Prinudni patriotizam

Što gore – to patriotskije. Što bliže ratu – to više poziva na samopožrtvovanje. Što je veća geopolitička usamljenost – to gnusnija državna retorika posebnog puta i posebne duhovnosti. U Rusiji, gde se istorija vrti u krug, tako je bilo oduvek. Trenutni porast patriotizma je već viđen najmanje tri puta, u patriotskim kampanjama Nikolaja Prvog, Aleksandra Trećeg i Staljina.

Nova parlamentarna ideja kodifikacije ruskog patriotizma nije tek želja da se Rusija konačno pretvori u vojnu tvrđavu, da se ogradi zidom i zabravi sve kapije. To je više ljubavni poziv u Prokrustovu postelju uobičajenog, ovoga puta patriotskog totalitarizma.

Devedesetih godina prošlog veka Rusija je prolazila kroz svojevrsnu zakonodavnu zbrku, jer ni zemlja ni njeni lideri nisu znali šta im je važnije – birokratija ili sloboda. Okrenuvši se zapadu gde je čovek mera svih stvari, tadašnja Rusija je takvo rešenje takođe videla kao svoj ideal. Misao Džejmsa Džojsa da ne bi baš da umre za Irsku i da je mnogo bolje da Irska umre za njega, odavno se u Evropi iz ironične književne krilatice preobrazila u političku realnost. A u Rusiji je vreme krenulo unazad, čak ne više u prošlost već u mrak praistorije. Ukoliko bismo Džojsovu misao primenili na rusku stvarnost, već sada bi je dočekali kao vrhunac rusofobije.

Napokon, svi mi – inteligencija, srednja klasa, liberalne stranke, tadašnji studenti – jesmo krivi jer smo devedesetih potcenili sile vraćanja u prošlost. Tada smo sledili ideju oslobođenja, ali koga valja osloboditi i zašto – izgubilo se u magli. U isto vreme su razbojnici i nasilnici delili kolač i tako se dokopali silne vlasti.

Isto tako, pobeda države nad čovekom u 21. veku ne može a da ne bude avetinjska. Razvijene tehnologije, svest oblikovana video-klipovima, sve to drobi državno mišljenje. Državi ostaje da pribegne fundamentalnim ideologijama ako želi da bude jača od čoveka.

Putinova Rusija sebe je sazdala na patriotizmu – onako kako ga ona razume. Ipak, te ideje su mnogo slabije od onih iz vremena komunizma koji je imao tendenciju da se širi po mnogim bednim zemljama i tako postao svetska pojava. Patriotizam je sada ograničen na jednu zemlju. Sadržaj mu je imperijalan uz dodatne pretenzije na sfere državnog interesa unaokolo. Njegovo širenje je moguće tek uz iste predstave o gospodarenju države nad društvom u nekim zemljama Afrike ili Latinske Amerike, delom i Kine, ali tamo postoje lokalne verzije nacionalizma koje se ne uklapaju u “ruski svet”.

Udubimo li se u tekst nacrta zakona o patriotskom vaspitanju, vidljivo je da su to mrtva slova koja su ispisali mrtvi ljudi, koja neće dati ništa osim suprotnog efekta u odnosu na predsednika, državu i državne strukture. Šta će se desiti? Proklizavanje zemlje u bunt, koji će izbijati čas tamo, čas ovamo, od kamiondžija do protestnih šetnji… Na tome se okliznuo i Aleksandar Treći sa svom svojom ogromnom carskom masom i odveo Rusiju u revoluciju.

Zašto govorim o mrtvoslovlju, o mrtvim rečima? Zato što one protivreče ljudskoj suštini. „Loš je zadah mrtvih reči“, napisao je Nikolaj Gumiljev. Želeći da vaspitaju patriotska osećanja, autori zakonodavnog projekta stavljaju znak jednakosti između državnog patriotizma i ljubavi prema otadžbini, predanosti zavičaju. No, svima bi trebalo da bude jasno da se ljubav ne odgaja, a ni predanost. Moguće je nekome uliti strah ili ga zastrašiti nasiljem. Ali ljubav se sama od sebe rađa, ona ne sluša savete vaspitača.

U tom smislu je ljubav prema zemlji slična čulnoj ljubavi. „Trpen – spasen” je svakodnevni zahtev države upućen stanovništvu. I ne samo države. Ideološki oklopni voz Ruske pravoslavne crkve svom snagom štiti vlast. Patrijarh istupa protiv ideje čovekopoklonstva, koju je sam izmislio i koju je on locirao u svetskom liberalizmu.

Patriotski totalitarizam, koji sve svodi na ideju zaštite države s oružjem u rukama ili bez njega, biće praktično nemoguće začeti. Ne hvataju se na to žive ljudske želje, a mrtve reči zamrzavaju svaki društveni život. I to zamrzavanje će dovesti do neobuzdanog izliva strasti između naroda i države.

Nekakva, recimo, politička bezazlenost naroda pružila je državi mogućnost da privuče sledbenike Kremlja i Novorusije. Ali Novorusija je propala, a Kremlj je pao u depresiju. Situacija u Siriji je sve neizvesnija. Federalna televizija izlazi iz mode.

Državni patriotizam je poslednja klapa autoritarizma i prvi znak totalitarizma koji se nazire. Cilj mu je razbijanje bilo kakvog nezavisnog pokreta, vezivanje u čvor politike i kulture u predvečerje predsedničkih izbora 2018. Iznuda patriotske ljubavi po svojoj suštini je bliska neotesanom nasilju koje u pamćenju ostavlja jedino omrazu.

Deutsche Welle, 03.05.2017.

Peščanik.net, 05.05.2017.

Srodni link: Aleksandar Goljc – Dozvola za saučešće