi indikatori pokazuju”, kaže istoričarka Dubravka Stojanović, “da se radilo pre o taktičkom ustupku… nego o stvarnom prihvatanju parlamentarne demokratije” (Stojanović 2002: 70).

[6] U jednoj izjavi za list Politika, Milošević je zamerio tom listu što njemu lično pripisuje suviše velike zasluge za pozitivne promene u Srbiji. To su, rekao je on, “neopravdana preterivanja, kojima se meni pripisuju zasluge i vrednosti koje nemam….jer su te promene rezultat pokreta svih građana i njihove borbe …a veličanje pojedinca može samo da kompromituje politiku za koju se borimo” (Mimica i Vučetić 2008).

[7] O tome više u: Čolović (2007: 102-107).

[8] O tome videti, na primer, u: Verdery (1996).

Od pijanca i plota do devete rupe na svirali
Ljudska prava u Jugoslaviji i Srbiji, pre i posle novembra 1989. godine
Vojin Dimitrijević

Zid je pao negde drugde

Rušenje Berlinskog zida u noći između 9. i 10. novembra 1989. simbolički je značilo početak kraja “realnog socijalizma” kao političkog sistema i “socijalističkog lagera” u vidu disciplinovane grupe država predvođene SSSR-om. Na žalost, za većinu stanovnika Jugoslavije bio je to takoreći periferan događaj: pažnju su zaokupljali velika politička kriza u federaciji i opasni predznaci međunacionalnih sukoba. Prvi višestranački izbori održani su tek naredne godine i na njima je obuzetost nacionalnom emancipacijom zasenila pitanja demokratije i ljudskih prava.

Prva Jugoslavija

Klima u Jugoslaviji nikada nije bila povoljna za gajenje ljudskih prava, uglavnom zbog dominacije raznih kolektivističkih ideologija, nesklonih individualnim pravima čoveka. Pre Drugog svetskog rata, “prva Jugoslavija”, pod raznim svojim imenima, kolebala se između nesavršene demokratije i autoritarnih režima. Tome je doprinosilo i međunarodno okruženje. U svetskim razmerama, međunarodna zaštita ljudskih prava bila je tek u zamecima jer se odnos vlasti prema svojim državljanima, koji su više bili podanici nego građani, smatrao unutrašnjom stvari svake suverene države. Poštovanje ljudskih prava počelo je da postaje stvar od opšteg interesa tek s osnivanjem Ujedinjenih nacija i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Još je teže stanje bilo u državama u neposrednom susedstvu Jugoslavije, koje su se uz pomoć i pod uticajem Nemačke i Italije pretvarale u fašističke ili polufašističke diktature.

Drugi svetski rat i socijalistička federacija

Posle okupacije Jugoslavije i stvaranja raznih satelitskih državica na njenoj teritoriji, praćenih teškim oružanim sukobima, pa i masovnim genocidom, uspostavljena je tzv. “druga Jugoslavija”; ona je takođe menjala nazive, od Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ), preko Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) do Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Osnovni ton državnom uređenju, pa stoga i stavu prema ljudskim pravima, davala je staljinistička verzija marksizma-lenjinizma. Ona je bitno uticala na partizanski pokret pod rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koji je 1945. godine izašao kao pobednik u borbi za vlast. Pod takvim uticajima usvojen je, po sovjetskom modelu, i prvi posleratni Ustav FNRJ, u kome su ljudska prava zauzimala vrlo skromno mesto. Sve do sukoba KPJ sa Staljinom i njemu odanom međunarodnom asocijacijom komunističkih partija (Informbiroom) Jugoslavija je bila jedan od najvernijih saveznika SSSR, što objašnjava i njeno uzdržavanje u Generalnoj skupštini UN prilikom izglasavanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Kada je došlo do definitivnog udaljavanja vlasti u Jugoslaviji od režima u SSSR-u, Jugoslavija je postepeno počela da kreće u drukčijem pravcu.

Evolucija ljudskih prava u FNRJ i SFRJ: ni od čega do nečega

Socijalistička Jugoslavija bila je na kraju država s natprosečnom merom formalnih međunarodnih obaveza iz oblasti ljudskih prava (Dimitrijević 1991 i 1996). Od ostalih “socijalističkih država” razlikovala se, kako po obimu međunarodnih obaveza tako i po stepenu njihovog ostvarivanja. Ako se posmatra samo obuhvaćenost međunarodnim ugovorima, onda je SFRJ, kao i u drugim oblastima, u kasnijoj fazi pokazala veću sklonost da se obavezuje i veće poverenje u međunarodne organizacije. Međutim, kao i njene ideološke posestrime iz “tabora”, i ona je do kraja imala na čelu odlučioce koji su bili podeljeni u odnosu na samu ideju ljudskih prava. Sve vreme bili su jaki oni koji su bili podozrivi prema međunarodnoj zaštiti tih prava. U njihovim očima je ona, pored toga što je “zapadnog” i “buržoaskog” porekla, podrivala suverenost države i u njoj vlast radničke klase. S druge strane, imali su uticaja i umereniji i liberalniji činioci, kojima treba zahvaliti i to što je SFRJ blagovremeno ratifikovala oba pakta UN o ljudskim pravima. Kako su kasnije i zemlje “lagera” ratifikovale paktove, Jugoslavija se isticala većom sklonosti da prihvata konvencije Međunarodne organizacije rada i manjom alergijom na izbegličko pitanje. Tako je npr. pristupila Konvenciji o statusu izbeglica od 1951. godine, koju nijedna “socijalistička zemlja” nikada nije prihvatila.

Negde od polovine šezdesetih godina, verovatno u vezi sa slabljenjem civilne političke policije, u SFRJ je postojala težnja ka blagonaklonijem odnosu prema onim ljudskim pravima koja nisu blizu politike. Postojala je za Istok nezamislivo široka sloboda kretanja. Jugoslovenski državljani nisu morali da poseduju unutrašnje pasoše niti da traže odobrenje za promenu mesta boravka. Od međunarodnih pasoša s izlaznim vizama postepeno se dospelo do isprava bez izlaznih viza. Međutim, nije bila reč o pravima, nego o “velikodušnosti” vlasti, koje su uvek mogle da se predomisle. Naprimer, pravo na putnu ispravu nije postojalo: molbu za izdavanje pasoša je administracija (policija) mogla da odbije bez obrazloženja i protiv takve odluke nije se mogao voditi upravni spor. Pasoš je mogao biti oduzet bez ikakvog obrazloženja. Fizički integritet građana takođe je bio bolje zaštićen — tokom vremena samovoljno lišavanje slobode postajalo je sve ređe, kao što su se proredili i slučajevi torture i policijske brutalnosti, karakteristični za period “ratnog komunizma” i uvođenja “diktature proletarijata”.

Što bi se stvari više približavale oblastima gde “narodna” a kasnije “samoupravna” vlast može biti ugrožena, režim je bio nepopustljiviji. Sloboda udruživanja u stvari i nije postojala, ne samo u političkoj sferi. Političke stranke i slobodni izbori bili su sasvim isključeni (i time se otvoreno kršio čl. 25. Pakta o građanskim i političkim pravima), pa je i stvaranje običnih udruženja građana bilo sasvim sputano nizom restriktivnih propisa, koji su ga uslovljavali ne samo odobrenjem policije nego i saglasnošću Komunističke partije preko njenog “frontovskog” oličenja, Socijalističkog saveza radnog naroda (SSRN). Članovi neformalnih udruženja, naročito oni koji su se zalagali za demokratiju i ljudska prava, tzv. disidenti, bili su krivično i prekršajno kažnjavani ili izloženi napadima i šikaniranju. Slobode izražavanja i okupljanja bile su ograničene na sličan način, sve u istom strahu od građanskog društva.^[1]

Sudovi u SFRJ nisu bili nezavisni. U skladu s preovlađujućim teorijskim shvatanjima, u državi nije postojala podela vlasti, već njeno jedinstvo, tako da se sudska vlast nije smela razlikovati od izvršne, koja je bila dominantna. I u pravosuđu je stanje zavisilo od toga o kojim je pravima reč i čiji se interesi štite. Dok su građani mogli očekivati korektne postupke u većini građanskih predmeta, sa slučajevima koji su imali političku notu nije bilo tako. Štaviše, u SFRJ su, čak i u njenoj poznoj fazi, zabeleženi neki od poslednjih procesa nalik onim staljinističkim. Doživotni predsednik SFRJ Josip Broz-Tito tako je zapamćen po svom savetu sudijama da se ne drže zakona “kao pijan plota”.^[2] U stvari, političkoj vlasti sudovi nisu bili potrebni ako se namerila da ograniči ili poništi prava nekih građana. Tome su mogli da posluže partijski i upravni organi, pa čak i zakonodavac!^[3]

Najbolje svedočanstvo o manama zakonodavstva SFRJ dala je sama Savezna skupština prihvatajući izmene Ustava od 1974, koje republike iz raznih razloga nisu htele da ratifikuju. Prema nacrtu Amandmana LX, trebalo je uneti ili popraviti ustavne odredbe o zabrani diskriminacije (tada dozvoljene zbog političkog uverenja), zabrani mučenja i surovog, nečovečnog i ponižavajućeg kažnjavanja i postupanja, zaštiti privatne sfere, punoj slobodi savesti i veroispovesti, pravu na obrazovanje političkih stranaka, na sindikalno udruživanje i na štrajk, pravednu naknadu za rad za svakoga, a ne samo za “radne ljude” itd.^[4] Dakle, i prema priznanju samih vrhovnih organa zemlje, poteklih iz izbornog mehanizma kojim je upravljao Savez komunista, SFRJ je bila nesavršena država u pogledu zaštite ljudskih prava. Međutim, opšti utisak o njoj je bio mnogo povoljniji od onoga o drugim socijalističkim državama tako da je u prelomnim trenucima 1989. prevladavalo mišljenje da će Jugoslavija kao prva ući u Savet Evrope i postati potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLjP). Kao što će se videti, novo političko vođstvo u Srbiji, tada na vrhuncu popularnosti i s nadom da će dominirati celom Jugoslavijom, bilo je rešeno da spreči pridruživanje svakoj organizaciji za koju je smatralo da je pod uticajem Zapada. Nove političke snage u Hrvatskoj i Sloveniji su pak u pogoršanju stanja u federaciji videle priliku za ispunjavanje nacionalnih ambicija — nezavisnost.

Raspad ili secesija: nacionalizam smenjuje socijalizam

Jugoslovenska kriza i ratovi na jugoslovenskom prostoru suočili su propadajuću saveznu državu i tamošnje nove države sa svetom spremnijim da se zalaže za ljudska prava i s međunarodnom sredinom koja je postala vrlo aktivna u stvaranju novih normi u ovoj oblasti i traženju efikasnijih načina da se one stvarno i poštuju. Tome su doprinosile i političke okolnosti. Diktatorski režimi u Latinskoj Americi počeli su da padaju, Afrika doživotnih predsednika i jednopartijskih sistema stala je da se ljulja sa sistemom “realnog socijalizma” desilo se šta se desilo.

Najbolja ilustracija za ovo kretanje svakako je bio rad Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). Paradoksalno, od sredstva za osiguranje međunarodnog položaja SSSR i njegovih saveznica i za očuvanje političkog status quo u blokovski podeljenoj Evropi, Konferencija se počela okretati protiv svojih inspiratora. Svesno ili nesvesno, to je postignuto razvijanjem (za lager svakako sporednog) područja ljudskih prava. Ne samo što su ljudska prava putem obaveznog objavljivanja dokumenata KEBS počela da stiču pravo građanstva u socijalističkim zemljama i tako iznedrila mnogobrojne “helsinške” komitete i povelje, nego su i predstavnici tih zemalja bili postepeno uvučeni u donošenje odluka KEBS o ljudskim pravima, koje su postajale bogatije, obimnije i podrobnije. U tom je procesu, sve do 1991. godine, učestvovala i Jugoslavija.

Bez obzira na dugu raspravu o tome da li se Jugoslavija raspala ili su se od nje otcepile neke federalne jedinice i da li je stoga, kako se uporno tvrdilo u Srbiji u doba Slobodana Miloševića, “treća Jugoslavija”, sastavljena samo od Srbije i Crne Gore i pod imenom Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), bila jedini pravosledbenik SFRJ ili su, kako se mislilo u drugim republikama, sve federalne jedinice postale nove države i bile samo sukcesori Jugoslavije, postavilo se pitanje da li obaveze iz oblasti ljudskih prava koje je preduzela bivša država važe i za sukcesora. Pitanje je konačno rešeno tako što su na ovaj ili onaj način te obaveze prenesene na sve sukcesore. I rasprava o kontinuitetu ili sukcesiji prestala je u onom trenutku kada je posle Miloševićevog poraza na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i masovnih demonstracija 5. oktobra iste godine, njegov režim pao i kada je SRJ zatražila prijem u Ujedinjene nacije kao nova država.

Pored toga što su običajna pravila međunarodnog prava o ljudskim pravima, u koja nesumnjivo spadaju i zabrana torture, genocida, ropstva i rasne diskriminacije, važila za nove države bez obzira da li ih izričito prihvataju ili ne, na države naslednice prenele su se i obaveze iz većine međunarodnih ugovora koje je ratifikovala SFRJ.

Uloga KEBS, Evropske zajednice i Ujedinjenih nacija

Akteri u jugoslovenskoj drami imali su da se vladaju i prema nekim pravilima koje nije lako svrstati u “klasične” izvore međunarodnog prava. Ova pravila delom potiču i iz međudržavnih sporazuma političke prirode, u kojima su SFRJ i države nastale iz nje neposredno ili posredno učestvovale. Ovo se dobro videlo iz “Ugovornih odredbi konvencije”, kojima je 1991. godine Haška konferencija o Jugoslaviji pokušavala da reši pitanja nastala u (tada još formalno postojećoj) SFRJ. Ovaj dokumenat je prihvaćen na skupu koji je raspravljao o situaciji unutar SFRJ, koja je još uvek bila priznata kao jedinstven međunarodni subjekat. Konvencija je trebalo da uredi odnose između političkih tvorevina, koje bi ili postale nezavisne države ili ostale u “asocijaciji”, i da im nametne neke obaveze koje su izgledale od posebnog značaja za same učesnice, a naročito za Evropsku zajednicu (EZ). “Komunističke zemlje”, pa među njima i Jugoslavija i republike koje od nje hoće da se otcepe, imale su da polažu neku vrstu ispita zrelosti.

Ljudska i manjinska prava bila su i preduslov za priznanje novonastalih država na teritoriji Jugoslavije. Za priznanje su između ostalog postavljeni neki uslovi tzv. Kopenhagenskom deklaracijom OEBS od 1990, ponovljeni za postjugoslovenske države u Deklaraciji EZ o Jugoslaviji i o smernicama za priznanje novih država od 16. decembra 1991.[5] U tom procesu izvesnu, mada spornu, ulogu igrala je Arbitražna komisija koju je osnovao Ministarski savet EZ u okviru svoje “Evropske političke saradnje” 27. avgusta 1991. a rekonstituisala ju je Međunarodna konferencija o bivšoj Jugoslaviji 27. januara 1993. I pored svog naziva, ovo savetodavno telo, koje je ostalo poznato po imenu svoga predsednika Badentera (Badinter), bavilo se stanjem na teritoriji SFRJ i položajem u kome se nalaze tunastale države. Što se tiče teritorija novih država, komisija je predložila da se primeni načelo uti possidetis, tj. da se granice novih država poklope s granicama bivših republika. Komisija se takođe bavila pravom na samoopredeljenje, koje je tumačila i kao individualno pravo pripadnika svakog naroda da se izjasni kao takav. Zato je, umesto da podrži zahteve Srba u Hrvatskoj da stvore svoj sopstveni entitet, smatrala da takvi zahtevi nisu osnovani ali da je Hrvatska dužna da svim svojim državljanima zajemči individualna i manjinska prava. Zbog mišljenja da Srbi u Hrvatskoj ne predstavljaju narod nego nacionalnu manjinu, Badenterova komisija je došla na vrlo loš glas u zvaničnoj Srbiji (npr. Kreća 1993). Pored toga, komisija je trebalo da ispita uslove za priznanje sa stanovišta poštovanja ljudskih prava. Komisija, naravno, nije bila u stanju da ispita stvarno stanje u novim državama te se zato zadovoljila time da ustanovi da li su vlasti u njima bar formalno prihvatile najvažnije međunarodne obaveze. Sve su države — kandidati isprve položile takav ispit, sem Hrvatske, jer je Komisija našla da njen tadašnji ustav nije zadovoljio uslove u pogledu stvaranja autonomnih oblasti za manjine.[6]

Postjugoslovenske države bile su takođe dužne da osiguraju “pravo na delotvoran pravni lek utvrđen zakonom i dostupan svim onima čija su prava povređena”. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i razne odluke KEBS predviđale su postupke diplomatskog i političkog karaktera, primenljive na sve članice Ujedinjenih nacija. Zato je Komisija UN za ljudska prava bez posebnog pristanka zainteresovanih država mogla da zatraži 14. avgusta 1992. od svog predsednika da odredi specijalnog izvestioca da utvrdi stanje ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji, naročito u Bosni i Hercegovini. Prvi takav izvestilac bio je poljski političar Tadeuš Mazovjecki (Mazowiecki). Zatim su se na ovom mestu ređali drugi izvestioci, čiji se mandat sužavao na manji broj republika, ali je među njima uvek ostajala Srbija.

Sporo približavanje Savetu Evrope

Kao i sve socijalističke države, ni SFRJ nije bila sklona da prizna nadležnost međunarodnih organa da ispituju stanje ljudskih prava u zemlji, a naročito ne da odlučuju povodom žalbi građana na postupanje države. SFRJ nikada nije ratifikovala Fakultativni protokol uz pakt o građanskim i političkim pravima, kojim se pojedincima daje pravo da se žale na kršenje ljudskih prava od strane organa sopstvene države ili organa neke druge države potpisnice Protokola.^[7] SFRJ takođe nije pristupila Savetu Evrope, očigledno ga smatrajući organizacijom “buržoaskih” zapadnoevropskih država pa stoga niko, pa ni njeni državljani, nije mogao da pokreće postupak pred Evropskom komisijom za ljudska prava i Evropskim sudom za ljudska prava. Pristanak na primenu međunarodnih mehanizama za zaštitu ljudskih prava počele su davati postjugoslovenske države u razna vremena i različitim tempom. U tom pogledu Slovenija je bila prva, a Srbija poslednja, ako se izostavi specifičan slučaj Bosne i Hercegovine, koja je posle okončanja sukoba na njenoj teritoriji Dejtonskim sporazumom od 1995. postala država pod nekom vrstom protektorata. SRJ je posle pada Miloševićevog režima i još pre no što se pretvorila u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore ratifikovala pomenuti Fakultativni protokol, a državna zajednica primljena je u Savet Evrope tek 2003. godine, a to je bio preduslov da ratifikuje i EKljP. Sve postjugoslovenske države, sem Bosne i Hercegovine, tako su postale podvrgnute nadležnostima međunarodnih sudskih i kvazisudskih tela za zaštitu ljudskih prava, a njihovi građani sa zakašnjenjem doživeli da mogu da se žale na postupke sopstvene države i da, onda kada to ta tela smatraju opravdanim, dobiju zadovoljenje.

Miloševićeva Srbija u raskoraku s Evropom

Srbija se još kao federalna jedinica SFRJ počela distancirati od savezne države, politički i pravno. Čuvena Osma sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), održana septembra 1987, označila je početak predominacije u SKS konzervativne struje koju je vodio Slobodan Milošević. Kako je tada bilo logično za jednopartijsku državu (gde van partije nije bilo ni politike), ovo je značilo prevlast u parlamentu i vladi Republike Srbije. Nov smer nazvan “antibirokratskom revolucijom”, uživao je podršku “probuđene” nacionalističke inteligencije, oličene u — kako se smatralo — najvažnijim nacionalnim institucijama, kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti, Univerzitet i Srpska pravoslavna crkva. Nacionalno osvešćeni intelektualci nazivali su uvođenje novog režima raznim lepim imenima, od kojih je najbolje upamćeno “događanje naroda”. Snage oko rukovodstva SKS bile su uz to pomognute generalitetom Jugoslovenske narodne armije (JNA); ovaj je sa zebnjom gledao na “restauraciju” kapitalizma i kasnije bio užasnut lošim rezultatima komunističkih stranaka na izborima u drugim republikama. Ako se ovi događaji dovedu u vezu sa slomom “realnog socijalizma”, vidi se da su Milošević i konzervativni komunisti oko njega još 1987. imali predosećaj stvari koje će se neminovno događati i da su hteli da val promena u drugim socijalističkim zemljama zaobiđe Srbiju. Osma sednica, koju je pratilo nešto što se tada zvalo “politička diferencijacija”, podstakla je uklanjanje s uticajnih mesta svih liberalnih i reformi sklonih rukovodilaca i članova SKS, ili umornih od uzaludnih pokušaja da izgrade funkcionalan socijalistički sistem ili razočaranih u samu vladajuću ideologiju. Tako se SKS dobro pripremio da se odupre promenama u celom istočnom bloku i da još dvanaestak godina u Srbiji održava sistem koji se nije mogao porediti ni sa čim drugim u Evropi i počeo da dobija jake nacionalističke osobine, na čudan način pomirene s tvrdim komunističkim metodima.^[8]

Stoga je iz početka rukovodstvo SKS, čiji su predstavnici zauzeli sva bitna mesta odlučivanja u državi, živelo u nadi da će moći da spreči uvođenje višepartijskog sistema u Srbiju. Neki bivši marksisti, preobraćeni u nacionaliste, tvrdili su čak da je višepartijski sistem poguban po državu i zalagali su se za nešto što su nazivali “nestranačkim pluralizmom”.^[9] U tom duhu su u Srbiji bili 1989. godine sprovedeni i izbori. Pored izbora za narodno predstavništvo to su bili i svojevrsni predsednički izbori, jer je narod referendumom imao da se izjasni o tome da li prihvata ranije donesenu odluku narodnih poslanika da Milošević bude predsednik Predsedništva Srbije, što je po tada važećem ustavu bio položaj ravan onome predsednika države. Na tom referendumu je Milošević imao nekoliko prividnih protivkandidata, članova SKS spremnih da deluju kao demokratski ukras. Lako je pobedio s ogromnom većinom^[10]. Iako je zvaničan rezultat bilo 80,36%, u korist Miloševića, pakosni i pedantni analitičari sabrali su sve pojedinačne ishode i utvrdili da je Milošević pobedio sa neverovatnih 104% (Martinov 2000)! Za razliku od nekih ranijih vremena, antidemokratske tendencije u Srbiji nisu imale nikakvu spoljnu podršku. Sovjetski Savez se nalazio u raspadu, a ostatak međunarodne zajednice nije mogao da prihvati metode vladanja koje nisu imale ni formalni demokratski osnov. Novi režim u Srbiji uvideo je da je politički pluralizam neminovan, ali je pre toga pohitao da putem jednopartijske narodne skupštine usvoji novi ustav Srbije pre demokratskih izbora. U tome je dobio podršku nacionalne inteligencije, koja je i tim povodom želela da pravi razliku između “državnih” i političkih pitanja tvrdeći da donošenje ustava spada u prvu kategoriju, u odluke gde političkim partijama nema pristupa. Tek posle usvajanja ustavnih amandmana za decembar 1989. raspisani su prvi predsednički i parlamentarni izbori, na kojima su Milošević, kao kandidat za predsednika, i SKS, sada prekršten u Socijalističku partiju Srbije (SPS) dobili ubedljivu većinu.^[11]

Ustav od 1990. godine bio je formalno ustav Srbije kao federalne jedinice SFRJ. Međutim, on je sadržao odredbu (čl. 135) kojim je Srbija zadržala pravo da ne poštuje odluke saveznih organa koje joj nisu po volji. Ustav je ipak sadržavao katalog ljudskih prava obimniji od onoga sadržanog u Ustavu SFRJ od 1974. Iako su se u narednih deset godina građani pozivali na prava iz tog ustava, nadzor nad njihovim poštovanjem ili nije postojao ili je bio sasvim neefikasan. Kao najbolja ilustracija može da posluži rad ustavnih sudova SRJ i Srbije, koji su uvek nalazili načina da iz formalnih razloga odbijaju inicijative za preispitivanje zakonodavnih akata ili zadovoljenje individualnih prava.

Savezna Republika Jugoslavija

Posle neuspelih pokušaja novih političkih snaga u Srbiji i Crnoj Gori da zagospodare celom Jugoslavijom, Srbija i Crna Gora, u kojoj su Miloševićevi sledbenici takođe sproveli “antibirokratsku revoluciju” po uzoru na onu u Srbiji, stvorili su 1992. SRJ kao dvočlanu federaciju. Ona se predstavljala kao nastavljač SFRJ, dok su se druge republike u SRJ smatrale nezakonito otcepljenim. Nova država se odmah našla pod udarom sankcija Ujedinjenih nacija zbog uloge njenih organa i službi u oružanim sukobima u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Naime, u Hrvatskoj je uz izvesnu pomoć vojske i policije SRJ uspostavljena Republika Srpska Krajina kao pokušaj da se Srbi u nekim delovima Hrvatske otcepe od Republike Hrvatske i eventualno priključe Srbiji, dok su u Bosni i Hercegovini slične sumnje postojale u ulogu organa SRJ u stvaranju srpskih autonomnih pokrajna, i konačno entiteta koji je kasnije dobio ime Republika Srpska.

Međunarodne sankcije su bile dodatno opravdanje za slabo poštovanje ljudskih prava jer je i dalje, kao i ranije, pred javnost postavljena dilema o prioritetu nacionalnih ili individualnih prava, s tvrdnjom da se poštovanje prava individue mora odložiti dok se sve nacije kao kolektiviteti ne izbore za svoja prava.

Muke s ratnim zločincima

Nijedna postjugoslovenska država na čijoj su se teritoriji vodile borbe u toku 1990-ih nije pokazala interes da goni lica osumnjičena za izvršavanje ratnih i drugih međunarodnih zločina, naravno, ako nisu stranci. To je važilo i za Srbiju, čiji sudovi nisu ozbiljno sproveli ni jedan takav postupak, premda su na snazi bile odgovarajuće odredbe krivičnih zakona, koje su važile još pre 1990. godine. Zbog takve situacije je Savet bezbednosti UN 1993. doneo odluku o osnivanju Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), s nadležnošću da sudi svim pojedincima osumnjičenim da su posle 1. januara 1991. godine izvršili u njemu nabrojana i opisana krivična dela na celoj teritoriji Jugoslavije.

Osnivanje Tribunala je u zvaničnoj Srbiji i medijima bliskim državi isprva primljeno s izvesnom ambivalencijom. S jedne strane MKTJ se smatrao nemoćnim i neefikasnim i bio izložen podsmehu, dok su s druge strane zvanični pravnici bili vrlo uznemireni time što je on stvoren odlukom Saveta bezbednosti, organa kome su poricali demokratsku legitimaciju i ovlašćenje da uspostavlja sudske institucije. Kada je MKTJ, odnosno njegovo Tužilaštvo, postao aktivniji i kada su počela prva suđenja, potcenjivački stav je popustio ali je zato ojačala politička i emocionalna averzija prema tom sudu, koju su prihvatili mnogi pripadnici intelektualne elite, među njima i uticajni pravnici. Sistematska propaganda protiv Tribunala je bila toliko jaka i istrajna da se njene posledice osećaju i danas. U tom pogledu se Srbija ne razlikuje od Hrvatske, gde se MKTJ smatra “antihrvatskom” institucijom, kao što je u Srbiji “antisrpska”. ^[12]

Otpori ustupanju optuženika MKTJ izazivali su u Srbiji i posle 2000. godine spoljnopolitičke teškoće. Iako je prva demokratski izabrana vlada u Srbiji, na čelu sa Zoranom Đinđićem, uspela da i pored velikih smetnji izruči Miloševića, vlade u Srbiji su posle Đinđićevog ubistva 12. marta 2003. pružale jak politički otpor izručenju optuženika. Saradnja s MKTJ predstavljana je kao neka nezaslužena kazna za Srbiju i Srbe (što je, ponavljamo, bilo mutatis mutandis i u Hrvatskoj). Ovakav stav rano je nagovestio Vojislav Koštunica, Miloševićev uspešni protivkandidat na izborima 2000. a kasnije, od 2003, predsednik Vlade Republike Srbije. Kao novoizabrani šef države Koštunica je već 6. oktobra 2000, u prvoj izjavi za televiziju, odbacio obavezu da se državljani SRJ izručuju Tribunalu, koji je nazvao “sredstvom za ostvarivanje američkog uticaja i prisustva NATO-a na Balkanu”, i dodao da je za njega MKTJ “deveta rupa na svirali”.^[13] Sve vreme je stavove političke i intelektualne elite verno sledilo i javno mnjenje, gde se broj onih koji bezuslovno odbijaju svaku saradnju uvek kretao oko 20%, dok su se njene pristalice većinom vodile pragmatičnim razlozima, tj. bojazni od ekonomskih sankcija, a ne potrebom da se zadovolji pravda.^[14]

Pa ipak, posle izvesnog vremena sudovi u Srbiji počeli su da postupaju po tužbama protiv optuženih za ratne zločine. Da bi se to postiglo, moralo se osnovati posebno veće Okružnog suda u Beogradu za suđenje za ratne zločine, čiji se članovi često nalaze na meti pretnji i verbalnih napada raznih patriotskih grupa (Dimitrijević 2009: 83 i dalje).

Civilno društvo

Nevladine organizacije za unapređenje i zaštitu ljudskih prava nisu na prostoru o kome govorimo nikada imale lak posao. U FNRJ i SFRJ one nisu bile ni moguće jer je sloboda udruživanja bila sasvim ograničena i podvrgnuta kontroli vladajuće partije. Sistem je tolerisao samo “društvene organizacije” i “udruženja građana”, koji su mogli da se bave samo usko profesionalnim interesima svojih članova ili da rešavaju neka njihova socijalna pitanja. Ako su hteli da dodirnu politička pitanja, morali su da pristanu da budu transmisija Komunističke partije i njenog Socijalističkog saveza. Ljudi koji su želeli da se organizuju radi postizanja demokratskog napretka ili zaštite ljudskih prava, morali su da to čine ilegalno ili polulegalno. U poslednjoj fazi postojanja SFRJ disidenti i drugi građani koji su se okupljali u neregistrovanim neformalnim odborima za zaštitu ljudskih prava ili radi davanja podrške progonjenim intelektualcima i javnim radnicima nisu kao nekada bili surovo gonjeni i kažnjavani, ali su ih partijski forumi i mediji pod državnom kontrolom (a drugih nije bilo) napadali i teretili za izdajničko delovanje. Politička policija ih je revnosno pratila i vodila dosijee o njima (koji ni do sada u Srbiji nisu otvoreni!).

U SRJ i Srbiji unutar nje, ovakve organizacije počele su da se osnivaju početkom desete decenije XX veka, ali su i ovde od samog početka izložene napadima vlasti, zvaničnih medija i raznih “patriotskih” pokreta. Stvorena je predstava, koja se naročito gaji u popularnim štampanim medijima, kako ljudi i žene na čelu takvih organizacija u najmanju ruku ne vole svoju otadžbinu, ako nisu i strani plaćenici. Model podozrenja prema nevladinim organizacijama ove vrste preslikan je iz ranijih vremena, ovog puta s rodoljubivim i nacionalističkim prizvukom. Ipak, organizacija za zaštitu ljudskih prava je u Srbiji sve više i one deluju i van većih gradskih centara. Iako zakon o nevladinim organizacijama još uvek nije donesen (pa se NVO još uvek registruju po zakonima iz doba SFRJ i SRJ, postoje izgledi da se odnos javnosti prema njima popravi bar u smislu osnovne tolerancije.^[15]

Ljudska prava u Srbiji posle 2000

I posle promena od oktobra 2000. Srbija je dugo čekala na novi ustav. Kao što to često biva posle naglih i temeljitih političkih potresa, prilike koje su se ukazale i bile propuštene nisu se mogle lako nadoknaditi. Konačno, novi Ustav Srbije^[16] usvojen je tek krajem 2006. godine na referendumu koji je za mnoge bio proceduralno sporan. Na brzinu pripremljenom Ustavu, kome nije prethodila javna diskusija, stavljaju se mnoge primedbe, u koje se ovde nećemo upuštati. Što se tiče ljudskih prava, njima posvećene odredbe prate najnovije konstitucionalne tokove te se može smatrati da je donošenjem Ustava postignut dugo očekivani zakonodavni napredak, tim pre što ima izgleda da Ustavni sud Srbije (iako još uvek nekompletan) počne efikasno da radi i da, za razliku od svojih prethodnika, ozbiljno razmatra ustavne žalbe koje građani mogu da podnesu. Pre i posle donošenja Ustava od 2006. doneseni su i neki zakoni koji označavaju spremnost da se ljudska prava pravno zajamče i sudski zaštite. Ni njihovo donošenje nije išlo lako, zbog još uvek jakih nacionalističkih i konzervativnih političkih snaga, suprotstavljenih svakoj modernizaciji, naročito kada je 2009. usvajan Zakon o zabrani diskriminacije.[17] Ostaci realnog socijalizma žilavi su i u odnosu na pravo na uživanje imovine: denacionalizacija dobara nacionalizovanih ili konfiskovanih u toku “socijalističke revolucije” još nije sprovedena (sem u korist Srpske pravoslavne crkve) a sve gradsko zemljište je imovina države.

Ako se ima u vidu da je od pada Berlinskog zida prošlo skoro dvadeset godina, mora se zaključiti da je u Srbiji potonji napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun.

Literatura

Bavcon, Lj., Nebojša Popov, Vladan Vasilijević (ur.) (1989), Misao, reč, kazna # 133 ?!, Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Čavoški, K. (1998), Hag protiv pravde, Beograd: IKP “Nikola Pašić”.

Dimitrijević, V. (1991), “Upotreba ljudskih prava”, u: R. Nakarada, L. Basta, S. Samardžić (ur.), Raspad Jugoslavije. Produžetak ili kraj agonije, Beograd: Institut za evropske studije, str. 77-84.

Dimitrijević, V. (1996), “Promene na jugoslovenskom prostoru i međunarodna ljudska prava”, u: M. Šahović (ur.), Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza, Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, str. 316-339.

Dimitrijević V. (2006, September), “The ‘Public Relations’ Problems of International Criminal Courts”, Justice in Transition, Special Edition, str. 67-74.

Dimitrijević V. (2009), “Domestic war crimes trials in Serbia, Bosnia – Herzegovina and Croatia”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Hartmann F. (2009), “The ICTY and EU conditionality”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Jović, D. (2009), “Croatia after Tudjman: the ICTY and issues of transitional justice”, u: J. Batt, J. Obradović, W. Wochnik (ur.), War crimes, conditionality and EU integration in the Western Balkans, Chaillot Paper br. 116, Paris: Institute for Security Studies.

Kokolj M. (1993), Osnivanje međunarodnog krivičnog suda za prethodnu Jugoslaviju, Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.

Kreća, M. (1993), “Badinterova arbitražna komisija, kritički osvrt”, Jugoslovenski pregled, Beograd.

Martinov, Z. (2000), “U podnožju demokratskih propileja: izbori u Srbiji, 1990-2000”, Republika, Beograd.

Popov, N. (1989), Contra fatum, Slučaj grupe profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu 1968 -1988. Beograd: Mladost.

Ramet, S. P. (2005), Thinking about Yugoslavia, Cambridge University Press

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 26.10.2009.

---

[1] Poznata su uporna i dugo neuspešna nastojanja da se iz Krivičnog zakona SFRJ odstrani famozni član 133, kojim se inkriminisao svaki iskaz koji je po nahođenju vlasti netačno prikazivao stanje u zemlji. Vidi Bavcon, Popov, Vasilijević (1989).

[2]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2000&mm=10&dd=05&av_category=1&nav_id=13098

[3] Primer za ovo poslednje bilo je uklanjanje s Beogradskog univerziteta onih nastavnika koji su inspirisali studentske akcije 1968. godine: ono je postignuto posebnim zakonom. Vidi Popov (1989).

[4] Borba (edicija “Dokumenti”), specijalno izdanje, novembar 1991, str. 29.

[5] 31 International Legal Materials 1485 (1992).

[6] Mišljenje br. 5 od 11. januara 1992.

[7] Pred sam kraj, SFRJ je 1989. potpisala Fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, ali ga nikada nije ratifikovala. Nije to učinila ni rekonstituisana SRJ.

[8] Ljudi na čelu SPS i srbijanske vlade jedini su koji su otvoreno podržali pokušaje obaranja predsednika Gorbačova i Jeljcina u Rusiji u avgustu 1991. Umesto mnogih, vidi tekst i navedenu literaturu u Ramet (2005: 174); M. Vasić, “Moskovski mamurluk”, Danas, 29.10.2007.

[9] U tome se naročito isticao poznati filozof, sada glavni ideolog novog SKS i kasnije Socijalističke partije Srbije, akademik Mihailo Marković. Vidi Ramet (2005: 174); “Deset Miloševićevih godina u deset slika”, Vreme, 25. septembar 1999.

[10] Izbori su održani 18. novembra 1989. godine, a Miloševićevi protivkandidati bili su Mihalj Kertes, dr Zoran Pjanić i dr Miroslav Đorđević. Od ukupno upisanih 6.631.839 birača na biralište je izašlo 5.540.716, ili 83,54%, za Miloševića je glasalo 80, 36%, za Kertesa 8,67%, za Pjanića 7,31%, a za Đorđevića 3,66%.

[11] Ovo nije mesto da se raspravlja o regularnosti tih izbora. Činjenica je da su opozicione stranke pretile bojkotom, koji je otkazan posle nekih minimalnih ustupaka vlasti, i da neiskusne nove političke stranke nisu imale potrebna znanja da kontrolišu izbore. Posmatrači se ipak slažu da bi Milošević i SPS na nacionalističkom i populističkom talasu svakako pobedili.

[12] Vidi npr. Kokolj (1993), Čavoški (1998). Za pregled reakcija u regionu vidi Dimitrijević (2006).

[13]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=5&mm=10&yyyy=2000

[14] Rezultati ispitivanja javnog mnjenja o stavovima prema MKTJ mogu se naći u godišnjim izveštajima o stanju ljudskih prava u zemlji, koje od 1998. godine objavljuje Beogradski centar za ljudska prava na srpskom i engleskom jeziku. Njihovi naslovi pratili su promene u nazivima države, od Ljudska prava u Jugoslaviji, preko Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori do Ljudska prava u Srbiji. Vidi i http://www.bgcentar.org.rs. O stavovima u Hrvatskoj: Jović (2009) i Hartmann (2009).

[15] Neke nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava objavljuju i redovne izveštaje koji se odnose na celu zemlju. Pored izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava, pomenutih u prethodnoj napomeni, svake godine izveštaje objavljuje Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, a elektronske izveštaje i Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM).

[16] Sl. glasnik br. 83/06.

[17] Sl. glasnik br. 22/09.

Posleratni rat polova:
Mizoginija, feministička getoizacija i diskurs odgovornosti u post-jugoslovenskim društvima
Svetlana Slapšak

Pol, rat i odgovornost

Značajnu prazninu u evropskoj istoriografiji još uvek predstavlja pomanjkanje istoriografije iz ženske perspektive, ili istoriografije s predznakom pola. S druge strane istoriografija je najmanje popularna i najsporije rastuća disciplina u okviru, inače cvetajućih, evropskih studija roda. Danas neprihvatljiva za studije roda, tradicionalna (uglavnom nacionalna) istoriografija je bila zasnovana na pojmu samodovoljne univerzalnosti koja je bila iznad svakog proveravanja i koja je prikrivala pomanjkanje “podrugojačujućih” istorijskih tema u takvoj istoriografiji.

Ovo “pomanjkanje”‘ je, u stvari, rezultat raznovrsnih tipova manipulisanja i blokade “podrugojačujućih” tema, uključujući tu i puko ignorisanje. Čak i u današnje vreme ima ozbiljnih i obuhvatnih istorijskih studija koje naprosto ne uzimaju u obzir najkrupniju podrugojačujuću temu — ženu. Ipak, u prostoru i vremenu ukrštenih istorija (histoire croisée)[1], rezultati, pa i sama argumentacija istoriografskog istraživanja, nemaju epistemološku validnost, ako u njih nije uključena istorija sa predznakom pola. Eliptično rečeno — a zaradi kratkoće ovog uvoda — moj cilj u ovom eseju je naknadno upisivanje onoga što nedostaje.

Ova akcija ima nekoliko nivoa: naknadno popunjavanje praznina koje su ostale na istorijskim mapama kao tragovi trapavog hoda isključivo sobom zaokupljenog kulturnog kolonijalizma, uglavnom anglo-američkoga; naknadno dodavanje teksta po izgužvanim, skoro okamenjenim stranicama nacionalnih istoriografija i popunjavanje praznina u postojećim scenarijima smišljenim u svrhu preuređivanja istorije prema zahtevima stremljenja ka moći.

Ovo poslednje čini se najopasnijim, jer zahteva rekompoziciju sećanja. Jedan primer to dovoljno jasno pokazuje. Skorašnji trend u skoro svim post-socijalističkim “novim” evropskim zemljama je preocenjivanje Drugog svetskog rata u cilju predstavljanja kvislinga, saradnika nacista, mrtvih ili živih, kao predstavnika alternativnog načina odlučivanja u teškim vremenima. To je vešto sačinjen scenario čiji su deo demokratija (pravo svakoga na samostalno odlučivanje), relativizacija istorijskoga konteksta (pa prema tome i samostalnosti i “slobode” donošenja odluke da se sarađuje u istrebljivanju sopstvenog ili drugih naroda), falsifikovanje motiva pokreta otpora (“racionalnije” i za narod “korisnije” bilo je sarađivati s okupatorom), zamagljivanje tema (kolaboracija je za vreme rata po pravilu bila ponašanje bogataša, moćnika i izrabljivača — crkve, industrijalaca, policije, političara) i sastavljanje novih manipulativnih naracija (borci pokreta otpora navodno su zahtevali ili naređivali da brat ubije brata, da se preseku sve veze s porodicom, promovisali su “slobodnu ljubav”, da se umesto patriotizma prigrli komunizam, itd.).

Pored lako uočljivog izvitoperavanja istorije, u zemljama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu na strani fašizma i u kojima su, od 1944. do 1945. godine, sovjetske snage u tumačenju lokalnih političara i istoričara zvanično postale okupacione, postoji i poseban scenario za zemlje u kojima od sovjetskih trupa, iako prisutnih u njima u toku završnih operacija rata, nije posle rata bilo ni traga: za zemlje bivše Jugoslavije.

Inicijativa za rekompoziciju istorijskog sećanja potekla je 1980-ih u Sloveniji i Srbiji pod vidom zahteva da svi mrtvi budu jednaki i da se živi izmire, te da se oda počast žrtvama posleratnih zverstava nad onima koji su bili izabrali pogrešnu stranu u ratu.[2] U Hrvatskoj je sličan, ali znatno žučniji proces, koji je dirao u mnogo dublje istorijske rane (jedini koncentracioni logor u regionu u Drugome svetskom ratu) bio kasnije suzbijen od strane današnjih demokratskih državnih institucija; ali diskurs ustaša, ozloglašenog hrvatskog nacističkog pokreta, još uvek kruži po ivicama javnosti. Sada su mnoga mesta pogubljenja saradnika nacista obnovljena posle ratnih rušenja i zapuštenosti, osveštana, obeležena spomenicima, godišnjim sastancima i obredima, a njihovi srodnici i naslednici su dobili šansu da javno govore.

U Sloveniji se razvila specijalna arheologija neobeleženih grobova, još ponajviše kao poprište borbe za profesionalni prestiž među novim istoričarima, koji se koriste snažnim medijskim efektom iskopanih lobanja i uplakanih staraca i starica pred kamerama. Inače, sama metodologija iznalaženja grobova sasvim je proizvoljna i počiva na arbitrarno odabranom sećanju lokalnoga življa. Prepoznavanje i identifikovanje posmrtnih ostataka je metodološki nejasno i opterećeno preteranim emocijama. Čak bi i amater mogao da se zapita da li je pretpostavljena žrtva komunističkog nasilja mogla, u stvari, biti žrtva nacističkog ili fašističkog nasilja, s obzirom na to da je hronološka razdaljina između jedne ili druge mogućnosti samo nekoliko meseci, ili čak samo nekoliko nedelja.

Koji bi forenzičar mogao pouzdano da utvrdi ideološku orijentaciju ljudskih kostiju, ako nema drugih znakova, kao što su uniforma i ostale materijalne indicije, i pre nego što bi DNK test potvrdio bar srodstvo ubijenoga sa živima koji ga svojataju? Kratak je put od inicijative da se obelodane cenzurisani delovi istorije ratnog i posleratnog perioda do vulgarne revizije istorije u službi konkretnih političkih ciljeva, koja na nesreću ali nužno donosi i brz porast neznanja. Može li se neznanje akumulirati istom brzinom kao i znanje? Ma kakav bio odgovor na ovo pitanje, propagandistička manipulacija ugrožava kako preispitivanje istorije Drugog svetskoga rata tako i deo evropske intelektualne tradicije razmišljanja o odgovornosti za rat, genocid, nasilje, o životu posle toga, tradicije oličene u Teodoru Adornu, Žan-Pol Sartru, Hani Arent, Đorđu Agambenu i mnogim drugima, a posebno u Simon de Bovoar, koju su užasi rata naveli na pomisao da piše o jednom užasu koji nije bio na listi: o patrijarhatu.

Revizionistički scenariji imaju, kao deo konkretne borbe za političku vlast, i jednu usputnu narativnu funkciju: stvaranje kulturnog prostora ispunjenoga metaforičnim predstavama. Ruku pod ruku sa revizionističkom istorijom Drugog svetskog rata ide i osporavanje promena koje su u Jugoslaviji nastupile posle 1945. godine. Jedna od najvažnijih među tim osporenim društvenim promenama — upravo stoga što je predstavljena kao važan simbol promene uopšte — bio je novi položaj žene. Pribegavanje institucionalizovanoj religiji, crkvi, porodičnim vrednostima i patrijarhalno sužavanje delokruga ženi karakterišu priču o novoponuđenim “pozitivcima” Drugog svetskog rata.

Ta priča služi kao paradigma današnje rodne politike u zemljama bivše Jugoslavije. U Hrvatskoj, Srbiji, i znatno manje u Sloveniji, nove priče o Drugom svetskom ratu direktno se koriste u učvršćivanju, propagiranju i stereotipiziranju odnosa između polova u novijem ratu, koji je propratio raspad Jugoslavije i nastavio se posle njega. Očigledna potrebna da se žene odvrate od svog elementarnog zahteva da se njihova do tada stečena prava ne umanje, dovela je do stvaranja jednog impozantnog korpusa slika i agresivnoga javnoga diskursa, koji se u većini slučajeva mogu okarakterisati kao mizoginija. Poricanje sopstvene odgovornosti za rat, tako karakteristično za javnost današnje Srbije, povezano je na taj način s politikom roda. Posledica toga je činjenica da je osetljivost prema problemu odnosa između polova neposredno povezana sa ljudima i diskursom koji prihvataju odgovornost za ratne zločine, i zbog toga su stigmatizovani u tipičnom mizoginom narativnom modelu: kada je uistinu reč o ženama, stvari postaju prozirne. Tako se u Srbiji zadržalo slobodno, nekažnjivo i nekritikovano medijsko imenovanje “veštica”, dok je u Hrvatskoj pre nekih deset godina okončan sudski proces u kojem su hrvatske “veštice” kao tužiteljke pobedile, a imenovanje “veštica” u javnosti je praktično zabranjeno, jer postoji pravni presedan.

Reakcija na zahteve da se prihvati odgovornost uvek je ista — brutalnost i govor mržnje. U ovome slučaju, naknadno istoriografsko “dopisivanje” znači ne samo revidiranje istorije već i otvoreno učestvovanje u tekućoj političkoj borbi. Paradoksalno, ovo poslednje ne iziskuje išta više od jedva zadovoljavajućeg, tegobnog prisećanja već postojećih mišljenja, ostvarenih ciljeva i nađenih rešenja. Međutim, takav jedan poduhvat nudi i jednu dodatnu intelektualnu beneficiju: priliku za metodološke inovacije u proučavanju odnosa između polova, za preispitivanje feminističke epistemologije, kao i za korenito novo iščitavanje tekućih teorija. I, na kraju ali ne i na poslednjem mestu po važnosti, ovakav jedan doprinos ispunjen je “postkolonijalnim” užitkom zastupanja jednoga većem delu javnosti nedovoljno poznatog gledišta.

Istorizacija mizoginije

Nasilje u pojmovno i činjenično povezanim sferama intimnog i javnog podseća me najpre na mizoginiju. Možda je to moje suočavanje s mojim proteklim nedozvoljenim zadovoljstvima, na primer, s uživanjem u čitanju otvoreno ženomrzački nastrojenih autora poput Džordža Bernarda Šoa i Ničea. Ali, pored neizvesnog zadovoljstva kritičkog ispitivanja sopstvenog životnog puta na pragu starosti, postoji i potreba za ponovnim suočavanjem s vidovima mizoginije, za njihovom revizijom, za upoređivanjem i uočavanjem istovetnosti te pojave u različitim kontekstima.

Suprotstavila bih se poziciji Marine Blagojević (2004), priređivačice zbornika radova pod naslovom Mapping Misogyny in Serbia: Discourses and Practices, da mizoginiji nisu potrebni razlozi, jer je ona naprosto tu, da ona u postkomunističkim kulturama nije ni sistematična ni institucionalna, da je pre spontana negoli normativna crta društva. Dok je sam zbornik Marine Blagojević izvrstan, bogato dokumentovan primer naučnog rada, izvorna lektira za bilo koga zainteresovanog za rodne studije u regionu, ja bih preporučila jedno drukčije shvatanje mizoginije, prema kojem je ona predvidljivo oruđe u rukama kulturno različitih patrijarhata u sličnim kontekstima.

Mizoginija se može sistematizovati jer ona potiče iz prethodne sistematizacije i iskustva tokom bar dva stoleća moderne istorije, i uvek je institucionalizovana. Ove crte mizoginije frapantno su prisutne u zloglasnome, već pomenutome slučaju hrvatskih “veštica”, 1992 -1993. godine, u kojem su ljudi bliski vlasti i vodeći ljudi u hrvatskom PEN klubu bili skovali pravu zaveru da se javno žigoše i ponizi pet hrvatskih žena od pera, da se denunciraju feministički i pacifistički aktivizam, teorija i novinarstvo.[3]

Uporedivo s ovim slučajem duboke mizoginije je optuživanje žena u bivšim socijalističkim zemljama sovjetskog bloka za njihov udeo u podržavanju komunizma (Funk 1993). Iracionalnost ovog argumenta zaista je fascinantna: žene su spavale s komunistima, rađale im decu; ergo, treba ih lišiti prava koja su im komunisti dali. Ovde se “komunisti” pojavljuju kao nekakvi mitski zavodnici i manipulatori, s kojima današnji muškarci očigledno nemaju ama baš ničeg zajedničkog. Oni (građani današnjih zemalja) žele da uspostave jedan nov, ‘”demokratski” poredak u kome će žene spavati s muškarcima i rađati im decu bez ikakvog “podmićivanja” nagradama ili pravima. Ova revalvacija je propraćena krajnje naivnim i priprostim diskursom koji podvlači da će novo stanje biti mnogo bolje za žene. Da bi stvar bila uverljivija, mediji angažuju najrazličitije predstavnice novih uspešnih društvenih slojeva (bogate udavače i supruge, estradu, “sponzoruše”, poslovne žene, kaluđerice — izbor je veoma širok) da promovišu anti-feminizam, potpuno neznanje ženskih prava, i nove društvene ideale. Ovo je, naravno, veoma uprošćena slika pozicije o kojoj je reč. Ipak, ako 2006. godine, slovenački ministar rada i porodice može da predloži program za povećanje nataliteta, koji, posle pola veka, ponovo uvodi ograničenja u pokriću socijalnog osiguranja za abortus, i koji je propraćen podrobnim opisom svega što u modernoj ženskoj garderobi ide na uštrb plodnosti, ne pominjući ni uzgred bilo kakvu drugu ideju za povećanje nataliteta (kao, na primer, liberalizaciju imigracije), onda je opravdan strah od večitog vraćanja sistematizovanog, institucionalizovanog, orkestriranoga ženomrzačkoga govora.[4]

Čini se da je patrijarhalni menadžment krize, bar u veku koji je preživeo dva svetska rata, uvek sadržao neki ženomrzački izum kao važnu kulturnu tekovinu: posle Prvog svetskog rata, popularna i visoka kultura vrvele su likovima opasnih, za štrojenje muškaraca ornih žena, vampira — vampova, bezdušnih sifražetkinja ili naprosto žena koje su, za razliku od muškaraca, preživele rat. Osakaćeni, ponekad kastrirani i jamačno psihički potreseni, muškarci su se, vrativši se iz rata, susretali sa ženama-civilima čije se iskustvo veoma razlikovalo od njihovoga, čak i ako su te žene tokom rata radile u ratnoj industriji, kao bolničarke ili su muškarce zamenile na najraznovrsnijim nižim javnim funkcijama (Higonnet 1987).

Povrh toga, radikalne promene u modi i stavovima prema ženskom telu, učinile su ženu pokretljivijom, nezavisnijom, manje usiljenom i slobodnijom odmah posle Prvog svetskog rata (kratke suknje i kose, meki donji veš, udobne cipele, pantalone, rasprostranjenost filma i modnih žurnala za uzor, reklame, radio, dostupnost industrijske kozmetike i šminke). Međutim, samo dvadeset godina kasnije, dečki su bili pripremljeni: žene Zapada su, čak i ako su u ratnom naporu učestvovale masovnije i direktnije nego ikada ranije, bile gurnute nazad u kuću, moda je umanjila njihovu pokretljivost (povratak korseta, krutih sukanja i žipona, visoke štikle), popularna kultura je ponovo izmislila krivicu i greh (film noir), a ta regresija je bila propraćena i diskurzivnom kreacijom (opasne, neprirodne, nemoralne, robe nezasite) komunističke žene Istoka. Izgleda da je mizoginija, bar u XX veku, neizbežan deo dominantnog javnog govora za vreme društvenih kriza i ratova, pri čemu je živo prisutna u medijima i popularnoj kulturi.

Može li mizoginija, osim što je znak ili simptom, biti i tesnije povezana s razlozima i motivima kriza i ratova, kao i s uzrocima sudbine njihovih žrtava? Možemo je shvatiti kao vid brutalizacije koja je reakcija na izvesnu situaciju, ali njome počinje i lanac reakcija. U okviru strategije brutalizacije, priče ženomrzaca, uporedo s drugim diskurzivnim izumima unutrašnjih neprijatelja, stvaraju iluziju da postoji neprijatelj koji se može poraziti i oslobađaju energiju agresivnosti u kojoj se može učestvovati jevtinije, s manje napora i, dakako, zabavnije i bezbednije nego što bi bio slučaj u stvarnom ratnom okršaju. Ova zamena za stvarno učešće u ratu, je, dakle, dušu dala za kontrolisanje situacije u pozadini, za davanje novoga života rodoljublju “kod kuće”, te za diskretan povraćaj patrijarhalnog samopoštovanja.

Ženomrzačke naracije nisu dakle samo nusprodukt rata i krize, već su središnji obrazac javnoga govora na raspolaganju onima koji takve situacije žele da iniciraju, produže ili reprodukuju, kad god se za takvim nečim ukaže potreba u centrima za proizvodnju javnog govora. Kulture s jakim patrijarhalnim predznakom, koje su mogle biti korigovane nedavnom snažnom represijom patrijarhalnosti (kao što je bio slučaj u komunističkim režimima), sačuvale su taj predznak “u zamrzivaču”, ali je on uvek spreman da odmah vrati mizoginiju u kulturu; patrijarhalnost uvek može da računa na veliki broj revnosnih kulturnih prevodilaca oba pola. Mehanizmi ponavljanja i zadovoljstva omogućavaju širenje mizoginije sve do faze u kojoj učesnik ovoga rituala kulturne prisnosti ne sagleda taj ritual iznad ili izvan skupa stereotipa koje koristi (Hercfeld 2005). Opasna logika stereotipa leži upravo u ovome: sadržina priče nije potčinjena procesu samorazumevanja (koji je uvek etički i kritički opredeljen), već deluje na osećanja i usmerava ih, koristeći tipske individualne frustracije kao osnovu naracije o kolektivu.

Situiranje mizoginije

Jedna od najvećih praznina u današnjim rodnim studijama svakako je pomanjkanje istorije Balkana iz perspektive ženskog roda. Ovu situaciju pogoršavaju još i tekuće rasprave i zavrzlame na temu same definicije Balkana, kao i beskrajno rvanje sa stereotipima kojih ima u izobilju, ne samo u medijima već i u akademskom diskursu. Tek je nedavno izvesna pažnja poklonjena teorijskim studijama roda na Balkanu od strane najmlađe generacije naučnih radnika (Blagojević, Kolozova, Slapšak 2006). Sada se može pokazati nužnim uspostavljanje interdisciplinarne veze između balkanologije i studija roda, pa čak možda i istraživanje antropoloških kontinuiteta (bar unutar patrijarhata), sledeći epistemološki obrazac koji nudi moderni razvoj proučavanja položaja žene u antici u okviru antičke istorije. Istorijski pogled na balkansku ženu lako bi se dao uskladiti s hipotezama kontinuiteta, odista dugih kontinuiteta, zasnovanim na prepoznatljivim patrijarhalnim obrascima, od najranijih perioda istorije ponavljanim i menjanim u različitim kulturnim kontekstima i vremenima.

Da li je poklanjanje bilo kakve pažnje pojmu patrijarhalnih obrazaca prihvatljivo današnjem feministi ili feministkinji? Bojim se da jeste, kada je u pitanju istoriografija: pisanje istorije iz perspektive žene iziskuje dekonstrukciju patrijarhata, ali i proučavanje kutaka relativne samostalnosti koji su ostavljeni ili stvoreni i bili na raspolaganju ženama u nekim oblicima patrijarhata.

Jedan od mogućnih istorijskih pristupa je analiza i stavljanje u kontekst ključnih termina izvesnog vremena i mesta. Sama mizoginija bi mogla biti takav jedan termin. Pošto se termin mizoginija retko kada koristi kao referent (ili se bar ne tretira kao prihvatljivi deo dominantnoga javnoga diskursa), on se ne da lako posmatrati. Zbog ovoga diskurzivnog ne-prisustva, istraživačeve šanse da tačno trasira semantičku istoriju ovoga termina su minimalne. Stoga je on ovde postavljen u situaciju u javnom diskursu kao vrsta izosema — pojma koji ima isto značenje u različitim kontekstima. Upotreba izosema je ključna da se razume strategija kulturnoga prevođenja: u ovome slučaju, dobro poznatog termina koji se upotrebljava radi proširivanja prostora analogije, radi internacionalizacije i prenošenja značenja. U slučaju mizoginije, kulturnim prevođenjem i prenošenjem značenja služe se feministkinje. Sam po sebi, termin “mizoginija” evocira kritički stav prema onome što označava, ali pati od ozbiljnog pomanjkanja teorijske podloge i ne inspiriše na teorijsko promišljanje. Mržnja prema ženama i ženomrsci su možda stekli izvesnu istovremenu privlačnost i odbojnost u književnosti, ali za mizoginiju odista nema mesta u politički korektnom govoru. Prema tome, ona se može naći samo u javnim diskursima kultura u kojima nije ugovorena ni uspostavljena nikakva politička korektnost.

Ja bih sugerisala da je faktičko prisustvo mizoginije u javnom diskursu takođe važan znak kulturne spremnosti na rat, ili je bar primesa ratne kulture u jednoj naizgled pacifikovanoj kulturi. Ovo je slučaj u nekoliko postjugoslovenskih kultura, a najočiglednije u Srbiji. Da bih objasnila ovo smelo tvrđenje, iznosim jedno svoje lično iskustvo, umesto nekog teorijskog argumenta, jer nisam kadra da pronađem čisto naučno objašnjenje odnosa između ljudskih reči i dela. Tokom 1980-ih godina, u zapadnoj tradiciji tekstualne analize (ali i u nešto starijoj ruskoj teoriji, naročito u ruskom formalizmu) insistiralo se na proizvoljnosti odnosa između autora i njegovoga teksta, u skladu s post-sosirovskom koncepcijom odnosa između znaka i označenog.

S obzirom na moju tadašnju pripadnost disidentskim krugovima Jugoslavije, argument proizvoljnosti činio mi se ne samo ubedljivim već i korisnim. On je, u stvari, bio kamen temeljac naše odbrane autora (i onih koji nisu pisali) od državne represije zbog onoga što su pisali ili govorili. Mogli smo da citiramo priznate inostrane autore, teoretičare i filozofe — od kojih su mnogi već bili prevedeni u Jugoslaviji — i time pokazati da “naši” autori nisu mogli biti odgovorni za svoje tekstove, jer je bilo kakvo iščitavanje teksta legitimno. U našem vlastitom radu u oblasti humanističkih i društvenih nauka, ovo nam je pomoglo da odbacimo kruta tumačenja biografske kauzalnosti u nečijem radu, u kojima smo tada (ne bez razloga) videli tragove staljinističkog načina mišljenja. Dotle je komunistička propaganda već bila mrtva u Jugoslaviji, čime se mogla objasniti naša bezazlena pretpostavka da mnoštvo različitih iščitavanja zasnovanih na znanju i obrazovanju može da bude štit protiv delovanja propagande.

Samo dve godine kasnije, morala sam radikalno da promenim svoj stav. Mnogi od mojih disidentskih parnjaka postali su pobesneli nacionalisti koji su proizvodili diskurs koji se duboko doimao ljudi, pozivajući/nagoneći ih na proganjanje, pljačku, čak i na uzajamno ubijanje, ubeđujući ih u vrhovnu kolektivnu racionalnost takvih činova, koje pre treba nagraditi nego kazniti. Mučnina zbog ovog pretakanja reči u akciju bila je tu, a od teorije koja bi je objasnila — ni traga. Za suočavanje sa novom stvarnošću valjalo mi je nabaviti novu kutiju s alatom, i ona je još uvek skoro prazna: savremena filozofija još uvek vrvi žonglerima proizvoljnosti, dok je etičko promišljanje odgovornosti retko. Na samoj periferiji relevantnog razmišljanja o rečima i delima, Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu odredio je izvesne kriterijume za ratne zločine, vezane za upotrebu reči: na procesima u Ruandi, radio emitovanje adresa ljudi koji je trebalo da budu prognani ili ubijeni prihvaćeno je od suda kao dokaz krivice.

U procesu Vojislavu Šešelju, osumnjičenom za ratne zločine, koga sam i ja branila od državne represije 1984-1986,[5] čekanje na dokaze koji potvrđuju da su njegovi zapaljivi govori direktno povezani s počinjenim zločinima još uvek koči suđenje.[6] Evo šta moram držati na umu kada razmišljam o odnosu između izraza mizoginije u javnom govoru i kulturne spremnosti na rat: da li se reči i ponašanje susreću na jednom diskurzivno neartikulisanome planu? Da li to znači da pomenuta spremnost ne postoji sama po sebi? Postoji li diskurzivna varnica koja može socio-kulturološki da “upali” rat? Deo mojih istraživanja na tu temu, od kojih neka iznosim ovde, bio je okrenut retorici i stilistici (Petrović and Slapšak 2004: 80-85) i usmeren na kontekstualizaciju diskurzivnih strategija. Ne posedujem konačne odgovore, ali postoje argumenti, u oba ogranka mog istraživanja, u prilog povezanosti diskurzivne invencije u javnosti s kolektivnim ponašanjem.

Jugoslovenski socijalizam istrajao je (najvidljivije u prvih dvadeset godina svog postojanja, od 1945. do 1965. godine) u svome političkom i simboličkom korišćenju žene: njihova novostečena prava, položaji, javna vidljivost, politička uključenost i znaci moći bili su sveprisutni. Žensko telo, u dobroj meri kao i telo sovjetske žene, postalo je u masovnoj kulturi vizuelni znak novog poretka. Komunistička ideologija je, bez sumnje, prijateljski nastrojena prema ženi, bar u većem broju svojih programskih tekstova. Strategije svesrdnoga prihvatanja te ideologije smenjivale su se prilično dinamično sa strategijama izbegavanja njenih ideoloških zahteva. Paradoksalno može delovati baš to što je, sa sve većim popuštanjem ideoloških stega i sa sve većom prevagom liberalnog mentaliteta, sve više terena osvajao upravo patrijarhalni diskurs. Dobar primer ove dinamike je slučaj jugoslovenskih partizana, koji su, u toku Drugog svetskoga rata, masu žena ubedili i uvukli u jedan otvoreno feministički pokret, od koga su se posle nekoliko godina distancirali: žene su postale javno veoma vidljive u političkim i partijskim forumima, kao majke i udovice u crnini u prvim redovima sedišta na konferencijama, kongresima i suđenjima za ratne zločine, te kulturnim manifestacijama — što je sve bilo sasečeno posle Titovog raskida sa Staljinom 1948. godine[7].

Jugoslovenski komunisti bojali su se da ženske mase u Jugoslaviji ne prigrle sovjetsku varijantu komunizma i ne okrenu se protiv jugoslovenskog otpora Staljinu. U okviru internih čistki KPJ, mnoge žene su poslate u koncentracione logore za sovjetske simpatizere. Tamo su držane u najsurovijim uslovima više godina, a neke i do petnaest. Mnoge od njih nisu preživele mučenja, glad i ponižavanje.[8]

Antifašistički front žena (AFŽ), osnovan 1943, koji je, do kraja rata, imao sto puta više članova nego Komunistička partija, bio je tiho rasformiran 1952. godine (Sklevicky 1996). Od tada pa nadalje, ženama su se davale samo reprezentativne i simbolične uloge u komunističkome sistemu vlasti.

Potonja istorija Jugoslavije pokazuje koliku štetu ženi može, tokom dužeg vremenskog perioda, naneti uvođenje patrijarhalnog mentaliteta preko medija i kulture, te njegovo kombinovanje sa sistematski razvijanim potrošačkim sklonostima zapadnog, posebno američkoga tipa. Žene su dovoljno rano osetile dvosmislenost i hipokriziju svoga položaja, da bi to kod njih izazvalo javno (i u tim uslovima naivno) nezadovoljstvo; ovo poslednje je urodilo traganjem za feminističkim ciljevima kao i za tekstovima kadrim da snažnije inspirišu, kakve je nudila francuska feministička teorija, ali je urodilo i masovnim povlačenjem žena u patrijarhalni svet i njegove vrednosti — korak unazad (potrošnja + patrijarhat) do koga je došlo s ekonomskim reformama iz sedamdesetih godina.

U kulturnome prostoru jugoslovenskog disidentstva, feminizam nikada nije dostigao rang važnoga pitanja, tako da je morao da potraži vlastiti politički program, pa je, do kraja 1980-ih, ovaj novi aktivizam bio formulisan kao fuzija pacifizma i multikulturalizma, po mogućstvu na integrisanom jugoslovenskom prostoru (Dojčinović — Nešić 1996). Tokom 1990-ih godina, dok se disidentstvo rastvaralo u nacionalističkim pričama, sa svega nekoliko pojedinaca koji su predlagali miroljubiva rešenja, jugoslovenske feministkinje nikada se nisu podelile, čak ni u trenucima najstrašnijih ratnih dejstava ni u najopasnijim ratnim zonama.[9] U svim zaraćenim delovima Jugoslavije, krivica je bila bacana na te aktivistkinje: na feministkinje se gledalo kao na “narodne izdajnike”. Pomenuta afera sa spisateljkama i novinarkama, prozvanim “vešticama” u Hrvatskoj 1992-1993. godine završila se pred sudom, u procesu koji su dotične žene dobile. U Srbiji je, međutim, govor mizoginije zauzeo istaknuto mesto u medijima, u kulturi, pa čak i u nauci. Bio je okrepljen NATO intervencijom 1999. godine i postepeno je bitno uticao na oblikovanje vladajućega javnog diskursa. Ovo poslednje počiva na dva uzajamno povezana načela: na isticanju odgovornosti žena u poslednjem ratu (kao “izdajnika”) i na poricanju odgovornosti muškaraca za taj rat.

Žene koje rade u institucijama koje se bave pravima čoveka i ratnim zločinima posebna su meta. Njih, od 1991. godine, srpski mediji, filmovi, knjige i novinski članci neprestano denunciraju kao kurve, perverzne, lezbijke, strane plaćenike i slično (Slapšak 2007). Frapantan primer ove politike roda jeste komentar koji je, neposredno po završetku NATO bombardovanja, jedan popularni beogradski kolumnista napisao u vodećem beogradskome dnevnome listu Politika: “Natovi generali su majka Tereza u poređenju sa srpskim feministkinjama!” (up. Slapšak 2002). Tu se dalje tvrdi da su za srpske muškarce najveća opasnost — srpske žene. U ovom slučaju žene služe kao kolektivni ekran za projektovanje krivice s dvostrukom namenom: za projektovanje kolektivnog patrijarhalnog gneva i frustriranosti, pojačanih prenošenjem na žene muške “krivice” za kukavičluk u ratnim godinama, a isto tako i za skrivanje i zataškavanje mračnijih strana kolektivne memorije. Negativne predstave o ženama podudaraju se s odbijanjem odgovornosti za rat. Ova masovna društvena i kulturna pojava može se uporediti samo sa okamenjenim predstavama o ženi u socijalističkoj Jugoslaviji — s predznakom minusa (up. Blagojević 1998).

Getoizacija feministkinja i njome izazvani aktivizam

Dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa tokom nedavnog rata bilo je možda jedini način da postojeće feminističke institucije nastave da funkcionišu u jednom neskriveno neprijateljskom okruženju, kako u Srbiji tako i u Hrvatskoj. U jednoj situaciji u kojoj su državne dotacije bile isto toliko nepoželjne koliko i nemogućne, a jedini resursi dolazili spolja, ova institucionalna getoizacija bila je najvažniji deo onoga što je bilo potrebno za opstanak.

U okviru ove strategije, došlo je, do kraja rata, do razlaza, koji se mogao i očekivati, između akademskih i aktivističkih feminističkih grupa (1995-1997. godine). Jedva i nevoljno prihvaćene kao izvor obaveštenja čak i u anti-miloševićevskoj opozicionoj štampi, srpske feministkinje su životarile bez bitnog uticaja na javni govor skoro deset godina: aktivistkinje su politiku tolerancije između rodova održavale u životu unutar sopstvenih užih krugova, dok su akademske feministkinje mogle da iznose svoje poglede u retkim domaćim i u ponekoj stranoj publikaciji. Čak i tako nevidljive, one nisu mogle izmaći žestokim napadima na feministkinje i žene uopšte u toku poslednje balkanske krize 1999. i 2000. godine.

Feministička praksa ovoga perioda mogla se još ponajviše smatrati mirotvoračkom, jer je bila usmerena na obnavljanje veza sa sličnim organizacijama s druge strane novih granica, na pomoć žrtvama rata i na proizvodnju brojnih tekstova, studija i izveštaja u samizdat obliku. Jedina aktivnost koja manjka u ovom opisu jeste konkretno učešće u lokalnom javnom diskursu, recimo polemika s onima koji su zagovarali rat ili, pak, kritika intelektualne elite zbog njene saradnje s režimom.

Ako se uzme u obzir koliko je feministkinjama pristup medijima bio ograničen, često onemogućen, teško je kritikovati njihovu strategiju getoizacije čak i na račun ovog poslednjega. Međutim, pritajenost u oblasti javnoga govora i povlačenje u nekakvu nišu akademskog rada ili aktivizma nižeg intenziteta nije veoma produktivno u kulturi koja samu sebe još uvek poima kao jednu homogenu celinu. Jer, čak i kad izvesni akteri u ovoj kulturi mogu da se sklone u neku vrstu geta, mogućno je setiti ih se kad, u trenutku nekakve krize, zatreba “neprijatelj”.

Još uvek ostaje pitanje: donosi li promena bilo kakvo poboljšanje? Masovna antiratna koalicija u Srbiji raspala se posle pada Miloševića 2000. godine. Raskorak između političkih ciljeva i političkih očekivanja bio je toliki, da je ka Evropi orijentisani premijer Srbije, Zoran Đinđić, bio ubijen 2003. godine. Kulturno rasparčavanje podelilo je bivše saveznike protiv Miloševića u dve grupe, suprotstavljene jedna drugoj u vezi s pitanjem odgovornosti. Većina bivših pacifista i kritičara režima napravila je kompromisne aranžmane s nacionalistima tvrdeći da je srpski narod dovoljno patio i da zahtevi koji mu se upućuju da prihvati odgovornost, naročito onaj iz Haga, mogu samo da “destabilizuju” ionako krhku demokratiju u Srbiji.

Manjina “radikalnih kritičara”, koja je zahtevala prihvatanje odgovornosti, ponovo je nazvana “izdajnicima”, ali ovaj put od svojih bivših saveznika; ti ljudi su bili isključeni iz novoga javnog govora, kome su uvek imali pristup nacional-ekstremisti.[10] Ne tvrdim da bi vidljivije žensko prisustvo u javnosti promenilo tok istorije. Samo želim da podsetim na krajnje neugodnu stvarnost, kao i na još uvek otvoreno pitanje aktivnog učešća feministkinja i njhovoga potraživanja njihovog položaja i kompetencija u bilo kojem društvenom i kulturnome kontekstu.

Literatura

Biserko, Sonja (2002). Tačka razlaza. Beograd: Helsinški odbor Srbije.

Blagojević Jelisaveta, Katerina Kolozova, Svetlana Slapšak (ur.) (2006), Gender and Identity: Theories from and/or on Southeastern Europe. Belgrade: Women’s Studies and Gender Research Center.

Blagojević, Marina (ur.) (1998). Ka vidljivoj ženskoj istoriji: Ženski pokret u Beogradu 90-ih. Beograd: Centar za ženske studije.

— (ur.) (2004). Mapping Misogyny in Serbia: Discourses and Practices. Belgrade: AZIN.

Dojčinović-Nešić, Biljana (1996). Odabrana bibliografija radova iz feminističke teorije/ženskih studija 1974-1996. Belgrade: Centar za ženske studije.

Funk, Nanette (1993), “Feminism East and West”, and ‘Women and Post-Communism”, u: Nanette Funk and Magda Mueller (ur.), Gender Politics and Post-Communism, New York-London: Routledge.

Hercfeld, Majkl (2005), Kulturna intimnost. Socijalna poetika u nacionalnoj državi, prev. Slobodanka Glišić. Beograd: Biblioteka XX vek.

Higonnet, Margaret (ur.) (1987), Behind the Lines: Gender in the Two World Wars. New Haven: Yale University Press.

Lebl, Ženi (1990). Ljubičica bela. Gornji Milanovac: Dečje novine.

Petrović, Jelena and Svetlana Slapšak (2004), “Sex/gender Distinction, Uses and Abuses in South Slavic Languages in the Multilingual Balkan Region. Serbian/Croatian/Bosnian in Their Comparative Setting”, u: The Making of European Women’s Studies: A Work in Progress Report on Curriculum Development and Related Issues in Gender Education and Research, sv. 5, ur. Rosi Braidotti, Edyta Just, Marlise Mensink. Utrecht: Utrecht University, str. 80-85.

Sklevicky, Lydia (1996). Konji, žene, ratovi. Zagreb: Ženska infoteka.

Slapšak, Svetlana (2000), “Yugoslav War: A Case of/for Gendered History,” u: Svetlana Slapšak (ur.), War Discourse, Women’s Discourse. Ljubljana: Topos, str. 17-68.

— (2002), “Im Innern der populistischen Maschinerie: Eliten, Intellektuelle, Diskurslieferanten in Serbien 1986-2001”, u: Wolfgang Eismann (ur.), Rechtspopulismus. Österreichische Krankheit oder europäische Normalität?. Vienna: Czernin, str. 199-220.

— (2005), “Feminizm i pisarstwo kobiet na polu minowym: paradygmat jugoslowianski i postjugoslowianski w perspektywie synchronicznej i diachronicznej”, u: Ewa Kraskowska (ur.), Literatury slowianskie po roku 1989: nowe zjawiska, tendencje, perspektywy, Sv. 2: Feminizm.. Warszawa: Kolor Plus, str. 137-168.

— (2007), “Representations of Gender as Constructed, Questioned and Subverted in Balkan films”. Cinéaste 32, br. 3, str. 37-40. Tax, Meredith (1993), “The Five Croatian ‘Witches’: A Casebook on ‘Trial by Public Opinion’ As a Form of Censorship and Intimidation”. http://www.wworld.orgarchive/archive.asp?ID=157(oktobar, 2007)

Werner, Michael and Bénédicte Zimmermann (2006), “Beyond Comparison. Histoire Croisée and the Challenge of Reflexivity”, History and Theory 45, str. 30-50.

Tekst je skraćeni prevod članka “The After-War War of Genders: Misogyny, Feminist Ghettoization, and the Discourse of Responsibility in Post-Yugoslav Societies”, objavljenom u: Violence and Gender in the Globalized World. The Intimate and The Extimate, ur. Sanja Bahun-Radunović i V.G. Julie Rajan, Ashgate, 2008, str. 91-107.

S engleskog preveo Vladimir Aranđelović.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 27.10.2009.

---

[1] Prosvetljujuću diskusiju o pristupu ovoj temi iz ugla histoire croisée videti u Werner i Zimmermann (2006).

[2] Međuetnička zverstva Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, uključujući i istrebljivanje Jevreja (od strane lokalnih kvislinških snaga u Hrvatskoj i Srbiji, mađarskih i nemačkih okupacionih snaga u Vojvodini i Makedoniji), te Srba i Roma u Hrvatskoj (naročito u koncentracionom logoru Jasenovac u Hrvatskoj), bila su važna tema komunističke posleratne kulturne produkcije (u prosveti, književnosti, kinematografiji i pozorištu). U nastojanju da se izbegne pripisivanje etničke krivice bilo kojoj pojedinačnoj narodnosti u novoj multietničkoj državi, težište je bilo pomereno ka pojedincu, društvenoj klasi i ideološkim aspektima odgovornosti. Ovaj višestrani pojam odgovornosti biće napušten tokom nekoliko narednih decenija. Prvi znak revizije bila je debata, tokom 1980-ih, o broju žrtava u Jasenovcu.

[3] Ovaj slučaj se odnosi na medijsku hajku na nekoliko autorki (Slavenku Drakulić, Radu Iveković, Jelenu Lovrić, Vesnu Kesić i Dubravku Ugrešić) zbog njihovog “nedovoljnog rodoljublja” tokom 1992-1993. godine. Medijska akcija sadržavala je objavljivanje pojedinosti iz privatnoga života i govor mržnje, koji se očitovao u naslovima poput “Hrvatske veštice siluju Hrvatsku”, a uključila je veliki broj hrvatskih intelektualaca u igru javne denuncijacije (Tax 1993).

[4] Zbog veoma negativne reakcije na ovaj predlog, slovenački ministar za rad, porodicu i socijalna pitanja Janez Drobnič morao je da podnese ostavku na svoju funkciju 1. decembra 2006. godine.

[5] Najpre u svojoj rubrici u časopisu “Književna reč” 1984. godine, a potom u svojstvu predsednika Komiteta za zaštitu slobode izražavanja u Udruženju književnika Srbije 1986-1989. godine.

[6] Ovaj tekst je pisan početkom 2006. godine. U međuvremenu jedan takav dokaz je nađen i može se videti u dokumentarnom filmu Škorpioni – kućni film (režija Lazar Stojanović, produkcija Fondacija za humanitarno pravo, Beograd, 2007).

[7] Pre Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunistički pokret imao je važnu bazu podrške u obrazovanim urbanim ženama. Kad je rat počeo, partizani, prinuđeni da svoj gerilski rat organizuju izvan gradova, započeli su masovnu propagandnu kampanju koja se obraćala jednoj drugoj kategoriji žena — neobrazovanim seljankama, i uspeh kampanje bio je ogroman. Zajedno s podrškom koju su žene davale u logistici, zdravstvenoj nezi i pripremanju hrane, i sam proces njihovog “prosvećivanja” u pogledu njihovih prava i svetle komunističke budućnosti odvijao se u najbednijim uslovima. Stoga ovaj propagandno-politički poduhvat, koji je u velikoj meri osigurao uspeh partizanskoga ratovanja, predstavlja paradigmu uspešnosti bilo kojega gerilskoga pokreta u novijoj istoriji: nijedan nije uspeo bez masovnije podrške žena. U posleratnom periodu, žene su volonterski obavljale poslove obnove, obrazovanja i humanitarne nege — što je takođe deo paradigme.

[8] Mnogi od logora organizovanih za osumnjičene sovjetske simpatizere, kao što je bio Goli otok ili Pančevački logor, imali su posebne odeljke za žene. Među autorima velikog broja književnih dela, istorijskih radova i memoara koji se odnose na te logore, ima samo jedna žena, koja je objavila svoja sećanja: Ženi Lebl (1990).

[9] Za svedočanstva, publikacije i dokumente na engleskom o saradnji među ženama iz različitih delova bivše Jugoslavije videti:http://www.womengo.org.yu;http://www.awin.org.yu; http:// www.zenstud.hr. Videti takođe Slapšak (2000).

[10] O ovom razlazu, videti Biserko (2002).

Jugoslovenska kriza i Zapad
Sabrina Ramet

Izbegavajući “Vijetnam”, zalutali u “Abisiniju”

Smatram da nema ničega zbog čega bismo morali da pognemo glavu. Smatram da smo učinili mnogo dobra.
Lord Dejvid Oven, Posrednik Evropske zajednice (juna 1993. godine)[1]

Rat na Balkanu odvijao se kroz niz faza i podfaza. Za svrhe ovog ogleda, navešću pet širih faza, od kojih se prva i četvrta dele na podfaze.

Tih pet faza su sledeće: 1. kretanje ka raspadu, započeto kada je Slovenija afirmisala svoje pravo na otcepljenje i okončano “razdruživanjem” Slovenije i Hrvatske od umiruće federacije (od oktobra 1989. do juna 1991. godine); 2. kaznena akcija JNA protiv Slovenije (jun i jul 1991. godine); 3. rat Srbije protiv Hrvatske (od jula 1991. do februara 1992. godine); 4. rat Srbije protiv Bosne (od marta 1992. do proleća 1993. godine) i 5. srpsko-hrvatska (delimična) saradnja protiv Bosne (započeta u proleće 1993).

Još jedna Italija? Od oktobra 1989. do juna 1991. godine

Tokom više od trideset godina posle Drugog svetskog rata, Italija je kombinovala večitu nestabilnost i česte padove vlada sa neprestanim vraćanjem na političku scenu istih političkih ličnosti, koje su se rotirale na različitim, ali uvek visokim, položajima. Italija je tako postala simbol varljive nestabilnosti, u kojoj je sve prividno bilo na samom rubu užasnog kraha, da bi istom krenulo u sledeću krizu i pregrupisavanje, pri čemu je sve ostajalo manje-više isto kao i ranije. S obzirom na nisku učestalost kriza u posleratnoj Jugoslaviji, od kojih nijedna nije imala posebnih posledica po međunarodnu zajednicu (osim — a to je očigledno — krize od 1948. do 1951. godine), nije nikakvo iznenađenje to što američka i zapadnoevropska diplomatija nisu ozbiljno shvatile situaciju nastalu u Jugoslaviji krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina.

U oktobru ili novembru 1989. godine, jedna agencija iz Vašingtona sazvala je konferenciju, u ruralnoj unutrašnjosti države Merilend, radi diskusije o novonastaloj situaciji u Istočnoj Evropi, obeleženoj krajem vladavine komunizma u Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj i Poljskoj.

Među učesnicima je bilo više uglednih naučnika, istaknutih istraživača, koji su radili za američku vladu, kao i vladinih zvaničnika. Ja sam na tom skupu bila jedini specijalista za Jugoslaviju. Kako sam se upravo bila vratila iz te zemlje, gde sam bila provela pet nedelja intervjuišući ljude u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Skoplju, bila sam još uvek pod utiskom brzine s kojom su se stvari tamo odvijale, i pokušala sam da ostalim učesnicima skupa predočim svu ozbiljnost jugoslovenske situacije, upozoravajući ih na činjenicu da Jugoslavija neizbežno klizi ka građanskom ratu.

Na moje zaprepašćenje, niko od prisutnih nije izgledao ni najmanje potresen mogućnošću sukoba u Jugoslaviji. Jedan američki ambasador, u tom trenutku na odsustvu, rekao mi je, “Pa šta ako dođe do građanskog rata u Jugoslaviji? Zašto mi treba da marimo hoće li tamo biti građanskog rata ili ne?” Moja sugestija da bi gubitak ljudskog života, rizik da se stvori masa izbeglica, te poremećaj trgovinske razmene i regionalne stabilnosti trebalo da budu briga i Sjedinjenih Država nije ostavila utisak ni na koga na konferenciji. U svom završnom izveštaju, organizator konferencije nije se potrudio čak ni da uzgred pomene da je na njoj iko upozorio na mogućnost izbijanja građanskog rata na Balkanu.[2]

U oktobru 1990. godine CIA je sačinila izveštaj koji je bio procena situacije u Jugoslaviji. Izveštaj je predviđao raspad Jugoslavije i građanski rat u njoj, dovodeći ovo poslednje u vezu sa velikosrpskom nacionalističkom ambicijom da što veći deo zemlje zadrži pod srpskom kontrolom.

To da je netrpeljivi srpski nacionalizam bujao i da su srpski političari već bili počeli da govore o granicama bile su, ili je bar trebalo da budu, dobro poznate činjenice (Ramet 1990. i 1991). Zapad je propustio da reaguje. Ni u Vašingtonu ni u Londonu, ni u Parizu nije došlo do ozbiljnijeg ispitivanja zapadnih interesa i opcija u slučaju da dođe do rata u Jugoslaviji. Jedini trud koji je Vašington uložio bilo je slanje šefa američke diplomatije Džejmsa Bejkera u Jugoslaviju, četiri dana pre isteka roka za međurepublički sporazum koji je javno postavila Ljubljana.[3] Bejker je Jugoslovenima rekao da svoja razmimoilaženja prevaziđu, kao i da Sjedinjene Države ni u kom slučaju neće diplomatski priznati bilo koju otcepljenu republiku. Tokom istog meseca — a to je nešto što Milošević mora da je shvatio kao zeleno svetlo za početak neprijateljstava — komandant trupa NATO pakta, general Džon Galvin dao je izjavu beogradskom listu Politika da Jugoslavija leži izvan prostora koji NATO brani, te da ta organizacija ne bi intervenisala u slučaju da u Jugoslaviji dođe do rata[4]. Skeptici (koji su smatrali da je nestabilnost u Jugoslaviji varljiva i većim delom iluzorna) bili su ti koji su u ovoj fazi određivali politiku zapadnih sila. No, oni su ignorisali izvesna zbivanja koja su ukazivala na građanski rat:

— opadanje kulturnih, akademskih i političkih kontakata između Srbije i Slovenije, te Srbije i Hrvatske, od 1988. godine naovamo;

— protivustavno ukidanje autonomije Kosova kao pokrajine, od strane Srbije, početkom 1989. godine, praćeno dramatičnim pogoršanjem srpsko-albanskih odnosa;

— prekid praktično svih privrednih i trgovinskih veza između Slovenije i Srbije krajem 1989. godine, iako je taj prekid naneo ozbiljne ekonomske gubitke obema stranama;

— presušivanje saveznog budžeta, pošto su pojedinačne republike prestale da šalju svoje poreske doprinose u saveznu kasu 1990. godine;[5]

— ilegalno formiranje srpskih paravojnih jedinica početkom leta 1990. godine i ilegalno naoružavanje istih od strane JNA, koje je odmah počelo;[6]

— ilegalna obustava isporuke oružja slovenačkoj i hrvatskoj teritorijalnoj odbrani, čim su u tim republikama, putem izbora, došli na vlast nekomunisti;

— konfiskacija, od strane JNA, oružja koje su posedovale slovenačka i hrvatska teritorijalna odbrana, oružja u posedu kosovskih Albanaca, te prebacivanje znatnih rezervi naoružanja iz Bosne u Srbiju;

— reorganizacija armijskih oblasti na način koji je umanjio uticaj republika kao takvih (Magaš 1992: 261);

— izvođenje vojnih manevara u kojima su pretpostavljeni “neprijatelj” bile Slovenija i Hrvatska (Magaš 1992: 261);

— ne podnošenje od strane Ministarstva odbrane, u decembru 1990. godine, godišnjeg izveštaja Narodnoj skupštini Jugoslavije sa zahtevom budžeta za narednu godinu, iako je zakon nalagao da se to učini (Bebler 1992: 124);

— porast sitnog nasilja širom zemlje, u oblastima sa pomešanim srpskim i nesrpskim življem;

— očigledna uzaludnost međurepubličkih sastanaka “na vrhu” od januara do marta 1991. godine, održanih s jasnim ciljem iznalaženja nekakvog kompromisnog rešenja koje bi očuvalo karike saradnje i skrenulo zemlju sa puta koji je vodio u građanski rat.

Da li su ovi znaci bili dovoljno jasni da bi izazvali zabrinutost na Zapadu? Reklo bi se da naknadna pamet na ovo pitanje odgovara potvrdno.

Još jedna Katanga? Jun i jul 1991. godine

Katanga, oblast odskora nezavisnog Zaira i jedan od rudama najbogatijih krajeva sveta, 1960. godine proglasila je otcepljenje od Zaira. Odvijajući se pod vodstvom Moiza Čombea, dotle oblasnog predsednika Katange i uz podršku stranih interesenata za njena rudna bogatstva, pobuna u Katangi je na Zapadu mahom bila shvaćena kao pokušaj najbogatijeg dela Zaira da sa svojih pleća zbaci breme odgovornosti za stanje u manje bogatim delovima zemlje. Pobuna u Katangi na kraju je ugušena, a sama ta oblast je dobila drugo ime.[7] “Katanga” može dobro poslužiti kao etiketa za neuspelu secesiju najbogatijeg dela neke zemlje.

Utoliko ukoliko je zapadna diplomatija slovenačke aspiracije ka nezavisnosti pripisivala slovenačkoj pohlepi i tvrdičluku — kao da je očekivala da slovenački i hrvatski pokušaji ostvarenja nezavisnosti neće uspeti — možemo reći da su oni na te republike gledali kao na “još jednu Katangu”.

Možda i nema mnogo onih koji se sećaju da su, kada je JNA poslala tenkove u Sloveniju, zvaničnici administracije Buša starijeg isprva bili ubeđeni da Slovenija neće uspeti da učvrsti svoju nezavisnost. “Kad je Bejker posetio Beograd 22. juna”, ispričao mi je u martu 1992. godine Lojze Peterle, tadašnji slovenački premijer, “Milošević mu je rekao da u Sloveniji može doći do izvesnih problema, ali da će Beograd ubrzo uspostaviti red. I, Bejker mu je poverovao”.[8]

Shodno tome, jedan dan pošto su Slovenija i Hrvatska objavile svoje odvajanje od SFRJ, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez javno su odbacili taj slovenačko-hrvatski potez. Predsednik Buš je obećao da će SAD ignorisati nove vlade Slovenije i Hrvatske i nastaviti da priznaju jurisdikciju Beograda nad tim regionima. Sovjetsko ministarstvo inostranih poslova, nazvalo je, u sličnom saopštenju, secesiju “ilegalnom” i istaklo da Sovjetski Savez favorizuje “jedinstvo i teritorijalni integritet Jugoslavije”.[9] Velika Britanija i Francuska izdale su slična saopštenja.

Na kraju je Milošević bio taj koji je nagovestio završetak ove faze, istovremeno obesnažujući i američku i sovjetsku podršku jugoslovenskom teritorijalnom integritetu, kada je 3. jula izjavio da “Srbija nema ništa protiv otcepljenja Slovenije, jer ono ne škodi našim interesima, i mi nemamo nikakav razlog da ne prihvatimo njihovo odvajanje ako se ono izvede na miran način”.[10] U znak primanja ovog stava k znanju, državni sekretar SAD, Džejms Bejker dao je izjavu kojom je, skoro parafrazirajući Miloševića, redefinisao američku politiku, rekavši da su SAD “spremne da prihvate bilo koju novu političku konfiguraciju o kojoj bi se jugoslovenske republike dogovorile — čak i kad bi to značilo menjanje unutrašnjih i spoljašnjih granica zemlje — pod uslovom da do toga dođe mirnim putem, kroz pregovore”[11]

Još jedan iransko – irački rat? Od jula 1991. do februara 1992. godine

Jedna od karakteristika viđenja iransko-iračkog rata na Zapadu bila je sklonost da se obe strane vide kao opasne, pa stoga i nedostojne podrške. Opšta tendencija je bila da se usvoji stav “neka kuga udari na obe vaše kuće”. Ovim ne sugerišem da je srpsko-hrvatski rat, koji je počeo u julu 1991. godine, moralni ili politički ekvivalent iransko-iračkog rata, već pre da je na politiku Zapada u ovom slučaju uticala tendencija da se zaraćene strane (Hrvatska i srpski pobunjenici koje je podržavala JNA) vide kao moralno ekvivalentne jedna drugoj, baš kao što je pre toga malo šta imalo da se bira izmedu Irana i Iraka. Niko nije osporavao ulogu JNA u bombardovanju i granatiranju hrvatskih gradova, ili njenu podršku srpskim pobunjenicima, koji su pokušavali da ostvare kontrolu nad delom hrvatske teritorije, ili, pak, činjenicu da su neke teritorije, zaposednute u ime srpskog prava na samoopredeljenje, bile pretežno naseljene Hrvatima, sve dok ovi nisu bili isterani iz njih (Istočna Slavonija može poslužiti kao dobar primer za to).

Međutim, bilo je mnogo diplomata i političara na Zapadu koji su prstom pokazivali na kršenje ljudskih prava pod predsednikom Franjom Tuđmanom, na početke ograničavanja slobode štampe u Hrvatskoj i na druge znake podrivanja demokratskog procesa u toj zemlji, kao i na rastuću tendenciju hrvatskih trupa da na srpska zverstva nad njihovim civilima uzvraćaju podjednako svirepim zverstvima nad srpskim civilima. Dakle — tako je glasio ovaj argument — ako su i Hrvati činili zverstva, zašto bi Zapad žurio da im pomogne?

Pomanjkanje interesovanja i ignorisanje upozorenja poznavalaca prilika u Jugoslaviji doprineli su neodlučnosti SAD, Velike Britanije i Francuske da zvanično priznaju Sloveniju i Hrvatsku, a posle toga i Makedoniju. Evropska zajednica je kasnije usvojila stav da diplomatski treba priznati one zemlje proizišle iz Jugoslavije koje su pokazivale odgovarajuće poštovanje prema pravima čoveka, a njena studijska grupa je sačinila izveštaj u kojem je konstatovano da samo Slovenija i Makedonija zadovoljavaju taj kriterijum. Međutim, umesto da na osnovu tog izveštaja prizna ove dve zemlje, EU je, pod velikim pritiskom tadašnje nemačke hrišćansko-demokratske vlade, u decembru 1991. godine priznala Sloveniju i Hrvatsku, uskrativši, usled pritiska Grčke, to priznanje Makedoniji.

Jedan od najčudnijih poteza Zapada u ovoj fazi bilo je stavljanje svih pet zemalja proizišlih iz Jugoslavije (Srbija i Crna Gora su u tom trenutku činile jednu zemlju) pod embargo na uvoz oružja, pomoću mehanizma Saveta bezbednosti UN. To je učinjeno 25. septembra 1991. godine, ubrzo pošto je Velika Britanija blokirala inicijativu Holandije, koju su podržale Nemačka, Francuska i Italija, da se u Jugoslaviju pošalju mirovne snage da razdvoje zaraćene strane.[12] Bilo je opštepoznato da je, nekoliko meseci pre juna 1991. godine, JNA kupovala ogromne količine oružja u Sovjetskom Savezu, da je to oružje gomilala u Srbiji i njime naoružavala paravojne jedinice u drugim republikama, kao i to da je u tome sarađivala s Miloševićem. Takođe se javno znalo i to da su Hrvati i bosanski Muslimani bili znatno slabije naoružani. Embargo prema svih pet država je samo mogao da zamrzne ogromnu nejednakost u bojevoj gotovosti sukobljenih strana i ohrabri Srbe da navale na Hrvatsku i prošire rat na druge slabije naoružane republike pod embargom. Jedino racionalno objašnjenje ovakvog ponašanja je to da nametanje embarga nije bilo smišljeno radi postizanja bilo kakvog cilja na samom Balkanu već pre da bi se domaća javnost Velike Britanije, Francuske i SAD uverila da se njihove vlade nisu spremale da svoje zemlje uvuku u taj rat.

Šta je Zapad mogao da učini? Prvo, mogao je da prizna Sloveniju i Hrvatsku do kraja juna 1991. godine i da započne pregovore o hitnom snabdevanju tih dveju republika oružjem. Drugo, ekonomski embargo i embargo na uvoz oružja protiv Srbije mogao je biti nametnut ranije (najkasnije u avgustu 1991. godine). Treće, Slovenija i Makedonija su mogle dobiti puno diplomatsko priznanje (de jure i de facto) u decembru 1991. godine, pošto je studijska komisija Evropske unije pohvalila uvažavanje ljudskih prava u tim dvema republikama. Hrvatskoj je moglo biti obećano puno diplomatsko priznanje kad ispuni određene uslove. Četvrto, Zapad je mogao da izvrši vazdušne napade na strateški relevantne ciljeve koji su bili od suštinske važnosti za srpske ratne napore, da time stavi do znanja da ozbiljno shvata situaciju i da Srbima oteža i iskomplikuje ratovanje. Sve ovo trebalo je preduzeti najkasnije do oktobra 1991. godine, posle srpskog razaranja Vukovara. Peto, Zapad je mogao da pruži garancije za granice Slovenije, Hrvatske i Makedonije i da organizuje konferenciju predstavnika različitih političkih partija iz Bosne, ne bi li oni nekako došli do miroljubivog rešenja rastućih tenzija u toj republici. I šesto, Zapad je mogao da predloži međunarodnu konferenciju za rešavanje pitanja Kosova, nudeći ekonomsku i tehničku pomoć Srbiji (kao i Kosovu, ako bi ovo dobilo nezavisnost) po iznalaženju rešenja.

Ove akcije, zajedno preduzete, imale bi dobre šanse da spreče prelivanje rata u Bosnu. Da su one bile uspešno preduzete, gubici u ljudskim životima bili bi mnogo manji nego što su bili.

Međutim, Zapad je bio nesposoban za ove mere — čak i pored toga što su neki krugovi predlagali većinu njih — zato što je Zapad isprva radije video ovaj rat kao “internu” stvar, a kasnije težio da Srbiju i Hrvatsku tretira kao “moralno ekvivalentne”.

Još jedan Rajh? Od marta 1992. do maja 1993. godine

Srpska invazija na Bosnu u aprilu 1992. godine — obuhvatajući udružena dejstva JNA i paravojnih jedinica — izmenila je imidž rata koji je preovlađivao na Zapadu.

Njujork Tajms je sada srpskog lidera Miloševića nazivao “balkanskim kasapinom” i, avgusta meseca 1992. godine, u podužem uvodniku direktno uporedio Miloševićevu Srbiju s Hitlerovim Trećim rajhom.[13] Onda su usledili izveštaji o srpskim “logorima smrti” i fotografije zatvorenih civila svedenih na kost i kožu (fotografije koje su podsećale na nacističke koncentracione logore). Potom su pristigli izveštaji da srpski paravojni lideri organizuju sistematsko silovanje muslimanskih žena, često ponavljano sve dok ove ne zatrudne — da bi rađale “srpsku” decu.

Evropska unija je procenila da su srpske snage, do januara 1993. godine, silovale preko 20.000 muslimanskih žena.[14] Dalji izveštaji nisu ostavili mesta sumnji u to da srpske snage sprovode sistematski genocid — fino nazvan “etničkim čišćenjem” — pomoću prisilne deportacije (obično s rokom od dvadeset minuta) ili pokolja. Fotografije na kojima pripadnici paravojnih jedinica pucaju na nenaoružane civile — ponekad s leđa — upotpunile su sliku. I, do avgusta 1992. godine, bilo je već oko 2,5 miliona izbeglica što na prostoru bivše Jugoslavije, što drugde po Evropi.

Genocid, masovna silovanja, svesno kršenje zabrane nasilnog menjanja granica, koju je nametao helsinški sporazum, izbeglice u takvom broju, da su od toga trpele privrede više država (Slovenije, Austrije, Mađarske, Nemačke), kao i rizik da, ako se ostave nezauzdane, srpske ambicije otvore nove frontove na Kosovu, a možda i u Makedoniji — to su sve faktori na koje su počele da se pozivaju pristalice intervencionizma.

Najdramatičniji glas za intervenciju bio je, u avgustu 1992. godine, glas Džordža Kenija, nadležnog za Jugoslaviju u Stejt Departmentu, koji je podneo ostavku na svoje mesto u znak protesta zbog neaktivnosti Sjedinjenih Država u vezi s ovim sukobom. Keni se potom posvetio držanju javnih govora i pisanju članaka u kojima je zagovarao oružanu intervenciju Zapada protiv Srbije. U novembru 1992. godine, u često navođenom članku, Keni je, zajedno s Majklom J. Duganom, izneo plan koji je predviđao da se “pod jedan, unište srpske snage u Bosni, a pod dva, da se upotrebi koncentrisana sila protiv same Srbije”.[15] Zbignjev Bžežinski, Aleksandar Hejg, Džordž Šulc i senator Robert Dol bili su među onima u Sjedinjenim državama koji su sada zagovarali intervenciju. Intervencionisti su većinom prihvatili paradigmu Rajha, nastavljajući da upozoravaju na “minhenski” karakter dotadašnjeg zapadnog stava.

Do tog trenutka je i većina izolacionista već bila prihvatila paradigmu Rajha, ali je njih više zabrinjavao “Vijetnam” negoli “Minhen”. U jednom iznenađujućem intervjuu, u avgustu 1992. godine, u okviru prve intenzivne diskusije o upotrebi sile protiv Srba, General Kolin L. Pauel, načelnik američkog generalštaba, izjavio je: “Ne znam kako će ograničeno bombardovanje naterati Srbe da prestanu da rade ono što rade”.[16] Pauelov argument počivao je na tumačenju Bosne kao mogućnog novog “Vijetnama”, a sugerisao je da on veruje da je američka vojska, u datim geostrateškim uslovima, potpuno nevična ostvarivanju ograničenih ciljeva, osim po neprihvatljivo visokoj ceni (podrazumevajući i to da bi srpsku stranu impresioniralo samo “neograničeno” bombardovanje, kojim bi Srbija, takoreći, bila zbrisana s lica zemlje).

Pa ipak, krajem aprila 1993. godine, dok se jedno vreme činilo da će Zapad preduzeti vazdušne napade na srpske položaje, granatiranje gradova pod muslimanskom kontrolom od strane bosanskih Srba naprasno je popustilo, a lider bosanskih Srba Karadžić odustao je od svog pređašnjeg odbijanja Vens-Ovenovog mirovnog plana i stvarno ga potpisao. Nekoliko nedelja kasnije, pošto su London i Pariz blokirali Klintonov pokušaj stvaranja konsenzusa za intervenciju, bosanski Srbi će odbaciti Vens-Ovenov plan i nastaviti teško granatiranje gradova koje su držali Muslimani. Jasno je da je na bosanske Srbe snažan utisak bila ostavila puka pretnja oružanom intervencijom. Izgleda da su generalu Pauelu manjkali osnovi poznavanja ljudske psihologije.

Predsednik Buš je odlučno stao na stranu izolacionista navodeći kao razlog to što je on bio protiv slanja američkih trupa u Bosnu (nešto što jedva da je iko među intervencionistima sugerisao) i ignorišući apele da se preduzmu vazdušni napadi na srpske ciljeve. Uprkos nastavljenom pokolju nad muslimanskim civilima, razaranju imovine, uključujući i istorijske spomenike, kulturne objekte, a naročito džamije i katoličke crkve, Zapad se čvrsto držao svoje politike odbijanja intervencije. Za ovo su postojala dva glavna razloga.

Prvi je bio taj što su mirotvorački napori posrednika EU lorda Dejvida Ovena i posrednika Ujedinjenih Nacija Sajrusa Vensa još bili u toku, i sve dok je postojala nada da mogu da dovedu do sporazuma, pribegavanje vojnim merama izgledalo je (bar nekima) prenagljeno. Drugi je bio taj što su i London i Pariz i Vašington bili nevoljni da angažuju sopstvene vojne resurse; a Nemci, koji su do tada najglasnije zagovarali vazdušne napade protiv srpskih snaga, isključili su upotrebu nemačkih snaga, zbog senke koju je Drugi svetski rat još bacao na nemačku vojsku. U SAD, uzimale su se u obzir još dve stvari. Najpre to što je zemlja bila usred predsedničke predizborne kampanje, pa Buš nije hteo da pokvari svoje šanse preduzimajući nešto na Balkanu potencijalno nepopularno. Druga je bila široko rasprostranjena skepsa — u široj javnosti kao i u medijima — u vezi s tim da li Sjedinjene Države uopšte imaju ikakve svoje interese na Balkanu. Ova skepsa u kombinaciji s moralnim relativizmom, koji je bio zavladao posle Votergejta, podjednako je i liberale i konzervativce podsticala na blaziranu nonšalantnost.

Do oktobra 1992. godine lord Oven i Sajrus Vens već su formulisali mirovni plan, koji je uzimao u obzir nespojive zahteve sukobljenih strana, ali nije mnogo postigao na planu usaglašavanja stavova u vezi sa specifičnim spornim pitanjima. Njihov plan je Bosnu delio na deset etničkih kantona, ali tako da kantoni bosanskih Srba niti su nužno bili pored same Srbije, niti jedni pored drugih. Malo ko je verovao da ovaj plan može da obezbedi stabilan mir.

Neposredno pred svoj odlazak sa funkcije, predsednik Buš je dao jednu čudnu izjavu, kojom je Srbima stavio do znanja da je ”povukao liniju” na Kosovu, upozoravajući ih na oštar odgovor Amerike koji bi usledio ako bi oni tu ”liniju” prekoračili. Do tog trenutka, međutim, Bušu je bilo ostalo manje od mesec dana na dužnosti, pa on, dakle, nije bio u položaju da dotičnoj ”liniji” obezbedi poštovanje Srba. Osim toga, pošto je ratni sukob besneo u Bosni a ne na Kosovu, Bušova izjava mogla je biti protumačena u Beogradu i na Palama kao njegovo prećutno mirenje s nastavkom ratnih dejstava u BiH.

Novoizabrani predsednik Klinton, međutim, promenio je melodiju, pozivajući na preispitivanje Vens-Ovenov mirovni plan i nagoveštavajući novu odlučnost SAD. Klintonov državni sekretar Voren Kristofer (koji je na toj funkciji bio od 1993. do 1997. godine), najavio je promenu čvrstim obećanjem da će učiniti da ”puna težina američke diplomatije pritisne” ovaj sukob.[17]

Drugi Kuvajt ili drugi Vijetnam? Od aprila do maja 1993. godine

Do ove tačke, izolacioniste (čitaj: optimiste) i u Evropi i u SAD održavala je njihova vera u proces posredovanja, njihova ubeđenost da će lord Oven i Sajrus Vens zajednički smisliti plan koji će zaraćene strane prihvatiti, kao i njihova pretpostavka da bi svaka druga politika — bar u kraćem roku — bila skuplja od procesa posredovanja.

U međuvremenu, cena samog rata je rasla. Do jula 1993. godine, samo je humanitarna pomoć Hrvatskoj i Bosni koštala Sjedinjene Države 353 a Evropsku uniju 585 miliona dolara, a Velika Britanija, Švedska, Amerika, Danska, Francuska, Finska, Japan i Holandija bile su obećale i dodatnu pomoć.[18]

Lord Oven i Sajrus Vens nadali su se da će iskovati glavne tačke svog plana dobijajući saglasnost od zaraćenih strana o specifičnim pitanjima tokom samog procesa izrade plana. Kada u tome nisu uspeli, umesto da odmah zaključe da je projekat bio loše zamišljen, Oven i Vens su naprosto sami formulisali plan i podneli ga trima zaraćenim stranama, očekujući od ovih ratifikaciju. Bosanski Hrvati su odmah podržali plan, dok ga je bosanski predsednik Alija Izetbegović prihvatio samo pod značajnim pritiskom Zapada. Bosanski Srbi su plan odbacili u januaru 1993. godine, ali je Zapad nastavio da na njih vrši pritisak da pristanu. Drugo odbacivanje plana od strane Srba, u aprilu te godine, obeležava početak kraće pod-faze u kojoj su zapadni donosioci odluka počeli da debatuju o tome da li je ovaj “Rajh” ”još jedan Kuvajt” (imajući u vidu lakoću s kojom je koalicija od 34 zemlje pregazila iračku armiju početkom 1991. godine) ili ”drugi Vijetnam”.

U zapadnim političkim analizama faza “Rajh” prešla je u ovu drugu ”pod-fazu”, kad je porastao pritisak da se preduzmu vazdušni napadi i kad se Vens-Ovenov plan približio svom ”trenutku istine”. Na kraju dramatične desetočasovne sednice, održane 18. aprila 1993. godine, koja je potrajala do kasno u noć, Savet bezbednosti UN usvojio je rezoluciju kojom će biti nametnuta totalna ekonomska blokada Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), ukoliko bosanski Srbi ne potpišu Vens-Ovenov plan za 9 dana. Samo su telekomunikacije, poštanska služba i transport bili pošteđeni od ovako planirane izolacije.[19] Pretnja embargom nije postigla željeni efekat, jer je, uprkos Miloševićevoj podršci planu, Karadžić plan ipak odbacio.

Međutim, dok se vođa bosanskih Srba protivio Vens-Ovenovom planu, intervencionisti u SAD su se sve više zalagali za svoju stvar. Madlen Olbrajt, ambasador Amerike u Ujedinjenim nacijama, uručila je 23. aprila Klintonu pismo (koje je procurilo u štampu) u kome urgira da se preduzmu vazdušni napadi protiv bosanskih Srba. Dvanaest stručnjaka srednjeg ranga iz Stejt Departmenta takođe je podnelo dopis u kome se kod predsednika urgira da upotrebi vojnu silu u Bosni.[20] Izložen ovolikom pritisku i pod utiskom insistiranja jevrejskog lobija da se u srpskom genocidu nad bosanskim muslimanima ponavlja nacistički genocid nad Jevrejima i Romima, predsednik Klinton se 27. aprila privatno sastao s jednim brojem poslanika iz Kongresa, da čuje šta oni misle o Bosni. Tokom dvočasovnog razgovora sa oko dvadeset i četiri demokratska i republikanska senatora, Klinton je čuo široku lepezu najraznovrsnijih mnjenja o tome šta bi bila prikladna politika.

U međuvremenu, sredinom aprila 1993. godine, dvadeset i šestočlana ekipa američkih eksperata koja je, zaključno sa 10. martom, tri nedelje putovala po regionu, sačinila je ”preliminarni” izveštaj, koji je preporučivao upotrebu vojne sile radi uništenja srpskih artiljerijskih baterija u Bosni. Džordž Mičel, vođa senatske većine, i Robert Dol, vođa senatske manjine, su apelovali da se bosanskim Muslimanima ukine embargo na oružje, kao i da se počne s vazdušnim napadima na Srbe.[21] CIA je Beloj kući stavila do znanja da bi neuspeh u zaustavljanju Srba u ovom trenutku mogao ove ohrabriti da rat prošire i na južne frontove (Kosovo i Makedoniju), uvlačeći, konačno, Grčku i Tursku u konflikt, pa makar i na suprotnim stranama.[22] Sa svoje strane, Pentagon je počeo da sakuplja detaljne obaveštajne podatke o Bosni, kako bi identifikovao prikladne ciljeve (kao što je srpska radarska stanica u južnoj Bosni) i postavio ofanzivnu strategiju. Informacije puštene u medije otkrile su da je vojska bosanskih Srba, koja je brojala 40.000 vojnika, loše disciplinovana i da je bila relativno slabo naoružana i opremljena; stručnjaci su takođe sugerisali da bi se njene linije snabdevanja mogle lako preseći.[23]

Klintonova ekipa postepeno je došla do dvodelne strategije koja je obuhvatala savezničke vazdušne napade na srpske položaje i ukidanje zabrane nabavke oružja bosanskoj vladi. Državni sekretar Voren Kristofer bio je zadužen da ubedi Veliku Britaniju i Francusku u ispravnost ove američke strategije. Nemačkoj nije bilo potrebno ubeđivanje, jer se ona već dugo zalagala za vojnu opciju, dok bi se Rusi mogli privoleti — verovalo se — uprkos različitim signalima koji su stizali iz Moskve.

Milošević i Karadžić pokazali su se doraslima ovoj situaciji. Prvo je usledila Karadžićeva upadljiva promena stava, kada je on konačno, 2. maja, pod vidljivim Miloševićevim pritiskom, potpisao Vens-Ovenov plan, uz opasku da njegovom potpisu još uvek treba odobrenje od skupštine bosanskih Srba. U kritičnom intervalu između Karadžićevog odbacivanja plana, 24. aprila, i glasanja srpske skupštine, zakazanog za 6. maj, Velika Britanija i Francuska kolebale su se i uzdržavale od davanja podrške američkoj inicijativi.

Protiv zahteva laburističke opozicije da se podrži Klintonov stav, britanski ministar inostranih poslova Daglas Herd naveo je argument da se Bosna ne može upoređivati sa Kuvajtom ili Foklandskim ostrvima (na kojima su Britanci, 1982. godine, uspešno ratovali protiv Argentine), i ukazao na to da bi 2.400 britanskih vojnika, već poslatih u Bosnu u sastavu takozvanih ”snaga za čuvanje mira”, bilo dovedeno u opasnost bilo kakvim vojnim merama, a kritikovao je i predlog da se Muslimani naoružaju, jer bi to samo ”zaoštrilo konflikt”.[24] Sedrik Tornberi, civilni zapovednik UNPROFOR-a u Hrvatskoj, takođe je pokušao da podrije podršku intervenciji, izjavivši u intervjuu koji je dao BBC-ju, da bi vojna intervencija u Bosni i Hercegovini iziskivala 250 hiljada vojnika, da bi trajala od pet do deset godina i da bi imala značajnu cenu u ljudskim životima i drugim žrtvama.[25]

Na kraju su Britanci i Francuzi ostali pri istoj onoj politici kakvu su svojevremeno vodili u Mađarskoj (1848. i 1956. godine), u Poljskoj (1863. godine), te u Abisiniji, Španskom građanskom ratu i u Minhenu. Posle nedelju dana intenzivnih diskusija u Londonu i Parizu, Voren Kristofer se vratio kući, ne samo praznih ruku, već naprotiv, s jasnim znacima potpunog pomanjkanja britanske i francuske podrške za američki plan.[26] Kako je među Srbima strah od zapadne vojne intervencije jenjavao, skupština bosanskih Srba je, 6. maja 1993. godine, odbacila Vens — Ovenov plan.[27] Odmah je počelo da se šuška o ”jazu” koji je nastao između Miloševića i Karadžića. Milošević je de facto bio za plan i izgleda da je zaista bio ljut na Karadžića što nije uspeo da ubedi skupštinu bosanskih Srba da ga usvoji. Međutim, Miloševićeva najava obustave celokupnog snabdevanja bosanskih Srba ratnim materijalom bila je samo lukavstvo.

Umesto da obustavi snabdevanje, Beograd je naredio asfaltiranje jednog novog puta kojim bi snabdevanje nastavilo da teče, u nadi da će podaci zapadnih izviđačkih aviona o prethodno korišćenom putu, pomesti i zavarati zapadne prestonice. Jedino što je od značaja u ovoj Miloševićevoj objavi obustave snabdevanja Karadžićevih snaga jeste to što, posle više meseci njegovog upornog poricanja, ona sadrži implicitno priznanje da je on de facto snabdevao bosanske Srbe oružjem i ostalom opremom.[28] Milošević je takođe uveravao Zapad da će 15. maja plan biti stavljen na referendum bosanskih Srba. U ovim okolnostima, izolacionisti-optimisti zagovarali su oprez: Zapad bi trebalo da pričeka, jer će bosanskim Srbima možda sinuti, čemu bombardovanje ljudi koji samo što nisu uvideli da ne valja ono što rade, i tako dalje i tome slično.

Očekivalo bi se da će takav razvoj događaja da ojača poziciju intervencionista. Ali, vlada Sjedinjenih Država je shvatila da je nemogućno forsirati vojnu opciju bez zapadnog konsenzusa. Vens-Ovenov mirovni plan bio je diskretno napušten, a Evropska zajednica je lordu Ovenu naložila da se vrati na Balkan i da pregovara o nekoj alternativnoj nagodbi. I, dok je Klinton i dalje urgirao da se Muslimanima ukine embargo na naoružanje, britanski premijer Džon Mejdžer tvrdio je da na Balkanu već ima ”dovoljno oružja”. Govoreći u ime izolacionistčke struje u Velikoj Britaniji, uvodničar Tajmsa Sajmon Dženkins pisao je da bi ”Muslimani, naoružani dok se srpska strana bombarduje, krenuli iz svojih enklava, ubijajući i spaljujući Srbe iz osvete, pa bi pakao tako ponovo počeo, a” — budući da je, bar kako je to video Dženkins, pakao već bio prošao — ”mi ne bismo smeli da imamo udela u tome. Zato je gospodinu Klintonu omiljena politika bombardovanja mostova i dopunjavanja muslimanskog arsenala naoružanja najsumanutiji način traganja za mirom koji se može zamisliti”.[29]

Ne želeći da deluju same, Sjedinjene Države su se donekle distancirale od konflikta. Državni sekretar Voren Kristofer odsvirao je jednu novu notu u američkoj diplomatiji, pišući o bosanskom konfliktu kao ”jednoj humanitarnoj krizi daleko od naše kuće, u sred jednog drugog kontinenta.”[30] Ovo podseća na Čemberlenovu ”daleku zemlju o kojoj ništa ne znamo”. Kristofer je dodao, da bi stvar dobro zaokružio, da ”Amerika nema vitalnih interesa u Bosni”.[31] Tako smo, bez obzira da li je mogla da bude ”još jedan Vijetnam” ili ne, konačno saznali da Bosna nije ”Kuvajt”.

Raspet između konfuzije i frustracije, državni sekretar Kristofer je potražio nekog žrtvenog jarca koji bi ispaštao za ovaj neuspeh zapadne diplomatije, i dao jednu teško shvatljivu izjavu, objavljenu 17. juna u USA Today, da za taj neuspeh ”Nemci snose posebnu odgovornost”, jer su insistirali da se diplomatski priznaju Slovenija i Hrvatska.[32] Nemački kancelar je ovu kritiku odbio kao ”neprincipijelnu”, dok je nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel podsetio Kristofera da je problem bila srpska agresija, a ne — kako je glasila Kristoferova optužba — zapadno prihvatanje principa samoopredeljenja, koje je uostalom jedan od principa Ujedinjenih nacija, i važi i za slučaj Slovenije i Hrvatske.[33]

Sjedinjene Države su sada pokušavale da proguraju rezoluciju o ukidanju embarga na naoružanje kroz Savet bezbednosti UN. Rezoluciji je bilo potrebno osam glasova da bi bila usvojena, Međutim, samo je šest zemalja u Savetu glasalo za; ostalih devet, uključujući Francusku, Veliku Britaniju i Rusiju, jednostavno se uzdržalo od glasanja, praktično onemogućivši donošenje ove mere. Britanski delegat, Dejvid Henej dao je primer diplomatskog licemerja, kad je ovako objasnio britansku poziciju: ”Usvajanje ove rezolucije stvorilo bi utisak da Ujedinjene nacije napuštaju Bosnu i Hercegovinu i ostavljaju njen živalj da se bori do smrti”.[34]

Još jedan Liban? Od maja 1993. godine do…?

Ranije, u aprilu 1992. godine, rat je izgledao relativno jednostavan: Srbi protiv Muslimana i Hrvata. Od tada, međutim, jednostavnost ove slike je pretrpela izvesnu eroziju. Prvo, Hrvati i Muslimani su se zavadili kad su bosanski Hrvati odlučili da ”Herceg-Bosnu” proglase za republiku i počeli da pripremaju teren za njeno buduće pripajanje Hrvatskoj. To je ratu dodalo i treću zaraćenu stranu. Drugo, Hrvati i Srbi su postigli sporazum, u proleće 1993. godine, o uzajamnoj saradnji protiv Muslimana.[35] Ovaj savez dojučerašnjih neprijatelja upravo je ono na šta se termin ”libanizacija” i odnosi; u takvim savezima je sama srž ”libanskog” sindroma.

sprečio lokalne srpske i hrvatske snage da u datim situacijama nastave da pucaju jedne na druge.[36] Niti je sprečio Muslimane i Srbe da u nekim oblastima zajednički dejstvuju protiv Hrvata, niti, pak, Zagreb da potvrdi svoju rešenost da odbrani teritorijalni integritet Hrvatske (od srpske delimične okupacije) i svoju odanost načelu ”neprikosnovenosti granica”, sve i kršeći to načelo u svoju korist, a na račun Bosne.[37] Treće, Izetbegovićeva vlada, koja je pod komandom, zbog zapadnog embarga, imala nedovoljno naoružane snage, sve više je morala, u odbrani Sarajeva, da se oslanja na naoružane bande. Nekima od tih bandi komandovali su dobro poznati kriminalci. Istini za volju, naoružanih bandi je bilo kod svih zaraćenih strana. Rezultat je bio taj da su, do proleća 1993. godine, suparničke bande, čak i u opsednutom Sarajevu, dobar deo svoje municije trošile na međusobne obračune, na svođenje starih računa, iako to teško da je išta doprinosilo njihovom navodnom glavnom zadatku. Četvrto, crnoberzijanci su imali pravu feštu širom Bosne, a naročito u zapadnoj Hercegovini, koja je bila pod hrvatskom kontrolom. Ta je pomoć, koja je stizala sa Zapada, bivala preusmerena i prodavana na crnoj berzi, zbog čega su tu oblast britanski oficiri nazvali ”Divljim Zapadom”.[38] I konačno, spustivši se do nivoa bestidnog gangsterizma, srpske snage u Bosni objavile su 1. jula da će od tog dana na putevima pod svojom kontrolom naplaćivati putarinu svim konvojima Ujedinjenih nacija, koji su prevozili humanitarnu pomoć. U ovakvim okolnostima, konvoji su odbijali da plate i, odustavši od svoje misije, vraćali se tamo odakle su bili krenuli.[39]

Do sredine juna 1993. godine srpska i hrvatska vlada već su uveliko vodile intenzivne pregovore ne bi li došle do sporazuma o podeli Bosne.[40] Milošević i Tuđman su 16. juna, u Ženevi, pod okriljem Evropske zajednice, vodili bilateralne pregovore u kojima su se sporazumeli o planu za Bosnu, po kome bi ova bila podeljena na tri dela, od kojih bi jedan bila muslimanska mini-država. Lord Oven je, zajedno sa ostalim zapadnim liderima, savetovao Muslimanima da prihvate uslove koje Srbi i Hrvati postavljaju, ali je Izetbegović to najpre odbio.[41] Kasnije, 19. juna, Karadžić i lider bosanskih Hrvata Mate Boban tajno su se sastali u istočnoj Hercegovini; tamo su bili viđeni, u dolasku i odlasku, s geografskim kartama u rukama.[42]

Pandan ovome, prema nekim izveštajima, bio je pritisak koji su lord Oven, Evropska zajednica, pa čak i Bela kuća, vršili na Izetbegovića da prihvati sve što mu Srbi i Hrvati nude.[43] Tolikom spremnošću da se prilagode svemu onome što srpske vojne snage diktiraju zapadne sile su samo pokazale da u tom delu sveta ne vide nikakve svoje vitalne interese i da ovaj srpsko-hrvatski plan vide kao pogodan način da se gužva okonča. ”Implikacija je da sve prolazi”, prokomentarisao je ovo Morton I. Abramovic, predsednik Karnegijevog Fonda za međunarodni mir.[44]

SAD i Nemačka — u tom trenutku već uveliko pristalice ukidanja embarga i vazdušnih napada na snage bosanskih Srba — nisu mogle da pridobiju za tu poziciju Veliku Britaniju i Francusku. Javno, britanski premijer Mejdžer čvrsto se držao svoje maksime da u regionu ima već dovoljno oružja; privatno, on je predsedniku Klintonu priznao da je pravi razlog što je on protiv ukidanja embarga i vazdušnih napada na bosanske Srbe njegov strah da britansko javno mnjenje ne bude nenaklonjeno takvim potezima.[45]

U isto je vreme Radovan Karadžić upozoravao da se, ukoliko Muslimani ne budu učestvovali u pregovorima za plan o podeli Bosne može desiti da ona bude podeljena samo između Srbije i Hrvatske, bez teritorije za Muslimane.[46] Kako su se srpska i hrvatska granatiranja muslimanskih položaja nastavljala, pri čemu su Srbi još i došli do samog ”praga” Sarajeva, muslimanska strana je konačno popustila i 30. jula načelno pristala na srpsko-hrvatski plan podele, koji je dodeljivao 50% teritorije Bosne i Hercegovine Srbima, 30% Hrvatima i, bar nominalno, 20% bosanske teritorije Muslimanima.[47]

U međuvremenu, Klinton je uspeo da stvori konsenzus u SAD za pripremanje vazdušnih napada protiv bosanskih Srba i SAD su, 11. avgusta, objavile da su spremni kontrolni punktovi na zemlji, potrebni za koordiniranje napada, čime su okončane sve neophodne pripreme.[48] Ali, čak i tada zvaničnici NATO pakta bili su saglasni u uverenju da ni do kakvih vazdušnih napada ne bi trebalo da dođe bez prethodnog odobrenja Generalnog sekretara UN Butrosa Butrosa-Galija, francuskog generala-poručnika Žana Kota (komandanta ”mirovnih” snaga Ujedinjenih nacija u regionu), kao i svih šesnaest zemalja članica.

Da li je takav konsenzus bilo mogućno postići, to podleže ozbiljnoj sumnji, a slične sumnje u ozbiljnost NATO pretnji bile su ojačane i izjavom ruskog Ministarstva inostranih poslova protiv ”nekontrolisanih” akcija u Bosni, kao i ponovljenom ruskom podrškom ”političkim sredstvima”.[49] Paravojne jedinice bosanskih Srba su sada počele da stavljaju na probu NATO, čas se povlačeći sa položaja na brdima oko Sarajeva, čas vraćajući na njih NATO snage. U međuvremenu, pregovori u Ženevi su nastavljeni, iako s prekidima.

Tri strane su se 19. avgusta složile, da po zaključenju mirovnog sporazuma, Sarajevo bude stavljeno pod starateljstvo UN na dve godine. Sutradan su lord Oven i Torvald Stoltenberg, naslednik Sajrusa Vensa na funkciji posrednika UN, predstavili nov plan sukobljenim stranama. Oven—Stoltenbergov plan je izbliza sledio linije koje su Srbi i Hrvati bili zacrtali, a ako je i bilo odstupanja, ona su mahom bila na štetu Hrvatske.

Plan je predlagao da se Srbima da lavovski deo teritorije republike — 52%. Muslimani bi dobili 30% a Hrvati ostalih 18% (uglavnom na jugo-zapadu).[50] Izetbegović je izrazio svoje zgražanje nad ovim planom i nazvao ga ”gorim nego rat”[51], dok ga je Milošević pohvalio kao ”častan kompromis”.[52] U međuvremenu je Izetbegović, sa svoje strane, ukazao na činjenicu da su u predratnoj Bosni i Hercegovini Muslimani predstavljali 44% njenog stanovništva, pa shodno tome, potražuju i odgovarajući procenat teritorije. Karadžić je ovaj zahtev odbacio kao ”potpuno nerealan”; Karadžić i Boban su Muslimanima ponudili 28,7% bosanske teritorije. Uprkos ovim nesuglasicama, zapadni posrednici su izrazili optimizam da su zaraćene strane na domaku sporazuma. Ali, 1. septembra 1993. godine, Muslimani su još jednom ”neočekivano” napustili pregovore kad su Srbi i Hrvati odbili da im ustupe više teritorije.[53]

Još jedna Abisinija? Zaključak

Među onima koji su se oglasili svojom kritikom stava Zapada prema ratu bio je i slovenački predsednik Milan Kučan, koji je, u jednoj izjavi datoj juna meseca 1993. godine, primetio da je zapadna politika samo podsticala Srbe da proteruju druge narode sa Kosova i iz Vojvodine i da kontaktiraju grčku vladu s predlogom za podelu Makedonije.[54] Kasnije je Kučan, u intervjuu koji je dao bečkom listu Der Standard, upozorio na povišen rizik daljeg ratovanja, ukoliko bi Srbiji bilo dozvoljeno da dobije rat u Bosni.[55]

Kučan je nametanje embarga na naoružanje Muslimanima nazvao najvećom pojedinačnom greškom koju je Zapad počinio tokom konflikta. Poput Abisinije, Bosna je Zapadu izgledala kao nekretnina od malog geostrateškog značaja, bez koje se može. Ali, njegovo pomanjkanje volje da Bosnu brani od gole agresije, kao i njegova ranija nespremnost da brani Abisiniju od italijanske agresije, poslale su opasan signal da Zapad nije spreman da brani međunarodni poredak.

Postskriptum. Aprila 2009. godine.

U vreme kada sam pisala ovaj esej, ishod rata u Bosni bio je neizvestan i nije bilo mogućno predvideti da će NATO izvršiti vazdušne napade na ciljeve bosanskih Srba (u avgustu 1995. godine).

Četrnaest godina pošto su potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma okončana ratna dejstva, dugoročne posledice ovog rata su, čini mi se, sledeće.

Prvo, eksperiment stavljanja NATO vojnih operacija pod komandu Generalnog sekretara UN ili, u ovom slučaju, njegovog ličnog predstavnika Jasušija Akašija, bio je totalan neuspeh, tako da je danas teško zamisliti da bi jedan takav eksperiment mogao biti ponovljen.

Drugo, rat je zaplašio države u regionu i podstakao sve države proizišle iz Jugoslavije — uključujući i Srbiju — da traže prijem u NATO. U ovom trenutku, Slovenija i Hrvatska su već primljene, zajedno s Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom i Albanijom.

Treće, rat je ubedljivo pokazao da je nehajno držanje onih koji, uoči rata, nisu mogli da zamisle da bi on mogao imati bilo kakav značaj za Sjedinjene Države, bilo neumesno, te da su produženo trajanje nestabilnosti, gubici u ljudskim životima i imovini, remećenje trgovinske razmene, te efekat svega toga na ekonomije ostalih evropskih zemalja, bili problemi koji su itekako zadirali u američke interese.

Četvrto, rat je oživeo debatu o intervenisanju iz humanitarnih pobuda i pripremio teren za znatno čvršći stav kad je Kosovo postalo destabilizovano tokom 1998-1999. godine. Do intervencija NATO pakta na Kosovu ne bi došlo da nije bilo lekcija naučenih u toku rata u Bosni.

S engleskog preveo Vladimir Aranđelović

Literatura

Bebler, Anton (1992), “Political Pluralism and the Yugoslav Professional Military”, u: Jim Seroka and Vukašin Pavlović (eds.) The Tragedy of Yugoslavia: The Failure of Democratic Transformation. Armonk, NY.

Gerard-Libois, Jules (1966), Katanga secession, prev. Rebecca Young. (Medison, WI: University of Wisconsin Press.

Magaš, Branka (1992), The Destruction of Yugoslavia: Tracking Yugoslavia’s Break-up, 1980 – 92. London: Verso.

Ramet, Sabrina (1990, Winter), “Yugoslavia’s Troubled Times”, Global Affairs, sv. 5, br. 1 (1990).

Ramet, Sabrina (1991, Winter), ”Serbia’s Slobodan Milošević: A Profile”, Orbis, sv. 35, br.1.

Ramet, Sabrina P. (1991, Spring), ”The Breakup of Yugoslavia”, Global Affairs, sv. 6, br. 2.

Ramet, Sabrina (1992), Balkan babel: Politics, Culture, and Religion in Yugoslavia. Boulder, CO: Westview Press.

Naslov originala: Ramet, Sabrina Petra, “The Yugoslav crisis and the west: Avoiding ‘vietnam’ and blundering into ‘abyssinia'”, East European Politics & Societies, 8 (1), 1993: 189-219. Objavljeno u skraćenom obliku, sa odobrenjem autora i izdavača (SAGE Publications, Inc.).

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 28.10.2009.

---

[1] Navedeno u The Times (London), 21. juna 1993, str. 1.

[2] Niti se u tom izveštaju pominje da je jedan učesnik sugerisao da je pitanje ponovnog ujedinjenja Nemačke ponovo postalo aktuelno — sugestija — koje li ironije — kategorički odbačena od učesnika koji je na konferenciju došao kao stručnjak za Nemačku i koji je ex cathedra obznanio da ”SAD i SSSR nikada to neće dozvoliti”.

[3] Ljubljana je bila obećala da će se otcepiti ako šest jugoslovenskih republika ne budu mogle da postignu sporazum o konfederalnom uređenju zemlje. Zagreb je dodao da će, ako se Slovenija otcepi, isto učiniti i Hrvatska. Sarajevo je naznačilo da Bosna i Hercegovina ne bi bile zadovoljne da ostanu u kusoj Jugoslaviji u kojoj gazduju Srbi.

[4] Za Bejkera videti Neue Züricher Zeitung (22/23 jun 1991), str. 7; za Galvina videti Tanjug (1. jun 1991) u: Foreign Broadcast Information Service (FBIS), Daily Report (Eastern Europe), 3. jun 1991, str. 43.

[5] Za pojedinosti o ovome videti Ramet (1992: 45-46).

[6] Za pojedinosti o naoružavanju ovih paravojnih jedinica, videti Ramet (1991, Spring); što se tiče obuke tih jedinica od strane oficira JNA, videti Magaš (1992: 311).

[7] Za diskusiju o ovom periodu videti Gerard-Libois (1966).

[8] Lojze Peterle, premijer Slovenije, u intervjuu s autorom, Ljubljana (23. marta 1992. godine).

[9] Za izjavu predsednika Buša videti New York Times (27. jun 1991), str. 7; za izjavu sovjetskog ministarstva inostranih poslova, videti Pravda (Moskva), 27. jun 1991.

[10] Navedeno prema Tanjugu (3. jula 1991. godine), u: FBIS, Daily Report (Eastern Europe), 5. jula 1991. godine, str. 53

[11] New York Times (4. juli 1991), str. 7.

[12] New York Times – Weekly Review (međunarodno izdanje, 22. septembar 1993), str. 3.

[13] New York Times (4. avgust 1992), str. A12.

[14] New York Times (9. januar 1993), str. 1.

[15] New York Times (29. novembar 1992), str. 11.

[16] Citirano u New York Times (28. septembar 1992), str. A6.

[17] Kasnije citirano u International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 21. jun 1993, str. 2.

[18] Vjesnik (Zagreb), 7. jul 1993, str. 9;

[19] Politika (Beograd), 19. april 1993, str. 1-2.

[20] Financial Times (24/25 april 1993), str. 2

[21] Star Tribune (Minneapolis), 16. april 1993, str. 18A; i The Independent (London), 20. april 1993, str. 1.

[22] New York Times (25. april 1993), str. 8.

[23] Los Angeles Times (10. maj 1993), str. A18.

[24] Neue Züricher Zeitung (1. maj 1993), str. 2. Takođe videti Boston Globe (2. maj 1993), str. 1, 16.

[25] Vjesnik (23. april 1993), str. 1.

[26] Financial Times (10. maj 1993), str. 2.

[27] Neue Züricher Zeitung (8. maj 1993), str. 1.

[28] Süddeutsche Zeitung (8/9. maj 1993), str. 2.

[29] The Times (8. maj 1993), str. 16.

[30] Citirano u International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 15. jun 1993, str. 8.

[31] Glas Istre (Pula), 4. jun 1993, str. 6.

[32] Citirano u International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 19/20. jun 1993, str. 1; takođe videti Le Monde (Paris), 19. jun 1993, str. 16.

[33] Vjesnik (19. jun 1993), str. 1.

[34] Citirano u International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 1. jul 1993, str. 2.

[35] Do kraja juna, srpsko-hrvatska koordinacija dejstava protiv Muslimana postajala je sve tešnja. Vidi Frankfurter Allgemeine (20. jun 1993), str. 5. Takođe Vjesnik (19. jul 1993), str. 2-3.

[36] Videti Süddeutsche Zeitung (20. jul 1993), str. 6.

[37] ”Report of the Government of the Republic of Croatia on the Current Foreign Affairs Situation”, Address by Dr. Mate Granić, vice president of the governement and minister of foreign affairs, to the Croatian Parliament (25. jun 1993), u: Newsletter of the Ministry of Foreign Affairs, Republic of Croatia, br. 16 (6. jul 1993), str. 5.

[38] Daily Telegraph (London), 22. decembar 1992, str. 11.

[39] The Times (2. jul 1993), str. 9. The Times je preneo da su i srpske i hrvatske snage naplaćivale putarinu, ali je Međunarodni Crveni krst porekao da su to činili Hrvati.

[40] The Times (19. jun 1993), str. 10. Takođe videti Vjesnik (18. jun 1993), str. 2.

[41] Le Monde (18. jun 1993), str. 1 i (19. jun 1993), str. 1; International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 10/11. jul 1993,

[42] Frankfurter Allgemeine Zeitung (22. jun), str. 2.

[43] Videti, na primer, izveštaj u International Herald Tribune (Tokyo izdanje), 22. jul 1993, str. 1.

[44] Citirano u International Herald Trubune (Tokyo izdanje), 21. jun 1993, str. 2.

[45] Vidi uzgrednu napomenu o tome u The Times (14. jun 1993), str. 13; i direktnu u The Times (25. oktobar 1993), str. 12.

[46] The Times (29. jun), str. 14.

[47] Pojedinosti ovog plana u New York Times (31. jul 1993), str. 4.

[48] New York Times (12. avgust 1993), str. A1. Vidi takođe Süddeutsche Zeitung (10. avgust 1993), str. 1.

[49] Süddeutsche Zeitung (11. avgust 1993), str. 1.

[50] Danas (Zagreb), nova serija, 24. avgust 1993, str. 4.

[51] Citirano u International Herald Trbune (Tokyo izdanje), 1. septembar 1993, str. 4.

[52] Citirano u Süddeutsche Zeitung (21/22. avgust 1993), str. 2.

[53] Podrobnije o ovome u New York Times (2. septembar 1993), str. 2.

[54] Frankfurter Allgemeine (15. jun 1993), str. 5. Za više obaveštenja o predlozima Beograda za podelu Makedonije, vidi Radio Belgrade Network (19. januar 1992), prevedeno u: FBIS, Daily Report (Eastern Europe), 21. januar 1992, str. 58; i Politika (6. mart 1992), str. 1, 6, prevedeno u FBIS, Daily Report (Eastern Europe), 17. mart 1992, str. 17.

[55] Kako izveštava Vjesnik (19. juli 1993), str. 10.

Strah od nemačke Evrope
Srpski intelektualci i 1989.
Nenad Stefanov

Letimično gledajući nemoguće je uspostaviti bilo kakvu vezu između spektakla masovnih demonstracija s kraja 1989, koji su, činilo se, bili neka vrsta zajedničkog folklora Istočne Evrope, i početka rata u Jugoslaviji. Ta dva fenomena moraju se, očigledno, suštinski razdvojiti jedan od drugog: demokratski pokreti u Istočnoj Evropi i nacionalizam u Jugoslaviji su, čini se, dve bitno različite pojave. Ne može se, međutim, zaobići pitanje postoje li unakrsne veze između nacionalizma i demokratije, između procesa u Srbiji i u drugim društvima Istočne Evrope u 1989. godini.

Tim pitanjem bavi se ovaj tekst čiji je cilj da razmatrajući pojmovni okvir u kojem se, u određenom delu srpske intelektualne scene, raspravljalo o naciji, demokratiji i slobodi, pruži odgovor na pitanje u kojoj meri i u čemu se razvoj u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje od onoga u ostalim društvima. Razume se da celokupan društveni proces dinamike nasilja i rata ne može da se svede na delovanje nekolicine intelektualaca i da analiza mora uzeti u obzir i sasvim drugačije aktere. No, analiza navedenih pojmova je pretpostavka da se utvrdi šta se u Srbiji podrazumevalo pod demokratijom i slobodom. Na toj osnovi mogu se onda opisati odnosi između nacionalnog na jednoj i opredeljenja za univerzalne norme na drugoj strani.

U percepciji načela za koja se zalaže “Zapad”, odnosno Zapadna Evropa, niz opozicionih intelektualaca pravi razliku između normativnih osnova na jednoj i principa “privrednog liberalizma” na drugoj strani, njegove inherentne pohlepe za profitom koja, međutim, dovodi u pitanje normativne osnove i dodatno ih slabi. Rasprave vođene početkom sedamdesetih godina između opozicionih intelektualaca (onih koji pripadaju Novoj levici i onih koji se fokusiraju na “narod”) pokazuju da zapadne tradicije prosvetiteljstva ni u jednom trenutku nisu odbačene.

Prikaz problema jugoslovenskog društva pre je u bitnim crtama odgovarao onom žargonu kritike društva koji je korišćen u nekim strujama levice na Zapadu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Opredeljen za taj univerzalizam, kritikovao je filozof Mihailo Marković sve veće jačanje jugoslovenskih republika — osnaženo ustavnim promenama iz 1974 — na račun saveznih institucija. Ne samo što je uvođenjem elemenata tržišne privrede propao preobražaj samoupravljanja, nego je atomizacija jugoslovenskog privrednog prostora i uvećavanje moći nacionalnih birokratija sprečilo, po Markovićevom mišljenju, svaki vid svejugoslovenske demokratizacije. Nedemokratska je pre svega činjenica da je ustavom iz 1974. godine. Srbija oštećena u odnosu na ostale republike, jer je pocepana na tri dela. Taj problem dobijao je u Markovićevim radovima, pre svega onima s početka osamdesetih godina, sve veći značaj. Polemika s kolegama i saborcima iz grupe Praksis, do koje je došlo između 1986. i 1988, jasno međutim pokazuje pomeranje akcenta u Markovićevom razumevanju demokratije.[1]

Te razlike ispoljile su se povodom polemike sa pripadnicima opozicione scene u Sloveniji, čiji su zahtevi za više suvereniteta podvrgavani kritici. Marković je kritikovao slovenačke intelektualce kao partikulariste i nacionaliste zato što traže građanska prava samo za svoju republiku i time ekskluzivno za jednu nacionalnu zajednicu, dok istovremeno tolerišu nepravedan položaj Srbije u savezu. Istinski evropsko, univerzalističko bilo bi naprotiv važenje principa ‘jedan građanin — jedan glas’ za celu Jugoslaviju, čime bi se eliminisala apsurdna situacija da dva miliona (Slovenaca) odlučuje, recimo, o sudbini osam miliona drugih građana, jer njihov glas ima istu težinu:

“Ako je, dakle, reč o tome kako su konstituisane višenacionalne moderne evropske države, onda ne samo da moramo razlikovati Zapadnu Evropu od Istočne, već je razlika očigledna i između onog dela Zapadne Evrope koji je prednjačio u modernizaciji, kao što su bile Francuska, Engleska i Nizozemska, i onog koji je zaostajao, kao što su bile Nemačka i Austrija” (Marković 1988).

Argument da građanin ima primat ispred nacije Marković navodi i kad govori o — kako je naziva — ravnopravnosti Srbije. Nije reč toliko o prevazilaženju fragmentiranja Jugoslavije koliko o ponovnom uspostavljanju suvereniteta Srbije. To je polazna tačka svake dalje demokratizacije Jugoslavije.

U odgovoru na Markovićev esej Zagorka Golubović primećuje:

“Teza o ravnopravnosti svih drugih naroda osim srpskog ne vodi računa o tome da su i svi drugi narodi lišeni, kao narod, kao građani, suvereniteta, koji je prenet na nacionalne birokratije (… ) Zato je i zahtev za rešavanjem “srpskog pitanja”, pre svega kao pitanja srpske državnosti (… ) jednostran i ide više na ruku jačanju državotvornosti nego mogućoj demokratizaciji. (…) Položaj srpskog naroda, dakle, ne može se svesti na rešavanje problema srpske države, jer postojeće države nisu pravne, demokratske države” (Golubović 1988).

Ova polemika, koju navodimo u sasvim sažetom obliku, markira prebacivanje težišta u zahtevima za ravnopravnošću i emancipacijom sa univerzalnog principa na srpsku nacionalnu državu kao osnov dalje demokratizacije. Od sada će Marković shvatati demokratiju sve više nacionalno, iako se nekadašnji “Praxisov” filozof i dalje izjašnjava kao pristalica levog univerzalizma. U odgovoru Zagorki Golubović, napisanom u vreme “Mitinga za istinu o Srbiji” 1988, on vidi ponovno uspostavljanje suvereniteta srpske države kao rezultat jednog istinski demokratskog pokreta, koji samo ignoranti iz Slovenije mogu zvati “nacističkim divljanjem” (Marković 1988). Konstituisanje suverene srpske države presudno je za sve ostalo:

“Tačno je da treba razlikovati suverenitet naroda i suverenitet republičkih država. Prvo je utopijski demokratski zahtev koji još nigde u svetu nije ostvaren. (…) Suverenost države je rezultat modernog sveta i na njoj počiva Organizacija ujedinjenih nacija i međunarodno pravo. Ni jedno ni drugo ne štiti suverenost naroda već suverenost država, i jedno i drugo se protivi međunarodnoj agresiji i mešanju u unutrašnje stvari drugih država” (M. Marković 1988).

Naravno, i on se zalaže za suverenitet građanina, ali:

“Ako nismo još ni dospeli do nivoa moderne civilizacije na kome su garantovana izvesna ljudska prava, neophodan je suverenitet države koji onemogućava sistematsku agresiju stranog naroda i sistematsko kršenje ljudskih prava, koje dobija oblik genocida. Tu se mi bitno razlikujemo” (Marković 1988: 309).

O demokratiji i slobodi Marković sada razmišlja sa stanovišta srpske nacionalne države, a time će biti obeležena i njegova percepcija Zapada u jugoslovenskom sukobu koji je počinjao. Uprkos neprestanom pozivanju na univerzalne vrednosti, o demokratiji se misli pre svega u nacionalnom okviru. Sloboda je pre svega obezbeđivanje sigurnosti za srpsku naciju, njena zaštita od “pretnji koje dolaze od tuđih naroda”. Dobrica Ćosić, Markovićev sagovornik u to vreme, poentirao je takvu etnizaciju univerzalnih političkih kategorija. Ne samo što je Srbija primila određene liberalne ideje, već one — Ćosić je otišao i korak dalje — predstavljaju takoreći predsvesno svojstvo srpskog naroda. Srpski narod se odlikuje spontanom i prirodnom težnjom za slobodom, težnjom koja ga je u ovom veku dovela u kobne i tragične situacije (Ćosić 1988: 193).

Za Ćosića i Markovića su odnosi u sve zaoštrenijem sukobu između jugoslovenskih republika bili u tom kontekstu nedvosmisleni: na jednoj strani je slobodoljubivi, takoreći prirodno demokratski srpski narod, na drugoj pretnja koja dolazi od tuđih naroda, orijentisanih antiuniverzalistički, antisekularno i partikularistički. Time je zaokružena etnizacija političkih pojmova: pojmovi “demokratsko” i “antidemokratsko” od tog trenutka su bili suštinska svojstva naroda.

Godina 1986. čini prekretnicu u kojoj su postali dominantni upravo skicirana kritika političkog poretka i navedeno razumevanje demokratije. U “Memorandumu o aktuelnim društvenim pitanjima u našoj zemlji” SANU je izrazila svoju pretenziju da bude na čelu intelektualne kritike aktuelne situacije. Mihailo Marković i Dobrica Ćosić su u značajnoj meri odredili retoriku na kojoj je počivala ova procena društvenog razvoja Srbije. U ovom kontekstu bitni su jedino polazište i subjekt kritike: reč je o “srpskom narodu”. Kao što smo već skicirali, promena znači pre svega emancipaciju nacionalnog kolektiva. Diskusije koje su sedamdesetih i osamdesetih godina sadržavale kritiku vlasti i zahtev za poštovanje građanskih prava sada su se svele na zahtev da ideja samoupravljanja ni u kom slučaju ne bude napuštena. U Memorandumu se ukrštaju dva do tada paralelna toka, dve predstave o homogenoj i solidarnoj zajednici: predstava o nacionalnoj i predstava o socijalno solidarnoj zajednici. To se vidi u korišćenju dvaju pojmova koji su u dosadašnjem tumačenju bili od značaja: s jedne strane, osuđuje se napuštanje “integralnog samoupravljanja” koje se ogrešuje o principe solidarne zajednice, sa druge — inferioran položaj, ali ne Republike Srbije, nego Srba u Jugoslaviji.

Opisi i kritika kakvi su iznošeni u diskusijama vođenim 1970-ih godina ostali su nepromenjeni. Tako Marković i u Memorandumu daje idiličnu sliku jugoslovenskog samoupravnog socijalizma do 1965, kada su prošireni konkurencija i direktorska ovlašćenja. Od tog trenutka dolazi, smatra Marković, do simbioze birokratije i zapravo prevaziđenih liberalnih elemenata. Marković je nedvosmisleno ocrtao svoju ideju o socijalno solidarnoj zajednici: model uspešne privredne i socijalne politike u Evropi, koji bi Srbija mogla da uzme za uzor, jeste Nemačka Demokratska Republika.[2]

Dve koncepcije — homogene nacionalne i homogene socijalne zajednice — koje treba da eliminišu razornu moć novca i robe, spajaju se krajem osamdesetih godina u specifičnom srpskom way of life. Socijalna zajednica nestaje u nacionalnoj, kako se govorilo o radničkim demonstracijama onog vremena: “Došli su kao radnici, razišli su se kao Srbi”. Stotine hiljada gnevnih građana okupljale su se na trgovima gradova kako bi protestvovale zbog obespravljenosti Srba na Kosovu i zbog privredne krize. Radnici i službenici odvoženi su iz preduzeća na trgove. Partija je uticala na sve spontane impulse socijalnih protesta između 1987. i 1989. Svaka samostalna inicijativa morala je biti osujećena. Partija je preuzimala impulse za protest i “zaokretala ih”.

Pod pritiskom mase, partijska rukovodstva u Novom Sadu i Titogradu su se povukla. Narod traži pravdu i funkcioneri se potčinjavaju tom zahtevu: to je otprilike bila forma u kojoj su mediji saopštavali o nemirima. Činjenica da pri tom nije dolazilo ni do kakvih temeljnih promena, nego su jedino drugi funkcioneri smenjivali svoje dotadašnje kolege i drugove — ostajala je bez komentara. Sadržaji i oblici protesta, njihovi akteri, način na koji su oni sebe razumeli — sve to nije tražilo nikakvu temeljniju analizu.

U isto vreme, mediji nisu pokazivali da imaju ikakvih dilema o tome kako da svojim gledaocima i čitaocima prenose vesti o suštinskim promenama u Poljskoj[3]. Počev od izveštaja o ustanovljenju Okruglog stola februara 1989, preko donesenih odluka u aprilu, do demonstracija u Lajpcigu, otvaranja Berlinskog zida i najzad ujedinjenja dveju nemačkih država — uticajni beogradski dnevnik Politika izveštavao je blagonaklono. Izveštavanje o Poljskoj je očigledan primer nastojanja da se o tamošnjim događajima govori “uravnoteženo”, ali ne objektivnosti radi, nego da bi se izbeglo da se potpuna delegitimizacija komunističke partije u Poljskoj, a kasnije i u NDR-u prenese u Srbiju. Tako je najava okruglog stola sa predstavnicima Solidarnosti u Poljskoj pozdravljena u beogradskom dnevniku Politika kao ispravna i mudra odluka obeju strana, kako sindikata Solidarnost, tako i Poljske radničke partije (PURP). Uticajni komentator Aleksandar Prlja ocenio je to kao dokaz da su obe strane shvatile ozbiljno nacionalnu odgovornost. “Svi smo mi Poljaci”, ta krilatica Leh Valese iz 1981. godine — a time i nacionalna solidarnost — bila je za Prlju presudno obeležje institucije okruglog stola. Obe strane imale su veliku zaslugu za to: vladajuća “radnička partija” shvatila je da njeno omalovažavanje i prezir Leh Valese i Solidarnosti predstavlja veliku grešku. Leh Valesa, naprotiv, “u sadašnjem trenutku iskušenja pred osećanjem ličnog uspeha, realistički [je] objavio da Solidarnost zna da je mesto PURP u političkom životu Poljske ‘centralno mesto'” (Politika, 9. 2. 1989, str. 2). Prlja je izričito naglasio da Valesi nikako nije stalo do promene sistema nego da mu je “potrebna plebiscitarna podrška za umerene zahteve” (Politika, 9. 2. 1989).

Ista takva uravnoteženost karakterisala je i ocenu rezultata Okruglog stola na naslovnoj strani Politike od 8. aprila: dok je leva strana naslovnice bila posvećena događajima na Kosovu, desna je slavila “trijumfalni povratak Solidarnosti”. Ponovo je dominirala ocena, ovog puta dopisnika iz Varšave, da obe strane imaju veliku zaslugu za taj “istorijski događaj”. Najpre je rečeno da se Solidarnost odlikovala istrajnošću i hrabrošću. Ali komentator je pre svega opširno hvalio PURP zbog njene promišljene i racionalne politike. Tu je, međutim, došlo do malog pomeranja akcenta. Dok je Prlja u svom komentaru dva meseca ranije govorio o tome da nije reč o temeljnoj promeni vladajućeg sistema, komentator je sada bio fasciniran: “Parlament je usvojio paket propisa kojim se stvara proces političke i ekonomske demokratizacije u razmerama koje su prevazišle najsmelija očekivanja” (Politika, 8. 4. 1989, str. 1). Da sadržaj takvih najsmelijih očekivanja ne bi isuviše podstakao maštu čitalaca, dopisnik I. Marinković je na kraju svog izveštaja utvrdio da su dve strane uprkos izvesnim uzdržanostima veoma ozbiljno razgovarale i o uvođenju elemenata samoupravljanja prema jugoslovenskom uzoru: “Zaključeno je čak, da samoupravni organi moraju delovati i u privatnim firmama”.

U izveštajima o dinamičnom razvoju u DDR-u u pozno leto 1989. celokupna štampa tumači da je reč o prevaziđenom “staljinističkom” režimu protiv kojeg građani NDR-a opravdano protestvuju. Opširno je izveštavano, recimo, o brutalnoj intervenciji policije u Berlinu. Krajem meseca oktobra novine su se detaljnije bavile događajima u Istočnoj Nemačkoj: tako je Politika, oslanjajući se na krilaticu “događanje naroda”, pisala da je sada i u NDR-u došlo do “buđenja naroda”: “Narod je, stiče se utisak, uzdrmao čitavu strukturu staljinističkog sistema, i sve organizacije i institucije tragaju za novim formama i sadržinom rada — i JSPN, i vlada, i parlament” (Politika, 29. 10. 1989, str. 1). U toj proceni već se nagoveštava da se razvoj događaja u NDR-u ocenjuje kao mnogo otvoreniji i da ga više nije moguće uobručiti političkom terminologijom, kao što je još bio slučaj u izveštajima o Okruglom stolu u Poljskoj.

Dok su mediji, kao što je dnevnik Politika, sve više pratili promene u Istočnoj Evropi, prećutno revidirajući ranije ocene, i dok se pokazivalo da je tu reč o nepovratnim temeljnim promenama, kod intelektualaca kakav je Mihailo Marković dominirao je drugačiji pristup. Krug intelektualaca istomišljenika Ćosića i Markovića reagovao je veoma uzdržano na dinamiku promena u Istočnoj Evropi i nije na njih gledao ni poneseno ni oduševljeno. Pri tom su se kristalizovala dva oblika percepcije, jedan istorizujući i jedan iz perspektive tradicionalnog marksizma. Mnogobrojni, pa i nedogmatski marksisti, i ne samo u Jugoslaviji, bili su u prvi mah skeptični prema promenama u Istočnoj Evropi.

Markovićeva reakcija može se shvatiti kao reprezentativna za takvu percepciju i kad je reč o delu levice u Zapadnoj Nemačkoj. No, kod Markovića je, u svakom slučaju, postojao jedan nezamenljivi akcenat, koji se sastojao u njegovoj oceni epohalnog karaktera “mitinga istine”. Mesec dana posle prvog vrhunca započetih prevrata koji su počeli padom Berlinskog zida, Mihailo Marković govorio je o tome da se sada događa nešto nezamislivo. Ali to nezamislivo se, po njegovom mišljenju, događalo u Crnoj Gori. Pošto je kratko opisao događaje u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Mađarskoj, Marković je došao do zaključka da je “verovatno najneobičniji događaj bez presedana u svetskoj istoriji bilo mirno zbacivanje celokupnih rukovodstava u dve federalne jedinice, Vojvodini i Crnoj Gori” (Marković, 17. 11. 1989).

U tekstu “Smisao zbivanja u istočnoj Evropi” Marković je relativizovao ono čuđenje zbog fundamentalnog karaktera promena, koje se moglo uočiti u izveštajima dnevne štampe. On je najpre istakao da socijalističke države moraju imati uspešnu socijalnu politiku. Njih, međutim, vode elite koje ne shvataju da je demokratizacija nužan sastavni deo stremljenja ka pravednosti. Potrese je, prema tome, izazvao politički neuspeh državnih elita, a ne društvena kriza (Marković, 17. 11. 1989). Ta konstatacija bila je od velikog značaja zato što je Marković, kao glavni ideolog SPS-a, smatrao realsocijalističku varijantu socijalne države trajnim dostignućem koje se još mora dopuniti proširenjem mogućnosti participacije. Tako se on zalagao i za to da se ne uvode stranke prema “građanskom uzoru”, nego interesne zajednice na temelju, kako je govorio, “integralnog samoupravljanja” unutar već postojeće organizacije SSRNJ. Zato je njegova centralna ocena društvenih promena u Evropi 1989. glasila da nije reč o raspadu država ili sistema nego o reformama i strukturalnoj korekturi (Marković, 17. 11. 1989). Pošto je Berlinski zid 1961. godine podignut da bi se sprečio braindrain, i pad Zida je planiran da bi se regulisao braindrain (Marković, 17. 11. 1989). U toj percepciji, Zid je postao instrument regulacije socijalne politike NDR-a.

Na centralnom mestu NIN-ovog temata o prevratima iz oktobra 1989. Milorad Vučelić preuzeo je od Markovića ocenu da u krajnjoj liniji nije reč toliko o prevratima koliko o finoj regulaciji sistema. “Javnim radnicima” SPS-a bilo je pre svega stalo do toga da promene u Istočnoj Evropi prilagode srpskom/jugoslovenskom okviru: sve treba da bude drugačije nego ranije, ali ne po tu cenu da se postojeće temeljno dovede u pitanje (Vučelić 17.11.1989). SPS je bio paradigmatičan za to usmerenje: inscenirao je “mitinge istine” kao novi početak, ali ništa nije menjao u strukturama vlasti.

“Na ruševinama Berlinskog zida uzdiže se jedan čudan paradoks. Za mnoge to je simbol i rušenja, pada socijalizma. No, istovremeno Evropom kruži poklič: Socijalizam je mrtav — živeo Gorbačov, iskre koja je zapalila vatru dubokih reformi. Svet koji je masakriran zbog Staljina, i uvenuo zbog Brežnjeva — oživeo je sa Gorbačovom.”

Ovaj opis pada Zida koji je ponudio nekadašnji visoki partijski funkcioner Milorad Pečujlić jasno odražava odnos dela srpske političke i intelektualne elite prema prevratu iz 1989: suština ne sme biti dovedena u pitanje — a pre svega, šef sovjetske komunističke partije presudni je protagonist ovih promena. Dakako, uvek uz konstataciju da je do tada autoritarni socijalizam bio razlog koji je unazadio posebno razvijenija društva Srednje Evrope (Vučelić, 17. 11. 1989).

No, postojala je i sasvim drugačija percepcija demokratije i slobode, koja se oslobodila stega koje je Savez komunista postavio u jugoslovenskim republikama. U februaru 1989. godine u Zagrebu je osnovano Udruženje za Jugoslovensku Demokratsku Inicijativu (Republika, mart 1989, br. 1). Ta inicijativa okupila je političare i intelektualce koji su, s jedne strane, tokom sedamdesetih godina bili aktivni u okviru grupe okupljene oko “Praxisa”, a s druge su dolazili iz različitih grupa u Jugoslaviji koje su se zalagale za stvaranje civilnog društva. Gotovo u isto vreme kada je u Poljskoj ustanovljen Okrugli sto, UJDI je formulisao program jugoslovenskog demokratskog ustava. Nasuprot aktivnostima Markovića i Ćosića, koje su se odigravali u etabliranom okviru, UJDI je permanentno bio sprečavan da se etablira kao politička institucija (Stefanov 2008). Protagonisti UJDI-ja shvatali su prevrate u istočnoevropskim društvima kao šansu za demokratsku Jugoslaviju u demokratskoj Evropi (Predrag Matvejević,1989).

Upravo ovu poslednju procenu nisu delile nekadašnje kolege iz grupe oko “Praxisa”. Naprotiv, u skladu sa etnički predeterminisanom ljubavlju prema slobodi i orijentacijom prema demokratskom razvoju, intelektualci kao Marković i Ćosić bili su, naravno, otvoreni za Evropu. Ali na Evropu je posle 1989, zbog ujedinjenja dveju nemačkih država, u očima ovih intelektualaca pala senka:

“Ujedinjavanje i jačanje Nemačke, neposredno praćeno ponovnom pojavom nemačkog ekspanzionizma u novom prevashodno ekonomskom i političkom obliku, dovelo je na evropsku scenu moćnog saveznika hrvatskog i slovenačkog separatizma. Nemački blok (s Austrijom i Mađarskom) učinio je sve da preokrene rezultate Prvog i Drugog svetskog rata, i da se definitivno obračuna sa srpskim narodom” (Marković 1994: 406).

Ali, nije trebalo odbaciti Evropu koja je zastupala vrednosti prosvetiteljstva, nego nemačku Evropu koja pre svega otelovljuje fašizam i klerikalizam. Nemačka Evropa, pisao je Ćosić, svim sredstvima pokušava da svede Srbiju na beogradski pašaluk. S obzirom na moć koju poseduje Nemačka mi smo, kaže Ćosić, sami u Evropi i u svetu. “Ta Evropa je protiv Srba i Srbije. Ta nemačka Evropa nas mrzi s austrougarskim razlozima i argumentima” (Ćosić 2002: 402). Formulacija “okretanje od nemačke Evrope” može se razumeti samo ako se ima u vidu istoričar Milorad Ekmečić koji je početkom devedesetih godina skovao sintagmu “nemačka Evropa”.

Ekmečić je igrao veliku ulogu još prilikom nastanka Ćosićevog romana Vreme smrti. Ćosić ga ubraja u svoje velike uzore, pored Vuka Karadžića i Njegoša. U “nemačkoj Evropi”, kaže Ekmečić, dominantna je pre svega najezda klerikalizma, usled dominacije katoličke crkve u Nemačkoj i Austriji oživljavaju stare koncepcije Srednje Evrope, kakve je zastupao jedan Fridrih Nauman. Taj proces ima, štaviše, globalan karakter, katolička crkva je i u SAD u usponu. Srbija je gotovo sama u odnosu na tog moćnog neprijatelja. Ovom prodoru konzervativizma i ksenofobije suprotstavila se, u svakom slučaju, još Francuska: “Tamo postoji jasan otpor katoličkim koncepcijama regionalizacije starih nacija i stvaranju Evrope regija (…) Treba se poistovetiti sa demokratskim tradicijama Francuske i anglosaksonskog sveta” (Ekmečić 1992: 33).

Zaključak

U načinu na koji su Dobrica Ćosić, Mihailo Marković i intelektualci oko njih gledali na Okrugli sto i pad Zida 1989. dominirala su dva momenta.

Najpre, u njihovim očima to nisu bile dubokosežne promene nego ograničene ispravke u okviru sistema koji inače sasvim dobro funkcioniše. Akteri tih procesa, civilno društvo koje je nastajalo u Poljskoj i NDR-u, ostali su tako izvan vidokruga, drugim rečima — jednostavno su ignorisani.

Drugo, na toj osnovi podrazumevalo se da ukidanje realsocijalizma nije delo konkretnih pojedinaca koji su otkrili građansku hrabrost, već da je njime upravljala nevidljiva ali moćna ruka “nemačkog klerikalizma”. Ignorišući konkretna svojstva tih procesa, što znači protagoniste demonstracija i njihov istorijski kontekst, Ćosić nije imao teškoća da ih prevede u evropske konstelacije u predvečerje Prvog svetskog rata. Preko zbunjujuće raznolikosti i paralelizma koji je postojao između nacionalizma i civilnog društva 1989. godine u Istočnoj Evropi prebačen je veo vaskrsnuća Austrougarske. Takvo pomeranje fokusa izbrisalo je i istorijsku specifičnost situacije pre 1914. i njenu specifičnu razliku u odnosu na 1989. godinu. U tom mutnom pogledu stopile su se sadašnjost i prošlost u predstavu o večnom nemačkom katolicizmu i srpskoj slobodi. Gledano s te osnove, Ekmečićevo ukazivanje na Englesku i Francusku nije govorilo o političkoj orijentaciji već o etnizaciji pojma slobode.

U takvoj autopercepciji, pri tako ritualizovanom odnošenju prema “evropskim vrednostima”, nije postojao nikakav jaz između emancipatorskih ideja i etnicističke razaračke prakse. Došlo je do postepenog sadržinskog pomeranja u pojmovima demokratije i slobode, koje im je na kraju oduzelo njihov prvobitni sadržaj. Odigrala se etnizacija univerzalističke političke terminologije: sloboda, ljudska prava ili demokratija nisu odbačeni prosto kao pokvarena zapadna roba, nego su pre shvaćeni kao autentični nacionalni proizvodi. Međutim, ta identifikacija s određenim narodnim svojstvima zamagljuje njihov emancipatorski, univerzalistički sadržaj. Protivrečnost između pozivanja na prosvetiteljstvo i etnicističke prakse u stvari je samo prividno paradoks: na kraju, pretenzija na demokratiju i nacionalistička praksa ne stoje jedna prema drugoj kao suprotnosti, nego je ona prva iščezla u identifikaciji s drugom.

Uticaj takvog mišljenja koje je došlo do izraza i u Memorandumu SANU ne može se razumeti jedino na osnovu njegove puke ideološke privlačne snage koja bi bila u skladu sa određenim tradicionalno antizapadnim sklonostima u srpskom društvu. Do izraza, naprotiv, dolazi svojevrsna dijalektika: za njen uticaj intelektualci, pre svega Mihailo Marković, imaju da zahvale i činjenici što su deo vladajućeg partijskog aparata proglasili protagonistima temeljne društvene promene. Tako su afirmisali one institucije koje su prethodno bile predmet njihove kritike. Ovo je postalo očigledno kada je nekadašnji saradnik “Praxisa” postao glavni ideolog SPS-a, organizacije koja je nasledila SKS.

Posle izvesnog oklevanja, i Dobrica Ćosić je stao uz Slobodana Miloševića. Pretenzija Partije da vlada shvaćena je u jednom etnički preokrenutom razumevanju demokratije kao organski izraz i kao deo srpskog naroda i više nije smela biti ugrožena. Na taj način su se ovi intelektualci kroz identifikaciju sa državnom moći identifikovali i sa konformistički izraženom potrebom za promenama, koja se artikulisala na “mitinzima istine” iz 1988: sve je trebalo da se poboljša, ali ne i da se promeni. Time što je fokus stavljen na “ravnopravnost Srba”, a ne na pluralizaciju društva, pojedinac je pred socijalnim i političkim prevratima koji su bili najavljeni 1989. ponovo našao utočište i zaštitu u kolektivu, ovog puta nacionalnom.

U isto vreme su se mnogi prominentni intelektualci opredelili protiv takvog etnizirajućeg odgovora na izazove političke i duboke privredne krize. Mnogi su, kao što je nagovešteno, svoj forum našli u UJDI-ju. U najrazličitijim naučnim i kulturnim institucijama vodila se rasprava o etničkom odnosno univerzalnom razumevanju demokratije (Gojković 1996). Zato se u post-festum pogledu krije opasnost da se pažnja suzi na aktere etnonacionalizma i da se na taj način zanemari otvorenost — bar u intelektualnim raspravama — a time i postojanje protagonista demokratskih promena u posebnom trenutku 1989. godine.

Diferenciran odgovor na pitanje zbog čega je pad Berlinskog zida u Jugoslaviji doveo do razobručenja nasilja, a ne do rasplamsavanja mašte koja bi učestvovala u građenju civilnog društva ne može biti dat na ovom ograničenom prostoru. Intelektualci su, međutim, isporučili lozinke koje su ljudima omogućile da etničko nasilje prihvate kao sudbinsku neizbežnu silu. Retoriku koja barata pojmom “narod” mogućno je naći u gotovo svakom društvu Istočne Evrope u 1989. godini. No, većinom je u pitanju bila fragilna ravnoteža između nacionalnog i demokratsko/liberterskog shvatanja i korišćenja reči “narod”. U Srbiji je ta ravnoteža zbog neprekinute dominacije SPS-a poremećena u prilog potpune etnizacije u razumevanju demokratije.

Ipak, mnoga pitanja ostaju otvorena i ova razmišljanja treba pre svega da ukažu na nužnost uporedne analize procesa oko 1989. u društvima Balkana i Istočne Evrope. Ako hoćemo da dođemo do fundiranog odgovora na pitanje zbog čega u Srbiji posle pada Berlinskog zida nisu ustanovljeni demokratski odnosi, neće biti dovoljno da ukažemo na nekakav poseban put kojim je Srbija išla u prethodnom stoleću. Međutim, poređenje koje bi istaklo i posebnosti i sličnosti u istočnoevropskom kontekstu, moglo bi da ocrta jasan profil srpskog društva — i najzad, da pruži odgovor na to teško pitanje.

Literatura

Ćosić, Dobrica (1988), “Tradicije i ideologije u istorijskoj sudbini srpskoga naroda”, u: Stvarno i moguće, Članci i ogledi, Ljubljana — Zagreb.

Ćosić, Dobrica (2002), Piščevi zapisi, Tom. 1981-1991, Beograd: Višnjić.

Gojković, Drinka (1996), “Trauma bez katarze”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd: Republika, str. 365-393.

Golubović, Zagorka (1988), “Diskusija o saopštenju Mihaila Markovića”, u: Gledišta 5-6, str. 218-219.

Ekmečić, Milorad (1992), Srbija između Srednje Evrope i Evrope, Beograd.

Jakšić, Božidar (1988), “Beleške uz rad Mihaila Markovića”, u: Gledišta 29, 5-6, str. 223-234. Marinković, I. (1989), “Solidarnost se vraća”, Politika, 8. 4. 1989.

Marković, Mihailo (1988), “Jugoslovenska kriza i nacionalno pitanje”, u: Gledišta 3-4.

Marković, Mihailo (1988), “Smisao spora o srpskoj državnosti”, u: Gledišta 9-10.

Marković, Mihailo (1989), “Smisao zbivanja u Istočnoj Evropi”, NIN, 17. 11. 1989.

Marković, Mihailo (1994): “Osporavanja i angažovanja”, u: Izabrana dela Mihaila Markovića, tom 8, Beograd: BIGZ.

Matvejević, Predrag (1989, Mart), “Jugoslavija i Evropa danas”, u: Republika, br. 1.

Popov, Nebojša (1989), Contra Fatum, Slučaj grupe profesora, Beograd.

Prlja, Aleksandar (1989), “Priznanje u Poljskoj”, Politika, 9. 2. 1989, str. 2.

Rančić, Dragoslav (1989), “Istočnonemačko ‘buđenje naroda'”, Politika, 29. 10. 1989.

Stefanov, Nenad (2008), “Niemandsland Jugoslawien. Zum Problem einer jugoslawischen politischen Idee Ende der 1980er Jahre”, u: Egbert Jahn (ur.), Nationalismus im spät – und postkommunistischen Europa, Band 1: Der gescheiterte Nationalismus der multi – und teilnationalen Staaten, Mannheim, str. 250-272.

Terzić, Slavenko (ur.) (1998), Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, Beograd. Vučelić, Milorad (1989), “Gorbačov – Ruzvelt komunizma”, NIN, 17. 11. 1989.

S nemačkog prevela Drinka Gojković.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 30.10.2009.

---

[1] Reč je o sociolozima Zagorki Golubović, kojoj je 1975. kao pripadnici “grupe profesora” zabranjeno da predaje, i Božidaru Jakšiću. Oboje su pripadali grupi oko “Praxisa”. O isključenju grupe profesora iz nastave vidi: Popov (1989).

[2] Tako u navedenoj polemici sa nekadašnjim saradnicima “Praxis”-a: v. Jakšić (1988: 173). Prihod po glavi stanovnika bio je 1984. u NDR najviši, što je, prema Markovićevom mišljenju, značilo i da je tamošnja privreda uspešna. Prigovori Božidara Jakšića, koji su se između ostalog odnosili na Berlinski zid i neslobode, nisu u Markovićevim očima imali značaja.

[3] Okrugli stol je iniciran posle serije štrajkova 1988. Tako je došlo do zvaničnih pregovora između do tada nelegalne opozicije u vidu Sinidikata “Solidarnost” i komunističke vlasti u Poljskoj. Rezultati tih razgovora, vođenih između aprila i februara 1989, bili su postepena demokratizacija zemlje i prvi polu-slobodni izbori u junu 1989. na kojima je ubedljivo pobedila lista “Solidarnosti”.

Od Berlina do Sarajeva
Unutrašnje granice i vanjski zidovi
Ugo Vlaisavljević

Pad Berlinskog zida je veliki događaj, jer nije dijelio samo jedan grad nego cijeli jedan kontinent. Rušenjem ovog zida Evropa je prestala da bude jedno ime za dva svijeta, za Zapadnu i Istočnu Evropu, te je napokon mogla postati jedna Evropa.

Kada svečano obilježavamo dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida mi slavimo ujedinjenu Evropu. Ali to ipak nije bio događaj njenog konačnog ujedinjenja. Evropa niti danas nije ujedinjena. To je u stvari bila objava mogućnosti da će se i istočnoevropske države moći priključiti procesima evropskog ujedinjenja koji su već bili prilično napredovali u Zapadnoj Evropi.

O velikim uspjesima na putu stvaranja uistinu ujedinjene Evrope govori činjenica da je danas većina istočnoevropskih država uključena u Evropsku uniju. Međutim, o ujedinjenoj Evropi se još ne može govoriti, ne samo zato što još ima država koje dijele zidovi od EU, poput država Zapadnog Balkana, nego i zato, prije svega zato, što i sama EU nije ujedinjena nego je još na putu ujedinjenja. Niti je pad Berlinskog zida niti je neki kasniji politički događaj proizveo ono famozno “Mi Evropljani”, onaj politički narod na čijoj volji se temelji Francuska republika ili Američka deklaracija o neovisnosti (Derrida 1984).

Ujedinjena Evropa danas ne postoji kao država (Balibar 2001: 221 – 241) nego kao grozd država koje su prije ili kasnije ušle u proces integracija, tako da se nalaze na različitim putanjama i kreću različitim brzinama integracije. Ole Weaver je stoga prikazao EU s njenom složenom i dinamičnom strukturom integracije kao izvjesnu kozmičku maglinu koja se vrti oko svog pretpostavljenog središta (Waever 1995: 389).

Ovakvo slikovito predstavljanje u kojem je evropsko ujedinjenje shvaćeno ne kao jedan nego kao cijeli splet procesa integracije viđenih kao silnice centripetalnih gravitacijskih sila može nam pomoći oko pitanja evropskih granica danas.

Kao što je to Balibar pokazao, mnoštvo je takvih granica, pogotovo unutrašnjih, koje su u novije doba uspješnih integracija čvrsto postavljene i koje često nisu ništa više prekoračive nego što je to nekad bio Berlinski zid. Da li je sa Berlinskim zidom pao i posljednji veliki zid evropskih podjela ili je sa padom tog zida počelo razdoblje nevidljivih zidova, dubokih podjela koje nikakvi zidovi više ne trebaju osiguravati? Zidovi su nestali ali ne i granice koje se ne mogu preći.

Zidovi su nestali jer državne granice nisu više istovjetne sa najčvršćim granicama podjele. Treba li zato slaviti Evropu bez velikih zidova podjele? Na isti način na koji EU uspostavlja unutrašnje granice podjele, niti njene vanjske granice ne trebaju zidove.

O tome rječito govore granice koje je EU uspostavila prema (još) neintegriranom ostatku Evrope. Niti tu, makar naizgled, nema nikakvih zidova — iako su granice dobro osigurane i teško prekoračive. Zapadni Balkan kao ostatak neintegrirane Evrope, ili tačnije kao dezintegrirani dio Evrope, već odavno, od pada Berlinskog zida, podliježe, da tako kažemo, snažnim atrakcijama gravitacijskog pojasa EU.

Kao što to svakodnevno iskušavaju lokalni političari i državni službenici, integracija počinje daleko prije uključivanja u Evropsku zajednicu država, kao što ne prestaje nakon toga.

Državne granice ne sprečavaju integraciju u EU niti ova integracija ukida ove granice. Trebalo bi ispitati kako se odvijaju evropske integracije s obzirom na državne granice, polazeći od uvida da ih ove integracije ne narušavaju a pogotovo ne ukidaju. Očito je da ima neke suštinske povezanosti između činjenice da ni u samom jezgru evropskih integracija državne granice nisu postale nepotrebne i činjenice da ove integracije djeluju prilično snažno izvan državnih granica članica Evropske unije. Važno je primijetiti kako integracijski procesi djeluju na državne granice: oni ih čine poroznim i propusnim, a da ih nimalo ne slabe.

Nešto se svakako dešava sa granicama, naročito u Evropi i naročito nakon pada Berlinskog zida. Balibar će primijetiti da granice “podrhtavaju”. U svom ogledu “Granice Evrope” on će reći:

“Granice podrhtavaju: a to ne znači da one iščezavaju. Manje nego ikad je naš današnji svijet nekakav svijet bez granica. Naprotiv, to znači da se one umnožavaju i smanjuju u njihovoj lokalizaciji i njihovoj funkciji, da se rastežu ili se udvostručuju, postajući zone, regije, pogranične zemlje u kojima se boravi i živi. Upravo je odnos između ‘granice’ i ‘teritorije’ preokrenut. To znači da su one postale predmet potraživanja i osporavanja, upornog ojačavanja, i to posebno njihove bezbjednosne funkcije” (Balibar 1997: 386-387).

Govoreći o preokretanju odnosa granice i teritorije Balibar nas uvjerava kako su vanjske granice postale u velikoj mjeri unutrašnje, fizičke su postale simboličke, a vidljive nevidljive. Zid koji čuva vojska je, između ostalog, postao strogi vizni režim koji nadgleda policija.

To je zato što su “granice /frontieres/ prestale daoznačavaju one crte /limites/ gdje se zaustavlja politika”. Umjesto da kao nekad budu “ivice političkog” /bords du politique/, granice su postale “predmeti u prostoru političkog”, pri čemu je, po Balibaru, promijenjena uloga policije: “cjelokupna granična policija je danas organ unutrašnje bezbjednosti” (Balibar 1997: 387).

Balibar primjećuje da se Evropa ne izgrađuje kao nekakav “zatvoreni entitet” koji bi bio nalik “federalnoj državi” ili “multinacionalnoj imperiji”. Umjesto da podlegnemo iluziji njihovog brisanja, granice Evrope radije trebamo tražiti kao granice “otvorene cjeline”. Novi entitet nameće novu strategiju povlačenja granica:

“Ova cjelina otvorena prema vani (…) nije zbog toga manje niti će biti manje iznutra pregrađena izvjesnim brojem ‘granica’ koje je nemoguće ukinuti: ne samo državnim političkim granicama nego naročito pokretnim društvenim granicama, ‘nevidljivim’ na kartama, ali materijaliziranim u administrativnim uredbama i u društvenim praksama, ‘unutrašnjim granicama’ između populacija koje se razlikuju po svom porijeklu i po svom mjestu u podjeli rada” (Balibar 2001: 228).

Ova preobrazba granica se na veoma opipljiv način iskušava u Bosni i Hercegovini kao zemlji izvan EU, ali odavno upregnutoj u procese evropskih integracija i podvrgnutoj evropskoj politici granica. Tu se evropska bezbjednosna politika pojavljuje kao strogi režim kontrole ulaska i izlaska ljudi i roba, a posebno kao vizni režim. Ovaj režim se u stvari sprovodi izvan državnih granica EU, u “suverenom” prostoru ove zemlje, ali u zonama eksteritorijalnog prisustva EU. Vizni uredi ambasada članica EU upravo funkcioniraju kao policijske ispostave ovih zemalja sa karakterističnim procedurama koje se ne razlikuju od unutrašnje sigurnosne politike ovih država prema strancima koji se zateknu ili obitavaju na njihovoj teritoriji.

Kada se govori o rušenju zidova međudržavnih podjela u novijoj povijesti Evrope, treba svakako doći u Sarajevo i vidjetite uvezene policijske bastione: velike zidove, željezne ograde sa kopljastim vršcima, bodljikave žice, kojima su opasane ambasade država koje lokalno stanovništvo nalazi najatraktivnijim kada želi da putuje u EU, kao što su Njemačka, Austrija i Francuska. Torturu kontrole i pregleda koju su nekada prolazili na državnim graničnim prelazima, Bosanci i Hercegovci sada prolaze u svojoj vlastitoj zemlji: uglavnom ponizno i skrušeno kao da su zatečeni u kakvom nedjelu od svoje vlastite policije (Vlaisavljević, 2007: 232-236).

Usprkos tome što “podrhtavanje granica” ima upečatljive razmjere, kao što pokazuje novija smjena u ovdašnjim ambasadama EU, u kojoj su diplomate ustupile mjesto profesionalnoj policijskoj birokraciji, Balibar ide predaleko kada tvrdi da se “već sada moćno rastače moderna, suštinski ‘graničarska’ (carinska, identitarna) jednadžba građanstva i nacionalnosti” (Balibar 1997: 386). Koliko god postale porozne, jedva vidljive, pomjerene od vanjskih rubova teritorija ka procedurama i režimima “unutrašnjih poslova”, granice su ipak ostale, kao granice svih granica, državne granice. EU ne samo da čuva, u svom srcu, u gravitacijskom jezgru svojih integracija, takve granice nego ih i nalaže svim onim zemljama koje su se kandidirale da pristupe takvim integracijama. Brojni neuspjesi BiH da ispuni zahtjeve koji su neophodni za približavanje EU mogu se svesti na njenu nesposobnost da osigura svoje granice. Ova nesposobnost osiguravanja vlastitih granica samo je vanjski znak kontinuiranog neuspjeha ove države da se konsolidira kao nacija-država — a to znači da ispuni na zadovoljavajući, na tipično evropski način, jednadžbu građanstva i nacionalnosti.[1]

Od svih jugoslavenskih secesionističkih država BiH je u najtežoj situaciji da ispuni ovu jednadžbu. Shodno principu uti possidetis na temelju kojeg su unutardržavne granice bivše Federacije zadale mjeru u priznavanju samoodređenja naroda, BiH je kreirana kao država tri ravnopravne nacije (Buchanan 2007: 340-341). Kao što se moglo i očekivati, konsocijalno uređenje ove nekadašnje centralne jugoslavenske republike ju je dovelo na začelje onih država koje pokušavaju da ispune zahtjeve pristupa EU. Međutim, neuspjesi u kandidaturi ove države kompliciranog ustavnog uređenja ne govore samo o dubini njenih nacionalnih podjela nego i o presudnoj važnosti koju EU pridaje ispunjenju jednadžbe građanstva i nacionalnosti.

Kako god da shvatili svrhe kompliciranog ispunjavanja zahtjeva za prijem u članstvo evropske zajednice država, ovo kondicioniranje pretpostavljakonsolidaciju nacije-države. Za takvu konsolidaciju, lako je dokučiti, među državama kandidatkinjama su najviše mogle biti spremne monoetničke nacije-države poput Slovenije, a najmanje konsocijacije poput BiH. Dakako, nacija-država je model evropske države par excellence.

Znači li to da se multinacionalne države u jakom smislu, naime one koje imaju najmanje dvije ravnopravne nacije, ne mogu uklopiti u tipičan evropski okvir? Nije li nakon pada Berlinskog zida propast multinacionalnih federacija, Čehoslovačke i Jugoslavije, tek pružio njihovim konstitutivnim nacijama mogućnost pristupa EU? Kao što tvrdi Dominique Schnapper, istina je da su sve velike evropske nacije multietničke ili čak multinacionalne (Schnapper 1994: 98), ali one su se upravo uspješno konsolidirale kao nacije-države zahvaljujući dominaciji uvijek samo jedne temeljne nacije (core nation).

Nakon raspada Jugoslavije pokazalo se da je princip priznavanja secesionističkih država u stvari bio princip nacionalnosti (jedna nacija jedna država), ali u svom reduciranom obliku (jedna monoetnička nacija — jedna mini država) (Miller David 1995: 187-195).

BiH je kao samostalna država ugledala svjetlo dana kao prilično neobična država kod koje se zbog teritorijalne raspršenosti i izmiješanosti etničkih nacija nije mogao primijeniti ovaj princip. Kao što primjećuje Margaret Moore, niti priznanje građanske BiH niti priznanje na samoodređenje njenih nacija nije moglo predstavljati prihvatljivo rješenje za međunarodnu zajednicu. Neophodnost priznanja jednakog prava svih nacija je stoga morala voditi izvjesnom “maštovitom rješenju” koje “ide preko tradicionalnog vestfalskog modela nacije-države” (Moore 2001: 238). Dejtonski ustav je pokušaj da se ide u tom pravcu “labave federacije” u kojoj se “suverenost spušta ka relativno autonomnim konstitutivnim jedinicama, ali također i razvijaju aranžmani zajedničkog suvereniteta” (Moore 2001: 238).

Da je o uređenju BiH trebalo “maštovito razmišljati” implicirano je dvostrukom nemogućnošću: niti da se usvoji unitarni princip građanske nacije niti da se dopusti primjena secesionističkog rješenja. Trebalo je djelomično uvažiti i jedno i drugo. Pa ipak se može reći da je u provođenju secesionističkog rješenja međunarodna zajednica išla dokle god se moglo ići. Pri tom treba imati u vidu cijeli prostor bivše Jugoslavije, a ne samo BiH. Kada Moorova navodi glavni razlog zašto se u ovoj zemlji nije moglo provesti secesionističko rješenje, onda ona smatra da je to zbog toga što bi takvo rješenje vodilo “opetovanoj secesiji” (recursive secession), secesiji nakon secesije, a u BiH bi to “podrazumijevalo pačvork enklava ili džepova suverenih jedinica diljem čitave ove republike” (Moore 2001: 237).

Pogledamo li na današnjoj političkoj karti Zapadnog Balkana kuda se sve prostiru državne i subdržavne granice vidjet ćemo upravo čitav jedan pačvork mini država i kvazidržavnih enklava: od Slovenije, preko Republike Srpske i Herceg-Bosne do Kosova i Zapadne Makedonije. Zagledamo li se malo bolje i u tim enklavama ćemo nazrijeti još manje “džepove suverenih jedinica”, pri čemu treba imati na umu da niti je istina da ove mini države imaju punu suverenost o kojoj su sanjale niti da ove najmanje jedinice kolektivnog etničkog posjedovanja teritorije nemaju nikakvu suverenost. BiH u svojoj administrativnoj raskomadanosti nije nikakva iznimka među susjednim nacijama-državama nego samo pruža upečatljivu sliku kraja puta do kojeg su došli administratori međunarodne zajednice primjenjujući secesionistička rješenja nakon raspada Jugoslavije.

Upravo zato konsocijalno uređenje BiH i velika ovisnost ove države o EU mogu zauzvrat osvijetliti cijeli novi državni poredak regije. Imaju li se u vidu novonastale mini države, a pogotovo njihova ovisnost spram EU — koja je dovoljno velika da je u ovom pogledu svejedno da li su integrirane u EU poput Slovenije ili to još nisu — moglo bi se reći da je cijeli ovaj postjugoslavenski poredak jedno složeno konsocijativno uređenje.

Dakle, s jedne strane imamo od Triglava pa do Gevgelije cijeli taj zgusnuti mozaik politeja-enklava, a sa druge strane čini se nesumnjivim da bez ovakve EU ovaj poredak toliko nalik srednjevjekovnim kneževinama ne bi mogao ni postojati.

Kao što je primijetio John Gray, konsocijativni režimi nisu stabilni i mogu preživjeti samo uz pomoć neke “vanjske sile”. Upravo nam možda ovaj teoretičar može pomoći u osnaživanju naše hipoteze o konsocijativnom poretku cijele regije, iako se on koleba da iznese takvu hipotezu. Osvrnut ćemo se na dvije intervencije međunarodne zajednice na Balkanu i razloge koji prema Grayu stoje u njihovoj pozadini. Prva je intervencija da se spriječi ili makar zaustavi rat:

“Diplomatska i vojna intervencija na Balkanu je izvršena zato što se uspostavljanje nacija-država prema evropskom građanskom modelu pokazalo nemogućim, a pokušaji da se uspostave etnički homogene nacije-države dovelo je do grubih kršenja temeljnih ljudskih prava. Ishod toga je uspostavljanje u nekim oblastima bivše Jugoslavije izvjesnog broja manje ili više konsocijalnih režima čija stabilnost je izvana zajamčena, od strane sila koje su ih i postavile” (Gray 2000: 129).

Grey zatim kao djelomično konsocijalne (pored elemenata liberalnog uređenja ali i de facto podjela koje također sadrže) izričito navodi režime u Bosni i na Kosovu. Ove “hibridne forme vlasti” čija sigurnost ne ovisi o dogovoru nego o podršci vanjskih sila, on će bez dvoumljenja nazvati protektoratima. Ali da li su ova dva “ovisnička” režima ono što je mislio ovaj autor pod “izvjesnim brojem manje ili više konsocijalnih režima”? To bi onda bili izuzeci, a ne reprezentativni primjeri stanja u ovoj regiji. Time bi se onda upravo izgubila poenta njegovog uvida u glavni smisao intervencije međunarodne zajednice u dobu nakon rata:

“Poput onog koji je vladao pod otomanskim upravljačima, mir nametnut Balkanu počiva na temelju manje nesigurnom nego što su to sporazumi među različitim zajednicama koje ga uživaju. Ono čemu svjedočimo na Balkanu na prelasku u dvadesetprvo stoljeće moglo bi se pokazati kao ponovni izum institucije imperije kao lijeka za sva ona zla koja su proistekla iz pokušaja da se izgrade etničke nacije-države. Pa ipak, sasvim je upitno da li ove imperijalne institucije koje se grade mogu ponovo stvoriti multietnička društva” (Gray 2000: 130).

Kada govori o obnavljanju institucije imperije iz nužde Gray ima u vidu tačno određenu imperiju, onu koja se poput oseke povukla sa ovog područja ostavivši u nasljeđe kasnijim vremenima obnavljanje nekog oblika konsocijalnog poretka (Walzer 1997: 22). Riječ je dakako o Otomanskoj imperiji, za koju će ovaj autor napomenuti da “se može smatrati nekim vidom konsocijalnog režima”. Ako EU obnavlja na izvjestan način imperijalne institucije, ako vanjska intervencija bez koje ne može opstati na duži rok nijedan lokalni konsocijalni režim podrazumijeva imperijalnu moć, onda se na Balkanu i EU, pored SAD koje ne kriju svoje imperijalno lice, ustanovljuje kao svojevrsna imperija, makar je imenovali kvazi-imperijom (Balibar 2001: 253).

Izmiješane na istoj teritoriji, različite etničke zajednice, a danas su to na Balkanu samosvjesne etničke nacije, nalažu u svrhu osiguranja svoje miroljubive koegzistencije “rasparivanje zakonske jurisdikcije i teritorijalne suverenosti” (Gray 2000: 130), a to je upravo ono što pružaju konsocijalni aranžmani. Ovo rasparivanje je neophodno upravo zato što ove nacije ne mogu da ispune jednadžbu građanstva i nacionalnosti. Državne granice koje u EU jamče za sigurnost državnog/nacionalnog identiteta ukazuju na važnost ove jednadžbe i u najnovijim fazama evropskih integracija, tako da EU i pored izvjesnih konsocijalnih elemenata u svome uređenju i dalje ostaje prije svega unija nacija-država (Bogaards and Crepaz 2002: 357-381). Ako je rastakanje jednadžbe nacionalnosti i građanstva nešto što prema glavnim tendencijama integracijskih procesa predstoji EU, a Balibar već vjeruje da je to u dobroj mjeri slučaj, onda EU, prelazeći put od ekonomskog i vojnog saveza do političke zajednice koja ima svoj demos, mora proći kroz konsocijativne međufaze.

Nije li onda model konsocijacije bliži idealu građanske EU nego što je to model grozda nacija-država u kojem državne granice još jamče ono što je bilo najvažnije i prije evropskih integracija: jednadžbu građanstva i nacionalnosti? Kao što sada postoji najveći afinitet između EU i “etnički čistih”, dovoljno “konsolidiranih” mini država Balkana tako bi možda već sutra to nadomjestio jedan drugi afinitet daleko više građanske EU prema konsocijacijama poput BiH.

Važno je uočiti da BiH kao konsocijalni režim u tekućoj državno-političkoj konstelaciji Balkana predstavlja veliki problem upravo kao umanjena slika evropske multinacionalne zajednice. Daleko ljepši odraz, veću mjeru “evropskog političkog duha”, sudeći po spremnosti koje su pokazale za izazove integracija, čini se da pružaju lokalne karikature nacije-države formirane na reduciranom principu nacionalnosti. Nespremnost EU da energičnije intervenira u ratu u Bosni bi se između ostalog mogla pripisati i zlokobnom preklapanju principa etničke nacionalnosti, koji je usvojen kao glavni princip legitimacije u gradnji novih država Balkana, i principa etničkog čišćenja. Imajući u vidu važnost ispunjenja jednadžbe građanstvo-nacionalnost i podesnosti za kandidaturu u EU, moglo bi se bez velikog pretjerivanja ustvrditi da su ratna zaposjedanja teritorija, pa tako i genocid u Srebrenici, bili prešutni dio kondicioniranja pristupa mladih secesionističkih enklava ka EU.

Ako već treba ispitati karakter vanjskih i unutrašnjih granica današnje EU, onda pogled iz Bosne na ove granice može biti prilično instruktivan. Ne računajući posebnu situaciju na Kosovu, od svih država Zapadnog Balkana BiH je možda najviše zaostala u procesu približavanja evropskim integracijama. Ako se dakle ispituju vanjske granice “tvrđave Evropa” — kako je EU nazvao Balibar imajući u vidu njenu rigidnu politiku granica — onda je BiH najudaljenija od njenih zidina ili su oni prema ovoj državi najviše učvršćeni. I upravo u slučaju ovog posebnog odnosa u kojem granica osigurava razliku vanjsko-unutrašnje i treba da funkcionira na klasičan način, može se vidjeti koliko je Balibar u pravu kada ukazuje na promjenu funkcije granica i njihovo povlačenje prema unutra, tako da tvrđavi ne trebaju nikakve vanjske zidine.

Naime, BiH je istovremeno više nego ijedna zemlja kandidatkinja za prijem uključena u EU: preko vojske (EUFOR), preko policije (EUPM) i suverene vlasti svog specijalnog predstavnika (EUSR) koji se zahvaljujući specijalnim bonskim ovlastima može postaviti iznad najviše državne vlasti. Tako se čini da je BiH, budući još nesposobna da bude integrirana u EU, inkorporirana u klasični oblik imperijalne vlasti.[2] Nazovimo to paradoksom post-imperijalne inkorporacije. To je ona vlast koja ruši sve zidove u Evropi.

Literatura

Balibar, Etienne (1997), “Les frontières de l’Europe” u: La crainte des masses. Politique et philosophie avant et après Marx, Paris: Galilée.

Balibar, Etienne (2001), Nous, citoyens d’Europe? Les frontières, l’Etat, le peuple, Paris: La Découverte.

Bogaards, Matthijs i Markus M. L. Crepaz (2002), “Consociatio-nal Interpretations of European Union”, European Union Politics, sv. 3.

Buchanan, Allen (2007), Justice, legitimacy, and self-determination, Oxford University Press.

Derrida, Jacques (1984), “Déclarations d’indépendance” u: Autobiographies, Paris: Galilée.

Gray, John (2000), Two Faces of Liberalism, The New Press. Miller, David (1995), On Nationality, Oxford University Press. Moore, Margaret (2001), The Ethics of Nationalism, Oxford University Press.

Schnapper, Dominique (1994), La communauté des citoyens. Sur l’idée moderne de nation, Paris: Gallimard.

Vlaisavljević, Ugo (2007), “Njemački logor u Sarajevu”, Pripitomljavanje nacionalizma, Sarajevo: Mauna-Fe.

Walzer, Michael (1997), On Toleration, Yale University Press.

Waever, Ole (1995, Winter), “Identity, Integration and Security,” Journal of International Affairs, sv. 4B, br. 2.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 31.10.2009.

---

[1] O ovoj “sakrosanktnoj formuli” vidi još: Balibar (2001: 245).

[2] Balibar govori o izvjesnoj zoni “unutrašnje kolonizacije” koju sprovodi EU kao “prava Evropa” prema “vanjskoj Evropi”, a u tu zonu su uključeni Kosovo, Albanija i veći dio bivše Jugoslavije (up. Balibar 2001: 306).

Povratak otpisanih
Emancipatorski potencijali jugonostalgije
Mitja Velikonja

Nostalgija ili bilo, pa došlo

Nostalgičar je zaljubljen u distancu, ne u predmet nostalgije.
Sjuzn Stjuart (1993: 145)

“Ma šta imate vi Slovenci da kukate za Jugoslavijom, kad ste je prvi napustili?” Ovo i slična pitanja morao sam često da slušam kada sam tokom prethodnih godina, baveći se istraživanjem jugonostalgije[1], u raznim delovima nekadašnje zajedničke zemlje i u inostranstvu, razgovarao s ljudima, sakupljao materijale, tražio kontakte, fotografisao i kupovao antikvitete i suvenire te pratio skupove jugonostalgičara. To su mi govorili sa onom poznatom mešavinom zezanja i ozbiljnosti, sarkazma i ponosa, zajedljivosti i blagonaklonosti, koja je našim ljudima omogućila da prežive sve političke (ne)zgode prošlih decenija.

To kratko, jasno i provokativno pitanje[2] pratilo me je i inspirisalo sve vreme, i služilo mi kao podsticaj u istraživanjima sličnih pojava u drugim tranzicijskim društvima od Baltika do Balkana, od istočne Nemačke do Rusije. Razne oblike crvene nostalgije, fenomena, koji pre dvadeset godina sigurno nije niko očekivao, susrećemo na raznim nivoima, u raznim sredinama, generacijama, konstelacijama i pod raznim imenima.

Da odmah objasnim: nostalgija nam uvek govori više o tome čega danas nema, šta nedostaje ovde i sada, nego o tome kako je to lepo bilo nekada. Zato svaka refleksija o toj pojavi mora da se usredsredi na sadašnje stanje i osećanje ljudi u vezi s njom. Postjugoslovenske državice — na nekom drugom mestu ih zlobno nazivam, po analogiji sa banana republikama, burek republike — danas u mnogo čemu zaostaju za sličnim zemljama iz socijalističkog doba. Sa bezbrojnim ljudskim tragedijama, koje neće zaceliti generacijama, međusobno posvađane, sa jednom decenijom rata sa oružjem i još jednom rata bez njega, ali isto toliko razornog, u skladu sa Lenjinovom maksimom Što gore, to bolje, opljačkane divljim privatizacijama, denacionalizacijama, turbo-kapitalizmom, rasprodajama i drugim legalnim krađama, sa šengenskim i novim državnim zidovima iznutra i izvana, na baš istim mestima, gde su decenijama postojale otvorene granice, ove državice sada tavore na periferiji još jedne nove Evrope, koja je za njih smislila još jedno novo ime: Zapadni Balkan.

Te su se zemlje opet, već po treći ili četvrti put u samo jednom stoleću, oslobodile, u njima je bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda zamenjeno bratstvom i jedinstvom našeg naroda protiv svih ostalih, prvoborce su zamenili osamostaljitelji, moralni autoritet i nepogrešivost partije zamenila je nedodirljivost crkava, uništene spomenike starih heroja na istim postoljima zamenili su novi, namesto komunističkog jednoumlja došlo je nacionalističko u perverznoj sprezi sa neoliberalnim konsenzusom, umesto partitokratije jedne partije došla je partitokratija više njih, a opsednutost ostvarivanjem ne znam kojih partijskih direktiva ustupila je mesto opsednutošću direktivama koje treba slediti na putu prema novoj rešenoj zagonetki istorije, EU i NATO.

Erozija starog sistema i konstruisanje novih imali su doslovno čudesne efekte na mnoge nekadašnje fanove Jugoslavije i njenog socijalizma, potpuno promenivši njihove ranije stavove. U demoniziranju svega i svakoga pre 1991. godine, na putu u Damask, stare disidente potisnuli su novi konvertiti, bivši vernici tog istog komunizma, koji sa istom čudnom smešom oportunizma i fanatizma dokazuju svoju novu poziciju. Simbolički rečeno, ubijanje Jugoslavije i komunizma zapravo za mnoge ljude je značilo ubijanje Jugoslovena i komunista u sebi. To se po pravilu dešavalo celom novom ešalonu rukovodećih političara[3], a i estradnih umetnika[4], pa je zanimljivo usporediti njihova stajališta before and after.

U takvim okolnostima pojavila se, prvo šapatom, onda sve glasnije, nostalgija za onim vremenima. Celi fenomen je fantastično komplikovan i teže ga je objasniti nego što se najpre čini, nego što se čini i samim nostalgičarima. Treba ga gledati kompleksno, a razumeti i individualno: on je pokazatelj i identiteta i različitosti. Prvo o čemu moramo u analizi jugonostalgije voditi računa jeste to da ju je — kao svako emocionalno stanje i ideološki narativ — vrlo teško izmeriti. Nostalgija je po definiciji nelogična i nekoherentna[5], i o njenom stvarnom obimu i razmerama može se zaključiti tek iz posljedica i efekata.

Konkretno, ako je Jugoslavija stvarno bila samo zločinačka strahovlada, odakle onda hiljade ljudi na raznim godišnjicama vezanim na nju i stotine hiljada poseta jugonostalgičnim veb stranicama, ako je to stvarno bio samo komunistički Rajh, odakle onda toliko grafita koji ga veličaju; ako je tada stvarno sve bilo tako loše, odakle onda sva ta nova jugonostalgična popularno-kulturna produkcija; ako su je ljudi doista mrzeli, onda danas niko ne bi kupovao kratke majice, raznorazne memorabilije i drugi politički kič s njenim imenom, a znamo da se sve to dobro prodaje; ako se pod Jugoslavijom stvarno tako teško živelo, odakle onda relativno visoko vrednovanje tih vremena u raznim anketama javnog mnjenja. Da bismo to razumeli, da bismo došli do uravnotežene slike o Jugoslaviji, treba je proučavati s obe strane: shematski rečeno, od “gore prema dole”, kao diskurs i produkciju, i “od dole prema gore”, kao društveni fakat i mentalitet, a zatim pratiti međusobne interakcije tog diskursa i tog mentaliteta.

Drugo, nostalgija se uvek pojavi kada istorija “ubrza ritam” i “pokaže zube”, zato je ona integralni, iako često namerno prećutani suputnik modernizacije i progresističkih ideologija, ali takođe i pratilac dinamičnih i dramatičnih vremena, kad se stari svet srušio, a novog još nema. Znači, nostalgija se nalazi negde između “više ne” i “ne još”, a u našem slučaju ona je simptom perioda koji nema ni svoje ime, nego se označava kao post-nešto: postsocijalistička tranzicija. Jugonostalgija u tom smislu nije ništa posebno — sličnih nostalgija za nedavnom prošlošću ima svuda u suvremenom svetu “tekuće moderne”, i tamo se prošlost nostalgizira, te uspešno fabrikuje i instrumentalizuje.[6]

Ona bi se pojavila i da nije bilo sloma socijalizma i implozije Jugoslavije. Jedina bitna razlika, recimo u odnosu na nostalgije u zapadnim zemljama, jeste u tome što tamošnji aktuelni politički sistemi i nove ideologije nisu tako antagonistički prema prethodnima, kao što su to u postsocijalističkim zemljama, koje, u opsesivnom i zasad uzaludnom traganju za novim identitetom, negiraju sve prošlo. Tome treba dodati da je nostalgija srazmerna neostvarenim očekivanjima ljudi: što su nade i obećanja bili veći to su bili veći i njihovo nezadovoljstvo i očaj. Hujsen (Huyssen 1995: 47) to zove “nostalgija očaja”. Posljedice razočaranja su dvostruke: nostalgija sa jedne strane, i politička apatija i cinična rezignacija s druge.[7]

Treće, u postjugoslovenskim republikama ima mnoštvo različitih nostalgičnih diskursa i produkcija. Pored jugonostalgije[8], nailazimo i na razne arkadijske nostalgije kod tradicionalista (san o mirnom, sređenom ruralnom životu)[9], na nostalgiju nacionalista za nacionalnim jedinstvom iz prvih godina nezavisnosti (verovanje da tada nisu bile važne političke razlike, nego su svi radili za narod)[10], na nostalgiju verskih integrista za predmodernim duhovnim i moralnim jedinstvom, pa i nostalgiju nekadašnjih aktivista civilnog društva, društvenih kritičara i alternativaca iz 1980-ih, koji se teško mire sa kasnijim događajima (jesmo li se zato borili?)[11].

Ali bez brige — ovo neće biti još jedan od mnogih sentimentalnih, srceparajućih tekstova o jugonostalgiji koji danas pune novinske kolumne, literarne revije, blogove, pa i sociološke publikacije, tekstovi u kojima morbidno uživaju domaći nostalgičari, dok strani posmatrači tu vide još jedno balkansko čudo i dokaz da smo potpuno različiti od njih. A neće ovo biti ni frontalna i tendenciozna kritika jugonostalgije, koja je poslednje dve decenije deo hegemonijskih diskursa nacionalizma, neoliberalizma i sveopštog patrijarhalizma, koji su svi obavezno začinjeni jugofobijom i balkanofobijom. Ta se antinostalgija s nostalgijom takmiči u potpunoj nereflektiranosti, samo na suprotnoj strani.[12

U ovim redovima neće biti ni uzvišene i često arogantne intelektualne kritike, koja svaki (jugo)nostalgični fenomen apriori diskredituje kao impotentni eskapizam tranzicijskih luzera, kao jauk brodolomaca starih 40 i više godina, koji danas ne vide drugog spasa nego da sanjaju o prošlosti.[13]Mene mnogo više od svega toga zanimaju aktivni, emancipatorski, kontrahegemonijski potencijali jugonostalgije, njena kreativna inspirativnost. Namera ovog teksta jeste kritika uobičajenih gledanja na nju, koja idu od patetičko-romantičnih do turobnih. Posmatranje nostalgije kao nekakvog mentalnog retrovizora ili anestetika i kompenzacije za tešku sadašnjost je po mom mišljenju nepotpuno, jer širina nostalgičnih pojava izražava mnogo više od toga.

Dakle, želim da teorijski oslobodim pojam nostalgije kao isključivo defanzivnog, zatvorenog, paralizirajućeg, u prošlost zaljubljenog diskursa, kao pomalo mazohističko podgrevanje nečeg nepovratno izgubljenog, kao besperspektivno priželjkivanje izgubljene nevinosti, i pokazati da je ona i kritički angažovan napad na postojeće, na nove hegemonijske diskurse i prakse, čiju najezdu trpimo poslednje dve decenije, da je ona i podsticaj za građenje društvenih alternativa. Uveren sam da je nostalgija daleko više od samo neke intimne, pasivne gorko-slatke pričice o boljoj prošlosti Post-jugoslovena, da može biti i novi oslobađajući diskurs i ideološka platforma sa uticajem na aktuelna politička zbivanja.

Nostalgija za drugom Jugoslavijom je — pored anti-nostalgije, amnezije i istorijskog revizionizma — jedna od četiri strategije bavljenja prošlošću koje su se pojavile kod njenih naslednika. A čini se da je ta recentna prošlost još uvek tu: nove zemlje su napustile socijalizam i Jugoslaviju, ali socijalizam i Jugoslavija nisu potpuno napustili njih. Usputni dokaz: skoro ne prođe dan a da jedna od glavnih vesti u novinama u postjugoslovenskim zemljama nije vezana za prošla vremena.[14] Posle antijugoslovenske histerije u svim njenim republikama krajem 1980-ih i na početku 1990-ih, trend se polako okrenuo ka tolerantnijem, čak pozitivnijem i konstruktivnijem odnosu prema Jugoslaviji.

Tako danas u novinama svakog dana čitamo da su se neke od zvezda jugoslovenskog popa i roka opet okupile i krenule na još jednu poslednju turneju;[15] da je Maršal opet pobedio u anketama s pitanjem da li je on pozitivna ili negativna istorijska ličnost; da je osnovana još jedna virtuelna Jugoslavija u kiber prostoru i još jedno društvo s Titovim imenom; da se na mestu ove ili one slavne partizanske bitke opet okupilo više hiljada antifašista, od starih drugova do mladih sila; da se ne znam gde opet slavi Dan mladosti i inscenira štafeta; ili da je otvoren još jedan novi bar ili restoran, koji se imenom, izgledom, sloganima i ponudom referira na ona vremena[16] Nostalgija za pokojnom državom postala je — hoćemo to priznati ili ne — jedan od kodova kulturne i političke komunikacije na ovim prostorima.

Lonely planet: ex-Yugoslavia – pasivna jugonostalgija

Sada sam niko. Ili svatko.
Dubravka Ugrešić (2006: 349)

Zaista, ovaj esej bi mogao da napišem kao turistički vodič i ponudim ga za objavljivanje u Lonely Planet, kao prvi vodič kroz jednu nepostojeću zemlju, kao itinerer za putovanje po njenim mentalnim, geografskim i virtualnim predelima. Vodič bi uključivao već poznata mesta okupljanja jugonostalgičara (Kumrovec, Dedinje, Jajce, Brione, Drvar…), razne jugonostalgične barove i restorane širom Lijepe Nekadašnje, razgledanje izložbi o tim vremenima[17], obilazak preživelih ulica sa imenom Tita i drugih socijalističkih heroja i partizanskih jedinica, a i onih novih, koje od skora nose Titovo ime (u Ljubljani i u Fažani u Istri). A na kraju vodiča, kao dodatak za sajber-frikove, našao bi se spisak veb stranica posvećenih Jugoslaviji.

Ali ne, neću ovde katalogizirati razne elegijske elemente pastoralne jugonostalgije, jer se sve to može u izobilju naći, videti, pročitati, čuti, a i doživeti na raznim jugonostalgičnim priredbama, u člancima, esejima, zbornicima i knjigama, na mnoštvu veb stranica i blogova, na susretima nostalgičnih grupa, u urbanoj kulturi (na grafitima i street-artu), u masovnoj kulturi i popularnoj muzici, a i na raznim apologetskim izložbama.

Repertoar ove nostalgije unapred je zadat, fiksiran, praktično nepromenljiv, u potpunosti na liniji nekad dominantnog diskursa, o čemu govori jedan članak o proslavi 25. maja s indikativnim naslovom Drobne radosti naše mladosti, a u te radosti spadaju one stvari koje su markirale naše odrastanje, kao što su Čunga Lunga i Bazooka žvake, Životinjsko carstvo čokoladice i PEZ bomboni, Lučka sladoledi, sok Pingo, tipične dečje igre, crtani filmovi, uspomene na prvi školski dan sa belom kredom i zelenom tablom itd.[18] Naravno, ovaj stari kulturni univerzum u sasvim novim ideološkim i istorijskim okolnostima ima sasvim drukčije značenje.

U potpunosti i iskreno poštujući poglede, osećaje i senzibilnosti ove jugonostalgije, moram da kažem da je to samo jedna, najjednostavnija dimenzija celog fenomena. Ona je rezervisana za fanove nekadašnjih vremena, koji iz njih skoro potpuno nereflektirano odabiraju samo lepe momente, dostignuća, epizode i ličnosti. Pozitivan pogled na “Yu-wonderland” kod njih je višestruk. Njihovu poziciju nostalgika karakterišu tmurnost, meditativnost, defanzivnost, morbidnost, vegetiranje na nečem mrtvom, što se nikad neće vratiti.

To koriste razni antikvarijati, ulični prodavci ili oni sa buvljih pijaca, koji širom nekadašnje Eseferjot prodaju njene fosilne ostatke (od starih odlikovanja i poštanskih maraka do novčanica i zastava). Jedan jugo-entuzijasta na svom posedu u Vojvodini 2003. godine je čak stvorio mini Jugoslaviju ili Yugoland, gde za vreme raznih godišnjica organizira proslave i nostalgične skupove. A isti osećaj javlja se i u sajber svetu. Na jednom od mnogobrojnih jugonostalgičnih veb sajtova piše: Na ovoj stranici, ako ste jugonostalgični, naći ćete dosta toga u vezi sa SFRJ. Vratite se u prošlost (uhvatite se u kolo)[19]

Drugi pogled na izgubljeni “Yu-niverzum” je melanholičan i sentimentalan: nostalgija je u stvari slatka žalost. Voleli smo je, piše na bedžu koji se može kupiti na uličnim štandovima, a ispod teksta je silueta SFRJ u boji njene zastave. Na internetu kružipower point prezentacija namenjena Extra generacijama 1950…1960…1970, koja slavi vremena — idemo opet redom —crvendaća (starih novčanica od 100 dinara), Vegete, očevih uspomena iz JNA, Cockte, pionirske uniforme, Zagora, fiće, Dugmića, omladinskih brigada, partizanskih filmova, štafete…, a muzički sottofondo je iz nekad popularnog crtaća Pink Panter.[20] Crnogorski jugonostalgičar, osnivač takozvanog Generalnog konzulata SFRJ u Tivtu[21] — koji je na proslavu 65. godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu došao u uglačanoj crnoj mečki iz 1970-ih, ukrašenoj jugoslovenskim zastavicama sa crvenom petokrakom i registarskim brojem TV — SFRJ1 — dao mi je svoj telefonski broj, koji nije bilo teško zapamtiti: 29-11-1943. A beogradski jugonostalgičari su na grafitu Svaka je ulica Zorana Đinđića! precrtali ime ubijenog srpskog premijera i umesto toga napisali AVNOJ-a i, normalno, dodali crvenu zvezdu: Svaka je ulica AVNOJ-a!

Treći pogled na dobra stara vremena Jugoslavije je zabavan, parodijski: o prošlosti se govori opušteno, ležerno, ali još uvek samo pozitivno. Odličan primer takve nostalgije je “Leksikon Yu mitologije” (Adrić, Arsenijević, Matić, 2004)[22], a o njoj svedoče i bezbrojna nostalgična slavlja i karnevali, gde se pojavljaju imitatori Tita i Jovanke i maske pionira, brigadira, partizana, milicionera ili oficira JNA. Između raznih kvazi humorističnih crazy sounds, ludih zvukova za mobilne telefone slovenačke kompanije Pimp, mogu se odabrati i Druže Tito, mi ti se kunemo sa maršalovom sličicom, ili himna Hej Sloveni sa jugoslovenskim grbom.

Ono što povezuje ova tri nostalgična pogleda — morbidan, melanholičan i zabavan — jeste besperspektivnost, pasivnost, dizanje ruku od sadašnjosti i apologija prošlosti. U toj tački susrećemo dvostruki paradoks svake nostalgije. Ona je tako privlačna samo zato što je potpuno jasno da se istorija kao takva ne može vratiti. Kako kaže Sjuzn Stjuart (1993: 145), “nostalgija se ne može održati bez gubitka”. A, s druge strane, nostalgičari priželjkuju tačno ono što kao takvo nikad nije ni postojalo.

Ona je lepa uspomena na nešto čega nikad nije bilo. Jer nostalgija je ideološki narativ kao svaki drugi i podleže svim temeljnim ideološkim metodama konstrukcije narativa, kao što su selekcionisanje, binarizovanje, polarizovanje i antagonizovanje. Zato je jasno da iz nostalgičnih bajki nećemo praktično ništa saznati o prošlosti. One u stvari više govore o tome šta sada ne valja nego o tome kako je nekad sve bilo lepo; više o izgubljenim nadama i iznevjerenim tranzicijskim obećanjima nego o nekadašnjoj stvarnosti. Baš zato svet prošlosti nikad nije toliko savršen kao što je u nostalgiji.

Materijalizovane rekonstrukcije prošlosti — na spomen-mestima, u sajber prostoru, na skupovima, na proslavama godišnjica, u apologetskim govorima, u dizajnu nostalgičnih barova ili u malim privatnim oltarima prošlog vremena u kućama nostalgičara — uvek su hiperrealističke, nimalo uverljive ni za koga van tih nostalgičnih krugova[23]. One pokazuju da nostalgija manje govori o tome kako je nekad bilo, a više o tome kako nikad nije bilo; manje o tome kakvi smo nekad bili, a više o tome kakvi nikad nismo bili; ne toliko o prošloj stvarnosti koliko o prošloj budućnosti; malo o tome kako se nekad živjelo, više o tome šta se tada snilo.

Kada je neka stvar mrtva, onda se ona stavlja u muzej, na sigurno, da se ne zaboravi, bilo kao uspomena, bilo kao upozorenje. Očekivalo se da će se to desiti i s Jugoslavijom i njenim socijalizmom. To je s jedne strane i intencija anti-nostalgije, koja osuđuje i odbacuje prošlost te zemlje, a, s druge strane, tome teži i pasivna nostalgija, koja, da ponovim, plače, kontemplira ili se zabavlja sa lijepom prošlošću bez želje da se ta prošlost vrati. Ali jugonostalgija, celi kaleidoskop njenih manifestacija, postoji i izvan četiri muzejska zida, a takođe ona se ne svodi na vapaje za izgubljenim rajem. U uslovima postsocijalističke i postjugoslovenske stvarnosti njena poruka može biti sasvim drugačija, mnogo prisutnija u pamćenju i aktivnostima ljudi. Uopšte govoreći, što se prošlost manje muzealizira, institucionalno štiti i konzervira, ona je življa i ljudi je više pamte.

Stvorimo je opet 1945-1990[24] -aktivna nostalgija

Sledeća stanica: nada (Próxima Estación: Esperanza)
Naslov albuma Manu Čao (Manu Chao), 2001

Emancipatorski potencijali nostalgije su namerno ili nenamerno prećutani: bilo zbog političke korektnosti, jer je nedavna prošlost još uvek delikatna tema, bilo zbog toga što se ona koncipira i prihvata kao bezopasna igra ili travestija, koja samo prijatno uznemirava, greje srce, bilo radi zarade od nostalgičnog turizma, bilo zato što ona konkuriše danas vladajućim ideološkim diskursima.

Njena pasivna, meditativna strana ponekad se namerno preuveličava da bi mogla bili lakše prihvaćena u dominantnim medijima. Uveren sam da nove nacionalističke ideologije, kao i druge koje danas prevladavaju u eks-jugoslovenskim državicama (neoliberalizam, novi evrocentrizam, patrijarhalizam, verski integrizam) nisu toliko okrenute jedna protiv druge (recimo jedan nacionalizam protiv drugog, jedan verski fanatizam protiv drugog itd.), koliko su sve zajedno neprijateljski raspoložene prema jugoslovenskoj prošlosti, odbacujući dokaze koji potvrđuju da se moglo živeti i prosperirati zajedno, da je — uz sve napetosti i konflikte — convivencia ovog ljudskog šarenila na raskršću Balkana, Mediterana i Srednje Evrope bila mogućna.

Zato je i jugonostalgija za njih uvek opasna, pa i kad se radi o nekim njenim sasvim nevinim, intimnim, letargičnim ispoljavanjima. Termini jugonostalgija i jugonostalgičar postali su dežurne psovke u novim političkim vokabularima za sve one koji sada slede nove ideološke diskurse. Međutim, u novije vreme ovi termini se postepeno oslobađaju negativnog predznaka, i to ne zbog veće tolerancije u društvu, nego zato što se oni javljaju na toliko različitih mesta, u toliko različitih oblika i aktivnosti, kod toliko različitih grupa i generacija, da su postali elementi jedne amorfne, ali ipak važne kontrahegemonijske platforme mnogih ljudi koji su se našli — po svom izboru ili ne — s one strane divljanja novih ideologija.

Za mene pravi simptom jugonostalgije nije recimo stari goblen s jugoslavenskim grbom, koji je izvezla neka bakica još pre 50 godina i koji i dan-danas krasi nečiju dnevnu sobu, ili poletno pevanje partizanskih pesama na susretima starih drugara iz vojske ili sa omladinskih radnih akcija, nego su to kratke majice sa jugonostalgičnim motivima i tekstovima, koje možemo nabaviti praktično svuda, ili su to jugonostalgične veb stranice[25]. Polazeći od ovih poslednjih, mogao bih da kažem da je (jugo)nostalgija i emancipacijski diskurs, implicitan ili eksplicitan. Ima nekoliko stvari koje su zajedničke svim ili većini tih stranica. U njima preovlađuje tužan i melanholičan ton, ponegde s primesom radosti što smo živeli u to vreme.

Zatim, tu ima i komercijalnih ponuda (prodaja nostalgičnih artikala i turističkih aranžmana za rastući broj jugonostalgičnih destinacija i zbivanja). Takođe, na ovim veb stranicama mogu se naći i osude sadašnje situacije, novih vlastodržaca i ideologija, i pozivi na angažovanje protiv njih. Sentimentalna nostalgija se povezuje sa nesentimentalnom, aktivnom, angažovanom nostalgijom. Nižu se kritički članci, pozivi na demonstracije, na borbu za socijalnu pravdu, ravnopravnost, bratstvo među narodima, pozivi na obeležavanja proleterskih i jugoslavenskih praznika, peticije. Bez skrivenih suza u očima, već sa dignutom pesnicom.

Šire kritičko razmatranje emancipatorskih potencijala jugonostalgije pokazuje da je prvi među njima kritika postojećeg. Nostalgija, kao što je već rečeno, više govori o sadašnjosti nego o prošlosti; više je to polemička priča o onome što nedostaje sada, nego o onome čega je bilo u ona vremena. Podsećanje na tu precenjenu prošlost služi pre svega tome da se što oštrije kritikuje potcenjena sadašnjost. To se može čuti i videti na raznim jugonostalgičnim skupovima, gde se prošla vremena veličaju samo da bi se što žešće kritikovali sadašnji politički lideri.

U iskasapljenoj BiH česta mesta za pro-jugoslovenske grafite su saobraćajni panoi, koji — kakva perverzija! — žele dobrodošlicu na ulasku u ovaj ili onaj entitet. Kao i u drugim tranzicijskim zemljama, i u nekadašnjim jugoslovenskim republikama ljudi su nezadovoljni promenama. Očekivali su više.[26] O tome govore i sarkastične reči mladog kosovskog Albanaca navedene u jednom videu slovenačkog jugonostalgičnog benda Zaklonišče prepeva (Sklonište pjeva): Ej, samo da prođe ova demokratija, pa da opet živimo k’o ljudi![27]

Drugo, jugonostalgija je po definiciji odbrana prošlosti od novih hegemonijskih diskursa i njihovih benignih i malignih posljedica. Ona štiti lični i istorijski kontinuitet (post)jugoslovenskih generacija; i to je njen emancipatorski potencijal. Oholi prezentizam novih ideologija potpuno ignoriše, demonizira ili istorijski revidira to vreme i drži se toga da je sve počelo stvaranjem novih država početkom 1990-ih. Na drugoj strani tog doslovno vratolomnog preokreta stoji odbrana memorije.

Većina nekadašnjih Jugoslovena nema druge prošlosti od one koja je vezana za decenije socijalizma, ma kakve da su one bile i zato smatraju, da im tu prošlost niko ne sme uzeti.. Ruše i ruše, a ne mogu da sruše lozinka je koju sam često viđao na panoima ili slušao u govorima na jugonostalgičnim proslavama. Za nas 1991. nije nulta godina, sećam se izjave jednog slovenačkog jugonostalgičara. Ovakva mišljenja nisu usamljena: velika većina ispitanika u istraživanjima javnog mnjenja u Sloveniji smatra da je njihov život u Jugoslaviji bio dobar ili vrlo dobar, i uopšte ima pozitivno mišljenje o jugoslovenskim decenijama i prošlom sistemu (vidi Toš dr. 1999: 565, 872; Toš i dr. 2004: 474).[28]

Dalje, jugonostalgija sadrži i mnoge kreativne potencijale u raznim područjima kulture, od one popularne do suvremenog dizajna i umjetnosti — to je po mom mišljenju njen treći emancipatorski potencijal. Pozitivni likovi, epizode i vrednosti iz prošlosti postaju inspiracija umjetnicima raznih generacija, od filmskih režisera do performera.[29] Jugonostalgija je prisutna i u raznim omladinskim subkulturama koje se referiraju na buntovničku i levičarsku tradiciju prošlog režima. Tako u “bitkama grafitima” na ulicama u Beogradu mladi levičari grafitima SKOJ i simbolom srpa i čekića uzvraćaju na grafite raznih nacionalističkih i klerofašističkih grupa, a pre nekoliko godina u Ljubljani su se pojavili grafiti-šabloni Born in SFRJ.[30]

Jugonostalgiju nalazim kao kreativni potencijal u dizajnu i advertajzingu, gde često susrećem tipično socijalističke motive i estetske preferencije iz tog doba (recimo socrealizam, progresistički modernizam i funkcionalizam, do neke mere i sovjetski avangardizam). Kao primere navešću Snedvičprogres retro-prodavnicu sendviča u Ljubljani, reklamnu tablu jednog frizerskog salona u starom delu Beograda[31] ili Broz Kafe u Skoplju. Više pop grupa i pevača redovno ili povremeno snima nostalgične pesme ili takve motive uključuju u svoj imidž, na koncertima i u video-klipovima, i to od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana i svugdje između (vidi Tijana Todeska-Dapčević[32], Zaklonišče prepeva[33], Rock Partyzani[34], The Beat Fleet[35] ili Zabranjeno pušenje[36]).

Nostalgija u svim ovim novim produkcijama nije mimetička, ne svodi se na imitaciju uzora iz prošlosti, nego je uvek i eklektična, satirična, namerno profanizirajuća, duhovita. Tako Tito na majicama umesto kubanske cigare puši marihuanu, na naslovnici disk ex-Yu hitovi on vozi teški motor, pionirke u video klipovima su razgolićene silikonske plavuše, partizanski otpor se povezuje sa subverzivnošću rokenrola, jugoslovensko bratstvo i jedinstvo sa novim multi-kulti trendovima. Često je ona samo podsticaj za nešto novo, koje se povezuje starim dobrim vremenom. Taj fenomen nazivam neostalgija, što znači nova nostalgija, ona koja se razvija među mlađim, postjugoslovenskim generacijama.

Recimo, kritika nove dominantne ideologije ujedinjene Evrope jasno se vidi na majicama sa tekstom Yuropa, koje su se pojavile pre nekoliko godina. NATO-fanatizam u slovenačkom vladajućem diskursu pre referenduma za ulazak u tu militarističku organizaciju ironizirao je ljubljanski grafit Druže Ramsfeld mi ti se kunemo, dok je dominaciju narodnjaštva na nacionalnoj televiziji pratilo geslo Bolje Tito nego Trefalt Mito[37]. Znači, tipične postmodernističke tehnike pastiša, kiča, ironije, provokacije, teatralnosti, intertekstualnosti i repeticije, u stilu Ekoove semiološke gerile, preokreću stare nostalgične likove, simbole i priče i daju im potpuno nova značenja.

Snažan potencijal uspomena i nostalgije čini njihova moć stvaranja grupa. Tu je reč o takozvanim memory-groups ili nostalgia-groups. Tako jugonostalgija donosi nove mogućnosti kolektivne identifikacije, čak i mogućnosti organizovanja, mimo danas dominirajućeg nacionalizma, neoliberalizma i patrijarhalizma.[38] Zbog ove njene socijalne — a ne samo ideološke — dimenzije ona je opasna kao i sve drugo što osporava hegemoniju postojećeg sistema, pa je stalno predmet napada i isključivanja, iako iza nje najčešće ne stoje političke strategije i programi. A u našem slučaju ona je dodatno neugodna za većinu novih moćnika, jer indiskretno budi njihovu lošu, to jest jugokomunističku — da upotrebim i ja ovu u dve decenije bezbroj puta korišćenu kovanicu — savest.

Emancipatorski aspekt jugonostalgije javlja se i kao neposredan politički angažman, što je slučaj i sa silnim primerima nostalgije u drugim zemljama, kad se ona instrumentalizuje za različite političke svrhe. Idealizirane slike slavne prošlosti bile su konstitutivni deo neokonzervativne ideološke agende Margarete Tačer[39] i Ronalda Regana[40], i raznih drugih verskih tradicionalista i fundamentalista. Zjuganovljevi ruski neokomunisti, koji su značajna politička stranka, takođe koriste ikonografiju i gesla iz dobrih starih vremena i na taj način kapitaliziraju jaka nostalgična osećanja tranzicijom ogorčenih ruskih birača. Isto je i sa jugonostalgijom, koja ulazi u nove političke sukobe u postjugoslovenskim državama na dva načina.

Prvo, kao deo novih političkih i socijalnih protesta na simboličan način, nošenjem jugoslovenskih i socijalističkih simbola i skandiranjem slogana iz tog vremena. Na zaprepašćenje lokalnih desničara, na studentskim (2001), radničkim (2007) i antifašističkim (2009) demonstracijama u Ljubljani vili su se i crveni barjaci SKJ i socijalističke Jugoslavije i Slovenije, sa crvenom petokrakom. Jugonostalgija može da se organizuje i na klasičan politički način, kao ideološka platforma političke partije. U Makedoniji postoji vanparlamentarna stranka koja se zove Savez Titovih levih snaga i ima oko 3.500 članova, koji se bore za povratak i razvitak svega onog pozitivnog, što je postojalo u socijalističkoj Jugoslaviji pre raspada. To naravno podrazumeva i vodeću ulogu radničke klase, samoupravljanje, besplatno školstvo i zdravstvo, te vraćanje privatizirane i pokradene državne imovine za vreme tranzicije.[41] Manje je poznat nedavno osnovan Komunistički pokret Jugoslavije, koji osuđuje liberalni kapitalizam kao sistem za vladajuće garniture, za vlasnike krupnog kapitala, i naziva ga piramidom apokaliptičkog zla, koje u Jugoslaviji gledamo već dvadeset godina.[42]

Postoje i mnogi drugi pravni i politički subjekti jugonostalgije. Recimo ima više desetina društava Josip Broz Tito, najviše u Hrvatskoj (dvadeset, od toga najviše u Istri) i u Bosni i Hercegovini (više od četrdeset). Ova društva se ne bave samo aktivnostima uobičajenim u sličnim društvima, kao što su komemoracije, obeležavanja značajnih godišnjica iz crvenih decenija, organizovanje skupova, ekskurzija i sl., nego se i aktivno upliću u dnevnu politiku. Recimo ona bosanska društva koja nose Titovo ime bila su aktivna u organizovanju protivizraelskih demonstracija za vreme poslednjeg napada Izraela na Gazu, ona su se javno protivila slanju bosanskih minera u okupirani Irak, a njihovi članovi protestovali su i protiv najavljenog koncerta hrvatskog neoustaškog rokera Tompsona. Ona pozivaju građane na izbore i podupiru razne inicijative, recimo o donošenju zakona o zabrani organizovanja i djelovanja neofašističkih organizacija u BiH.

Politika nade ili budućnost nostalgije

Nada nije plan.
Grafit u Nju Orleansu posle orkana Katrina

Preselimo se načas u novi centar sveta, SAD, i setimo se lozinke, sa kojom je na nedavnim izborima pobedio aktuelni predsednik Barak Obama i koja se bezbroj puta ponavljala u njegovoj propagandi, u njegovim izjavama, a i u političkom kiču na štandovima: Nada. U uslovima ekonomske krize, socijalnih perturbacija, ekoloških pretnji i spoljnopolitičkih fijaska SAD, u centru politike opet se našla ova emocija, koja je u grčkoj mitologiji ostala na dnu Pandorine kutije, posle svih nevolja izašlih iz nje.

Po mom mišljenju, politika nade ima mnogo više potencijala nego što to izgleda na prvi pogled, u današnjim vremenima, koja su opsednuta neposrednom efikasnošću i imperativima imanentnosti. Potrošačko društvo počiva baš na tome da nema ni budućnosti ni prošlosti, da je sve ovde i sada, u večnoj sadašnjosti, pretvoreno u pogodnosti dostupne svakome — normalno, ako imaš para! Zato je ono po definiciji antiutopijsko, bez ikakve potrebe za transcendencijom.

A nada se kroz celu istoriju, a i danas, ispoljava na raznim nivoima i u različitim oblicima te govori raznim jezicima, kako nas uverava Ernst Bloh (Bloch, 1981). Uvek ima nade, da ponovim najjednostavniju lozinku optimizma: utopijske želje i snovi o boljem sutra su integralni deo čovekove lične i kolektivne egzistencije i njegovog pogleda upravljenog napred. Ovi impulsi konstantno se pojavljuju na najneočekivanijim mestima, u naizgled nevinim idejama i aktivnostima, i oni se bilo eksplicitno, svesno, bilo implicitno, spontano, protive svemoći prezentizma i principa realnosti.

Uostalom, i u celoj istoriji hrišćanstva se opsesivno tražio Novi Jerusalem iako niko od njegovih pristalica nije iz prve ruke znao onaj stari. Na isti se način i u politici i u kulturi stalno traže savršeni svetovi i pravedna društva. Baš zato je svaka utopija, kao transcendiranje postojećeg i anticipiranje novog, po definiciji subverzivna, ona smelo ulazi u aktuelna društvena zbivanja i političke borbe. Nije ni čudno što, kako nas uverava Džejmson Jameson, 2005, 193), “želja zvana Utopija postaje najopasniji politički protivnik, onaj koga najviše treba — bez obzira na njegovu prividnu nestvarnost — uporno i budno kritikovati”

Iu nostalgičnim vinjetama mogu se zapaziti utopijski elementi. Ponekad mi se čini da se tu radi o naučnoj ili, tačnije rečeno, političkoj fantastici, a ne o nedavnoj istoriji. Nigde nikada neće biti boljeg sistema od jugoslovenskog, rekao mi je jedan od mojih bosanskih sagovornika; ta se država brinula za malog čoveka, a nije štitila bogate, tvrdio je drugi, iz Hrvatske.[43]

Omladina je navodno mogla da uči, da planira i da sama stvara vlastitu budućnost, dok su radni ljudi i građani mogli da neposredno odlučuju o svim pitanjima od vlastitog interesa, bila je prihvaćena narodna volja i postojala je socijalna država, svi su imali pravo na besplatno školovanje, lečenje i sigurnu penziju, a delile su se redovne i pristojne plate.[44]Jedan posetilac je u spomen-knjizi u Kumrovcu izneo mišljenje da je život u Jugoslaviji bio život u miru, sreći i zadovoljstvu.[45] Ali i njenim najvećim fanovima je jasno da sasvim Jugoslavija takva nikad nije bila, da je to više san o zemlji u kojoj bi voleli da žive i o tome kako bi trebalo da se živi bilo gde. Kao što stoji u motu na početku ovog eseja, nostalgiju određuje i rađa baš to distanciranje od objekta obožavanja.

Zato sam više nego siguran da je potrebno shvatanju nostalgije kao prijatne uspomene na prošlost dodati shvatanje nostalgije kao utopije, kao društvene kritike postojećeg i projekcije boljeg sutra. Tek u polju političke imaginacije nostalgija pokazuje sve svoje kapacitete. Baš zato nostalgičari — da odbacim najčešću kritiku na njen račun —ne lažu i ne preteruju kad govore o prošlosti, oni je ne izmišljaju ili nanovo konstruišu, nego u skiciranju društva kakvo bi moralo da bude uzimaju idealizovane primere izprošlosti. Oni insistiraju na tome da ovaj sadašnji svet nije najbolji mogući, kako pokušavaju da ih ubede dominantni diskursi: oni gledaju s one strane postojećeg, razmišljaju o boljim alternativama. Nisu oni zaspali negde u prošlim vremenima, već budno prate šta se događa sada. Kako kaže Hujsena (Huyssen 1995: 88, vidi i Boym 2001: 342), “nostalgija sama po sebi nije suprotna utopiji, nego je, kao oblik uspomene, uvek uključena u utopiju, pa je čak u njoj i produktivna”.

Pravi predmet jugonostalgije je mnogo više utopijski ideal boljeg života u budućnosti nego rehabilitacija prošlosti; ne neka izgubljena stvarnost, nego još neostvarena ideja. O tome govori recimo jedan od zapisa u spomen-knjizi u Jajcu: Vratimo se ZAVNOBIH-u i AVNOJ-u radi boljeg sutra.[46] Zato je po mom mišljenju najbitniji emancipatorski potencijal, njeno kreativno polazište, upravo ta utopijska nada za boljim životom. Ako je to tačno, zašto se onda utopijsko traženje boljeg sveta u nostalgiji veže baš za nekadašnju državu?

Odgovor na taj paradoks treba potražiti u progresističkoj ideološkoj orijentaciji tog prošlog društva. Prvo, nostalgija se uvek osvrće na vremena koja su gledala napred. Jugoslovenski socijalizam doneo je rapidnu modernizaciju društva, do koje bi najverovatnije došlo u svakom slučaju, i da je vladao neki drugi sistem (kao što se to dogodilo u Grčkoj), ali su ljudi taj sistem poistovetili sa brzim razvojem, industrijalizacijom, urbanizacijom, sekularizacijom i, što je naročito važno, s emancipacijom žena, mladih i siromašnih.

Drugo, pošto je svaki izraz nostalgije u svojoj srži ekscentričan, samoljubiv, i nostalgija za pokojnom Jugoslavijom sadrži elemente opsednutosti sobom: bili smo nešto posebno[47], jedinstveno, sami za sebe[48], napolju su znali za nas, bili smo sposobni da nadmudrimo sve naše neprijatelje… U mojim razgovorima sa ljudima na tu temu, a i u analizama tekstova, posle nabrajanja raznih lepih stvari kojih je bilo u boljem juče, simptomatički se ponavljao jedan rezigniran usklik: A vidi nas sada!

Nostalgija zapravo implicitno govori da, ako sada nema perspektive, treba se vratiti u vremena koja su je imala, u kojima se živelo s idejom da će bolja vremena doći. Ona zapravo ne viče Vratite mi prošlost!, nego Vratite mi budućnost!, ne traži izgubljeni raj nego slika novi raj, ne vraća se u izgubljenu prošlost Jugoslavije, nego u njenu izgubljenu budućnost, iznova sanja njene nekadašnje snove. Jugonostalgija u svojoj biti nije toliko borba za ono što je Jugoslavija nekad postigla, koliko borba za ono što ona nije stigla/uspela/mogla/znala postići, ne za ono što je bilo, nego za ono što bi trebalo da bude.

U nedostatku “nove” budućnosti, jugonostalgija oživljava i priželjkuje onu “staru” budućnost.[49] Drugim rečima: tu se radi o povratku otpisanih, ali ne o Jugoslaviji kao otpisanoj političkoj realnosti, već o povratku njene političke utopije, u drugim oblicima, u novim bojama, na drugim kanalima i u budućem vremenu.

Dakle, ambicija jugonostalgije nije neka obnovljena stara Jugoslavija, za šta je stalno napadaju njeni ideološki protivnici, među kojima su naravno uvek najglasniji konvertiti. Ona u najvećem broju slučajeva nije restitutivna: da se Juga ne može vratiti ili nanovo napraviti jasno je i najvećim nostalgičarima. Jugonostalgičari zapravo imaju potrebu za vizijom prijateljstva u vreme kad su stara prijateljstva izdana, maštaju o bratstvu i jedinstvu sada kada više nemamo ni jedno ni drugo, o socijalnoj pravednosti u današnjoj situaciji kad nikakve socijalne solidarnosti nema, oni traže nadu usred sveopšteg očaja nanovo pauperiziranih širokih slojeva stanovništva zemalja nastalih na tlu Jugoslavije i sećaju se nekadašnjeg ugleda te bivše zemlje u situaciji kada su sve ove sadašnje Suverenije maltene u neokolonijalnoj poziciji.

Bitno je u svemu tome — bilo da su nostalgičari toga svesni ili ne — utopijska čežnja za idealnim društvom. Slaveći Jugoslaviju, oni u stvari slave “Yu-topiju”. To je ujedno i odgovor na pitanje kakva je budućnost jugonostalgije? Sve dok bude nepravdi, iskorišćavanja, zatvaranja, generiranja mržnje i netrpeljivosti, biće i kritike, otpora takvom stanju i zamišljanja alternativnih svetova. Bolja prošlost se ne može napraviti, ali bolja budućnost može. Emancipatorska nostalgija zato nije oksimoron, kontradikcija pojmova, nego anticipiranje utopijskog društva pravednosti, jednakosti i solidarnost, bilo da utopiji koju ona sadrži damo ime Jugoslavije, bilo da potražimo neko drugo.

Literatura

Adrić, Iris, Vladimir Arsenijević, Đorđe Matić, (ur.) (2004), Leksikon Yu mitologije. Beograd: Rende, Zagreb: Postscriptum.

Benjamin, Walter (1998), Izbrani spisi. Ljubljana: Studia Humanitatis.

Bloch, Ernst (1981), Princip nada. Zagreb: Naprijed. Boym, Svetlana (2001), The Future of Nostalgia. New York: Basic Books.

Burlein, Ann (1999): “Countermemory on the Right: The Case of Focus on the Family”, u: M. Bal, J. Crewe, L. Spitzer (ur.): Acts of Memory – Cultural Recall in the Present. Hanover-London: Darmouth College, str. 208-217.

Čekrlija, Đorđe, Vladimir Turjačanin, Srđan Puhalo (2004), Društvene orijentacije mladih. Banja Luka: NIBPNP.

Davis, Fred (1979): Yearning for Yesterday – A Sociology of Nostalgia. New York: The Free Press, London: Collier Macmil-lian Publishers.

Ferić, Ivana; Josip Burušić (2004), “Stabilnost nacionalnog ponosa: uporedba godine 1998. i 2002”, Društvena istraživanja sv. 13, br. 3, Zagreb, str. 423-438.

Huyssen, Andreas (1995): Twilight Memories – Marking Time in a Culture of Amnesia., New York-London: Routledge.

Jameson, Fredric (2005), Archaeologies of the Future – The Desire Called Utopia and Other Science Fictions. New York-London: Verso.

Kardelj, Edvard (1980), Smeri razvoja političnega sistema socialističnega samoupravljanja. Ljubljana: ČZP Komunist.

Kuljić, Todor (2005), Tito – Sociološko-istorijska studija. Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka.

Kundera, Milan (1984), Knjiga smijeha i zaborava. Sarajevo: Ve-selin Masleša.

Lasch, Christopher (1991), The True and Only Heaven: Progress and Its Critics, New York-London: W. W. Norton & Co.

Levada Center (2006), Russian Public Opinion 2006 – From Opinion Toward Understanding. Moscow: Levada.

Lowenthal, David (1989): “Nostalgia Tells it Like it Wasn’t”, u: C. Shaw, M. Chase (ur.): The Imagined Past – History and Nostalgia., Manchester-New York: Manchester UP, str. 18-32.

Mandić, Igor (1976), Mitologije svakidašnjeg života. Rijeka: Otokar Keršovani.

Marx, Karl (1950), Osamnaesti brumaire Louisa Bonaparte. Zagreb: Kultura.

Spitzer, Leo (1999): “Back Through the Future: Nostalgic Memory and Critical Memory in a Refuge from Nazism”, u: M. Bal, J. Crewe, L. Spitzer (ur.): Acts of Memory – Cultural Recall in the Present., Hanover-London: Darmouth College, str. 87-104.

Stewart, Susan (1993): On Longing – Narratives of the Miniature, the Gigantic, the Souvenir, the Collection. Durham & London: Duke UP

Toš, Niko i dr. (1999) Vrednote v prehodu II. – Slovensko javno mnenje 1990-1998. Dokumenti SJM – FDV, IDV, CJMMK. Ljubljana.

Toš, Niko i dr. (2004), Vrednote v prehodu III. – Slovensko javno mnenje 1999-2004. Dokumenti SJM – FDV, IDV, CJMMK. Ljubljana.

Tuđman, Franjo (1960), Stvaranje socijalističke Jugoslavije. Zagreb: Naprijed.

Turner, Bryan (1987): “A Note on Nostalgia”. Theory, Culture & Society, br. 4; London-Newbury Park-Beverly Hills-New Delhi: SAGE, str. 147-156.

Ugrešić, Dubravka (2006), Kultura laži. Ljubljana: Studentska založba.

Velikonja, Mitja (2008): Titostalgija – Studija nostalgije po Josipu Brozu / Titostalgia – A Study of Nostalgia for Josip Broz. Ljubljana: MediaWatch, Mirovni institut (http://media-watch.mirovni-institut.si/eng/mw20.html, srpski prevod će izaći u jesen 2009 u izdanju Biblioteke XX vek u Beogradu).

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 05.11.2009.

---

[1] Možda bi trebalo skratiti ovu kovanicu i govoriti jugostalgija, kao što istočni Nemci svoju nostalgiju za bivšom zemljom jednostavno zovu Ostalgie.

[2] Na njega sam imao spreman onaj poznati Kardeljev odgovor: “Sreću čoveku ne može dati ni država ni sistem ni politička stranka. Sreću može čovek sebi stvoriti samo sam. Ali ne sam kao pojedinac, nego samo u ravnopravnim odnosima sa drugim ljudima” (Kardelj 1980: 14), ali nisam hteo opteretiti diskusiju na samom početku.

[3] Na ovom mestu spominjem samo najistaknutije među njima. Dobrica Ćosić je posle faze mladalačkog jugoslavenstva, 1980-ih počeo da optužuje Jugoslaviju, da govori da je ona najdublja i najduža moralna kriza i moralno ništavilo jugoslovenskih naroda (u Kuljić 2005: 433-436). Pre nego što se Franjo Tuđman počeo boriti protiv jugokomunističkog i jugosrpskog sistema, zanosno je opisao Jugoslaviju u zaključku svoje knjige iz 1960. (str. 196): “Veličinom i nepomućenom ljepotom svoje socialističke revolucije, njenim historijskim pobjedama u borbi za slobodu i novim dostignućima u borbi za društveni napredak, za socialističku demokraciju i humanizam, narodi Jugoslavije vinuli su se – kako to sa pravom gordo bilježi Program Saveza komunista Jugoslavije – do vrhunskih moralno-političkih ostvarenja savremenog čovječanstva”. Dimitrij Rupel je danas siguran, da je “Jugoslavija bila diktatura” (D. Bilefsky, “Oh Yugoslavia! How They Long for Your Firm Embrace”, New York Times, 30. 1. 2008, str. 8), dok je posle Titove smrti njemu napisao frenetični nekrolog (u kome, između ostalog, kaže kako je potrebno u inostranstvu širiti istinu o Titovoj veličini: “Kada čitamo sve te članke i rasprave često zaboravljamo da oni nisu namenjeni našim patriotima i pristalicama Tita, da smo mi već ubeđeni i pristalice, dok oni još nisu, i da im treba još mnogo toga objasniti, što nam već pomalo dosađuje. Ništa posebno, ništa novo!, mi vičemo u našoj vatrenoj neskromnosti”. (Teleks, 6. 5. 1980, str. 47). I Janez Janša je priznao da ni on sam “nije bio nikakva iznimka u shvatanju Tita kao takvog”, to jest, “da je bio vrhovni autoritet, za mnoge skoro božanstvo”. (Izjava na sajtu njegove stranke, 16. 3. 2009). Duhoviti Bosanci takve konvertite u bošnjačkom narodu nazivaju “lubenice”: zeleni izvana, a crveni iznutra.

[4] Spomenuo bih samo dva, koja, da paradoks bude još veći, danas visoko kotiraju među jugo-pop nostalgičarima. Đorđe Balašević, koji je prije triput video Tita, mogao je izjaviti da mu je pjesma “Računajte na nas” u stvari izmakla kontroli i postala nešto što gotovo da nije bilo moje (U intervjuu sa P. Lukovićem “U Hristovim godinama”, Duga, 18. 2. 1989, str. 43. Tamo kaže i sledeće, str. 42: Zato sam pojeo … kaktus, da ne upotrebim neku goru reč, kad sam pevao “Računajte na nas”: indoktriniran, iz čistih ubeđenja da rasturamo svuda po svetu i da smo daleko najsrećniji, shvatim da ta moja generacija ne samo da je uštrojena, već da nema veze s mozgom, da je bez ikakvih ideala, upotrebljena kao slepo oruđe). A Zdravku Čoliću, koji je svojedobno lijepo pjevao “Druže Tito, mi ti se kunemo”, tek je kasnije kliknulo, da je “komunizam kriv, da nismo shvatili na kakvom fantastičnom prostoru živimo i kakav dar je multietničnost”. (U intervjuu sa V. Milek “Nekomu je dano, drugemu ne”, Delo, SP, 24. 11. 2007, str. 12).

[5] Često se dešava, da se dobrih starih vremena nostalgično sećaju i njihovi ideološki protivnici. Recimo savremeni ruski desničari cene imperijalnu veličinu i dostignuća nekad svetske velesile Sovjetskog Saveza i sa tih pozicija kritikuju sadašnji ruski režim. Isto je i s pozitivnim mišljenjem o nekadašnjim vođama. U Sloveniji je jedan od javno najistaknutijih titonostalgičara krajnji nacionalista Zmago Jelinčič. Jedno empirijsko istraživanje među srednjoškolcima iz Republike Srpske (BiH) pokazalo je da je ličnost iz prošlosti i sadašnjosti koju najviše cene Josip Broz (5,6 %), a odmah iza njega su — Radovan Karadžić i Draža Mihailović (sa 3,3% odnosno sa 2,4 %). Daleko veći ugled on ima kod dece iz mešanih brakova (13,9 %) nego kod onih sa roditeljima iste nacije (4,5 %) (Čekrlija, Turjačanin, Puhalo 2004: 49-51).

[6] Mali primer za to je vintage industrija, koja stvara nove produkte, koji izgledaju stari, koji imaju ukalkulisanu patinu starosti. Starost izgleda ko nova — bilo da se radi o reprodukcijama razglednica s početka XX veka, o novim-starim metalnim igračkama, o novim farmerkama, koje su već fabrički pocepane, bilo recimo o novim majicama sa tekstom Rolling Stones US Tour 1972, koje izgledaju kao da ih još od tog vremena neko nosi.

[7] To me podseća na reči Džordža Karlina (George Carlin), da je unutar svakog ciničnog čoveka u stvari razočarani idealista. A baš ta rezignacija većine znači potpuno okretanje od društvene i političke stvarnosti oko sebe, nudi odličnu bazu za pojavu raznih ekstremističkih grupa i partija. Radikalizam se uvek hrani na razočarenju i apatiji većine.

[8] Koja podrazumeva, zanimljivo, nostalgiju samo za drugom, a ne i za prvom Jugoslavijom, za monarhijom.

[9] Toga ima mnogo u sadašnjoj folk muzici i drugim narodnjačkim diskursima, koji upozoravaju na štetne posledice modernizacije, tehnike, urbanizacije, savremenog stila života, na navodni gubitak pravih vrednosti i sl. Ironično je što se za iznošenje tog stava koriste ista sredstva, resursi i tehničke pogodnosti koje se osuđuju..

[10] Baš ta nostalgija za jedinstvom Slovenaca u vreme borbe za osamostaljenje kao nikad pre i nikad kasnije, bila je crvena nit govora političara na proslavi petnaeste godišnjice nezavisne Slovenije 25. 6. 2006. godine.

[11] Vidi recimo Žižekovu konstataciju da “Slovenija je od (relativno) svetlih vremena na kraju osamdesetih regredirala u jednu najmračnijih sredina na Balkanu” (u intervjuu sa M. Štefančičem, Mladina, 29. 5. 2009).

[12] Ne mogu da ne navedem bar jedan od bezbroj primera (veoma ljute) antinostalgije, zajedno sa svim gramatičkim dostignućima: Bog neka prosvijetli pamet svim yugonostalgičarima, yugofilima, izdajnicima, špijunima u Hrvatskoj. Vrijeme je. I neka jednom shvate, da ex Yugoslavije više nema. Nema više kriminala, nereda, velikih drugova Tita, inflacije, par-nepar diktature, jednoumlja. To je prošlo svršeno vrijeme. S tim se morate pomiriti, drugovi i drugarice. Zar vam je mozak totalno ispran? (Mihael Bičak, “Zaglupljivanje hrvatskog naroda”, Hrvatsko slovo, 7. 7. 2006, str. 28.).

[13] U duhu Marksove tvrdnje da “tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora na mozak živih.” (1950, 9). A da ne bude zabune: nostalgija za socijalizmom nije ni izdaleka jedina moguća kritika postojećeg ili čak ideološka platforma današnje levice, kako joj se to često podmeće, kad se kaže da ona nije sposobna da na nov način izgradi svoju poziciju nego bezidejno beži u prošlost. Aktivna nostalgija za socijalističkim vremenima samo je jedna u nizu tih kritika, uz mnoge druge, prilagođenih novim uslovima i zasnovanim na sasvim novim temeljima. Ovde naravno ne mislim na kompromitovanu post-jugoslovensku stranačku – uh, teško mi je to napisati – levicu, na razne samozvane socijaldemokratske ili socijalističke partije. Ne, ovde se referiram na rastuće mnoštvo malih, marginalnih, transnacionalnih grupa, pokreta i mreža, koje unose u političku i kulturnu levicu svežu misao, nove medije i principe organizacije i delovanja. No, to bi zaslužilo posebnu raspravu.

[14] Od marta do juna 2009, samo u osam slovenačkih časopisa i revija objavljen je 61 članak koji se bavi temama bivše Jugoslavije, Tita, samoupravnog socijalizma i sl. Naslovi tih članaka su po pravilu senzacionalistički: “Skoro srušio Tita” (kako je pijan vozač nedavno skoro srušio Brozov spomenik u Kumrovcu, http://www.24ur.com/novice/crna-kronika/skoraj-zrusil-tita.html, 2. 4. 2009); “Na mitingu i avion, kakvog je imao Tito” (novinaru se na avijatičarskom mitingu, koji je održan u jednoj austrijskoj vojnoj bazi, to činilo dovoljno interesantno da bude u naslovu, http://www.rtvslo.si/zabava/zanimivosti/foto-na-mitingu-tudi-letalo-kakrsnega-je-imel-tito/206504, 4. 7. 2009); “Opet kolone zbog Tita” (prilikom otvaranja izložbe o njemu u Beogradu, http://www.blic.rs/reportaza.php?id=83549, 25. 3. 2009), ili pak “Tito i partija — Hajdukova armija” (o incidentu kada je u Dalmaciji jedan Dinamov fudbaler ovom “parolom” provocirao navijače Hajduka, Slobodna Dalmacija, 27. 7. 2009, str. 46).

[15] Da ne nabrajam: od Novih fosila do Pankrta, od Bijelog dugmeta do Plavog orkestra…

[16] Pa čak i tako kontroverzna kao što je Cafe bar OZNA u samomu centru Beograda, sa likovima Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna u logotipu i sa dve lozinke Služimo narodu! i Ponovo u centru zbivanja.

[17] Zanimljivo, u Beogradu je u poslednje vreme bilo nekoliko tematskih izložbi o tim vremenima, koje su privukle mnogo medijske pažnje, posjetitelja, a naravno i diskusija. Izdvajam Svet od srebra (srebrni pokloni iz celog sveta Titu, 2008), Titove Nove godine (njegovo slavljenje tog praznika, 2008), Efekat Tito (zbirka oko 500 eksponata iz njegove kolekcije, 2009) i Smrt u trezoru (selekcija nekih od najinteresantnijih darova Titu, 2009); videti i katalog o stalnoj izložbi štafeta Štafete 1945-1987 (2008).

[18]http://www.rtvslo.si/zabava/zanimivosti/drobne-radosti-nase-mladosti/203724, 28. 5. 2009. Ovaj manje-više isti sastav nostalgičnih predmeta, događaja i osećanja dobio sam i u svom istraživanju jugonostalgije među eks-Jugoslovenima u Filadelfiji i Nju Jorku ljeta 2005.

[19] http://www.kissradio.biz/linkovi%20razno/JUGONOSTALGIJA.htm, 14. 5. 2009.

[20] Usputni komentari o tome kako je tada sve bilo bolje, završavaju se sledećim: Odrastali smo kao prava djeca po zakonima prirode, dok nisu počele države i njihove institucije, vlade i sudovi, određivati kako treba živjeti. I ti si dio generacije: “Ne daj se generacijo”.

[21] Vidi http://www.konzulatsfrj.com/.

[22] O mitologijama jugoslovenske svakidašnjice još 1970-ih veoma duhovito je pisao Mandić (1976).

[23] Hiperrealističke i anti-nostalgične inscenacije, recimo u raznim muzejima i izložbama o tim vremenima, kao što su praški “Muzej komunizma”, “Muzej socialističkog realizma” u poljskoj Kozlowki, “Grutas park socializma” u južnoj Litvi, budimpeštanski “Spomen-park”, slovenačka izložba “Tamna strana mjeseca — Istorija totalitarizma u Sloveniji 1945-1990”, tzv. “Groblje palih spomenika” pored Nove tretjakovske galerije u Moskvi, te “DDR muzej” u Berlinu. Naravno, socijalizam nikad nigde nije bio tako savršeno totalitaran, sveprisutan, kao što je u tim — kako ih ja nazivam — “socijalističkim Diznilendima”.

[24] Grafit u Istri, 2008.

[25] Njihov spisak je impresivan: Jugonostalgija http://www.kissra-dio.biz/linkovi%20raznoJUGONOSTALGIJA.htm, Generalni konzulat SFRJ http://www.konzulatsfrj.com/, Tito’s Home Page, Leksikon Yu-mitologije http://www.leksikon-yu-mitologije.net/, Nostalgija — Pjesme iz cijele Jugoslavije http://www.nostalgija.com/, Jugonostalgija na youtube http://www.youtube.com/user/Jugonostalgija, Cyber Yugoslavia http://www.juga.com/ i brojne druge, koje još postoje ili koje su već ukinute.

[26] Vidi recimo podatke za Hrvatsku u Ferić, Burušić (2004), a zanimljiva su i uspoređenja sa Rusijom (Levada Center, 2006).

[27] Pjesma “Glasajte za nas”, 1999.

[28] Ovi rezultati opovrgavaju biheiviorističku tezu, da neki vanjski, objektivni faktori (rast DBP, politička stabilnost, ekonomski razvoj i sl.) direktno utiču na subjektivne percepcije i mentalitetne promjene, u tom konkretnom primjeru recimo “brži progres — manje nostalgije”.

[29] Pravi nostalgični žanr ili barem motiviku možemo da nađemo u pojedinim knjigama i esejima Slavenke Drakulić, Dubravke Ugrešić, Aleša Debeljaka, Miljenka Jergovića, filmovima Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Vinka Brešana, performansima Alkete Džafa (Alketa Xhafa) i grupe Eclipse, slikama Valtera Štajnahera (Walter Steinacher), fotografskim projektima Goranke Matić i Milomira Kovačevića, instalacijama Marka Kovačiča, u dramskim tekstovima Sebastijana Horvata i Radoslava Zlatana Dorića i mnogih drugih umjetnika.

[30] I to ponovljeno četiri puta, kao u Springstinovoj pesmi “Born in USA” (1984). Vidi još jednu aluziju na tu pesmu, ovog puta sa pravim rimejkom, poljske grupe Snake Charmer “Born in PRL”, znači “Rođen u Narodnoj republici Poljskoj”.

[31] Dizajn panoa tog salona, koji obećava Stvarno odlične frizure, jest eklektičan: fotografija frizure platinaste ljepotice, nalik na one iz Hičkokovih filmova, uz to strip-sličica u stilu Roja Lihtnštajna (Roy Lichtenstein), a podloga svemu tome jest zastava SFRJ.

[32] Pesma “Sve je isto, samo njega nema”, 2007.

[33] Pesma “Odoh majko u rokere”, 2001.

[34] Pesma ‘Yugo”, 2008.

[35] Pesma “Nostalgična”, 2004.

[36] Pesma ‘Yugo 45″, 1999.

[37] Trefalt Mito je bio televizijski voditelj, poznat po svojim emisijama o tipično slovenačkim temama.

[38] O ulozi nostalgije među izbeglicama od nacizma u Latinskoj Americi, vidi u u Spitzer (1999).

[39] Njena retorika je uključivala slogane poput ovog: Učinimo Britaniju opet velikom (u izjavi za letno izdanje Conservative Monthly News 1975).

[40] Recimo pozivom na američke korene, patrijarhalne vrednosti, jaku državu, individualnu inicijativu, patriotski ponos, vjersku tradiciju i odlučnu vanjsku politiku. Za kritiku Reganove nostalgije vidi Levental (Lowenthal 1989: 26).

[41] Oni priznaju zasluge Jugoslavije za opstanak i razvoj makedonskog naroda. Razgovor sa rukovodiocima stranke u Skoplju, avgust 2008.

[42]http://www.vest.si/2009/05/03/jugokomunisti/, 4. 5. 2009. Devedeset godina posle ujedinjenja Jugoslavije oni želeaktualizovati ideju ujedinjenja.

[43] Terensko istraživanje, jun-septembar 2008.

[44] Ta i mnoga druga Titova krivična djela mogu se naći na simboličkim poternicama, koje u stvari veličaju njega i Jugoslaviju i koje su se pojavile kao plakati ili leci na raznim jezicima u svim eks-jugoslovenskim republikama i na internetu.

[45] Nečitljiv potpis, 24. 5. 2008.

[46] Nečitljiv potpis, 29. 11. 2008.

[47] Da je taj vidik – posebnost druge Jugoslavije u okviru hladnoratovske podele Evrope, njen samonikli antifašizam i socijalizam, koji je imao daleko više ljudske potpore od drugih, vrlo značajan i u razumevanju današnjih nostalgičnih uspomena na nju – potvrdio mi je američki istoričar mađarskog porijekla Istvan Deak. Lični razgovor, 18. 5. 2009.

[48] U duhu onog hladnoratovskog vica, da su Jugosloveni između votke i viskija izabrali – šljivovicu…

[49] Takva je poruka jednog od zapisa u spomen-knjizi u Titovoj grobnici na Dedinju: Ti si bio naša svetla budućnost… (nečitljiv potpis, 9. 7. 2009). Drugi ga hoće natrag: Druže “Maršale” da Bog da se ponovo rodiš! … (nečitljiv potpis, 9. 7. 2009), i Druže Tito probudi se (nečitljiv potpis, 5. 7. 2009).

Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftino (ali dobro) vino
Erik Gordi

Bio je intelektualac, a ne radikalni policajac.
Dobrica Ćosić o Jovici Stanišiću[1]

A zašto da pišem (još) jedan esej o hladnom ratu? Možda zato što istoriju pišu pobednici, a kad pobednika nema onda je pišu oni koji su i dalje zaposleni u institucijama koje su osnovane u ideološke svrhe. Možda postoji i neki bolji razlog. Uglavnom najpoznatije priče o kraju komunizma dolaze sa dve strane: ili su to priče raznih političkih aktera tog perioda koji traže opravdanje za svoje postupke ili su to priče ‘disidenata’ koji promovišu svoju hrabrost u jednom periodu.

Znači, bilo da dolaze sa disidentske ili sa vladine strane, najčešće su to priče o hladnom ratu u hladnoratskom ključu. Po njima, vreme do pada Berlinskog zida je bilo napeto, puno zavera i špijuna, a spasli smo se jedino zahvaljujući skupim raketama, odnosno lukavim i sofisticiranim strategijama solidarnosti.

Da je hladni rat bio onakav kako zvanična priča kaže nije sasvim netačno. Svima je poznato da je bilo nekoliko ratova koji su bili nepotrebni a ipak dugo trajali (Vijetnam, Angola, Avganistan …) kao i to da su zamalo izbegnuti veći ratovi. Zamislite kakav je mogao biti rat na Kubi, na primer. Još se sećam jadnih nastavnika u osnovnoj školi u Sietlu koji su pokušavali da nam objasne šta treba da radimo u slučaju nuklearnog napada, znajući vrlo dobro da to neće pomoći. A sećam se i knjige koju sam dobio kao srednjoškolac od lokalnog privrednog kluba kao nagradu za ‘studenta meseca’. To je bila propagandna brošura pod naslovom Dinamične slobode, sa slikom na koricama koja pokazuje globus u kandžama ogromne hobotnice zvane Komunizam. Da, znam da hobotnice nemaju kandže, ali ova na slici zaista ih je imala. I sadržina knjige bila je u istom duhu.

Postoji i druga strana zvanične priče o hladnom ratu. I kada je služila kao izvor najveće nesigurnosti, netrpeljivost između dva ideološka bloka bila je takođe predmet razmišljanja i izvor kreativnosti.

Sam Berlinski zid razdvajao je ljude ali je u isto vreme služio kao podloga za originalne kulturno-političke grafite. Sovjetski Savez se zaista bio pretvorio u zatvorenu i represivnu gerontokratiju, ali je njegova sterilna dogma podstakla razne reformulacije progresivne i revolucionarne politike u svetu. Ljudi s obe strane globalnog rascepa koji su bili zainteresovani za mir (neki od njih, ali svakako ne svi, bili su učesnici “mirovnih pokreta”) tražili su stvari koje su interesantne, produktivne a potencijalno obećavajuće na suprotnoj strani. Tu je Jugoslavija odigravala veoma značajnu ulogu.

Ali šta je bila Jugoslavija? Šta je bio jugoslovenski komunizam? Nešto smo o tome znali, ali manje nego što smo hteli da znamo. O Jugoslaviji i komunizmu slušao sam još kao dete, i malo šta od toga sam razumeo. O toj mojoj zbunjenosti govori ovaj skromni esej, koji je zapravo jedno nepotpuno sećanje na godine hladnog rata.

1. Hladnoratovski američki pogled na Jugoslaviju: Tito, traminer, turizam

Da je komunizam bilo veliko zlo, mi Amerikanci smo svakako dobro znali. Najveći medijski sistem na svetu nas je na to stalno podsećao. A ko su bili komunisti? I to se znalo — Sloveni, mahom Rusi (jeste da su tu bili i Kinezi, ali i pre dolaska komunističkog režima u Kinu naša je kultura već bila obogaćena sasvim drukčijim stereotipima o Kinezima pa nije bilo psihičkog prostora za još jedan). Nije bilo nimalo teško imati i održavati odbojan odnos prema komunistima jer se celokupna ideologija svodila na to. Ni prema Rusima nije bilo teško gajiti negativan odnos jer je Rusija daleka i zatvorena zemlja prema kojoj su postojale jake predrasude.

No ipak su postojale neke rupe u kompleksnom sistemu odbojnosti prema komunizmu i Rusima. Prvo, nije bilo sasvim jasno ko su bili komunisti. Da li su radnici koji su učestovali u sindikalnom pokretu bili komunisti? Ili ljudi koji su podržavali socijalnu politiku za smanjenje nejednakosti u društvu? Ili ljudi koji su se protivili rasizmu? Nereligiozni ljudi? Takve ljude smo poznavali svi mi i imali ih u svojim porodicama. Ali su naši desničari govorili da su i oni komunisti. Takva je retorika naravno trebalo da posluži tome da se neki ljudi diskvalifikuju, ali je ishod bio drugačiji: izraz “komunista” tumačili smo kao skraćen opis čoveka koji ne razmišlja kao ekstremniji deo našeg establishment-a.

I još jedna rupa: nisu ni Rusi ni ostali Sloveni bili baš svima nepoznati. Naročito u većim gradovima (ali ne samo u gradovima — vinograde u Kaliforniji drže Hrvati, poljoprivrednici u Masačusetsu i Ohaju su Poljaci, u Mičigenu Srbi, među najvećim zemljoposednicima na jugu Teksasa su Česi… ) ljudi iz slovenskog sveta su bili naše komšije, kolege i prijatelji. Čast izuzecima, ali uglavnom ih nismo doživljavali kao nama tuđe i zlonamerne ljude. Znali smo da su zemlje njihovog porekla i da za one koji su poticali iz tih zemalja nije bilo lako otići tamo ili komunicirati sa tamošnjim ljudima. Jedan deo ekstremne desnice je prilično uspevao u naporu da pravi politički kapital od tih teškoća.[2]

Međutim, ljudi su na Jugoslaviju gledali drugačije nego na druge komunističke zemlje. Zašto? Prvo, Jugoslaviju je osnovao jedan pravi heroj. Od ranih dana Drugog svetskog rata znali smo da je Tito autentičan heroj, zato što nam je to rekao Luj Adamič.

Taj slavni novinar je prvo upoznao Amerikance sa teškoćama svoje zemlje u knjizi The Native’s Return iz 1934. godine (Adamic 1934). Deset godina kasnije, on nas je obavestio da čovek zvani Mikhailovich “odražava prošlost”, dok pravi rat vodi izvesni “Josip Brozovich” (Adamic 1943: 49, 55). U novije vreme u Srbiji kruži priča o četnicima koji su spasli savezničke avijatičare a zauzvrat dobili samo nezahvalnosti trulog Zapada. U stvari niko u Americi ne zna tu priču. Znali smo samo da je Tito pobedio Nemce i uz to ponizio Staljina, pa je stoga heroj.

Drugo, Jugoslavija je bila naš saveznik protiv SSSR-a. Tačno je da nije bila neki pouzdan saveznik, ali takva su bila vremena. Ono što su prikazivaili naši špijuni u svojim izveštajima ispalo je dosta banalno, ali manje ili više tačno. U zborniku obaveštajnih izveštaja od 1948. do 1990.[3] jasno se vidi da su Amerikanci smatrali da su dve najveće pretnje Jugoslaviji sa jedne strane Crvena armija (na to smo imali odgovor u vidu Severnoatlantske alijanse) i, sa druge strane, sami Jugosloveni (tu smo mogli da se pouzdamo samo u Tita). Ipak, obaveštajci nisu govorili o kraju federalne države mnogo pre samog događaja: predviđanje te agencije da će se tako nešto dogoditi došlo je tek 1990. godine[4].

Ali Jugoslavija se u našim očima najviše razlikovala od drugih komunističkih zemalja po tome što nije bila zatvorena zemlja. Ne samo što su ljudi dolazili odande, nego su i išli tamo — uglavnom u turističke posete na obalu Jadrana, i poneko na skijanje ili na obilazak rimskih i antičkih naselja. Obavezno bi svi po jednu noć proveli u Beogradu, jer je JAT namestio sistem tako da je to bilo neizbežno. I naravno da su posetioci videli uglavnom samo lepe stvari, uživali na plažama, dobro jeli i pili, videli da su ljudi uglavnom druželjubivi i fini.

Čak je i Sofia Loren opisala u svom kuvaru branje grožđa na Brionima sa Titom, u stilu koji sugeriše da učešće visokih zvaničnika u berbi oslikava demokratski karakter jugoslovenskog režima (valjda zato što grožđe nije brala jeftina sezonska radna snaga) (Loren 1971: 112-115). Za nas studente koji nismo bili u stanju da priuštimo sebi vina kakva su pili Tito i Sofia Loren, najpristupačnije pristojno vino na tržištu je bila jugoslavenska ‘Avia’, sasvim pitko vino a jedna boca je koštala svega dva dolara.

Dakle, tokom hladnog rata Amerikanci, ili barem urbani levičari u Americi, gajili su pozitivna osećanja prema Jugoslaviji. Ljudi su voleli Jugoslaviju većim delom zato što su o njoj nešto znali, ali ne mnogo. U svakom slučaju, ne toliko da bi se razočarali. Jugoslavija je za njih pre svega bila jedan san.

2. Jugoslavija kao groblje snova zapadne levice

I kako je izgledala ta Jugoslavija o kojoj su Amerikanci sanjali u to vreme? Uglavnom ona je u vreme hladnog rata bila viđena kao dokaz da eto možda postoji bolji, mirniji, humaniji “treći put”, put koji izbegava nepravde kapitalizma a koristi sve prednosti socijalizma, bez njegove poznate tendencije ka autoritarizmu. Istina je da su postojale pro-sovjetske komunističke stranke po Zapadu, ali ako uzmemo kao primer američku Komunističku partiju, posle 1945. godine su maltene svi njeni članovi bili pripadnici službe bezbednosti i špijunirali su jedni druge.

Postojale su i Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party), koja je bila trockistička, i Revolucionarna radnička partija (Revolutionary Workers Party) koja je okupljala maoiste, a potom enveriste. Međutim, to su bile minorne stranke, uglavnom poznate po tome što su u nekim univerzitetskim gradovima držale odlične knjižare. Zapadni levičari koji su držali do sebe nisu bili pristalice sovjetskog (a kamoli kineskog ili enverovskog) komunizma, već su demokratski pokreti unutar komunističkog sistema uživali veliku podršku. Problem je bio u tome što nismo znali koji su pokreti bili demokratski a koji nisu. Čak su zapadni desničari preko svojih mnogo uticajnijih institucija imali svoje omiljene “demokrate”.

Jaka je bila struja koja je mislila da je možda upravo samoupravni socijalizam taj socijalizam s ljudskim likom koji smo uporno tražili. Nedavno je Dejan Jović u svojoj izvanrednoj knjizi o Jugoslaviji opisao utopističke ideje Edvarda Kardelja i način na koji je on sve te lepe nebuloze preveo u svima (vama) poznatu politiku samoupravnog socijalizma (Jović 2003).[5] A oni koji nisu bili spremni da vide SOUR-e i OOUR-e kao znakove svetle budućnosti, isticali su značaj jugoslovenske alternativne scene — od uticajnog “humanističkog socijalizma” Mihaila Markovića[6] do gorkih romana Danila Kiša i anarhičnih filmova Dušana Makavejeva. Barem u užim krugovima na Zapadu ti ljudi su bili zvezde, i njihovo postojanje (u manjem delu i njihov rad) je služilo kao testament kreativnosti i energije Jugoslavije u tom periodu.

Pošto smo imali priliku da upoznamo bogatstvo i raznolikost kulturnih proizvoda jugoslovenskog socijalizma, bili smo iznenađeni kada smo kasnije videli kakvi su monstrumi izašli iz njega. Biće da su se oni sve vreme skrivali iza zavesa i čekali svoj trenutak.

3. Nasilje i povratak žargona autentičnosti

Kad su se srušili naši snovi o Jugoslaviji, morali smo da se okrenemo realnosti. Ispalo je da je Jugoslavija bila nešto drugačije od zemlje koju smo zamišljali kao mesto između sovjetske i američke imperije. Ljudi koji su bili spremni da vide Jugoslaviju kao najnapredniju socijalističku zemlju, možda kao prvu među komunističkim zemljama koja će se priključiti Evropskoj zajednici, gledali su kako se ta zemlja ruši a potom pada u orgiju agresivnosti. I dok su se druge zemlje na istoku Evrope, koje su u svom razvoju zaostajale za Jugoslavijom nekoliko decenija brzo pretvarale u “success stories”, zemlje bivše Jugoslavije postajale su “blokirane tranzicije”.[7] Zapadni san o humanom socijalizmu zamenile su slike nasilja i bahatosti.

Nekima je to bilo bolno. Među istraživačima određene generacije koji su radili u raznim mestima u bivšoj Jugoslaviji gotovo da nema čoveka koji nije izgubio dobre prijatelje kada su mnogi intelektualci požurili da daju svoju podršku jednom od nacionalističkih režima tokom 1990-ih godina.

Neki su počeli da govore o “svojoj” naciji kao izvoru svega što je bilo dobro i lepo u Jugoslaviji, dok su se drugi upustili u morbidan posao brojanja žrtava koje je “naš narod” podneo u prethodnim ratovima. S druge strane, za neke intelektualce — uglavnom malobrojne — sukob je bio povod za preispitivanje ranijih predrasuda i za nove socio-istorijske analize.[8]

Debate u Americi o kolapsu jugoslavenske države imale su i svoju mučnu stranu. Ispalo je da takozvana “neprijateljska emigracija” stvarno postoji i da su neki ljudi iskoristili priliku da ispolje sentimente koje su ranije držali u sebi. Dobro se sećam atmosfere na akademskim tribinama o (već bivšoj) Jugoslaviji ranih 1990-ih godina u okolini San Fransiska. Ako je tribina bila negde u Berkliju ili na istočnoj strani zaliva San Fransiska na nju bi dolazila šarena skupina ljudi koji podržavaju Miloševića i njegove klijente: tvrdolinijaši komunisti, potomci prvoboraca iz 1944. godine, čomskisti i mali broj lokalnih Srba iz određene emigracije.

Ako bi pak tribina bila u samom gradu San Fransisku ili na južnoj strani zaliva, onda bi tu dolazila koalicija Tuđmanovih pristalica: militantni katolici, hladnoratovci starog kova i stariji deo imigracije iz Hrvatske. Slično je bilo u drugim gradovima, a tamo gde je bivših Jugoslovena bilo više, na primer u Čikagu i u Torontu, pretila je i opasnost od fizičkih sukoba.

Naravno tvrdu liniju javne podrške nacionalističkim režimima nisu činili samo imigranti sa Balkana. Ti režimi su imali i lokalnu potporu. Tačno je da su najpoznatiji javni intelektualci koji su skočili u odbranu ovog ili onog režima nastalog posle raspada Jugoslavije bili Evropljani — kao pisac Peter Handke iz Austrije ili francuski filozofi Alen Finkelkrot (Alain Finkielkraut) i Bernar — Anri Levi (Bernard-Henri Levi).[9] Dosta dugo u Britaniji su sledbenici različitih podvrsta “čistog” marksizma koristili Balkan i Balkance kao povod za beskrajne debate o doktrini, a da se pri tom nisu ozbiljno interesovali za sam Balkan.

U Americi su se uglavnom samo minorni intelektualci angažirali u korist nekih od ‘nacionalnih’ režima, a među njima je bio veoma mali broj dobrih poznavalaca regiona. Dok je deo akademskih intelektualaca našao u ratnom nasilju povod da izaberu svoju omiljenu stranu, ogroman broj intelektualaca je našao u sukobu razlog da tvrde da su uski etnički identiteti, kao i mržnja koja polaze od njih, sastavni deo ljudske egzistencije.[10]

U ove debate i sukobe bili su uključeni uglavnom ljudi sa iskustvom iz vremena komunizma. Meni je i zbog toga bilo teško da nađem svoje mesto na bilo kojoj strani u toj debati, koja mi je izgledala kao bespredmetna i instrumentalizovana. U stvari, moje simpatije su bile na strani nostalgičara. Ali to nije bilo rešenje, bar ne za probleme sa kojima nas suočava sadašnjost.

Nakon kraja ratova u Jugoslaviji, rekonstrukcija državnog poretka pružila je jedinstvenu priliku raznim ideološkim misliocima na Zapadu da u “novim” demokratijama primene principe koje nikad nisu bili u stanju da sprovedu u delo u svojim “starim” demokratijama. Na taj način je Balkan još jednom poslužio kao laboratorija za razne ideje, od kojih mnoge nisu imale korene u samom regionu.

Oni koji su mislili da je demokratija u stvari sistem balansiranja grupnih prava, imali su Dejtonski sporazum, odnosno dobili su priliku da vide kako funkcioniše ustavni sistem u kojemu pojedinac nije politički subjekt. Oni koji su mislili da je demokratija sistem direktnog narodnog odlučivanja o svemu bez prisustva zvaničnih organa, dobili su šansu da se uvere da je decentralizovan sistem samoupravnog socijalizma vrlo atraktivan za američke desničare, jer odgovara njihovom sumnjičavom stavu prema svakoj centralnoj vlasti. Oni koji su poistovetili demokratiju i kapitalizam — o njima sve već znamo.

Fascinacija eksperimentisanjem s novim državama na Balkanu prilično brzo je opala posle 2000. godine Jedan razlog smanjenog interesovanja za Balkan bio je jednostavno u tome što ljudi koji su bili pokrenuli razne projekte nisu bili ozbiljno zainteresovani za Balkan nego su poslati tamo — da bi kasnije bili poslati u neke druge zemlje, kao što su Irak ili Avganistan, kad su te zemlje privukle veću međunarodnu pažnju.

Drugi razlog je to što je realan politički život ispao mnogo manje interesantan nego ideološke priče. Možda postoji i treći razlog po kojemu su zemlje regiona pronašle svoj put koji nije savršen ali je verovatno u većoj meri miran i stabilan, pa je potreba za intervencijom sve manja. U svakom slučaju ili su države jugoistočne Evrope sada manje ili više prepuštene sebi (ili Evropskoj uniji) ili će uskoro biti.

4. Back to the future: povratak permanentne krize

Davne 1994. godine kad je projekt nacionalnog kiča već počeo da propada, učesnik jedne tribine o folkloru, čijeg se imena ne sećam, rekao je da smo konačno u fazi kada “od Baje Malog Kninže ne tražimo više nego što Baja Mali Knindža traži od nas”.[11] Možda smo mi na Zapadu, danas u sličnoj situaciji, da od bivše Jugoslavije ne tražimo više nego što bivša Jugoslavija traži od nas. Jer, to sada znamo, države bivše Jugoslavije ne mogu nam pružiti model “trećeg” puta, onog između kapitalizma i komunizma. Neće nas privlačiti svojom navodnom autentičnošću, kao što su obećavali jugoslovenski folklorni ansambli. A nećemo ni tražiti ni naći autentičnost u fascinaciji ratnim nasiljem. Neće ove zemlje ponuditi bolje ideje od onih koje već postoje. Biće kao i sve ostale države: nestabilne, korumpirane, nemirne. Biće nesavršene. I to će biti u redu.

Literatura

Adamic, Louis (1934), The Native’s Return: An American Immigrant Visits Yugoslavia and Discovers His Old Country. New York: Harper and Brothers.

Adamic, Louis (1943), My Native Land: Yugoslavia 1933-1943. New York: Harper and Brothers.

Bellant, Russ (1988), Old Nazis, the New Right and the Republican Party. Boston: South End Press.

Chirot, Daniel (ur.) (1991), The Origins of Backwardness in Eastern Europe: Economics and Politics from the Middle Ages Unitil the Twentieth Century. Berkeley: University of California Press.

Dragićević-Šešić, Milena (1994), Neofolk kultura. Novi Sad: Zoran Stojanović,

Halpern, Joel i David Kideckel (ur.) (2000), Neighbors at War: Anthropological Perspectives on Yugoslav Identity, Culture and History. University Park: Pennsylvania State University Press.

Huntington, Samuel (1996), The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. Glencoe: Free Press.

Huntington, Samuel (2004), Who Are We?: America’s Great Debate. Glencoe: Free Press.

Jović, Dejan (2003), Jugoslavija: Država koja je odumrla. Beograd i Zagreb: Samizdat B92 i Prometej.

Loren, Sophia (1971), “Digression (On Wines)”, Eat With Me.

London: Michael Joseph. Miller, Greg (2009, 1 March), “Serbian spy’s trial lifts cloak on his CIA alliance”. Los Angeles Times.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 06.11.2009.

---

[1] Citirano prema: Miller (2009).

[2] Republikanska stranka je organizirala pripadnike istočnoevropskih dijaspora u “nationalities councils” (“savez narodnosti”) i koristila je te grupe da promoviše antikomunističku politiku među imigrantima, koji su uglavnom bili iz radničke klase. Na taj način je stranka našla dodatnu bazu izvan svog tradicionalnog izvora podrške u bogatim delovima istočne obale. Opis tih projekata se nalazi u: Bellant (1988).

[3] Državne tajne kao državne tajne, svi ti izveštaji su dostupni u jednom dokumentu na internetu. National Intelligence Council, From National Communism! to National Collapse: US Intelligence Community Estimative Products on Yugoslavia, 1948-1990 (2006),http://www.dni.gov/nic/foia_yugoslavia_chrono.html

[4] Isto.

[5] Na engleskom se knjiga pojavila nedavno kao Yugoslavia: The State That Withered Away (Lafayette: Indiana University Press, 2009).

[6] Kasniji i sve čudniji politički angažman profesora Markovića su zapadni levičari doživeli, naravno, kao izdaju.

[7] Teorija o istočnoevropskim zemljama koje pate od permanentne zavisnosti i zaostalosti prikazana je u: Chirot (1991).

[8] Odličan primer je specijalan broj časopisa Anthropology of East Europe Review (sv. 11, br. 1-2, 1993), “War Among the Yugoslavs”, koji su priredili David Kideckel i Joel Halpern:http://condor.depaul.edu/~rrotenbe/aeer/aeer11_1/aeer11_1.html. Naravno da je u toj publikaciji i u drugim sledilo mnogo odgovora. Znatno proširena verzija se nalazi u knjizi: Halpern i Kideckel (2000).

[9] Prvi je javno podržavao režim Miloševića, drugi Tuđmana i treći Izetbegovića.

[10] Verovatno je najambiciozniji pokušaj predstavljen u knjizi politikologa Samjuela Hantingtona The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order (Huntington 1996) gde je razvio teoriju da je svet podeljen u sedam (odnosno osam) civilizacija sklonih sukobu. Kasnije, u knjizi Who Are We?: America’s Great Debate (Huntington 2004) će tvrditi da je i sam američki identitet pod pritiskom zbog imigracije.

[11] Tribina posvećena knjizi Milene Dragićević-Šešić, Neofolk kultura (Dragićević-Šešić 1994), BITEF teatar, Beograd, oktobar 1994.

Za tango je potrebno dvoje
Ekonomija i identiteti Srba i Slovenaca u postsocijalizmu
Ildiko Erdei

Kada je slovenački Merkator otvorio prvi mega-market u Beogradu, 5. decembra 2002. godine, javnost u Srbiji bila je obuzela prava groznica, uprkos tome što su u tom trenutku mnoga druga “zaista bitna” politička pitanja mučila ljude u Srbiji i u njenom glavnom gradu. Nije to bilo ono u takvim prilikama uobičajeno uzbuđenje među kupcima koje se oseća u vazduhu kad oni krenu da otkrivaju neku novu prodavnicu.

Ono što se desilo pre je ličilo na strasni susret nekadašnjih ljubavnika.[1] Kao što je jedan od komentatora istakao, “hiljade mojih sugrađana Srba su prohladnog zimskog dana satima stajali u redovima samo da bace jedan pogled na ovu novu Meku komercijalizma i zapadne kulture. Govori na otvaranju, koje su držali svi važniji srpski političari, emitovani su uživo, šaljući važne poruke u domove miliona Srba: kupovina je dobra, to je karta za bolji život, naša je dužnost kao budućih članova EU da poslušno pratimo put konzumerizma” (Miletić 2002).

Uzbuđenje koje je tom prilikom obuzelo ljude nije bilo izazvano samo političkim i društvenim značajem događaja, niti suštinski zavodljivom prirodom komercijalizma na kojoj počiva konzumerizam. Ono je bilo povezano sa predistorijom tog događaja i sa snažnim emocijama koje je ta predistorija budila, poprimajući na taj način čudnu ekspresivnu i kulturalnu dimenziju.

Stoga je “vraćanje” ovog događaja u okvire i horizonte socijalnog i istorijskog konteksta ono što će nam omogućiti da bolje razumemo njegove kulturalne dimenzije i dinamiku. Jer odnosi između Srba i Slovenaca[2] na polju ekonomije i potrošnje, u kontekstu bivše Jugoslavije i u postsocijalističkoj sadašnjosti njenih bivših republika (sada suverenih država), mogli bi biti shvaćeni kao strastvena veza koja (kao što je slučaj sa svakim odnosom) prolazi kroz različite faze, sa kojima su povezani različiti oblici ljubavnih osećanja.

U trenucima razdvajanja, napušta nas onaj u čijem smo se pogledu do tada ogledali i zahvaljujući tom odrazu, toj povratnoj informaciji o nama samima, gradili osećaj posebnosti i identiteta. Ovo važi koliko za pojedinačne “strasne veze” toliko i za kolektivitete, na sličan način povezane čvrstim vezama. U složenoj igri samoidentifikacije i građenja promenljivih identitetskih pozicija, u centru odnosa između subjekata (individualnih ili kolektivnih) stoje mnogobrojne razmene koje se ne doživljavaju uvek niti kao recipročne, niti kao pravedne i ispunjavajuće. Ovo je naročito vidljivo u trenucima odvajanja, raskida, razlaza i stvaranja novih identiteta, kada, po mišljenju Slavoja Žižeka, u prvi plan izbija ideja o “ukradenom užitku”.

Žižek polazi od tvrdnje da je u formulisanje identiteta ugrađena fantazija da je Drugi onaj koji automatski (po automatizmu) želi da ukrade naše uživanje. Iz toga proizlazi da je fascinacija “značajnim Drugim”, čiji pogled sadrži reprezentacije nas samih i pomaže kolektivnim subjektima da otkriju, predstave i objektifikuju “ukradeno uživanje”, ono što je nekada deljeno (u paru ili u zajednici neke druge vrste) i za šta svako misli da mu s pravom pripada, ono na čemu je kolektivni identitet izgrađen. A to znači da je za potpunije razumevanje dinamike identiteta važno poznavati istoriju međusobnih fascinacija i igru “ogledanja” (Žižek 1994: 8).

Polazeći od shvatanja da se identitet oblikuje i nanovo izgrađuje u specifičnim istorijskim momentima i socijalnim kontekstima, da se zasniva na stalnom “prisvajanju Drugog”, kroz protivurečne (katkad i istovremene) procese njegovog uključivanja i isključivanja iz reprezentacija sopstvenog identiteta, pokušaću da predstavim i analiziram skorašnje susrete između Srbije i Slovenije u ekonomskoj sferi u kontekstu postsocijalističke tranzicije u Srbiji.[3]

Namera mi je da istaknem važnost kulturalne (etničke) dimenzije jednog ekonomskog fenomena, a takođe i da ukažem na značaj koji polje ekonomije i ekonomskog ponašanja, naročito u oblasti potrošnje, ima u konstrukciji razlike u procesu ponovnog rađanja i reartikulacije društvenih (nacionalnih) identiteta.

Posebno ću koristiti koncept “ukradenih užitaka” Slavoja Žižeka, koji on smatra osnovom za izgradnju odnosa sa značajnim Drugim(a), jer mi se ovaj koncept čini prikladnim da obuhvati dinamiku “ekonomskih susreta” koje sam odabrala da analiziram, i zbog toga što pokazuje nerazmrsivu povezanost ekonomskih činjenica, njihove društvene percepcije i kulturne obrade, pri čemu se ispostavlja da “tvrde” ekonomske strukture u stvari fukcionišu kao strukture emocija, fantazama i lične i kolektivne imaginacije.

Ideju o tome kako uživanje može biti ukradeno Žižek je koristio da objasni funkcionisanje nacionalističkih mitova u bivšoj Jugoslaviji i mitova o američkom heroju u SAD. Objašnjavajući dinamiku nacionalizama u bivšoj Jugoslaviji i njenim republikama, on tvrdi da je neprijateljski odnos, čak mržnja, prema drugima ukorenjen u verovanju da je neko “ukrao zadovoljstvo” od “nas”, što je inspirisano tvrdnjom da “oni” “uživaju više” ili im “zadovoljstvo više pripada”. Ovaj neprijateljski odnos, smatra Žižek, predstavlja temelj za formiranje i funkcionisanje nacionalizma, jer je zadovoljstvo “organizovano” kroz nacionalne mitove, koji omogućavaju njegov “prodor u društveno polje” (Žižek 1996: 13-14).

Kako on piše, bivša Jugoslavija je ponudila dobar primer za proučavanje ovog paradoksa (da je stanje lišenosti zadovoljstva primordijalno, da je zadovoljstvo konstituisano odmah nakon što je “ukradeno” I.E.). Bili smo svedoci postojanja gusto ispletenih mreža koje su se sastojale iz “tokova” i “krađe” zadovoljstva. Svaka nacionalnost je ustanovila sopstvenu mitologiju konstruišući narativ baziran na verovanju da su je druge nacije lišile vitalnog dela njenog zadovoljstva. To je sprečavalo naciju da u potpunosti učestvuje u životu i uživa u njemu.

Ako čitamo sve mitologije zajedno dobićemo dobro poznat Ešerov vizuelni paradoks sistema posuda, u kojem po principu perpetuum mobile, voda teče iz jednog u drugi sud, dok se krug ne zatvori, a mi se ne nađemo na mestu odakle smo krenuli, na početku. Slovence su njihovog zadovoljstva lišili “južnjaci” (Srbi, Bosanci), zato što su poznati po svojoj lenjosti, balkanskom poroku, nedoličnom i glasnom uživanju, i zato što beskrajno zahtevaju ekonomsku pomoć, tako kradući od Slovenaca njihove dragocene materijalne zalihe, bez čega bi Slovenija već uhvatila korak sa Zapadnom Evropom.

S druge strane, Slovenci su optuživani da su pljačkali Srbe zahvaljujući svojoj neprirodnoj marljivosti, strogosti i sebičnim spekulacijama. Umesto da udovolje sebi jednostavnim životnim zadovoljstvima, Slovenci izopačeno uživaju u smišljanju načina kako da Srbe odvoje od rezultata njihovog marljivog rada, profitirajući od preprodaje onoga što su po niskoj ceni kupili u Srbiji. (Žižek 1996: 15-16)

Ipak, pošto u jezgru ovog pristupa i ovog argumenta leži fascinacija Drugim, on može biti upotrebljen i za interpretaciju skorašnjih fenomena, kao što su bojkot slovenačkih proizvoda u Srbiji na kraju 1980-ih godina, ili neobična zainteresovanost slovenačkih turista za postsocijalističku Srbiju, posebno njeno nasleđe devedesetih (na primer, bombardovane zgrade, kuća poznatog komandanta paravojne formacije Željka Ražnatovića Arkana i njegove sadašnje udovice Cece, folk muzika itd.).

Ovaj pristup nam takođe omogućava da povežemo skorije susrete Slovenaca i Srba u ekonomskoj sferi sa Žižekovim objašnjenjima tenzija između njih u ekonomskom kontekstu socijalističke Jugoslavije. Tako, u tumačenju slučaja identiteta koji su konstruisani, oblikovani, menjani, kroz međuodnose Slovenije i Srbije, možemo ići dalje od jednostavnog mehanizma konstituisanja razlike u kome se naglašava važnost stabilne granice između njih.

Imajući u vidu kompleksnost postjugoslovenske situacije, bremenite animozitetima i afektima koji su pratili razdvajanje nekada jedinstvenog prostora, Žižekov lakanovski pristup čini se analitički plodotvornim i zato što se u toj određenoj istorijskoj situaciji bavimo ponovnim rađanjem identiteta. Društveni identiteti Srba i Slovenaca (zajedno sa Hrvatima, Bosancima, Makedoncima i Crnogorcima), posle dugog perioda ‘bivanja jednim’ (dobrovoljno, kao rezultat konformizma ili nasilno), izdvojili su se od nekadašnje “jugoslovenske” pripadnosti, i podeljeni nacionalni identiteti su počeli da se javno i otvoreno konstruišu.

Drugim rečima, oni su postali Drugi jedni drugima. U tom procesu svaki od njih je razvio verovanje da su upravo ti Drugi sa sobom poneli deo “zadovoljstva” koje je nekada pripadalo svima njima i oko te ideje, kao i oko rasprave o “normalnim” i “nenormalnim” načinima uživanja, stvoreni su novi nacionalni mitovi, kao oblik mobilizacije i legitimacije novih kolektivnih subjekata.

Percepcije unutrašnjih odnosa u Jugoslaviji: “Zapad” i “ostali”

U geografskim, političkim i političko-simboličkim podelama posleratne Evrope, Jugoslavija je pripadala “Istoku”. Posle Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija nakratko se pridružila “Istočnom bloku”, ali posle političkog razlaza sa SSSR-om 1948. godine, nastavila je da se kreće “negde između” dva postojeća bloka, da bi uskoro otkrila i razvila svoju “politiku trećeg puta” poznatu kao “nesvrstanost”. Titovo razilaženje sa Staljinom je nagrađeno od strane SAD-a davanjem velikodušnih kredita njegovoj zemlji.

Kao posledica toga, životni standard u Jugoslaviji postao je mnogo viši nego u ostatku socijalističkog sveta, čineći da Jugoslavija izgleda skoro kao “Zapad” u očima “istočnih drugih”. Ipak, to nije bilo sve što je nudila ta igra ogledala, jer su se “refleksije” bazirane na binarnim opozicijama mogle naći i unutar Jugoslavije. U simboličkoj geografiji socijalističke Jugoslavije, Slovenija je predstavljana (i opažana) kao njen unutarnji “Zapad”, u poređenju sa njenim “istočnim” (a time i “orijentalnim”) delovima, Bosnom, Srbijom i Makedonijom. Slovenija je, u stvari, predstavljala kombinaciju “razvijenog Severa” i “civilizovanog Zapada”, dok su manje razvijeni jugoistočni delovi bivše Jugoslavije bili percipirani kao bučni i haotični.[4]

U poređenju s ostatkom Jugoslavije, ekonomska prednost Slovenije bila je jasno izražena 1980-ih godina, kada je marketinška kultura doživela bum u Sloveniji, i kada su slovenačke reklame za nameštaj, mineralnu vodu i druge proizvode preovladavale u komercijalnom delu TV programa, postavljajući nove standarde u jugoslovenskoj socijalističkoj tržišnoj ekonomiji. Štaviše, ove reklame su pomogle “običnim građanima” da izgrade san o drugačijem životu, o zemlji izobilja, u kojoj su, kao što se priseća Vesna Goldsvorti, “…srećni parovi otvarali vrata bogato izrezbarenih ormara na čijim policama stoje novi-novcati televizori u boji, takođe slovenački, i jedno drugom nazdravljali čašom slovenačkog rizlinga. Slovenija je bila naša Kalifornija, zemlja u kojoj smo svi hteli da živimo, a Slovenci su živeli od tog sna”. (Goldsvorti 2005: 114)

Naravno, ne treba tvrditi da su reklame i razvoj komercijalne kulture jedini “odgovorni” za pretvaranje Slovenije u “zemlju iz snova”. Neke “čvrste” ekonomske činjenice, kao veoma nizak nivo nezaposlenosti u poređenju s ostatkom zemlje, veća proizvodnja i veći broj ljudi zaposlenih u državnoj administraciji, bankarstvu i osiguravajućem sektoru, što korespondira s nivoom razvoja, takođe su išle na ruku stvaranju ovakvog “imidža” Slovenije (Breznik 1991).

Kao ekonomski razvijenija, Slovenija je takođe bila željena destinacija za imigrante iz drugih republika, pošto su radnici iz Slovenije i Hrvatske počeli da emigriraju u Zapadnu Evropu još od početka 1960-ih godina (Mežnarić 1986).

Međutim, odnosi između Srbije i Slovenije u bivšoj Jugoslaviji nisu bili vođeni jedino željom da se ide “zapadno”, i “za Zapadom”, tako uobičajenom u postsocijalističkim diskursima o komunizmu, socijalizmu i “Istočnoj Evropi” (Drakulić 1996; Mandel, Humphrey 2002; Goldsvorti, 2005). Veoma važan deo ovog odnosa bilo je i jako ubeđenje, stalno potpirivano od strane uticajne nacionalističke elite u Srbiji, da su Srbija, i samim tim građani Srbije/Srbijanci (ili, kako pripadnici te elite kažu, “Srbi”), ekonomski eksploatisani od strane Slovenije (“Slovenaca”). Isticano je da je ta eksploatacija doprinosila lošim socijalnim i ekonomskim uslovima u Srbiji, a Slovenci su uglavnom bili zamišljani kao ekscentrični, sebični, hladni, proračunati unutrašnji kolonizatori nedovoljno razvijenog ostatka zemlje.[5]

Ima mnogo priča koje mogu da ilustruju ova verovanja, a ovde ću predstaviti jednu od tih priča, na koju sam naišla prilikom mog terenskog istraživanja u jugoistočnoj Srbiji, u knjaževačkom kraju. U toku istraživanja uloge koju ima promena ekonomskih okolnosti na stvaranje novih identiteta, 2003. godine posetili smo gradić Podvis. Podvis je nekada bio značajan rudarski centar regiona i njegovi stanovnici su i dalje veoma ponosni na svoju prošlost, obeleženu ne samo rudarskom proizvodnjom, već i distinktivnom kulturom baziranom na ovoj aktivnosti.

Oni vole da ističu nekadašnji kvalitet života, intenzivnu kulturnu produkciju, oblike razonode po kojima su, kako se sećaju, nekada bili daleko ispred danas većeg i razvijenijeg Knjaževca, koji je administrativni cenar regiona. Bili su posebno ponosni na multietnički i multikulturalni karakter naselja i život lokalne zajednice. Međutim, danas su ovo samo sećanja na “dobra stara vremena”, koja se vodeći ljudi zajednice trude da iskoriste u transformaciji grada u turističko mesto. Prilikom nekoliko razgovora koje smo vodili sa stanovnicima Podvisa i Knjaževca, primetili smo pojavljivanje iste priče, koja objašnjava ne samo “lošu sreću” (u razvojnom smislu) Podvisa, već govori i o veoma surovim ekonomskim uslovima života u ovom delu Srbije, što se pretvara u jadikovke što je ovaj kraj zaboravljen, napušten od ljudi “tamo gore, u Beogradu”.

Priča nudi objašnjenje zašto je rudnik u Podvisu zatvoren 1968. godine, deset godina posle velike katastrofe 1958. godine, kada je 60 rudara ovog rudnika poginulo u eksploziji metana. Rečeno nam je da zatvaranje rudnika nije imalo veze sa njegovim rezultatima i kvalitetom rude, nego da je to bila politička odluka, doneta u korist Slovenaca. Štaviše to je navodno bila prava zavera izvedena tako što su uzorci rude iz Podvisa, koji su bili odličnog kvaliteta, zamenjeni uzorcima iz slovenačkog rudnika, i to baš pre analize koja je trebalo da utvrdi kvalitet rude.

Kada su analize obavljene, ispostavilo se da kvalitet rude iz Podvisa (u stvari iz Slovenije) nije odgovarao zahtevanim standardima koji bi opravdali dalju eksploataciju. Kao rezultat te navodne podvale, rudnik u Podvisu je zatvoren, a rudnik u Sloveniji je nastavio da radi na osnovu kvaliteta rude iz Podvisa. Tako je, kaže se u zaključku ove priče, osigurana ekonomska premoć Slovenije u Jugoslaviji na račun siromašnog jugoistočnog dela zemlje.

Ne ulazeći u to koliko ova priča odražava praksu socijalističkih ekonomista i političkih lidera da ekonomske programe i projekte podređuju politici, želela bih da ukažem na stereotipnu sliku Slovenije i Slovenaca u ovoj i drugim sličnim pričama koje sam čula u okolini Knjaževca, ali i na drugim mestima i u sasvim drugim kontekstima.

Slovenci su tu predstavljeni kao ljudi koji su, na prvom mestu, snažno povezani s ekonomskim domenom, posvećeni ekonomskim pitanjima i skloni kalkulisanju, čak varanju (takoreći, eksploatišu zadovoljstvo sa tuđih lokaliteta) i, na drugom mestu, kao neko ko je “ukrao” zadovoljstvo proizvodnje i konzumiranja plodova te proizvodnje.[6] Pored toga, priča otkriva i široko rasprostranjeno verovanje da su Slovenci bili ekonomski privilegovani zato što su bili politički uticajni (što je uglavnom povezivano sa pozicijom Slovenca Edvarda Kardelja u vrhu Komunističke partije Jugoslavije) i da su koristili taj politički uticaj da bi stekli privilegije u privredi.

Ukratko, ova priča pokazuje da ekonomske pojave imaju važne kulturne i simboličke dimenzije i da društveni i politički procesi povezani s ekonomijom ne mogu biti pravilno shvaćeni i interpretirani bez razmatranja kulturne dimenzije ekonomije i ekonomskog ponašanja. Ovim se želi reći da su navodna ekonomska eksploatacija i dominacija neodvojive od njihovih kulturnih i socijalnih percepcija, odnosno da su one uzajamno konstitutivne. Iz tog razloga, fokusirajući se na kulturalne aspekte ekonomskih pojava, bićemo u mogućnosti da shvatimo da je navodna eksploatacija povezana ne samo s “krađom” konkretnih, materijalnih prednosti i šansi, nego i s “krađom” zadovoljstava koja mogu proizaći iz ovih prilika, u prošlosti i u budućnosti.

Igre isključivanja i uključivanja – Srbija u potrazi za evropskom “normalnošću”

Ono o čemu je Žižek pisao 1996. godine, odnosno verovanje rasprostranjeno u Srbiji da “Slovenci izopačeno uživaju u smišljanju načina kako da Srbe odvoje od rezultata njihovog marljivog rada, profitirajući od preprodaje onoga što su po niskoj ceni kupili u Srbiji”, bilo je na delu i prilikom srpskog bojkota robe iz Slovenije na kraju 1989. godine.

U uzavreloj političkoj atmosferi obeleženoj rađanjem i pothranjivanjem nacionalizama, ali i pojavom građanskih inicijativa u jugoslovenskim republikama, ovaj bojkot je bio politički odgovor na odluku slovenačkih vlasti da zabrane populističko i nacionalističko okupljanje nazvano “Sastanak sa istinom”, koje su osmislili i organizovali srpski nacionalisti, a koji je trebalo da bude održano u Ljubljani. Posle toga, nacionalistička mobilizacija u Srbiji, zasnovana na odbijanju da se konzumira roba proizvedena u Sloveniji, dobijala je sve više na snazi. Bojkot je uskoro bio prilagođen mnogo širem okviru, tako da je mogao da služi i kao pretekst za diskusiju o “krupnijim” pitanjima, u kontekstu istorije ekonomskih (i političkih) odnosa u Jugoslaviji, koji su interpretirani kao eksploatacija Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije od strane “unutrašnjeg Zapada” (Slovenije i Hrvatske). Takva interpretacija bila je podržana argumentacijom baziranom na shvatanju onoga što je materijalno, uključujući tu i teški fizički rad, kao glavni izvor svih vrednosti (što je možda bilo u vezi i sa dugo vladajućom komunističkom ideologijom koja je prenaglašavala sferu materijalne proizvodnje).

“Materijalno” je oštro suprotstavljeno dizajnu, marketingu i prodaji, koji su jedva bili shvaćeni kao rad, i čiji su doprinosi finalnom proizvodu bili stalno potcenjivani. Takvu konceptualizaciju rada i odnosa između proizvodnje i potrošnje onda prate optužbe za eksploataciju, kao što je bila ona da su Slovenci kupili naše izvrsno voće po niskoj ceni, odneli ga u Sloveniju, odakle su nama stigli njihovi skupi sokovi (alternativa: njihova skupocena vina) nazad. To je, kad se prevede na Žižekove termine, značilo da je nama uskraćeno naše izvrsno voće, jer je naše voće sada postalo njihov sok, te nam je tako ukradeno ekskluzivno zadovoljstvo uživanja u tom voću. Ista anksioznost, vezana za tenziju između “naših” konkretnih materijalnih vrednosti i “njihovih” ne toliko vrednih znanja i veština, pratila je i bojkot mnogih drugih roba, postavljajući scenu za dalje političke manipulacije i instrumentalizacije.

Mirjana Prošić — Dvornić ukazuje na bojkot slovenačke robe kao na odlučujući momenat u radikalizaciji postojećih tenzija i animoziteta u jugoslovenskoj federaciji: “Tadašnji nacionalni parlament Srbije je uveo sankcije, što je uključivalo prekid ekonomskih odnosa sa Slovenijom, i bojkot njihovih proizvoda. Scena je postavljena za vođenje rata za ‘krv i tlo'” (Prošić — Dvornić 1999: 328). Kako su se jugoslovenske republike od početka 1990-ih osamostaljivale, najavljujući i proglašavajući eru nacionalnog suvereniteta, isto se dešavalo i sa nekada jedinstvenim ekonomskim prostorom.

Ranije integrisano jugoslovensko tržište se dezintegrisalo i rasulo u skup malih, prilično zatvorenih ekonomija, koje su bile uglavnom neprijateljski nastrojene jedne prema drugima. Homogenost tih ekonomija bila je dodatno ojačana kampanjama koje su promovisale kupovinu i potrošnju (u širem smislu) domaćih proizvoda, što je bio proces komplementaran bojkotu. Tako su ovi ekonomsko-kulturni procesi i reaktualizacija starih priča o ometenom razvoju ili favorizovanju nekih regija na račun drugih, ubrzali “nacionalizaciju” objekata masovne potrošnje (Erdei 2006).[7] Kao rezultat ovih procesa ekonomske nativizacije, granice širenja “naše” robe su, za izvesno vreme, postale granice “naših svetova”, nalik onome što se dešavalo u periodu Hladnog rata, kada je potrošnja postala simboličko polje za reprezentaciju konflikta, pogodno da prikaže ko su bili “saveznici” a ko “neprijatelji”, i da povuče liniju između “naše” robe i “njihove”, liniju između “nas” i “njih”.

To je, između ostalog, podsticalo konstrukciju zatvorenih, samodovoljnih zajednica, primoranih da izvlače užitak iz potrošnje samo “svoje robe”, koje su istovremeno razvijale neprijateljske odnose prema Drugima, zato što su bile uverene da su Drugi “ukrali” jedan deo nekada zajedničkih — pa i njima pristupačnih — zadovoljstava (Žižek 1996: 13-14). Procesi ekonomske nativizacije i kulturne autohtonizacije bili su praćeni strasnim raspravama o tome ko je pravi “vlasnik” ili “baštinik” određenog jela, pesme ili muzičke fraze, i ko ima pravo, a ko ne, da na toj “baštini” zasnuje svoj užitak kao ospoljenje nacionalnog osećanja. Otuda, iako koncept “ukradenih užitaka” koristim da bih objasnila odnose između Slovenije i Srbije u prostoru postsocijalističke konstrukcije identiteta, mislim da fenomen “ukradenog užitka” nije ograničen samo na ovaj slučaj, već da je rasprostranjen i da se može naći i u drugim zemljama koje prolaze kroz proces postsocijalističke tranzicije.

Trinaest godina nakon bojkota slovenačkih proizvoda u Srbiji, posle decenije ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, finansiranih i/ili podržavanih od strane srpske vlasti, posle društvenog propadanja i masovnog osiromašenja kao posledice vladavine jakog, ratobornog, autoritativnog, nedemokratskog režima i posle ekonomskih sankcija koje su bile rezultat te politike, Srbija je konačno glasala protiv Slobodana Miloševića i njegove politike, na izborima 2000. godine. Peti oktobar te godine, dan kada je Milošević shvatio da su instrumenti vojne sile van njegove kontrole, postao je ključni datum za stvaranje mita o “novoj demokratiji”. Kao i u svim drugim slučajevima, stvaranje “nove demokratije”, “slobodnog tržišta”, “vladavine prava” i “građanskog društva” bilo je deo “jedinstvenog paketa čiji je cilj bio da zameni sva zla totalitarnog režima” (Hann 1998: X). Među ovim “sastojcima”, otvaranje tržišta i prisustvo zapadnih brendova i preduzeća, što je značilo ustanovljavanje novih geografija potrošnje, bili su najvidljiviji znaci vremena koje se menja.[8]

U ekonomskim okvirima, željena promena je trebalo da dovede do otvorenog, konkurentnog tržišta, osnovnog ekonomskog principa liberalne demokratije. Usled toga, lica većine gradova, centara “novih demokratija” u centralnoj i istočnoj Evropi, skoro ceo vek nakon prve rekonstrukcije usled evropskog uticaja u XIX veku, ponovo su preuređena, ovaj put u okviru ekonomske logike kasnog kapitalizma. Zapadni brendovi preplavili su do tada prilično zatvorena tržišta, bilborde duž glavnih puteva, gradske ulice i trgove, a ljudi su bili izloženi marketinškim kampanjama i agresivnim reklamama. Ukratko, potrošnja je postala sve važniji okvir u kome se artikulišu iskustva, čak i ona toliko delikatna i lična, kao što su estetske preferencije i intimne preokupacije.

Nakon Petog oktobra novoizabrana vlast u Srbiji promovisala je ideologiju liberalnog kapitalizma. U okviru popularne interpretacije te ideologije bilo je očekivano da društveni uspeh bude postignut (u saglasnosti sa neoliberalnim vrednostima) kroz mogućnost zadovoljenja sve većih potrošačkih apetita, a da bude procenjen prema tome koliko se mogućnost konzumiranja povećava. Tako je većina građana Srbije prihvatila i protumačila prirodu ekonomskih promena, dok je oberučke prigrlila svoju novu društvenu ulogu potrošača, potiskujući u drugi plan međusobne političke, civilne, pa čak i ideološke razlike. Pristupajući ovom pitanju iz svog svakodnevnog potrošačkog iskustva, građani se obično slažu da otvaranje tržišta donosi veću ponudu i dostupnost različitih dobara (a pod ovim se naročito misli na dobra koja su poreklom iz Zapadne Evrope), da veća ponuda stvara šansu za uvežbavanje slobode izbora, te da sloboda izbora obećava učvršćivanje demokratije, što je sve nekako povezano sa Evropom i što na kraju treba da dovede do boljeg života.

Dakle, novootvorene prodavnice, supermarketi i mega-marketi, postali su prečica za željenu destinaciju — Evropu, mesto na kome su građani Srbije konačno, nakon godina oskudice i kupovine na buvljacima i improvizovanim tržnicama raznih vrsta, imali priliku da ponovo izgrade sliku “normalnog života”. Kao da im se kroz supermarkete i mnoštvo roba koje su oni nudili vraća njihov “evropski” identitet — onako kako u Žižekovoj analizi fenomena Rambo, “američki heroji” traže “izgubljeno zadovoljstvo” koje će učiniti Ameriku “kompletnom” i ponovo jakom (Žižek 1996: 17-18), tako su i besmisleni redovi i gužve u noći otvaranja “Merkatora” u Beogradu bili zasnovani na fantaziji i iluziju da će taj “herojski” čin imati osnažujući efekat, i da će oni, kao i Amerika u Žižekovoj paraboli, biti ponovo jaki.

Ironija istorije bila je u tome što su baš Slovenci, svojim investicijama i “potrošačkim katedralama”, bili ti koji su pomogli razočaranoj Srbiji da povrati sliku “života punog mogućnosti”, zajedno sa čarobnim svetom komercijalnih iluzija. Bez sumnje, velika gužva na otvaranju slovenačkog mega-marketa “Merkator”, opisana na početku ovog teksta, bila je posledica obećanih mega-sniženja i poklona. Ipak, možemo reći da su svi ti ljudi, oni koji su bili deo gužve na večeri otvaranja, kao i oni koji su nastavili da posećuju mega-market (radi kupovine, ali i radi šetnje) zapravo slavili povratak izgubljenog zadovoljstva kupovine po svom izboru, pre svega ogorčeni na prethodni režim koji im je to uskratio. Mnogi od njih su otvaranje videli kao događaj koji im je omogućio da povrate taj osećaj “evropejstva”, njihov ponos kao potrošača i građana.

Ali, samo nekoliko godina kasnije, kada je Slovenija priznala nezavisnost Kosova, zgrada “Merkatora” je kamenovana, a desničarske organizacije su, u naletu agresivnog rodoljublja i takozvanog ekonomskog patriotizma, pozvale na totalni bojkot slovenačke robe i usluga, ponovo oživljavajući retoriku “izdaje” i podsećajući na to ko su “neprijatelji Srbije i srpstva”. Tako se slučaj “Merkatora” u Beogradu može čitati kao dvostruka paradigma procesa u postsocijalističkoj Srbiji. Koristeći termine koje je ponudio Apaduraj (1996), možemo reći da ovaj slučaj ima svoju “istoriju” i svoju “genealogiju”. To znači da on može biti objašnjen “istorijski”, kao prethodnica nove ekonomske logike, kao čist znak politike koju je, posle pada Miloševićevog režima, vodio pokojni Zoran Đinđić, i kao metafora dolazećeg potrošačkog društva, ali i “genealoški”, kao slučaj koji pomaže da se objasne otpori promenama u Srbiji i da se oni povežu sa odnosom prema značajnim Drugima (u ovom slučaju Slovenijom i Slovencima) kroz istoriju srpskog društva i kulture.

Slovenačko uživanje u Balkanu

Nakon 2000. godine činilo se da post-miloševićevska Srbija ponovo postaje interesantna za Slovence. U poslednjih nekoliko godina, mediji su obaveštavali o rastućem broju Slovenaca koji posećuju Srbiju, pre svega Beograd, kao i dva muzička festivala: Exit u Novom Sadu i sabor trubača u Guči. Kalkulacije sa brojem turista iz Slovenije dovele su do urbanih legendi o “nekih trideset ili četrdeset hiljada” Slovenaca koji su posetili Srbiju za Novu godinu, privučeni velikim brojem mogućnosti za dobar provod, koje, navodno, nemaju u svojoj zemlji.

Da bismo približili i bolje objasnili uzbuđenje koje pred ovom pojavom pokazuje javnost u Srbiji, bilo bi korisno povući paralele sa američkom fascinacijom Japancima, na koju se osvrće Žižek (1996: 18-20). Srbijanska javnost se može uporediti sa američkom, u njenoj fascinaciji činjenicom na koju je Žižek skrenuo našu pažnju, da su “Japanci napokon naučili da uživaju”. Naravno, Srbi su to “učenje” pripisivali Slovencima, jer Slovenci ga ranije nisu imali. Slovenačka radna etika i skromnost su često tumačene kao čudno ponašanje.[9] Njihovo navodno “uživanje” upravo u “odbijanju uživanja” doživljavano je kao nešto preteće, jer se spekulisalo da to predstavlja temelj njihovog ekonomskog i političkog uspeha. Tako izveštaji o “desetinama hiljada” Slovenaca koji su “pronašli svoje (izgubljeno) uživanje” u Srbiji, ukazuju i na domaće (srpsko) olakšanje koje donosi činjenica da su “nam” “oni” postali bliži, a time i manje preteći.

Turističke agencije su iznele podatak da turisti iz Slovenije pokazuju naročitu zainteresovanost za posećivanje mesta i artefakata “rušilačke kulture” 1990-ih godina: kuće Slobodana Miloševića i Željka Ražnatovića — Arkana na Dedinju, ruševina zgrada uništenih u NATO bombardovanju, kao i za posetu Memorijalnom centru Josipa Broza Tita, što čini nostalgični deo ovakvih poseta. Ističe se i fascinacija Slovenaca (a i Zapadnjaka uopšte) Gučom i njenom atmosferom balkanske krčme, punom razbijenih čaša i pijanih ljudi na svakom koraku. Otkud i otkad Slovenci fanovi Guče? Da li je moguće da je turbo-folk muzika, koja i u Srbiji i u Sloveniji važi kao simbol režima Slobodana Miloševića, ne samo prihvaćena već i popularizovana u Sloveniji, i da je ne slušaju samo srpski i bosanski imigranti?[10]

Nakon raspada prethodne države, turbo-folk i slične stvari korišćene su u Sloveniji i Hrvatskoj za to da se najkraće ukaže na nacionalne osobine koje nisu “naše” i koje prete da ugroze “evropejsku” pripadnost tih zemalja. Zato je vrlo interesantno pitanje otkuda danas u Hrvatskoj i Sloveniji tolika fascinacija upravo onim što je odbačeno kao strano i takoreći neprijateljsko? I ovaj očigledan paradoks, koji se ogleda u tome što društvo konzumira i uživa na način koji je potpuno suprotan njegovom javno reprezentovanom identitetu, možemo da objasnimo koristeći se Žižekovim konceptom “ukradenog užitka”. On nam omogućava da razumemo dinamiku uključivanja (prilagođavanja) i isključivanja (odbijanja) koja upravlja (ekonomskim) ponašanjem Slovenije i Srbije u ekonomskoj sferi.

Dakle, možemo reći da su se različiti primeri tog ponašanja — najpre, bojkot slovenačke robe na kraju 1980-ih, zatim entuzijazam s kojim je dočekano obnavljanje “Merkatora” u Beogradu, posle toga, strastveni otpor privatizaciji nacionalnog lanca trgovina “C market” od strane istog “Merkatora” početkom 2000-ih, pa uzbuđenje izazvano velikim brojem slovenačkih turista u Srbiji, koji “ponovo otkrivaju balkanske užitke” i, najzad, bes izražen demoliranjem zgrade “Merkatora” — proizašli iz fascinacije (pozitivne, kao i negativne) pogledom Drugog, koji “oslikava” stvari koje mi vidimo kao “ukradene” od “nas”.

Ekonomija se tako prikazuje kao dinamično polje u kome se stalno vode borbe oko definisanja “normalnog” načina uživanja, i u kome se socijalne relacije tumače i grade u odnosu na to da li procenjujemo da neko ugrožava “naš način uživanja”, remeti meru našeg “zasluženog uživanja”, ili pak, s druge strane, mislimo da nam neko postaje bliži tako što prihvata oblike uživanja koje “mi” praktikujemo. Naravno, fascinacija je obostrana, jer za identitet, baš kao i za tango, “potrebno je dvoje”.

Literatura

Appadurai, Arjun (1996), Modernity at large: Cultural Dimensions of Globalization. Minneapolis, London: University of Minnesota Press.

Bakic-Hayden, Milica and Hayden, Robert (1992), “Orientalist Variations on the Theme Balkans: Symbolic Geography in Recent Yugoslav Cultural Politics”. Slavic Review, sv. 51, br. 1, 1-15.

Breznik, Dušan (1991), Stanovništvo Jugoslavije. Titograd: Chronos.

Crowley, David (2000), “Warshaw’s Shops, Stalinism and the Taw”. U: Susan Reid and David Crowley, (ur.). Style and Socialism: Modernity and Material Culture in Post-War Europe. Oxford, New York: Berg, 25-48.

Drakulić, Slavenka (1996), Cafe Europa: Life After Communism. Penguin Books.

Erdei, Ildiko (2006), “Odrastanje u poznom socijalizmu – od ‘pionira malenih’ do ‘vojske potrošača'”. U: Lada Čale Feldman & Ines Prica (ur.), Devijacije i promašaji, etnografija domaćeg socijalizma. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 205-240.

Goldsvorti, Vesna (2005), Černobiljske jagode. Beograd: Geopoetika.

Gordi, Erik (2001), Kultura vlasti u Srbiji. Beograd: Samizdat B92.

Hann, Chriss (1998), Foreword. U: Sue Bridger and Frances Pine (ur.), Surviving post-socialism, Local strategies and regional responses in eastern Europe and the former Soviet Union. London and New York: Routledge. X.

Humphrey, Caroline (2002), The Unmaking of Soviet Life: Everyday Economies After Socialism. London.: Cornell University Press.

Kostić, Slobodan; Bugarinović, Nebojša (2006), “Slovenija i Srbija u istorijskom klinču”. Internet : 10.5.2006.

Kronja, Ivana (2001), Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbo folka. Beograd: Tehnokratia.

Mandel, Ruth and Caroline Humphrey (ur.) (2002), Markets and Moralities: Ethnographies of Postsocialism. Oxford, New York: Berg.

Mežnarić, Silva (1986), “Bosanci: A kuda idu Slovenci nedeljom?. Beograd: Zavod za izdavačku delatnost “Filip Višnjić”.

Miletić, Milan (2002), “The do’s and don’ts of Post-Milosevic’s Serbia”, Internet: 10.5.2006.

Myers, Tony (2003), “Slavoj Zizek”. Internet: 7.6.2006.

Patterson, Patric (2003), “Truth Half Told: Finding the Perfect Pitch for Marketing in Socialist Yugoslavia 1950-1991”. Marketing and Society 4, 179-225.

Prošić-Dvornić, Mirjana (ur.) (1994), Kulture u tranziciji. Beograd: Plato.

Prošić-Dvornić, Mirjana (1998), “Serbia: The Inside Story”. U: Joel M. Halpern and David Kideckel (ur.), Neighbors at War. University Park Pennsylvania: Pennsylvania University Press, 316-338.

Reid, Susan Reid and Crowley, David (ur.) (2000), Style and Socialism: Modernity and Material Culture in Post-War Europe. Oxford, New York: Berg.

Žižek, Slavoj (1994), “It Doesn’t Have to be a Jew”, Interviewed by Josefina Ayerza. Internet: 7. 6. 2006.

Žižek, Slavoj (1996), Metastaze uživanja. Prevela Slobodanka Glišić. Beograd: Biblioteka XX vek.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 07.11.2009.

---

[1] O značaju ovog događaja u srbijanskoj javnosti može posvedočiti i to što je iste nedelje otvaranje “Merkatora” pobedilo na izboru za utisak nedelje u istoimenoj televizijskoj emisiji na TV B 92.

[2] Na samom početku želim da istaknem da korišćenjem pojmova Srbi i Slovenci referišem u prvom redu ne na njihov etnicitet, već na Sloveniju i Srbiju kao društva, i Srbe i Slovence kao njihove građane. Potpuno sam svesna da je u eri postmodernog gotovo nemoguće govoriti o kulturama i društvima kao distinktivnim, homogenim, statičnim celinama sa široko usvojenim značenjima, pošto se savremena kulturna teorija velikim delom fokusira na individualizaciju društva i pitanja subjektivnosti. Uprkos tome što Slovenci i Srbi mogu govoriti s mnogo različitih subjektivnih pozicija, i to zaista i čine, u javnom diskursu uobičajeno je, čak i među najliberalnijim medijima, da se referiše na “Srbe” i “Slovence” kao da pripadaju kulturno prilično homogenim populacijama, posebno kada su njihovi odnosi u pitanju, tako da su diskurzivno konstruisani kao homogeni. Iz tog razloga, koristiću termine “Srbin”, “Slovenac”, “srpski”, “slovenački” da referišem na ove javne predstave koje su prilično stereotipizirane, i korišćene u javnoj komunikaciji, a da se pri tom ne slažem obavezno s ovakvim pogledom. Ovo se dalje komplikuje političkom i lingvističkom začkoljicom u srpskom jeziku, povezanom s korišćenjem etničkog naziva “Srbin” i odgovarajućeg prideva “srpski” za označavanje građana Srbije, podudarnost koja može da se izbegne uvođenjem reči “Srbijanac”, “srbijansko”. Tome se, međutim, glasno protive nacionalisti i kriptonacionalisti koji ne vide nikakav problem u preklapanju etničkih i civilnih konotacija pojmova, u istorijski multikulturalnom društvu sa svežim sećanjem na etnički motivisane konflikte.

[3] Iako razmatram odnose između Slovenije i Srbije, a ovo uvek ukazuje na dvosmerni proces, zbog raspoloživih podataka, i zato što su se svi analizirani “susreti” u stvari odvijali na srpskom delu istraživačkog “terena”, koncentrisaću se na “srpsku stranu” priče, što može moju perspektivu učiniti pomalo jednostranom. Ipak, ovo ne čini fenomen manje zanimljivim i provokativnim za analizu. Uverena sam da se slični podaci mogu naći i na “slovenačkoj” strani “terena”, koji takođe mogu biti analizirani na ovakav način.

[4] O primeni orijentalističke retorike i klasifikacija baziranih na orijentalističkoj percepciji, posebno podeli na severozapad : severoistok podeli u Jugoslaviji 1990-ih, vidi Bakić – Hayden (1992). Primeri internalizacije i reprodukcije orijentalističkih diskursa podela sever : jug mogu se naći u: Mežnarić (1986: 40), a nešto noviji primeri u: Kostić, Bugarinović (2006).

[5] Jedan od eksponenata ovog viđenja je bio Kosta Mihajlović, nekada blizak Miloševićevom režimu, koji je u jednom intervjuu za radio Slobodna Evropa, komentarišući savremene srpsko-slovenačke ekonomske odnose, izjavio da su pokušaji “Merkatora” da otkupi “C-market” “izjednačivi sa dugo postojećim internim kolonijalizmom u bivšoj Jugoslaviji, gde je Srbija predstavljala diskriminisanu stranu, a Slovenija, zajedno sa Hrvatskom, predstavljala dominantnu stranu, koja ima inicijativu u svim pitanjima…” (Kostić, Bugarinović 2006).

[6] Evo još jednog primera u kome se Slovenci pojavljuju kao “otimači” proizvoda “domaćeg” rada, ovoga puta u kontekstu post-socijalističke privatizacije. Tokom kampanje za mobilizaciju protiv slovenačkog otkupa “C-marketa” u jesen 2004. godine, menadžeri “C-marketa” su organizovali prikupljanje potpisa građana da podrže ovaj korak. Prolazeći ispred jedne od radnji u Pančevu, stala sam da pitam tinejdžerku koja je sedela tu, šta se dešava i za šta se prikupljaju potpisi. Vidno zbunjena, odgovorila je da je srednjoškolka, i da joj je ovo zadatak u okviru školskog programa. Kada sam je upitala šta je cilj akcije, rekla je da bi verovatno trebalo da se suprotstavimo Slovencima u njihovom pokušaju da preotmu “C-market”. “Šta podrazumevaš pod ‘preotmu'”, pokušala sam da dobijem precizan odgovor, “zar ga neće kupiti”? “Pa, može se i tako reći”, odgovorila je oklevajući, “oni hoće da ga preuzmu od radnika, a C-market je ‘naš'”. Kasnije sam otkrila da ona nije ništa znala o predstojećoj privatizaciji firme, niti da je generalni direktor jedan od onih koji su nameravali da je kupe.

[7] Od početka 1990-ih, ubrzana je simbolička nacionalizacija mnogih potrošnih artikala, od hrane i pića do muzike. Na domaćim trpezama i u kafanama popularna šopska salata postala je “srpska sa sirom”, uvedeno je “slavsko pivo” i kisela voda “Karađorđe”, a na radio-stanicama su pravljene liste muzike podobne za emitovanje, “očišćene” od “neprijateljskih” jezika i sazvučja, od uživanja sa kojima su nacionalna država i nacionalni identitet želeli nedvosmisleno da se rastanu, da ih smeste s one strane granice koja označava “naš” identitet i njegovu “suštinu”.

[8] Socijalistička društva su obično konstituisana kao suprotnost zapadnom kapitalizmu i zapadnoj liberalnoj demokratiji. Međutim, istraživači i analitičari podsećaju da je tržišna ekonomija postojala i funkcionisala i u socijalističkim društvima, iako je bila zasnovana na drugačijim principima nego na Zapadu. Tržišta su kontrolisana od strane države i regulisana po političkim kriterijumima. Ipak, od kraja 1950-ih, u Jugoslaviji postaje važna takozvana “politika standarda”, a ona se ubrzo javlja i u drugim komunističkim zemljama. Prema tome, “potrošački socijalizam” i razvijena potrošačka praksa postojali su mnogo pre svoje navodne eksplozije u postsocijalizmu (Reid, Crowley, 2000, Crowley, 2000, Patterson, 2003). Ipak, može se reći da je potrošnja zahtevala različitu dinamiku i intenzitet u postsocijalizmu i da joj je dodeljen čak i veći ideološki i politički značaj nego pre.

[9] Na primer, misli se da su slovenačke svadbe sasvim skromne u poređenju sa višednevnim veseljima koja priređuju gastarbajteri u nekim delovima Srbije. U dokumentarnom filmu iz sredine 1990-ih o jednoj svadbi u istočnoj Srbiji (“Veselje u Ždrelu”, autor Kamenko Katić), kaže se: “Oni (Slovenci) ne bi nikada mogli da razumeju da je moguće da čovek ovoliko potroši i da ovako uživa”.

[10] Za socijalne i političke aspekte i rok i turbo-folk muzike u Srbiji 1990-ih, vidi: Erik Gordi, Kultura vlasti u Srbiji, Samizdat B92, Beograd, 2001 i Ivana Kronja, Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbo-folka, Tehnokratia, Beograd, 2001.

Melankolija i revolucija
Kultura u postkomunističkom opsadnome stanju
Žarko Paić

Alcheringa kao mitski početak

Kako je bila lijepa republika u doba carstva! U tim riječima Guy de Maupassanta koje navodi Marx u jednom od svojih najznamenitijih političkih spisa europske moderne, 18. Brumaireu Luisa Bonapartea, skriva se prevladavajuće iskustvo vremena nakon onoga što je još preostalo od nedovršene povijesti. To iskustvo pogrešno se naziva nostalgijom za minulim vremenom. Nostalgija je uvijek nalik pastoralnoj slici sjećanja na ono što se dogodilo nekoć. Zlatno doba Aboridžini su zvali stanjem alcheringa. U njemu se živjelo ispunjeno. Bogovima je pripadalo božansko, ljudima čovječno, životinjama životinjsko. Melankolija je, pak, bliska žalovanju za prošlošću. Žali se za nečim izgubljenim što se više nikad ne može vratiti. Walter Benjamin s pravom je u fragmentu teksta Zentralpark o Baudelaireu melankoliju uveo u središte križnoga puta moderne dekadencije (Benjamin 2008).

Onaj tko ne vjeruje u militantno objavljeni napredak u svijesti o slobodi na frontu budućnosti ne može biti drugo negoli dekadentom i melankoličarem. Svijest o izgubljenosti proizlazi iz jasne spoznaje o vremenu koje postoji samo kao vrijeme potrošene prošlosti. Ali, kako to u eseju koji se bavi Velasquezom i baroknim španjolskim slikarstvom ustvrđuje Ortega y Gasset, ovdje je riječ o jednoj drugoj vrsti mišljenja o vremenu. Ono nastaje iz primarne ideje cjelovitosti svijeta i vremena što je vidljivo tek kada se ideja ostvari u zbilji. U tom transparentnome stanju poretka stvari naziru se tragovi prošloga vremena, njegove zagonetne životne moći prenesene u sadašnjost. Povijest je stoga istinsko živo vrijeme (Ortega y Gasset 2002).

Oživjeti prošlost ne znači žalovati za njom. Melankolija, naprotiv, polazi od svijesti od rascijepljenosti subjekta kao sudionika događaja u vremenu koje se naknadno otvara kao nešto čudovišno u svojim iscrpljenim mogućnostima. Subjekt je rascijepljen, figurativno govoreći, između velikih očekivanja od republike u doba carstva i nepodnošljivosti trajanja novoga carstva u doba republike. Pitanje jest stoga je li neki događaj koji je preokrenuo tijek svjetske povijesti moguće razumjeti u tradicionalnim kategorijama kauzaliteta? Naime, da je postojao neki sklop uzroka koji su doveli do ovakvih posljedica zbog kojih i nastaje melankoličan doživljaj sjete za prošlošću neposredno prije preokreta. Jacques Derrida u svojem čitanju Marxa nakon kraja Berlinskoga zida zato je mogao govoriti o njegovim “sablastima”, čak i kad se njegova kritička interpretacija kraja povijesti usmjerena na esej Francisa Fukuyame istoimena naslova objavljen upravo 1989. godine bavila odstranjenjem ideologijske jezgre neokonzervativne postavke o kraju povijesti kao trijumfu liberalne demokracije (Derrida 1994). Pri tom nije bilo riječ o modelu kauzaliteta, nego o svijetu kapitalističke racionalnosti u znanosti i tehnologiji. U tom okružju jedino je moguće eventualno govoriti da je jedan primarni uzrok proizveo niz različitih učinaka.

Ikonoklastički čekić i zastave na vjetru

Što je uistinu srušeno onim udarcem ikonoklastičkoga čekića pravednoga gnjeva 1989. u Berlinu? Nekoć su alegorijske slike starih majstora i vjera u istinitost teksta o događajima koji su mijenjali tijek svjetske povijesti bile posrednim dokazom o uzvišenosti revolucija i o njihovom nemilosrdnome obračunu s ostacima staroga svijeta.

Rušenje Berlinskoga zida bio je događaj apsolutne medijske transparentnosti svijeta. Pamti se čekić s televizijskih snimki satelitske postaje CNN, vodeće medijske Korporacije globalnoga informacijskoga doba. Ali ne pamti se više čovjek koji je udarao njime u već napukli zid. Mogli bismo kazati da je to upravo ono što svaki ozbiljan teoretičar medija od McLuhana, preko Flussera do Baudrillarda dobro zna. Mediji nisu ljudsko sredstvo prijenosa informacija do svima razumljive poruke. Čovjek je medijski proizvod u svim svojim bizarno-banalnim očitovanjima. To je najbolje književno opisao u svojoj mizantropskoj kritičkoj antropologiji Thomas Bernhard.

U Imitatoru glasova jezik grozovita cinizma sam ispisuje svoj tekst o figurama koje ništa ne prikazuju i ne predstavljaju. Oni su gola informacija svedena na pojavu, tijelo bez organa, kontekst nacije i regije iz koje dolaze. Mediji nisu znakovi svijeta, nego je svijet medijska konstrukcija značenja. U svim istočnoeuropskim državama lančana reakcija rušenja otvorenih nadgrobnih ploča realnoga socijalizma dočekana je slobodarskim vijorenjem zastava. Samo je u Rumunjskoj bio potreban krvavi obračun s komunističkim totalitarnim vođom Causescuom. Bivša Jugoslavija je iznimka koja potvrđuje to zlatno pravilo političkoga reza. Ali u dijalektičkome njihalu njezin mračan raspad (Badiou) otvara novo zlatno pravilo globalnoga postideologijskoga doba.

Ratovi nakon kraja hladnoga rata ne vode se više između subjekata modernoga westfalskoga poretka, dakle, nacionalnih država. To su ratovi za uspostavom novih država i za dekonstrukcijom federalnoga ustrojstva višenacionalnih zajednica nakon što je slomom komunizma ideologija nadnacionalnoga zajedništva nadomještena brutalnim državnim nacionalizmom dominantne nacije. Sovjetski Savez u realnim kategorijama političke moći nakon raspada komunizma preuzima Rusija, a Jugoslaviju sve do konstituiranja Crne Gore samostalnom državom nastoji održati Srbija zbog perfidne diplomatske igre oko nove pravno-političke legitimnosti nakon raspada u ratovima 90-ih godina u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Rat na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih godina XX stoljeća univerzalan je model ratova u doba kraja povijesti. Kada više nema krvavih revolucija i kada je kapitalizam i liberalna demokracija poredak totaliteta svijeta, tada se ideologijski sukob između subjekata/aktera postmoderne politike premješta u jedino preostalo područje borbe za priznanjem vlastita identiteta. To je mjesto naizgled uzvišeno i čisto. Ali upravo stoga jest najčudovišnije. Prazno mjesto identiteta svijeta jest suvremeno razumijevanje pojma kulture. Ona je sveti Graal nacije-države, ali i pojedinca, društvene skupine, religije. Kultura u doba zaokreta spram složenosti višestrukih značenja postaje sredstvom/svrhom politike identiteta. Bez nje se ne može dogoditi društvena figuracija života koja suvremeni kapital nacije-države stvaralački čuva od propasti ili je, pak, razara, prepuštajući je samouništenju na rubovima povijesti.

Ratovi u doba kraja povijesti su ponajprije etnički ratovi po formi. U njihovu temelju ne stoji kultura. Ona je samo njihovo sveto ime — nova univerzalna ideologija (Paić 2005). Ne postoji ništa više iza mračne realnosti ratova za teritorijem i nadzora nad naftom, plinom, vodom osim totalne transparentnosti političke moći. Ideologija koja to skriva kao u slučaju američke intervencije u Iraku ukazivanjem na imaginarno-realnu prijetnju nuklearnim oružjem u rukama “kriminalnih država” (rogue states) djeluje spektakularnim vizualnim zastrašivanjem (Chomsky 2000).

To je bitna promjena onoga što se u tradicionalnoj dijalektici zvalo sadržajem ili supstancijom neke stvari. Forma je supstancijalna, a supstancija je bez subjekta. Sve je gola vizualizacija realnosti kao u instalacijama suvremenoga umjetnika Damiena Hirsta ili slikara Francisa Bacona. Iza više ne postoji ništa. Čista imanencija događaja čini realnost nepodnošljivo okrutnom i stoga dosadnom.[1]

Politike identiteta

Borba za nacionalnim/kulturnim identitetom jest borba za priznanjem novoga političkoga subjekta u Europi koja realno otpočinje upravo 1989. Doba obnove demokracije u stare-nove države Europe istodobno je bilo doba simboličke konstrukcije nacionalne države. Navedene iznimke ipak potvđuju opću tendenciju postkomunističkoga stanja.[2]

Možemo je opisati sljedećim riječima. Nacija nadomještava prazno središte moći. Umjesto totalitarnoga Vođe, Partije i birokratske države koja upravlja ekonomijom, politikom i kulturom, nacija kao država ideologijskim zmijskim svlakom prisvaja znakove vjekovnoga čuvara vlastite praznine. Taj je čuvar religija, odnosno u europskome kulturnome prostoru kršćanstvo — katolicizam i pravoslavlje.

Demokracija nastala na ruševinama komunističkoga carstva postaje nacional-demokracija, a povratak religije u središte politike postaje ozbiljna prijetnja svjetovnome karakteru moderne zapadnjačke demokracije. Povratak religije događa se u znaku latentnoga fundamentalizma vjere (Riesebrodt 2001). U tom pogledu nema bitne razlike u ideji kršćanske Europe i islamskoga fundamentalizma. No, to nije nešto dominantno u društvima “prave Europe”, niti je tako nešto moguće u nacijama-državama koje se smatraju povijesnim predvodnicama europskoga ujedinjenja — Francuskoj i Njemačkoj.

Nije moguće upravo zato što je onaj ikonoklastički čekić kojim je razbijen omraženi Zid bio simbolička presuda ideologiji koja je od 1945. godine svoju legitimnost gradila u stalnom “kulturalnome ratu” s dva sablasna neprijatelja. Jedan je bio simbolički, a drugi realni, da se poslužim poznatom Lacanovom shemom života i smrti subjekta svijesti.[3] Simbolički je neprijatelj bio poraženi fašizam. Svi spomenici u zemljama realnoga socijalizma bili su spomenici narodnim herojima i totalitarnim vođama (Staljin, Tito).

Drugi realan neprijatelj bio je istodobno onaj bez prisutnosti kojeg ne bi bila moguća realna egzistencija takvog poretka političke vladavine. Kapitalizam i liberalna demokracija nisu slučajno u svim lenjinističko-staljinističkim spisima, što je u doba neoliberalnoga poretka globalizacije u militantno-religioznome apokaliptičkome tonu obnovila retorika islamskoga fundamentalizma, ocrtani prokazujućim pojmom buržoaske dekadencije.

U odsutnosti realnoga svijeta ekonomskoga blagostanja i političkih sloboda, realni je socijalizam svoju utopiju legitimirao, paradoksalno, pozivanjem na univerzalni pojam kulture. Ali to nije bila kultura u užem značenju humanistike, umjetničke djelatnosti, nego u onom značenju koji je upravo danas prevladavajući: kultura kao totalitet svijeta života odnosno kao neoavangardni konstruktivizam života iz imaginarne konstrukcije svijeta. Komunizam i umjetnička povijesna avangarda prve polovine XX stoljeća nastoje oko istoga u razlikama. Promjena svijeta kao horizonta značenja polazi od radikalne socijalističke revolucije društva.

Država se preuzima kao buržoaski aparat nasilja i dokida tako što ulazi u sve autonomne sfere svijeta života. Umjetnost ulazi u život i konstruira ga iz ideje radikalne promjene društva. Demokratizacija kulture i umjetnosti u neoavangardnim umjetničkim pokretima 60-ih godina XX stoljeća istodobno je kritika kapitalističkoga društva spektakla (Debord) i kritika institucionalne smrti kulture i umjetnosti u totalitarnim porecima komunizma. Paradoksalno je, naizgled, da je najradikalnija neoavangardna umjetnost druge polovine XX stoljeća bila ona koja je živjela u podzemlju istočnoeuropskih država. Ta vrsta jedine istinske unutarnje disidencije spram vladajućeg ideologijskoga poretka kulta Vođe i partijski organiziranoga društva prisutna je u najznačajnijim dosezima vizualnih umjetnosti neoavangarde u Istočnoj Europi i na Balkanu prije rušenja Berlinskoga zida (Groys 2008).

Filmovi Miklosa Janscoa, Andrzeja Wajde, Andreja Tarkovskoga, Dušana Makavejeva, performansi Tomislava Gotovca, konceptualna umjetnost Olega Kulika pokazatelj su kritičke subverzije sustava. On je istodobno bio legitimiran kulturom i po svojoj unutarnjoj naravi antikulturalni projekt mobilizacije “radnoga naroda” protiv skrivenih i neskrivenih poruka takve umjetnosti. Nije nipošto slučajno što se 1989. godina u važnim knjigama o povijesti umjetnosti XX stoljeća uzima prekretnom godinom kraja avangardne i postmoderne umjetnosti, te ulaskom u globalno doba sinkretizma pokreta i tendencija bez stilova i bez jedinstvenoga označitelja.[4]

Ono za čime se nereflektirano žali kada se govori o tome kako je bila lijepa republika u doba carstva odnosi se prije svega na socijalnu konstrukciju kulture (sigurnost posla, socijalno stanovanje, besplatno zdravstvo, školstvo, visoko obrazovanje). Na mjesto te utopijske projekcije svijeta kao univerzalne kulture napretka došao je ultimativni zahtjev za priznanjem identiteta čovjeka kao pripadnika svoje nacije-države. I kao što je u komunističkome stanju komandna ekonomija (ono realno) bila potčinjena autoritarnoj politici (ono simboličko), tako je namjesto kulture kao projekta “novoga svijeta” (ono imaginarno) došla kultura kao nova ideologija kolektivnoga identiteta.

Glavni problem postkomunističkoga stanja nije stoga nedostatak moderne demokratske politike, nego višak postmoderne kulture identiteta. Tamo gdje postoji manjak realnoga, uvijek se nadomještava viškom fantazmatskoga. Problem je, dakle, u tome što je postkomunističko stanje nakon pada Berlinskoga zida u načelu neprestano insceniranje izvanrednoga stanja. Od toga nema boljeg opijuma, kako je to još znao mladi Marx u svojoj radikalnoj kritici religije koja nastoji politički djelovati kao sablasni derivat logike kapitalističke dominacije nad svijetom života, no što je kultura kao nova ideologija.

Tiananmen i biopolitika posthistorije

Je li rušenje Berlinskoga zida uopće odlučan trenutak početka mračnoga raspada na prostorima bivše Jugoslavije? Da bismo odgovorili na to pitanje moramo odgovoriti na jedno preliminarno. Gdje je zapravo srušen Berlinski zid? Pitanje nije apsurdno. Ironija je povijesti da je upravo tamo gdje to nitko nije očekivao nastao prvi artikulirani zahtjev za temeljnim idejama demokracije u srcu carstva maoističkoga komunizma.

U ime ljudskih prava, političke slobode i tolerancije drukčijih svjetonazora 1989. godine u Pekingu na Trgu nebeskoga mira otpočeo je istinski kraj povijesti. Prosvjed studenata protiv rigidne komunističke ideologije i totalitarne vladavine u Kini bio je taj medijski svjetsko-povijesni događaj dovršetka moderne u globalom poretku svijeta. Nastavak francuske i američke revolucije krajem XVIII stoljeća kojima je uspostavljen poredak republikanizma i političke demokracije na Zapadu dogodio se 200 godine poslije. Zanimljivo je da se u najznačajnijim studijama o smislu i značenju pada Berlinskoga zida kao nagovještaju trijumfa Zapada, kapitalizma i liberalne demokracije, a koje su ispisivali vodeći liberalni teoretičari, taj događaj spominje tek uzgred.[5]

Okrutna reakcija kineskih vlasti na zahtjeve studenata bila je očekivana, ali ne u takvom razmjeru strahotnih zločina počinjenih nad njima. Budući da je taj događaj mogao nastati tek u situaciji tihe demokratizacije kineske politike krajem 80-ih godina, kao odgovora na Gorbačovljevu perestrojku sovjetskoga društva, nastalo je naivno uvjerenje da je nemoguće više zaustaviti revolucionarne ideje o jedinstvenom svijetu ljudske pravednosti, slobode i prava na privatno vlasništvo u tržišno usmjerenoj ekonomiji. Ali pri tom valja kazati da se naivnost ne odnosi na odsutnost smisla za realno. Naprotiv, ovdje je riječ o moralnome uvjerenju da pred očima svjetske javnosti nije moguć više povratak u mračno doba tortura, masovnih egzekucija disidenata na stadionima i najgore oblike oživljavanja ideja Maove kulturne revolucije.

CNN je svjetsku povijest pretvorio u događaj apsolutne hiperrealnosti. Razlika spram događanja 60-ih godina u Americi i Europi (studentski pokreti, vijetnamski rat, intervencija SSSR-a u gušenju “praškoga proljeća”) jest razlika između dvije paradigme medijske samoreprezentacije realnoga: (1) ideologijsko-političke koja počiva na tradicionalnome liberalnome razdvajanju države, civilnoga društva i pojedinca i kao takva odgovara modernome poretku nacije-države i (2) kulturalno-političke koja počiva na decentraliziranom i dehijerarhijskome poretku struktura moći i kao takva odgovara postmodernome poretku transnacionalne korporacijske ekonomije, politike i kulture.

Nije potrebno posebno naglašavati da je ta razlika u tehničko-tehnologijskome smislu rezultat općeg razvitka informacijsko-komunikacijskih tehnologija (Lovink 2003; Kellner 2003; Paić 2008). Događanja 1989. godine najavljuju istodobno prelazak u složenost digitalnoga doba u kojoj istinu ne određuje tzv. realna otvorenost događaja u svijesti promatrača, nego slikovno-diskurzivna procedura medijske proizvodnje istine, realnoga i svijeta.[6] Iznimku u povezivanju događaja “krvave revolucije” u Pekingu s događajima rušenja Berlinskoga zida i građanskim revolucijama u društvima istočne i jugoistočne Europe, koja po ideji pripada onome što bi Stefan Zweig nazvao jučerašnjim svijetom, naime, ideologiji liberalizma s tradicionalnim korpusom ljudskih prava, slobode privatnoga vlasništva, slobode medija, političkoga i svjetonazornoga pluralizma, učinio je talijanski filozof Giorgio Agamben u kratkom eseju naslovljenom jednostavno Tiananmen.

Agamben je cjelokupni događaj prosvjeda i brutalne reakcije kineskoga totalitarnoga poretka na iskazivanje slobode mišljenja u Pekingu smjestio u horizont svoje temeljne postavke o biopolitičkome stanju globalnoga doba, To je stanje u kojem imperijalni poredak neoliberalne globalizacije dokida ideju univerzalne slobode državljanstva/građanstva za sve one koji ne pripadaju tom poretku kao njegovi priznati subjekti, nego tek kao nepriznati ljudski materijal u golom fizičkome životu (zoe) (Agamben 2003).[7]

Atmosfera trijumfa kraja povijesti s idejom liberalne demokracije i ničeanskim posljednim čovjekom jest ono što je ovdje glavnim predmetom naše rasprave. Ponajprije, valja kazati da je to ideja koju je Hegel razvio još 1807. godine, a u njegovim posljednjim predavanjima o filozofiji prava u kojem ustavnu monarhiju Engleske smatra vrhuncem političke modernosti pomirenja ideje i zbilje slobode jasno se pokazuje da kraj povijesti nema ni mesijansko ni apokaliptičko značenje. To je, uostalom, u svojem dijalektičkome preokretu s glave na noge dobro znao Marx. Povijest je odredio dramom suprotstavljenih sila u vremenitosti s njezinim krajem u građanskoj političkoj državi, svjetskom kapitalizmu i znanosti apsolutnoga duha koja filozofiju, religiju i umjetnost sabire u krugu iscrpljenih mogućnosti.

Kraj takve vulgarne vremenitosti i otuđene povijesti klasnih borbi u moderno doba katarktički je trenutak nastupa istinske nove povijesti u znaku realizirane ideje čovjeka u carstvu slobode. Za Marxa je to smisao komunizma. Postoje dvije verzije kraja povijesti — Hegelova i Marxova. Obnovu prve karakterizira liberalni neokonzervativizam, a druge radikalni neomarksizam (Sutlić 1987).

No, gdje se događa zapravo ta druga, dovršena revolucija moderne? U realnome, hiperrealnome ili onom svijetu koji više nema nikakve referencije na realno, jer ga ideologijsko-politički konstruira ne kao iluziju i fikciju, nego kao realnu iluziju i fikciju? Nikad nećemo reći da se Tiananmen i rušenje Berlinskoga zida nisu realno dogodili. Ono što ćemo morati ipak naglasiti jest da se ta dva događaja uklapaju u onaj model kulture koji je nadodređen vladavinom medijske logike spektakla, gdje se kao u semiotičkoj teoriji komunikacije znakovi ne odnose na realnoga subjekta događaja, nego na simboličke objekte označenoga. To je ta nova situacija naše postmoderne kulture. U njoj živimo kao da ne znamo da smo snimani u kazalištu svijeta (speculum mundi), kako kaže Lacan (1986: 83). Tajna djelovanja postmoderne kulture kao nove ideologije upravo je u ovome kao da ne znamo što se dogodilo i kao da ne znajući djelujemo nesvjesno artikulirajući svoje životne zahtjeve za samopotvrđivanjem.

Kao da ne znamo, dakle, da je povijest jugoslavenskoga socijalizma istodobno kriptoliberalni projekt realnoga federalizma nacija-država i njihove ograničene suverenosti, usporednoga postojanja Brijuna i Gologa otoka, antiimperijalističkoga pokreta nesvrstanosti i staljinističko-titoističke represije nad slobodom građana, dokidanja svakog oblika nacionalizma i šovinizma u javnoj sferi i sustavna hegemonija srpskoga unitarizma i nacionalizma nad svim drugim narodima prije raspada SFRJ. Ta dvojna priroda nadnacionalne zajednice, koja je na Zapadu služila kao svjetionik liberalnoga multikulturalizma pod Titovom diktaturom s ljudskim licem, čini se da se ipak opire svrstavanju pod zajednički nazivnik jedne od postkomunističkih priča s obzirom na njezin mračan raspad. Njezina differentia specifica upravo jest u tome što je bila idealtipski model totalitarizma XX stoljeća. I zato se tako strahotno raspala u krvi i pepelu. Ali znamo da je to nužno da bi ideologija u svim zamislivim preobrazbama slike, riječi i teksta mogla besprijekorno funkcionirati. Nasilje na Tiananmenu i rušenje Berlinskoga zida čine epohalni događaj ulaska u posthistorijsko doba. Njihova je singularnost jedinstvo u razlikama.

Ako to jest takav događaj, onda je pitanje o čemu govorimo kad sve što se dogodilo s ulaskom bivših komunističkih država iz istočne Europe i nekih balkanskih država u EU, raspad SSSR-a i SFRJ-a, etničke ratove i vjerski fundamentalizam kao posljedicu globalizacije smatramo izvedenim učincima jedne svjetsko-povijesne drame novoga početka. Nije li rješenje ove spoznajno-kritičke dileme izlazak iz začaranoga kruga mišljenja kojim vlada zakon kauzaliteta. Uzroci i posljedice nečeg što nazivamo epohalnim događajem očigledno više ne možemo razmatrati bez dekonstrukcije same ideje prirode i zakona. Marx i Darwin već su oboje, i prirodu i tzv. prirodne zakone, podvrgli dekonstrukciji. Marxova kritika demografske teorije Malthusa prema kojem izvori hrane rastu aritmetičkom progresijom, a stanovništvo geometrijskom, ukazala je da iza takve fatalističke priče prirodnoga determinizma stoji ideologijska krinka kapitalizma kao izopačenoga sustava potreba. Drugim riječima, društveni razvitak uvijek je tendencijski, a ne zakonit i neizbježan. Tako ne postoji dijalektika prirode koju je zastupao Engels, nego samo dijalektika ljudske povijesti koja mijenja prirodu.

Permanentne krize

Nitko nije predvidio kraj komunizma u istočnoj Europi. Nitko nije mogao ni zamisliti da će rušenje Berlinskoga zida biti nešto posve drukčije od Tiananmena i zločinačke intervencije kineske vojske nad studentima. Nepredvidljivost urušavanja jednog stabilnoga poretka političke vladavine ljudima kao stvarima bez osobenosti nije, dakako, bio nepredviđen, jer se kao i u orijentalnim despocijama uvijek protiv temeljnog “zakona” prirodne distribucije moći na tržištu totalitarni poredak održavao u permanentnim krizama.

Prema lenjinističkim teorijama imperijalizma one odlikuju ekspandirajući svjetski kapitalizam. Umjesto permanentnih kriza, realni je socijalizam imao permanentno opsadno stanje proizvodnje unutarnjih i vanjskih neprijatelja u situacijama kad je sam poredak bio ugrožen ekonomskim promašajima i socijalnim raslojavanjem (Žižek 2000). Nije li stoga jedino prihvatljivo objašnjenje ono koje dolazi iz teorije složenosti (complexity turn)? Prema njoj se događaji u prirodi, društvu, ekonomiji, politici i kulturi odvijaju spiralno i fraktalno, bez nadodređujućeg uzroka. Ne postoji nikakav željezni zakon povijesti. Kraj povijesti ima oblik indeterminističkoga kaosa. U njemu ne postoji više jedan jedinstveni poredak moći i njezine regulacije (Paić 2009).

Otuda liberalna demokracija nije trijumfirala padom komunizma 1989. godine (Badiou 2009). Naprotiv, ta zakašnjela posljednja revolucija moderne samo je do krajnjih konzekvencija dovela transparentnost materijalističke prirode neoliberalnoga kapitalizma. On sam proizvodi svoje “duhovne” (ne)prijatelje — kršćanstvo, islam i new age — tako što sve što jest pretvara u informaciju/robu, objekt spreman za daljnju uporabu. (Ne)prijatelji su kao i tzv. subverzivno — kritički intelektualci kapitalizma i liberalne demokracije integrirani u poredak čak i kad ga negiraju ili kao u slučaju američkih i ruskih fundamentalista odlaze u napuštene krajolike prirode ili u podzemlja nalik onima iz filmova Tarkovskoga, iščekujući Apokalipsu. Ready-made globalne ekonomije koja se hiperrealno događa u virtualnome prostoru liberalne demokracije kao univerzalnome društvu spektakla svu je uzvišenost vijorenja zastava reducirao na pragmatičnost žrtve za slobodu. Žrtve su, doduše, nužne za napredak. Ali pitanje je uistinu za što? Više ljudskih prava, demokracije, slobode medija, materijalnih blagodati potrošnje?

Događaji iz 1989. godine stoga nisu bili nipošto radikalna revolucija postojećega svijeta. Bila je to politička revolucija zakašnjele moderne u njezinim rubnim područjima. Zato naivni teorijski globetrotteri naoružani različitim sociologijskim teorijama prve (tvrde) i druge (refleksivne) modernizacije ne mogu bez poteškoća shvatiti zašto je bilo neizbježno da gotovo sve postkomunističke vlade nakon 1989. budu daleko od liberalne retorike, već manje ili više društvo propalih nacionalističkih populističkih lažnih proroka i mesijanskih žrtava komunizma. Istinska intelektualna paradigma tog preobraćenja od radikalnoga disidenta u komunizmu do državotvornoga velikoruskoga huškača opsjednutoga pravoslavnim fundamentalizmom predstavlja životni put Aleksandra Solženjicina.

Tko želi govoriti o strahotama komunizma u XX stoljeću mora čitati Arhipelag Gulag. Ali tko želi govoriti o moralno-političkoj bijedi intelektualaca nakon kraja komunizma i kraja Berlinskoga zida ne mora čitati Solženjicina. On je samo klasičan primjer bijede mesijansko-apokaliptičke misije kulture nakon 1989. i njezine preobrazbe u novu ideologiju (Paić 2006). Ovaj obrat poznate postavke da je globalno doba rezultat prelaska ideologije u pitanje kulturnih identiteta pravo je čitanje realnoga obrata stvari. Kultura je samo novi oblik nemilosrdne borbe za identitet u neprestanim preobrazbama (Čolović 2008).

Realan udarac čekića u Zid, jednog od simbola industrijskoga imaginarija komunizma kao oruđa radničke klase, uz srp kao oruđa seljaštva, bio je istinski smisao ovog događaja. Osvajanje slobode, međutim, bilo je samo izlikom prisvajanjem materijalnih blagodati egzistencije koja je bila uskraćena u realnome socijalizmu. Sloboda je pretpostavka pada u dobrovoljno ropstvo materijalnome radu da bi se mogao osigurati užitak potrošnje. Ali sada je sloboda ništavna kao i utopija komunizma o carstvu sreće i duhovnoga blaženstva bez egipatskih lonaca mesa. Tako su sljedbenici Mojsija na putu za Kanaan umjesto sna o obećanoj zemlji ultimativno zatražili sada i ovdje višak realnoga, a manjak imaginarnoga i simboličkoga.

Ono što će uslijediti nakon dvadeset godina postaje totalna transparencija kraja povijesti — povratak mukotrpnome radu kao temelju etičko-političke legitimnosti liberalnoga kapitalizma rane faze nakon kolateralnih žrtava aktualne svjetske financijske krize. Nakon repolitizacije kulture kao kritike ideologije liberalne demokracije s njezinim “preventivnim ratovima” za ljudska prava i demokraciju u Avganistanu i Iraku, povratak onome čudovišno realnome postaje logičnim povratkom u pustinju globalne ekonomije (Žižek 2006a). Tko vlada poviješću, vlada ekonomijom i politikom nadzora nad svijetom uz pomoć kulture (umjetnosti, religije, znanosti). Tko je isključen iz povijesti tome preostaje kultura kao znak borbe za goli identitet (jezik). Tertium non datur.

Za Agambena je neporecivo da je Tiananmen događaj političke otvorenosti svijeta kao spektakla. U njemu više ne funkcioniraju stare liberalne i marksističke teorije o razdvojenosti političke države i civilnoga društva. U tom eseju Agamben zapravo preuzima Badiouove postavke o državi. Badiou tvrdi da se sada država legitimira drugom vrstom artikulirane moći upravljanja zajednicom negoli što je ona utemeljena na zbrinjavanju stanovništva i reprezentacijom klasno-socijalnih interesa državljana/građana. Problem nije u tome što bi Agamben prihvatio postmoderne ideje o nihilizmu društva spektakla (Debord u ruhu Baudrillarda), nego u tome što sam Agamben na tragovima Heideggera izvodi radikalno postavku da je suvremeni kapitalizam u svojem kulturalnome liku posvemašnja realizacija postvarenja i estetizacije čovjeka kao stroja žudnje. To je biopolitičko stanje s onu stranu kulta humanističke kulture. Antropologijski stroj u stanju mirovanja postaje jedinstvo stroja, čovjeka i životinje. To postavlja u pitanje sve dosadašnje etičke zahtjeve revolucije postojećega svijeta (Agamben 2002). Točno je, dakako, da vladajuća politika nakon 1989. godine više nije borba za nadzorom nad mehanizmima države, nego borba između države i ne-države (čovječanstva), odnosno borba između “uključenih” i “isključenih”. Tako je singularnost raspadnute cjeline svijeta premještena ondje gdje je oduvijek i bila — u realnu političku ekonomiju neoliberalnoga kapitalizma.

Sve je ovo bilo nužno teorijski iznijeti na vidjelo zbog toga što je retrospektivno viđenje događaja rušenja Berlinskoga zida 1989. godine uvjet mogućnosti pristupa mračnome raspadu Jugoslavije. To znači da se nipošto ne može prihvatiti zdravorazumski prošireni stav da je novo rođenje nacionalnih država u istočnoj Europi i na Balkanu tek posljedica sloma realnoga socijalizma. Ne može se isto tako ni bez kritičke distance osuđivati nacionalizam istočnoeuropskih i balkanskih postkomunističkih kulturnih elita. One su samo uspješno i sustavno ideologijski pravili buku oko nacionalne suverenosti država, ali su u isto vrijeme glavni akteri rasprodaje u bescjenje temeljnih institucija nacionalne ekonomije transnacionalnim korporacijama Europe. Uzvišenost prvih trenutaka slobode u liberalnim demokracijama istočne Europe dočekana je s riječima o građanima nove Europe i s nacionalnim patosom bez nacionalizma. Ne slučajno, Sloterdijkov esej o rušenju Berlinskoga zida i ujedinjenju Njemačke 1990. godine ima patetičan naziv — Obećanje na njemačkome: Govor o vlastitoj zemlji (Sloterdijk 1990).

Civilna religija – mahnitost patriotizma

Nacionalne su države bile neizbježan okvir liberalne demokracije u Europi u doba građanskih revolucija krajem XVIII i sredinom XIX stoljeća. Ono što se uistinu i ne može nazvati pojmom revolucije, a na to je upozorio upravo Ralf Dahrendorf, jesu događaji zaokreta ili povratka u odavno dogođenu povijest. Demokracija ne može bez ukorijenjenosti u tlo, domovinu, suvereno određeni teritorij. Nacija-država je njezin moderni okvir egzistencije. Zato je kozmopolitska demokracija samo moralni postulat protiv morbidnih oblika patriotskih gadosti spram državljana “neurođenoga” etničkoga podrijetla, religijskoga i kulturnoga identiteta Drugih (Nussbaum i Cohen 1999).

Ali bez civilne religije slobode, koja se često pogrešno izjednačava s mahnitim patriotizmom i šovinizmom, demokratske su republike lišene djelujućega subjekta demokratskih vrlina. Nedostaju im “običaji srca” i duša, ideali republikanske tradicije slobode, koju danas oživljavaju i neomarksistički kritičari neoimperijalnoga poretka globalizacije, povratkom na izvore američkoga ustavnoga republikanizma (Hardt and Negri 2000). Gdje je onda temeljni problem nelagode i nezadovoljstva građana novih nacionalnih država s uključenjem u europski poredak liberalne demokracije i tržišne privrede? On je od samoga početka bio neizrečen, ali zato prisutan u svijesti svih stanovnika iza Zida od 1945. do 1989. godine kao tamna sjena nadolazeće “svijetle budućnosti”.

Unatoč tome ili upravo zbog toga došlo je do fatalnoga ne samo komunikacijskoga krivoga spoja između dvije Europe, zapadne i istočne u koju sa svojim psihološko-političkim narcizmima malih razlika (Freud) pripadaju sve države na prostoru Srednje Europe i Balkana bez obzira jesu li već članice Europske unije (poput Slovenije, Bugarske i Rumunjske) ili su pred ulaskom u nju (poput Hrvatske). Zašto je taj bjelodani narcizam malih razlika na Balkanu psihološko — politički?

Zato što je vezan uz povijesnu i političko-kulturalnu organsku povezanost nacija na zajedničkim prostorima, nemogućnost da se kao u nekim drugim etnički homogenim državama tek salonski razmeće multikulturalnošću dok je ona ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji načinom socijalne konstrukcije identiteta (Katunarić 2007: 73-86). Sve su nacionalističke političke elite tijekom 1990-ih godina nakon formalnoga prestanka rata na prostoru bivše Jugoslavije 1995. godine potpisivanjem Daytonskoga sporazuma bile i dalje legitimnim demokratskim predstavnicima vlasti.

Psihološko-političkim možemo nazvati način artikulacije simboličke moći kojim se prenose frustracije, paranoja, traume i povijesno nerazriješene fiksacije o lažnoj povijesnoj veličini vlastitog identiteta u suvremenu politiku. Mađarski politolog Istvan Bibo nazvao je to bijedom istočno-europskih malih država (Bibo, Huszar, Szucs 1995).

Realni izvori moći u postkomunističkome stanju su jedino, dakako, vojne i kulturne elite, budući da kultura kao ideologija određuje djelovanje religije u postmodernome svijetu fragmentacije identiteta (Bauman 2006). U svim sociologijskim anketama provedenim u Hrvatskoj od 1990-ih do danas, a vjerojatno isto vrijedi i za druge bivše jugoslavenske države možda s iznimkom Slovenije, na pitanje kome građani najviše vjeruju odgovor je — Crkvi i vojsci. Vjera u tradicionalno-konzervativne i autoritarne strukture moći na jedino nužan i logičan način povezuje balkanske kulturne elite i post-war lords (Katunarić 2007: 105-140).

“Nesporazum” je, dakle, u tome što su sva društva i države s onu stranu bivšega Zida ekonomski nerazvijene, politički nestabilne i kulturno opsjednute mitom o žrtvi povijesti i veličini u izobličenom zrcalu. Od Velike Europe nerealno se očekivao spas za samoskrivljenu destrukciju kulturnoga kapitala. Krajem 1980-ih godina, osobito u bivšoj Jugoslaviji, kulturni je kapital bio u znaku dvojnosti: s jedne strane integrativnih projekata liberalnih kulturnih i političkih elita unutar komunističke pluralne nomenklature, a s druge strane dovršetka projekata nacionalističkih kulturnih elita koje su smjerale osvajanju političke vlasti na prvim demokratskim izborima nakon 1989. godine.

Pritom valja istaknuti da je upravo kultura bila način artikulacije novih političkih projekata demokratskih pluralnih interesa, kao u slučaju slovenskoga nacionalnoga programa objavljenog u časopisu Nova revija i radikalne nacionalističke obnove ideje Velike Srbije kao najave etničkih ratova na prostoru bivše Jugoslaviji u Memorandumu SANU. U oba slučaja, riječ je o ulozi intelektualaca odnosno kulturne elite kao predvodnika izgradnje nacionalne države, ali s obrnutim predznacima. Prvi s predznakom nacionalne rekonstrukcije Europe, a drugi s predznakom geopolitičkoga osvajanja svih priznatih nacionalnih država/republika unutar federalne strukture SFRJ u kojima su živjeli Srbi izvan Srbije. Uloga intelektualaca u srednjoeuropskome i balkanskome postkomunističkome stanju postaje upravo zbog mračnoga raspada Jugoslavije posebnim mjestom analize jedne od najgorih ovodobnih moralno-političkih “izdaja intelektualaca”.[8]

Iza mračnoga raspada

Mračan raspad Jugoslavije i etnički ratovi na Balkanu stvar su ponajprije onoga što se još uvijek uzvišeno naziva idejom Europe. Nemojmo zaboraviti da je te ratove zaustavila Amerika, a ne Europa. Ta činjenica je nešto istodobno samorazumljivo i nešto skandalozno. Naime, samorazumljivo je da u doba globalnoga nereda u svijetu nakon kraja hladnoga rata Amerika ima ulogu hegemona i apsolutnoga vladara. Ali skandalozno je što Europa i dalje ostaje zatočena svojim melankoličnim projektom prosvjetiteljstva s novim utemeljenjem u kulturi. Nemoć Europe u političkome smislu, nadomještava se njezinim udjelom u ekonomskome porobljavanju svijeta uz pomoć tzv. soft neoliberalne ekonomije.

Vodeći europski filozofi Jürgen Habermas i Jacques Derrida pišu 2003. godine manifest obrane ideje Europe pred američkom političkom hegemonijom i imperijalnim zahtjevima transnacionalnih korporacija u svođenju svijeta na profit. Zahtijeva se ostvarenje novoga prosvjetiteljstva. Habermas i Derrida suprotstavljaju se protuprosvjetiteljskim tendencijama u aktualnoj politici i kulturi Europe: (1) obnovi ideje o jedinstvu države i crkve u novoj kršćanskoj Europi, (2) preobrazbi politike u postpolitiku kao neutralnu tehničku djelatnost biznismena i populističkih tehnokrata, (3) nužnosti privatizacije javnog sektora zbog efikasnosti tržišne privrede i protiv (4) obnovi europocentrizma u politici i kulturi.

Jedino bezuvjetno u obrani ideje Europe prije i nakon pada Berlinskoga zida jest radikalno novo prosvjetiteljstvo. Ali ono mora prožeti obje Europe, zapadnu i onu drugu, nerazvijenu, koruptnu, s velikim očekivanjima u izdašnu financijsku pomoć razorenim bivšim socijalističkim nacionalno-državnim privredama i ulaganjem u stil života potrošačkoga hedonizma kao jedinu etičku maksimu novoga doba: “rad užitka na sebi!”. Zato se pojavljuje ta povijesno nerazriješena nelagoda u onome nesvjesnome kao simboličkome druge ili nepunoljetne Europe koja se nikako ne može osloboditi Oca/Zakona. Ona ga je tražila oduvijek. Bilo je to i onda kad je bila u ropstvu i podaničkome stanju idolopoklonstva kršćanstvu koje, doduše, jest sudjelovalo u borbi za demokraciju, ali samo s idejom rušenja komunizma, ali ne i ispunjenja ideja liberalnoga demokratskoga Zapada. Nije stoga začudno da su i Habermas i Derrida na prvo mjesto budućega Ustava EU postavili prazno mjesto božanskoga u doba postmoderne politike nesvodivih razlika i pluralizma svjetonazora.

Tamo gdje je religija samo jedan od dijelova civilnoga društva, tamo je ideologija postala postpolitičkom borbom za vrijednosti. U postkomunističkim državama i društvima stanje je posve drukčije. Religija je državno-političko pitanje ideologijske legitimnosti politike koja će do krajnjih granica podnošljivosti plašiti puk komunističkim zločinima poslije rata i skidanjem križa iz javnih prostora da bi nacionalizam imao svoju vjekovnu priču mita i tradicije protiv dosade i raščaranosti modernosti (Jurgen and Derrida 2003; Habermas und Ratzinger 2005; Derrida und Vattimo 2001).

Alternativa političkoj vladavini Amerike u globalnome poretku moći pronađena je iznova u onome najkrhkijem — kulturi. Nemoć Europe ili njezina politička institucionalna ovisnost od američke politike nadomještava se melankoličnim povratkom u stanje “velike europske kulture”. Ali, indikativno je, da jedan Francuz i jedan Nijemac, veliki mislioci XX stoljeća, govore samo ono što aktualna politika Francuske i Njemačke u EU realno i čini. A pod krinkom hegelovske ideje o povijesnim narodima kao “lokomotivama razvitka” opetuju se stare imperijalne fraze o velikim i malim narodima, “pravoj” Europi i onoj “nepunoljetnoj” koju tek treba prosvijetliti.

Na pitanje zašto se dogodio takav strahotan mračan raspad komunizma u bivšoj Jugoslaviji s najgorim oblicima genocida, etničkoga čišćenja naroda i razaranja gradova (Vukovar, Sarajevo, Srebrenica) izostaje suvisao odgovor. Između racionalnoga uvida u objektivne ideologijsko — političke sklopove uzroka koji su doveli do toga i iracionalne, gotovo ezoterijske priče o nekoj mračnoj tajni geopolitičkoga prostora Balkana kao ukletog broda luđaka koji se nikad ne može pacificirati, čini se da je odgovor u radikalnome odbacivanju kulturalnoga determinizma.

Kulturne su elite, ali prije svega one tradicionalno-nacionalističke, pripremile rat, kako je to lijepo opisao Enzensberger u svojim esejima.

No, pitanje je uvijek samo jedno: jesu li one bile tako stvarno moćne ili su tek bili puki izvršioci jedne političke destrukcije onog što je ionako bilo moguće učiniti bez, naposljetku, toliko uzaludnih žrtava za naciju-državu bez realne moći u globalnome poretku?

Temeljna je postavka, dakle, ova: rušenje Berlinskoga zida za događanja na prostoru bivše Jugoslavije samo je bio signal početka ambivalentne razgradnje/izgradnje zakašnjelih nacija-država, ali ne i otvorenosti slobode za radikalne demokratske projekte političke emancipacije od ideologije kolektivizma. Sada je to dvadeset godina poslije posve transparentno. Za one koji su najviše krivi za strahote “putovanja u dugu noć” (Srbiju s nacionalističko-komunističkim projektom hegemonizma pod vođstvom Slobodana Miloševića) i za one koji su to krivi u manjoj mjeri (Hrvatska s “operetnom diktaturom” Franje Tuđmana 90-ih), ali sa sličnim projektom vlastite politike identiteta, neizostavno vrijedi pouka koja zvuči otrežnjujuće bolno, oslobađajuće u svojoj patetičnoj uzvišenosti, premda je napisana kao credo konačnog odustajanja od bilo kakve obnove njemačke posebne misije u novome globalnome poretku svijeta.

Nju je Nijemcima uputio Peter Sloterdijk: “Za nas nema većeg zla od tih nacija-utroba, od tih usisavajućih domovina, od tih velikih boležljivih majčinskih božica s njihovim alegorijskim grudima, zastavama i suzama i njihovim junačkim sinovima, koje najprije šalju da učine nešto veliko, da bi ih potom usrknule natrag u vlažan grob pun obećanja, koji je naravno placenta za ponovna junačka rođenja u domovini — znamo tu priču. Dosta nam je polureligiozne nacionalne pornografije pune žrtava” (Sloterdijk 1990: 76).

Povratak u novu iluziju?

Tko, naime, govori o balkanizmu kao iracionalizmu i barbarstvu, neprestano samo modernizira stare teorijske priče o dvije Europe — onoj racionalnoga prosvjetiteljstva i onoj gdje žive “plemeniti divljaci”. To je rodno mjesto one politike koja kulturu postavlja u središte objašnjenja sukoba. Tako se svjesno prebacuje interpretacija svjetsko-povijesnih događaja moderne u sarkofag mračnih i primordijalnih sila (Huntington 1996).

Ovdje neprestano opetovanu sintagmu francuskoga neomarksističkoga filozofa Alaina Badioua o mračnome raspadu valja shvatiti kao metaforu koja pogađa tu rascijepljenost na dva pola. Svijetloga raspada očigledno nema, ili je možda tek pretpostavljen kao nešto što proizlazi iz odsutnosti krvoprolića. Slučaj mirnoga raspada Čehoslovačke na Češku i Slovačku obično se uzima kao dobar primjer toga, ali ne i onaj koji bi mogao važiti pravilom zato što Česi nikad nisu dominirali Slovacima političkim hegemonizmom i zato što je ta situacija iz temelja različita spram konteksta izgradnje nacija-država na Balkanu. Već je u toj sintagmi nešto uznemirujuće — mračan raspad. Ali nije problem zašto se nešto raspalo kao što je to bila Jugoslavija, nego kako i s kojim posljedicama za buduće društvene odnose, političke igre moći i kulturnu suradnju naroda, država i pojedinaca u jednom neprijeporno integriranome prostoru prožetim srodnim i različitim povijesnim, socijalnim i kulturnim odnosima.

Ako je postkomunističko stanje ono koje kulturu kao posljednje preostalo utočište utjehe pred bezobzirnom logikom neoliberalne globalizacije postavlja u prazno središte moći, onda ono nije prijelazno doba jedne ravnodušne i neutralne postpolitike kraja povijesti, nego praznina između onog prije i onog poslije rušenja Berlinskoga zida.

Nije mračan raspad, nego su još mračnije posljedice raspada: razorene ekonomije novih nacionalnih država na Balkanu, ograničena suverenost država koje u globalnome poretku naliče morbidnim Arkadijama i egzotičnim karavanskim postajama, valovi imigrantskoga stanovništva u obećane zemlje Zapada, kulturni kapital u krhotinama, društvene elite moći u zagrljaju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija i, posljednje ali i krajnje iluzorno, privid blagostanja pod medijskom proizvodnjom stilova života slavnih i bogatih zvijezda iz podzemlja nove hibridne kulture koja spaja nespojivo — primitivizam i dekadenciju, aroganciju i patriotizam. Postkomunističko stanje u kojem se kultura pojavljuje kao nova ideologija može se savršeno opisati onom izrekom američkih marinaca: situation normal, all fucked up!

Izgledi za preokret takvog stanja ne čine se realnim na duži rok. Razlozi za to su strukturalne naravi. Moguće je promijeniti samo simboličke izvore moći u promjeni onih koji politički vladaju državama i društvima jugoistočne Europe na demokratskim izborima. Ali model neoliberalne ekonomije, koja svaki oblik socijalnoga intervencionizma podnosi samo dok je to u interesu buduće akumulacije profita, zacijelo ne bez radikalne promjene smjera globalizacije. A ono najčudovišnije u cijeloj priči, što se naziva moći identiteta, tom sablasnom kulturom kao hologramom načina života etničkih skupina u doba nacionalizma bez nacije i nacije bez nacionalizma, najotpornije je na sve dosadašnje izvanjske izazove.

To je i razlogom zašto su gotovo sve kritičke analize mračnoga raspada nakon pada Berlinskoga zida u svijetu ponajprije kulturalno usmjerene, čak i kad pokušavaju podastrijeti bezobzirnu logiku ekonomskih činjenica. Melankolija je stoga samorazumljiv način ne samo zavaravajućega povratka u doba kad je željeti još pomagalo, kako glasi naslov poeme Petera Handkea, nego i pokušaj da se uspostavi spoznajni most između različitih obala na kojima su i dalje istaknute zastave kulture kao nove ideologije. One se samo mijenjaju u skladu s promjenama vladajućih simbola moći. Ono što je, naprotiv, otporno i trajno jest da u srazu s čudovišnom istinom realnoga stanja stvari uvijek postoji mogućnost da se u otvorenosti novoga događaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena.

Franci Zagoričnik, neoavangardni slovenski pjesnik u svojoj refleksivnoj poemi Ahimsagita, iskazuje tu sablasnu čudovišnost otvorenosti onoga nadolazećega. Poetskome se iskazu više ništa nema dodati, jer je sve ionako oduzeto, ako je barem postojala iluzija da vladamo sami sobom i svojom (ne)izvjesnom sudbinom.

Zid se drobi među prstima. Pobjegli su opasni gušteri. Sve je isušeno i čisto.

Literatura

Agamben, Giorgio (2002), Das Offene: Der Mensch und das Tier. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Agamben, Giorgio (2003), “Tiananmen”, u: Die kommenden Gemeinschaft. Berlin: Merve, str. 78-80.

Badiou, Alain (1998), D’un désastre obscure sur la fin de la vérité d’état. Pariz: Editions de l’Aube.

Badiou, Alain (2009), “The Communist Hypothesis”, New Left Review, br. 49, siječanj-veljača.

Bauman, Zygmunt (2006), Liquid Fear. Cambridge, Polity Press.

Belting, Hans (2002), Das Ende der Kunstgeschichte: Eine Revision nach zehn Jahren. München: C. H. Beck.

Benjamin, Walter (2008), “Zentralpark”, u: Novi Anđeo, s njemačkoga izabrala i prevela Snješka Knežević. Zagreb: Antibarbarus.

Bibö Istvan, Tibor Huszar, Jenö Szücs (1995), Regije europske povijesti, s mađarskoga preveli Eva Grlić, Igor Karaman, Arpad Vicko. Zagreb: Naprijed.

Chomsky, Noam (2000), A New Generation Draws the Line: Kosovo, East Timor and the Standards of the West. London-New York: Verso.

Čolović, Ivan (2008), Balkan – Teror kulture. Beograd: Biblioteka XX. vek.

Dahrendorf, Ralf (1996), Razmatranja o revoluciji u Europi, s njemačkoga preveo Ivan Prpić. Zagreb: Antibarbarus.

Deleuze, Gilles (2003), Francis Bacon: The Logic of Sensation. London-New York: Continuum.

Derrida, Jacques (1994), Spectres of Marx. London-New York: Routledge.

Derrida, Jacques und Gianni Vattimo (2001), Die Religion. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Enzensberger, Hans Magnus (1999), Zickzack: Aufsätze. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Groys, Boris (2006), Die kommunistische Postskriptum. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Groys, Boris (2008), Art Power. Cambridge MA-London: The MIT Press.

Lacan, Jacques (1986), XI Seminar – Četiri temeljna pojma psihoanalize, s francuskoga prevela Mirjana Vujanić-Lednicki. Zagreb: Naprijed.

Lovink, Geert (2003), Dark Fiber: Tracking Critical Internet Culture. Cambridge MA-London: The MIT Press.

Habermas, Jürgen and Jacques Derrida (2003), “After the War: The Rebirth of Europe”. Frankfurter Allgemeine Zeitung, 23. lipnja.

Habermas, Jürgen und Josef Ratzinger (2005), Dialektik der Se-kulariesierung: Über Vernunft und Religion. Freiburg-BaselWien: Herder.

Hardt, Michael and Antonio Negri (2000), Empire. Harvard: Harvard University Press.

Huntington, Samuel P. (1996), The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. New York: Simon & Schuster.

Katunarić, Vjeran (2007), Lica kulture. Zagreb: Izdanja Antibarbarus.

Kellner, Douglas (2003), Media Culture. London-New York: Routledge.

Norris, Christopher (1992), Uncritical Theory. Postmodernism, Intellectualls and the Gulf War, Amherst: The University of Massachusetts Press.

Nussbaum, Martha C. i Joshua Cohen (ur.) (1999), Za ljubav domovine: Rasprava o granicama patriotizma, s engleskoga prevele Drinka Gojković i Slavica Miletić. Beograd: Biblioteka XX vek.

Ortega y Gasset, José (2002), “Oživljavanje slike”, sa španjolskoga prevela Tanja Tarbuk. Europski glasnik, br. 7.

Paić, Žarko (2005), Politika identiteta: kultura kao nova ideologija. Zagreb: Antibarbarus.

Paić, Žarko (2006), Moć nepokornosti: intelektualac i biopolitika. Zagreb: Antibarbarus.

Paić, Žarko (2007), “Teorija danas”, u: Krešimir Purgar (ur.), K 15 – Pojmovnik suvremene hrvatske umjetnosti. Zagreb: ART magazin KONTURA, str. 150-165.

Paić, Žarko (2008), Vizualne komunikacije: uvod. Zagreb: Centar za vizualne studije.

Paić, Žarko (2009), “Nakon kulture: teorije zaokreta i zaokret teorije u globalno doba”, u: Zaokret, Zagreb: Litteris, str. 7-67.

Riesebrodt, Martin (2001), Die Rückkehr der Religionen: Fundamentalismus und der “Kampf der Kulturen”, 3. izdanje. München: C. H. Beck.

Sloterdijk, Peter (1990), Versprechen auf Deutsch: Rede über das eigene Land. Frankfurt am Main: Suhrkamp.

Sloterdijk, Peter (2007), Srdžba i vrijeme: Političko-psihološki ogled, s njemačkoga prevela Nadežda Čačinovič. Zagreb: Antibarbarus.

Sutlić, Vanja (1987), Praksa rada kao znanstvena povijest: Kritika kriptofilozofijskog “ustrojstva” Marxove misli, 2. izdanje. Zagreb: Globus.

Žižek, Slavoj (2000), Did Somebody Say Totalitarianism? Five Interventions in the (Mis)Use of a Notion. London-New York: Verso.

Žižek, Slavoj (ur.) (2006), LACAN: The Silent Partners. London-New York: Verso.

Žižek, Slavoj (2006a), The Parallax View. Cambridge MA-London: The MIT Press.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 08.11.2009.

---

[1] Vidi o tome: Deleuze, 2003.

[2] To je pojmovni sklop koji suptilno na tragovima poststrukturalističke kritike jezika razrađuje njemački filozof i teoretičar suvremene umjetnosti ruskoga podrijetla Boris Groys (2006). Nadovezujući se na njegove analize simboličke konstrukcije komunizma kao ideologijskoga sklopa Peter Sloterdijk kaže da “komunizam nije stvorio postkapitalističko, već postmonetarno društvo koje je, kao što je pokazao Boris Groys, napustilo novac kao glavni medij nadomjestivši ga čistim jezikom zapovijedanja, u tome ne bez sličnosti s orijentalnim despotstvima (ili sakatom vladavinom filozofa).” (Sloterdijk 2007: 33).

[3] Vidi o ideologijsko-političkim i kulturalnim implikacijama Lacanove psihonalize zbornik Slavoja Žižeka (2006).

[4] Hans Belting (2002) i, kontekstualno o problemima periodizacije suvremene umjetnosti nakon 1989. godine, Žarko Paić (2007).

[5] Ralf Dahrendorf u knjizi o 1989. (1996) zbivanja nakon rušenja Zida u Europi nazvao je u skladu s teorijom druge modernizacije političkom revolucijom građanskoga svijeta koja dovršava ideje Francuske revolucije. Indikativno je, međutim, da je u knjizi o intelektualcima i ideologijama XX stoljeća skovao pojam erazmovci za, prema njegovom mišljenju, niz liberalnih mislilaca koji su jedini dostojno zastupali stvar mišljenja u mračnim vremenima ideologija i totalitarizma (Hannah Arendt, Raymond Aron, Isaiah Berlin, Norberto Bobbio). Problem je u tome, kao što sam to već pokazao na drugome mjestu (Paić 2006) da je Dahrendorf predstavnik tradicionalnoga liberalizma koji nikad nije teorijski razvio ono što zamjera ponajprije marksističkim teoretičarima, naime, kritički pojam ideologije. Štoviše, Dahrendorf koristi upravo sociologizirani Marxov pojam ideologije.

[6] Zanimljivo je da je prvi postmoderni rat, kako su ga označili kulturalni teoretičari, naime, američka intervencija “Pustinjska oluja” u Kuvajtu nakon što je irački totalitarni vođa Saddam Hussein zauzeo Kuvajt i pretvorio ga je u iračku provinciju početkom 1990. godine, bio istodobno i poligon za pokušaj kritičkoga osporavanja postavki Jeana Baudrilarda o simulaciji realnoga događaja, nakon onog njegova teksta u “Liberationu” kako se taj rat uopće nije ni dogodio. Vidi o tome kritiku postmodernizma u teoriji u angažiranoj knjizi Christophera Norrisa, Uncritical Theory-Postmodernism, Intellectualls and the Gulf War (1992).

[7] Vidi također o Agambenovim filozofijsko-političkim postavkama moju interpretaciju u knjizi Politika identiteta: kultura kao nova ideologija (Paić 2005: 177-188).

[8] “Najspektakularniji pad inteligencije dogodio se na Balkanu. Pisci i profesori imali su presudnu ulogu u pripremi rata u Jugoslaviji. Osobito su vodeći predstavnici srpskih i hrvatskih intelektualaca sustavno pripremali hajku protiv mirnog suživota različitih etničkih skupina, oslanjajući se na nacionalističke mitove. Onaj koji se suprotstavio tim kampanjama, bio je ušutkan ili protjeran. Malo njih bilo je ustrajno. Više ne možemo puno dodati tom deprimirajućem nalazu potkraj 20. stoljeća. Situacija je drukčija u bogatim zapadnim državama. Inteligencija njihovih metropola, prema riječima jednog američkoga filozofa, ima moral luck: ona dosad nije stavljena na kušnju. To nije samo zato jer su te zemlje bile pošteđene ratova. Pluralistička su društva od svojih pjesnika i mislilaca jednostavno prestala očekivati spasonosne poruke. Autor koji bi se publici obratio Kleistovim gestama ili patosom Majakovskog, ispao bi smiješan. Pretpostavka da bi se Francuzi, Nijemci ili Šveđani mobilizirali uz pomoć poezije, apsurdna je. Tu i tamo pojavi se neki veteran ili sektaš koji poželi preuzeti takvu ulogu. Svima ostalima jasno je da taj prljavi posao danas obavljaju drugi stručnjaci. Bijes, frustracije i srdžbu publike danas ne uobličuju filozofi i pisci, nego voditelji televizijskih i radio emisija, gurui, glavni urednici, propovjednici i drugi stručnjaci ‘odnosa s javnošću’. Književnici i akademski intelektualci tako uopće više ne dolaze u napast izigravati opunomoćenog govornika nacije, klase ili nekog drugog velikog kolektiva, te rukovati zapaljivom tvari koja bi dovela do sljedećeg masakra. Oplakivani gubitak autoriteta pisane riječi barem je u tom pogledu blagoslov. Ali, s globalnoga stajališta, to je slaba utjeha. U pojedinim je regijama potražnja za pokretačima mržnje veća negoli ikad do sada. Na svim kontinentima postoje plemena i vjerske zajednice koje se smatraju ugnjetavanima i ponižavanima. Ogorčeni i uskraćeni kolektivi zahvalni su svakom glasnogovorniku koji može artikulirati njihov bijes i mržnju. A takvih će kandidata uvijek biti. Bilo to na Balkanu, ili na Bliskom istoku, u Magrebu ili na Kavkazu, u Africi ili na Indijskom potkontinentu — izgledi da intelektualci postanu pokretači mržnje nikad nisu bili toliko povoljni kao danas. Bilo bi lakomisleno potcijeniti tu opasnost” (Enzensberger: 1999: 104-105).