Pročitala sam izveštaj o praćenju napretka Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, koji je u formi rezolucije usvojen 11. marta 2015. na plenarnoj sednici Evropskog parlamenta. Odmah sam shvatila zašto je naša Vlada tako naglo odustala od hitnog donošenja lex specialisa o Beogradu na vodi. Bio je to njen odgovor na zabrinutost Evropskog parlamenta zbog činjenice da je većina novih zakona u Srbiji usvojena po hitnom postupku, bez skupštinske i javne debate.
Pozdravljam ovu brzu reakciju vlasti, ali smatram da od nje treba zahtevati, svim raspoloživim sredstvima, da nastavi da na isto tako efikasan način rešava i ostale probleme na koje je ukazao Evropski parlament. Spisak tih problema je prilično dugačak. Neke je vlast i sama priznala, a neki su ostali u senci.
U tački 24 svog izveštaja, Evropski parlament ohrabruje srpsku vlast da nastavi sa sprovođenjem nacionalne strategije reforme pravosuđa (donete 1. jula 2013. sa ciljem da se izgradi nezavisno, nepristrasno i kvalitetno pravosuđe). U izveštaju se podvlači da pod hitno treba regulisati problem krivičnih postupaka za zloupotrebu službenog položaja, i izražava se zabrinutost u vezi sa masovnom prekvalifikacijom tih predmeta.
U tački 37 izveštaja, konstatuje se opstanak pravne nesigurnosti u privatnom sektoru, uprkos reformama u krivičnom pravu, s obzirom da je novi član 234 krivičnog zakonika podložan arbitrernom tumačenju. Tačka 37 izveštaja kulminira jasnim zahtevom da se posle izvršene ozbiljne, nezavisne i nepristrasne analize svih krivičnih postupaka (započetih na osnovu člana 359, pa prekvalifikovanih na novi član 234 krivičnog zakonika) – svi krivični postupci zasnovani na pogrešnoj pravnoj kvalifikaciji pod hitno obustave.
Sve ovo deluje komplikovano nekome ko nije pravnik, i to pravnik krivičar, ali to ne bi smelo da bude razlog da ostanemo neobavešteni o ovoj problematici, jer je izveštaj Evropskog parlamenta u krajnjoj liniji namenjen građanima Srbije, da bi i oni mogli da procene gde ih i kako vodi njihova vlast.
Naime, i posle izjednačavanja privatne svojine sa ostalim oblicima svojine zaostalim iz ere socijalističkog privređivanja, u Srbiji se, iz pravno neobjašnjivih razloga, ustalila praksa krivičnog progona privrednika iz privatnog sektora kao izvršilaca zloupotrebe službenog položaja – iako oni nisu nikakvi službenici.
S druge strane, vođeni su i krivični postupci po istom osnovu protiv državnih službenika i drugih odgovornih lica iz javnog sektora.
Većini građana koji su te krivične postupke pratili preko medija, svi oni su verovatno izgledali isto, između ostalog i zato što je čitav proces takozvane tranzicije sa društvene na privatnu svojinu tekao dosta konfuzno.
Ali, kada se na početku novog milenijuma kristalisala naša namera da krenemo putem evropskih vrednosti, i kada se ona materijalizovala u pravnim aktima potpisanim sa evropskim institucijama – ove institucije su se ozbiljnije zainteresovale i za položaj privatnih preduzetnika u Srbiji, jer Evropska unija je i zasnovana na slobodnom kretanju ljudi, robe i kapitala.
Tako je još u martu 2012. Evropski parlament izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog činjenice da se privrednici iz privatnog sektora krivično gone kao nosioci nekakvih službenih ovlašćenja. Pozvao je srpsku vlast da pod hitno revidira krivični zakon i uskladi ga sa evropskim standardima krivičnopravnog sankcionisanja ponašanja privatnih privrednika. Takođe, naša vlast je pozvana da odmah prestane sa neprimerenim krivičnim progonom privrednika iz privatnog sektora, to jest da takve krivične postupke koji su u toku odmah obustavi.
Da bi bilo jasno zašto je Evropski parlament reagovao 2012. a i sada, i zašto je to važno i za nas koji nismo privrednici, i sa kojima možda ne možemo da saosećamo, čak iako su neopravdano krivično procesuirani – podsetila bih da je u svakom demokratskom društvu oblast krivičnog prava precizno regulisana zakonom, jer su u toj oblasti lako moguća ograničenja najvažnijih ljudskih prava i sloboda. Zato je izuzetno važno da se precizno odrede ponašanja zbog kojih neko može da bude lišen slobode ili imovine.
To bi trebalo da važi i za sve privrednike iz privatnog sektora, i to od vlasnika male radnje do direktora multinacionalne kompanije.
Oni su s jedne strane obavezni da postupaju u skladu sa zakonima zemlje u kojoj posluju, ali sa druge strane uživaju potpunu zaštitu svih ljudskih prava i sloboda, kao što je i ona da mogu krivično da odgovaraju samo za radnje koje su, pre nego što su izvršene, bile određene kao krivična dela.
A krivična dela su pobrojana u krivičnom zakoniku koji je podeljen na više glava, prema vrednostima koje zakonodavac želi da krivičnopravno zaštiti.
Tako, na primer, krivično delo Zloupotreba službenog položaja, koje je zapalo za oko Evropskom parlamentu, već 2012. spada u glavu pod nazivom Krivična dela protiv službene dužnosti, zato što štiti vršenje službene dužnosti od strane službenih i drugih odgovornih lica, i predviđa krivično kažnjavanje potencijalnih izvršilaca tog krivičnog dela. Njih, logično, treba tražiti isključivo među nosiocima javnih ovlašćenja, a nikako ne u privatnom sektoru.
Evropske parlamentarce je zabrinula činjenica da državni organi u Srbiji pogrešno kvalifikuju, i to sistematski, eventualno kršenje prava od strane privrednika iz privatnog sektora kao zloupotrebu službenog položaja, u uslovima kada je jasno da oni ni u kom slučaju nisu ugrozili vršenje službene dužnosti.
S obzirom da se pravna kvalifikacija određenih protivpravnih radnji kao krivično delo uči već na prvim godinama pravnih studija, zaista je nejasno i uznemiravajuće da su iskusni tužioci i krivične sudije u Srbiji godinama kršili zakon, pogrešno kvalifikujući krivična dela o kojima su odlučivali.
Ono što još više brine je da se taj problem nije rešavao ni u poslednje tri godine i da novi izveštaj Evropskog parlamenta govori o njemu na još alarmantniji način, naročito u već pomenutoj tački 37, a da se pritom komentatori izveštaja iz vlasti na njega uopšte ne osvrću.
Pa šta se to dešavalo u protekle tri godine u oblasti krivičnog privrednog prava Srbije?
Nova vlast ne samo da nije odmah obustavila krivični progon privrednika iz privatnog sektora po osnovu zloupotrebe službenog položaja, kako je to sugerisano u izveštaju Evropskog parlamenta iz marta 2012 – nego su usledile nove krivične prijave i nova hapšenja privrednika po istom osnovu, uz nedopustivu medijsku hajku na te ljude.
Ali, da bi se ipak stvorio utisak da se nešto radi na putu izgradnje pravne države po evropskim standardima, srpski zakonodavac je 24. decembra 2012, po hitnom postupku, to jest bez javne i skupštinske diskusije, u periodu kada su evropske institucije na božićnom raspustu – usvojio Vladin predlog za donošenje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, kojim je između ostalog predviđeno novo krivično delo u članu 234, koje je počelo da se primenjuje od 15. aprila 2013. Njime se bavi novi izveštaj Evropskog parlamenta i proglašava ga, potpuno opravdano, za nekompatibilno sa evropskim standardima, i podložnim za arbitrerno tumačenje i primenu, što je nedopustivo u oblasti krivičnog prava.
Sledeća operacija koja je kritikovana u izveštaju Evropskog parlamenta bila je automatska prekvalifikacija krivičnih postupaka koji su u toku, sa krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja na novo krivično delo iz pomenutog novog člana 234 – nazvanog zloupotreba položaja odgovornog lica, sa obrazloženjem koje su tužioci i sudovi preuzeli zdravo za gotovo iz predloga zakona koji je sačinila Vlada. Ono je zasnovano na pogrešnom stavu da je to novo krivično delo (iako nije postojalo u vreme kada su navodno izvršene radnje zbog kojih se vode krivični postupci) – blaže za okrivljene.
Važno je napomenuti i da je ova pravna akrobacija učinjena u više od 1.000 sudskih postupaka u toku, u uslovima kada su srpski tužioci i sudovi zavisni od izvršne i zakonodavne vlasti.
Ne ulazeći u ocenu opravdanosti krivičnog progona svakog pojedinačnog privrednika iz privatnog sektora, svakom tužiocu i krivičnom sudiji je moralo da bude jasno, i bez intervencije Evropskog parlamenta, i to od samog početka – da privatnom licu ne može da bude stavljeno na teret, kao izvršiocu, nijedno krivično delo iz glave krivičnog zakonika koja se bavi krivičnim delima protiv službene dužnosti.
Takođe je svakom krivičaru moralo da bude poznato na koji se način, u slučaju kada u toku krivičnog postupka dođe do izmene materijalnog krivičnog prava – određuje da li novi krivični zakon može da se primeni na činjenice koje su se desile pre njegovog stupanja na snagu, kao krivični zakon blaži za okrivljenog.
Moralo je da im bude kristalno jasno i da manji maksimum krivične sankcije u odnosu na krivično delo zloupotrebe službenog položaja – ne čini od novog člana 234 blaži krivični zakon, kako je to isticala Vlada u obrazloženju svog predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, iz prostog razloga jer ta dva krivična dela pripadaju različitim glavama Krivičnog zakonika, i stoga nikada ne mogu da budu primenjena na isto činjenicno stanje.
Da bi se novi član 234 primenio na krivična dela učinjena pre njegovog stupanja na snagu (15. aprila 2013), potrebno je da on bude blaži u odnosu na zakon koji bi se primenio pravilnom kvalifikacijom radnji, koje su stavljene na teret krivično procesuiranog privrednika iz privatnog sektora, a to ne može biti nijedno krivično delo čiji je predmet zaštite – vršenje službene dužnosti.
Novi član 234 je priča za sebe, jer kao što smo već rekli, način na koji on reguliše krivičnopravnu odgovornost potencijalnih okrivljenih je nekompatibilan sa evropskim standardima u oblasti krivičnog prava.
On je u smislu pravne tehnike jedna blanketna norma u koju, kao na beli papir (blanc), može da bude upisano bilo šta, a to je neprihvatljivo u oblasti krivičnog prava, koje mora da bude precizno, s obzirom na ljudska prava i slobode koji mogu da budu ugroženi njegovom primenom.
U evropskim zemljama su ovakve blanketne norme u oblasti krivičnog prava prokazane, velikim delom i zaslugom Evropskog suda za ljudska prava.
U oblasti krivičnog privrednog prava, u evropskim zemljama je uglavnom prihvaćena zakonodavna metodologija koja se sastoji u predviđanju krivičnih dela u posebnim zakonima koji regulišu privrednu delatnost. To takođe stvara izvesne poteškoće u poznavanju krivičnog prava, zbog rasutosti krivičnopravnih normi, ali sa druge strane jasno detreminiše ponašanja koja su podložna krivičnom sankcionisanju.
Vladajuća tendencija u evropskim državama je ipak depenalizacija privrednog života, i administrativna prinuda privrednika da usklade svoje poslovanje sa zakonom, dok je krivični progon rezervisan za sferu javnih nabavki koja je pogodna za koruptivne radnje, pranje novca i teška krivična dela koja podrivaju osnove privredne delatnosti.
S obzirom na značaj stvaranja pogodne klime za privrednike u Srbiji, kojim se Evropski parlament bavi u tačkama 35 i 36 svog izveštaja, i u kojima izražava i zadovoljstvo zbog usvajanja određenih zakona, kao što su zakoni o radu, stečaju, privatizaciji i građenju – mislim da bi za sve nas bilo dobro da vlast nađe načina da se otklone sve neusaglašenosti krivičnog prava i krivičnopravne prakse u Srbiji sa evropskim standardima, i to – odmah.
Peščanik.net, 19.03.2015.
REFORMA PRAVOSUĐA