I
Još kao student sam odbacio teoriju istorijskog razvoja Kleopatrin nos, koja je dobila naziv po Paskalovoj opaski u Mislima: „Da je Kleopatrin nos bio kraći, svet bi izgledao drugačije“. Biografija ljudi ima uticaja na istoriju, ali neprihvatljivo mi je da su osobine, ideje ili postupci neke određene osobe neophodni uslovi za razvoj događaja u svetu. Da se Josif Džugašvili nije rodio, neko drugi bi postao Staljin.
Uprkos ovom ograničenju, zavidan deo istorije nauke napisan je kroz prizmu biografija “velikih” naučnika čijim brilijantnim otkrićima dugujemo naše razumevanje materijalnog sveta. Ova istorijska metodologija je samo učvrstila uobičajeno shvatanje po kojem je istorija satkana od izuzetnih pojedinaca. Nijedan ugledni istoričar ne bi tvrdio da bez Njutna mi danas ne bismo znali šta je gravitacija. Pa ipak, mi još uvek govorimo o zakonitostima kretanja fizičkih tela kao o “Njutnovim zakonima”, o opštim zakonitostima jednostavnog nasleđivanja kao o „mendelizmu“, a o biološkoj evoluciji kao o „darvinizmu“. Čak je i čuvena istorija nauke marksiste J.D. Bernala predstavljena kao prikaz otkrića pojedinaca.
Pogrešno je reći da je biografija jedini ili ključni način razumevanja istorije nauke. Od zasnivanja moderne sociologije nauke u delu Roberta Mertona iz 1938, društveni milje u kome se javljaju naučni problemi i institucionalna struktura naučnih istraživanja postali su ključni za naše razumevanje njene istorije. Postoje, međutim, slučajevi kada se preteruje u idolopokloničkom slavljenju života poznatih ljudi, kada nas preplavi Svetonijev ideal istorije kao biografije. Darvinisti su se našli pred tim izazovom 2009.
Sada obeležavamo 200 godina od Darvinovog rođenja, a kako je on svoje poznato delo, slučajno ili s namerom, napisao kada mu je bio pedeset, sada je i 150-ogodišnjica objavljivanja O poreklu vrsta. Nejasno je u kojim intervalima se mogu organizovati ovakve komemoracije. Lično sam učestvovao na međunarodnim simpozijumima organizovanim povodom obeležavanja sto godina od objavljivanja O poreklu vrsta 1859. godine, kao i stogodišnjice njegove smrti 1882, na kojima su učestvovali vodeći naučnici toga vremena i posle kojih su štampani jubilarni zbornici.
Ali nijedan od tih događaja nije proizveo takvu količinu “darvinalija”, kao što je to slučaj sa ovom godišnjicom. Na mom stolu se nalazi 15 novih radova, od kojih su 11 biografski (uključujući i dva izbora iz Darvinovih pisama), dve knjige o Poreklu vrsta, kao i dve koje se bave tumačenjem evolucione biologije i njenih implikacija. Međutim, nijedna od njih se ne bavi istorijom evolucione misli pre Darvina, ili makar detaljnije Alfredom Raselom Volasom, njegovim savremenikom i priznatim nezavisnim teoretičarem evolucije putem prirodne selekcije, ili socioekonomskim miljeom u kojem su Darvin i Volas stvarali. Osim ovih publikacija, postoje planovi za organizovanje na desetine komemorativnih skupova naučnika, istoričara i filozofa, kojih ima toliko mnogo, da su neki morali da budu pomereni za sledeću godinu kako bi evolucionisti mogli da ih uklope u svoje prebukirane rasporede.
Od dela koja su se pojavila ove godine, a direktno se bave istorijom devetnaestovekovne teorije evolucije, posebno vredne pažnje su dve knjige. Jedna je Darvinovo poreklo vrsta Dženet Braun, koja predstavlja izvanredan kratak prikaz porekla Darvinove knjige, njene argumentacije i kontroverzi koje je izazvala. Završava se vrlo kratkim rezimeom istorije moderne evolucione genetike i pokušajem demonstriranja delovanja prirodne selekcije u prirodi, kao i kratkim prikazom modernog kreacionizma. Druga knjiga koja bi mogla da zanima čitaoce Porekla vrsta jeste kritički tekst prvog izdanja, koji faksimil Darvinove publikacije dopunjuje detaljnim komentarima Džejmsa Koste. Kosta koristi svoje iskustvo terenskog prirodnjaka i poznavanje moderne evolucione biologije kako bi osvetlio mnoge delove Darvinovog rada.
II
Zbog čega modernu teoriju organske evolucije nazivamo „darvinizmom“? Čarls Darvin sasvim sigurno nije izumeo ideju evolucije, odnosno kontinuiranu promenu stanja određenog sistema u vremenu kao fundamentalnog svojstva tog sistema, ili pak ideju da se proces evolucije odigrao tokom istorije života. Proučavanje evolucije samog kosmosa sadržano je u Kantovim Metafizičkim osnovama prirodne nauke iz 1786. i Laplasovoj kosmološkoj hipotezi iz 1796. Sadi Karnoov drugi zakon termodinamike po kojem se razlike u energiji između rasutih delova univerzuma tokom vremena smanjuju, objavljen je 1824. godine. Ideju da različite geološke formacije na Zemlji nisu rezultat jedne jedinstvene katastrofe ili Velike poplave, već posledica učestalih i kontinuiranih geoloških procesa koji se i dalje odvijaju, postulirao je pred početak 19. veka Džejms Haton, a prihvaćena je do 1859.
Od vremena pojavljivanja Porekla vrsta, fizičke nauke su postale temeljno evolucione. Živa bića tu nisu bila izuzetak. Didro je 1769. opisao kako se njegov filozof sanjalica Dalamber pita koje su nam to vrste životinja prethodile, a koje će uslediti. On je formulisao moto evolucionizma kao univerzalni pogled: „Sve se menja, sve prolazi. Samo totalitet ostaje“. Darvinov deda Erasmo u svom delu Hram prirode iz 1803. priziva svoju muzu da mu kaže „kako su iz prvobitne borbe nastale organske forme i razvile se u život“, a muza dovršava evolucionu priču rekavši mu da se čak i “imperator koji vlada bestijalnom gomilom, uzdiže iz rudimenata forme i osećaja“. Do vremena mladog Darvina, ideja organske evolucije je postala zajednička valuta intelektualnog života. Dve godine pre izlaska iz štampe Porekla vrsta, Herbert Spenser je zastupao tezu o organskoj evoluciji na osnovu prihvaćenog koncepta univerzalnosti evolucionih procesa:
Danas su filolozi gotovo univerzalno prihvatili stanovište da su jezici nastali kroz razvoj, a ne da su se veštački ili natprirodno formirali. Ako je, dakle, evolucija prihvaćena kao zakonitost razvoja različitih nizova pojava, možemo reći da je evolucija danas prihvaćena kao zakonitost na kojoj počivaju fenomeni koje sada razmatramo.
Ako Darvin (i Volas) nisu otkrili ideju evolucije ili njenu primenu na istoriju života na zemlji, onda se u najmanju ruku može tvrditi da su izumeli prirodnu istorijsku teoriju uzroka evolucije. Ali oni nisu bili prvi koji su to uradili. Žan Batist Lamark, u seriji radova nastalih u periodu između 1801. i 1809. godine, formulisao je biološku teoriju adaptivne organske evolucije zasnovane na pretpostavljenom nasleđivanju promena koje su organizmi stekli tokom svojih individualnih života. Primer koji se vrlo često navodi je porast visine žirafinih vratova od otprilike 180 cm u odnosu na njihovo praistorijsko poreklo od životinja nalik jelenima. Ako su žirafe u bilo kojoj generaciji produžile svoje vratove čak i za vrlo malo, kako bi mogle da dohvate listove na višim granama, i ako je i taj mali porast visine prenet na njihove potomke, onda bi tokom mnogih generacija kumulativni efekat bio izuzetan oblik današnje žirafe.
Ukoliko sofisticirani čitaoci ovog časopisa ovo smatraju beznadežno prevaziđenim devetnaestovekovnim shvatanjem biologije, treba naglasiti da je otprilike pre petnaest godina neolamarkijanska institucija, povezana sa Univerzitetom u Parizu (Laboratorie d’Évolution des Êntres Organisés), sprovela naučno istraživanje evolucije koje je vrlo ozbiljno uzelo u razmatranje mogućnost nasleđivanja stečenih odlika.
III
Darvinovo i Volasovo tumačenje evolucije, odnosno teorije prirodne selekcije, bazira se na tri principa:
1) Jedinke u populaciji se međusobno razlikuju u pogledu svojih osobenih odlika (princip varijacije).
2) Potomci više liče na svoje roditelje nego na individue sa kojima nisu u srodstvu (princip nasleđivanja).
3) Resursi neophodni za život i reprodukciju su ograničeni. Jedinke sa različitim karakteristikama razlikuju su u sposobnosti da prisvoje te resurse i tako prežive i ostave potomstvo u sledećoj generaciji (princip prirodne selekcije).
Neverovatno je da su dva prirodnjaka, nezavisno jedan od drugog, mogla da dođu do iste koherentne teorije evolucije, razmatrajući karakteristike nekih vrsta organizama u prirodi, njihovu geografsku rasprostranjenost, kao i sličnosti sa drugim vrstama. Ovo, međutim, postaje mnogo verovatnije kada se uzmu u obzir društvena svest i ekonomski milje u kojoj je ova teorija nastala, milje koji karakteriše rast kompetitivnog industrijskog kapitalizma u kojem se pojedinac uzdiže na društvenoj lestvici na osnovu, pretpostavlja se, veće preduzetničke sposobnosti.
Darvinov deda po majci, Josija Vedžvud, počeo je karijeru kao šegrt-grnčar da bi kasnije postao član kruga novih mindlendskih industrijskih magnata, zajedno sa Džejmsom Vatom, Džejmsom Kerijem i Metjuom Boultonom. Dok se devetnaestovekovna teorija, po kojoj se neki u društvu uzdižu a neki propadaju u zavisnosti od svojih ličnih snaga i slabosti, često naziva „socijalnim darvinizmom“, bili bismo puno bliži istorijskoj uzročnosti ako bismo darvinizam nazvali „biološkim kompetitivnim kapitalizmom“. Prepoznatljiva struktura kompetitivne ekonomije pružila je metafore na kojima je izgrađena evoluciona teorija.
Teško da bi se moglo zamisliti išta što bi bolje opravdalo ustanovljene društvene i ekonomske teorije industrijske revolucije nego što je to tvrdnja da je upravo naša biološka priroda primer osnovnih zakona političke ekonomije. Kako drugačije da objasnimo trenutni i kontinuiran komercijalni uspeh Darvinovih knjiga? Kompletno prvo izdanje Porekla vrsta od 1250 kopija je odmah razgrabljeno od strane prodavaca knjiga. O očekivanom interesovanju javnosti govori činjenica da je jedna biblioteka uzela 500 primeraka. Samo 13 godina kasnije, šesto izdanje je prodato u 11.000 primeraka. Teško je razumeti uspeh ovog dela van društvenog i ekonomskog okruženja u kojem je ono nastalo, pa ni istoričari nauke nisu ignorisali ovo pitanje. Stranice Časopisa o istoriji biologije bile su preplavljene tekstovima na tu temu. Ipak, ono što nam je ponuđeno 2009. godine su biografija i komentari na Poreklo vrste. Možda je došlo vreme za socioekonomsku analizu naših vlastitih peokupacija.
Paraleli između argumenata u prilog prirodnoj selekciji i devetnaestovekovnoj ekonomskoj i društvenoj teoriji nedostaje, međutim, izuzetno važna razlika između Darvina i političke ekonomije. Teorija kompetitivnog socioekonomskog uspeha je teorija o usponu individua i individualnog preduzetništva kao posledice njihove superiorne sposobnosti. Ali uprkos tome što je industrijska revolucija vremenom dovela, bar u nekim zemljama, do opšteg porasta materijalnog blagostanja, broj izuzetno uspešnih preduzetnika je očigledno ograničen, jer njihov uspeh zavisi upravo od postojanja ogromnog broja manje uspešnih radnika. Ni jednu populaciju ne može činiti veliki broj ljudi poput Henrija Kleja Frika.
Teorija evolucije putem prirodnog odabira, nasuprot tome, imala je za cilj da objasni prilagođavanje i biološki uspeh čitavih vrsta kao posledicu nestanka manje sposobnih i snažnih. Polazeći od toga da se određene vrste ne množe preko granice uništenja resursa od kojih zavise, ne postoji strukturalni razlog zbog kojeg svaka jedinka te vrste ne bi mogla biti izuzetno sposobna i snažna. Ako tražimo pravu originalnost u razumevanju Darvina i Volasa, onda se ona nalazi u njihovoj sposobnosti da prilagode teoriju koja je imala za cilj da objasni uspeh nekolicine i da proizvedu teoriju uspeha većine, čak iako se ta većina možda takmiči za ograničene resurse. Pitanje je da li su oni bili svesni ove razlike teorije evolucije putem prirodne selekcije u odnosu na vladajuću ekonomsku i socijalnu teoriju.
IV
Uprkos intuitivnoj privlačnosti teorije evolucije putem prirodne selekcije, ona ima i jednu duboku manu vezanu za činjenicu da je nastala u devetnaestom veku, manu koja je bila potencijalno fatalna – nedostajalo joj je, naime, razumevanje nasleđivanja. Na ovaj problem je prvi ukazao škotski inženjer Fleming Dženkin 1867. godine, ali izgleda da to nije imalo nikakav efekat. Na osnovu zapažanja koja su Darvin (i uzgajivači) napravili o pripitomljenim životinjama i biljkama, najverovatniji osnov za nasleđivanje odlika je izgleda bila neka vrsta mešavine unutrašnje tečnosti. Ukoliko se, na primer, fizički velika jedinka sparivala sa malom jedinkom, uobičajeni ishod bi bilo potomstvo srednje veličine.
Problem je u tome što ako nasleđivanje predstavlja posledicu ukrštanja, onda bi nove varijante unutar neke vrste, sparivanjem s uobičajenom formom, vrlo brzo iščezle. Pretpostavimo da se pojavi modifikovana jedinka koja je veća od uobičajenih. Ta jedinka će se neizostavno pariti sa standardnim tipom i njihovo potomstvo će biti osrednje veličine. Kada se nekoliko takvih osrednjih potomaka spari, sledeća generacija te familije biće još bliža uobičajenom tipu. Nakon nekoliko generacija ovog procesa jačanja putem ukrštanja, neće postojati uočljiva varijacija na koju će prirodna selekcija moći da deluje, čak i ako bi velika jedinka imala neku selektivnu prednost. Smanjenje varijacija sa svakom narednom generacijom za polovinu, daleko je moćnija sila nego bilo kakva biološki razumna razlika u reproduktivnoj sposobnosti.
Darvinov mehanizam u stvari ne bi funkcionisao u svetu mešovitog nasleđa. Nepoznat Darvinu, Valasu ili bilo kom od privrženika teorije evolucije putem prirodne selekcije, ispostavilo se da je samu teoriju spasio rad jednog opskurnog sveštenika iz Moravske. Mendelovo eksperimentisanje sa graškom je pokazalo da nasleđivanje nije bazirano na mešanju tečnog materijala, već prolaskom čestica koje zadržavaju svoja individualna svojstva čak i kada su pomešana zajedno u hibrid. Stoga će se modifikovana svojstva ponovo pojaviti u budućim generacijama čak iako su privremeno pomešana sa uobičajenim genetskim formama u hibridima.
Časopis Društva prirodnih nauka Brünn, u kojem je objavljeno Mendelovo istraživanje, niko iz engleskog naučnog establišmenta nije nikada pročitao, kao uostalom ni bilo ko iz glavnih centara devetnaestovekovne prirodne nauke. Mendelov rad je ponovo otkriven tek 1900. kao rezultat pojave novih naučnih rezultata o ukrštanju biljaka. Ukoliko želimo da personalizujemo naše moderno tumačenje evolucije, trebalo bi, pune istorijske istine radi, da je nazovemo ne „darvinizam“, pa ni „darvinizam-volasizam“ – već „darvinizam-volasizam-mendelizam“. Današnje razumevanje prirodne selekcije slučajnih modifikacija (modifikacija nastalih mutiranjem gena), kao osnove za evoluciju prilagođavanja, zamagljuje istorijska činjenica da je ona u evoluciji osamnaestog i devetnaestog veka bila prihvaćena kao realnost, mada su postojala i druga naučna objašnjenja koja su se suprotstavljala „darvinizmu“. Imajući u vidu nedostatak znanja o osnovama nasleđivanja, Lamarkova teorija nasleđivanja stečenih odlika je nesumnjivo bila koherentna a, u izvesnom smislu, gotovo i kompletnija od Darvinove, upravo stoga što je uključila i što je zavisila od konačne teorije nasleđivanja. Direktan izazov Darvinu pojavio se 1860. godine u članku prestižnog časopisa Edinburški prikaz. Iako nije bio potpisan, generalno je prihvaćeno da je njegov autor Ričard Oven, ugledni zoolog čija predavanja o zoologiji su posećivali kraljica Viktorija i sam Darvin. Demonstrirajući nepoštovanje prema amateru, Oven, kao tipičan marljivi profesionalac, piše kako je Darvin “dugo bio dobro poznat zahvaljujući šarmatnom stilu promatranja. Samostalan i nezavistan, on je imao punu kontrolu nad svojim vremenom u smislu sprovođenja izvornog istraživanja. Isti prijemčivi stil koji je obeležio najraniji rad gospodina Darvina, kao i određena umetnička priroda, doveli su do toga da je nekolicina, a možda i većina mladih prirodnjaka bila zavedena i prihvatila njegovu teoriju“.
Na stranu Ovenov lični napad, on sasvim ispravno ističe da ni Darvin, niti bilo ko drugi, nije poznavao ključne osnove fenomena nasleđivanja, kao i to da transformacija i razlika između organizama tokom vremena može jednostavno biti i manifestacija nekih skrivenih zakona razvoja. Štaviše, slične vrste, za koje je Darvin tvrdio da su se razvile od zajedničkog pretka, mogle su jednostavno biti razvojne modifikacije nastale kao odgovor na različita okruženja. Moram da priznam da sam čitajući Ovenov esej često klimao glavom u znak odobravanja. S obzirom na nedovoljno znanje o osnovnim biološkim procesima 1860. godine, Oven je zaista mogao biti u pravu.
V
Kako da objasnimo izuzetnu aktivnost koja okružuje 150-u godišnjicu pojavljivanja O poreklu vrsta? Malo je verovatno da će podjednako snažan entuzijazam obeležiti i 150-u godišnjicu Mendelovog rada koja pada za 7 godina, sudeći po vrlo skromnim manifestacijama koje su obeležile njegovu 100-godišnjicu 1966. godine. Pa ipak, genetika u svom sadašnjem molekularnom stadijumu prožima svest javnosti, kako se otkriva sve više i više gena koji mogu biti značajni za zdravlje i dug život.
Glavni razlog poklanjanja ovolike pažnje Darvinu jeste obnavljanje teorija božanskog stvaranja sveta i organizama koji ga naseljavaju. U godinama nakon II svetskog rata, prirodne nauke su postale glavna preokupacija država i sistema obrazovanja. Odjeci eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju su se čuli u svakoj američkoj učionici, a par decenija kasnije Sputnjik jedva da je i završio svoju prvu orbitu kada je Kongres počeo da izdvaja sredstva za američke naučne institucije, univerzitete i vladine agencije kao što su Nacionalna naučna fondacija i Nacionalni instituti zdravlja. Jedan od neposredno vidljivih rezultata je bilo osnivanje Studija bioloških nauka 1958. godine (od strane Nacionalne naučne fondacije) koje su zajedno okupile univerzitetske i srednjoškolske profesore kako bi iznova napisali školski program iz biologije.
Rezultat ovoga je bila krupna promena u predavanju biologije sa značajnim naglaskom na evoluciju, kako u udžbenicima, tako i u samim predavanjima. Iako možemo smatrati da je suđenje Skoupsu legitimisalo predavanje evolucije, ono je imalo malo uticaja na javno obrazovanje. Kada sam bio srednjoškolac, nekih kasnih četrdesetih godina, evolucija nije bila deo standardnog programa iz nauke, čak ni u javnim srednjim školama u Njujorku, iako su nastavnici imali slobodu da je uvedu u program. Sve je to promenio Sputnjik.
Bez obzira na ovo, postoji značajan deo populacije u SAD koji je svoju posvećenost fundamentalističkom hrišćanskom verovanju u božansko stvaranje sveta i njegovih stanovnika pretočio u političku akciju. Prihvatajući koncept odvojenosti crkve i države, oni su usvojili pseudonaučnu teoriju inteligentnog dizajna po kojoj „dizajner“ nije specifikovan i onda pokušali da je uvedu u školske programe pod plaštom intelektualne otvorenosti. Naučna zajednica se „zagrejala“ i jedan od njenih odgovora je bio da iskoristi 200-u godišnjicu rođenja svog apostola istine o materijalnoj osnovi evolucije, kao i 150-u godišnjicu pojavljivanja njegovog jevanđelja, kako bi krenula u borbu protiv aktuelne opskurnosti. Knjiga Zašto je evolucija istina Džerija Koina, jedno je od oružja u toj borbi.
Koin je evolucioni biolog koji je poput svog bivšeg učenika H. Alana Ora bio lider u našem razumevanju genetskih promena koje se dešavaju u formiranju vrsta. Njegov glavni cilj bio je da prezentuje neoborivi dokaz da je evolucija fizička činjenica istorije života na zemlji. Upućujući na teoriju evolucije, on jasno ističe pri tome ne misli na slabiji aspekt te “teorije”, genijalan provizorni mentalni konstrukt koji bi mogao ili ne biti objektivno istinit, već na snažan osećaj koherentnog skupa istinitih iskaza o fizičkoj stvarnosti. U ovome je potpuno uspeo.
Tamo gde je on manje uspešan, kao i gotovo svi drugi analitičari, jeste insistiranje na tome da dokaz za prirodnu selekciju, kao pokretačku silu evolucije, ima istu specifičnu težinu kao i dokaz da se evolucija dogodila. Primer za to je kada on kaže da kada ispitujemo neki niz promena kod fosila, možemo da utvrdimo da li taj niz promena odgovara postepenom procesu prilagođavanja. U svakom pojedinačnom slučaju možemo pronaći vidljivo darvinovsko objašnjenje.
Ali reći da neki primer ne predstavlja falsifikovanje neke teorije zbog toga što uvek možemo „naći“ (izumeti) moguće objašnjenje, govori mnogo više o fleksibilnosti te teorije i mudrosti njenih pristalica nego što govori o fizičkoj prirodi. I zaista, u svojim kasnijim diskusijama o teorijama bihevioralne evolucije, Koin postaje opravdano skeptičan kada piše da imaginativne rekonstrukcije toga kako su se stvari mogle razvijati nisu nauka već priče.
Dok je ovo savršeno dobar argument protiv onih koji tvrde da postoje stvari koje su toliko složene da ih evoluciona biologija ne može objasniti, on dopušta evolucionoj „teoriji“ da se smesti u kategoriju razumne, mada ne nužno i neporecive, materijalne činjenice.
Naravno da Koin ne može ništa da uradi povodom ovoga. Postoje različiti modaliteti „znanja“ i mi „znamo“ da se evolucija u stvari odigrala, sa većom sigurnošću nego što „znamo“ da je neki niz evolucione promene bio rezultat prirodne selekcije. Uprkos ovim propustima, činjenica je da Koinova knjiga predstavlja najbolje opšte objašnjenje evolucije za koje znam i sigurno zaslužuje uspeh bestselera.
VI
Jedna od važnih karakteristika evolucije prilagođavanjem je da je reč o uglavnom sporom procesu. Naravno, postoje slučajevi kada jedna jedina genetska promena može značiti razliku između života i smrti u nekoj opasnoj sredini. Klasični slučajevi su mutacije koje patogenim mikroorganizmima omogućavaju da se odupru antibioticima, kao i mutacije koje omogućavaju usevima da se odupru patogenim organizmima, kao što su, na primer, insekti ili pesticidi. Ali ovo nisu tipični načini na koje se, akumuliranjem mutacija malog efekta, vrste prilagođavaju promenama u dostupnosti hrane, promenama temperature i hiljadama drugih šokova. Stoga su uobičajene male razlike u sposobnosti među genotipovima vidljive kao očigledna evoluciona promena tek nakon hiljada generacija.
Ovakav tempo je suočio ljudsku vrstu sa problemom prilagođavanja. Ako jedna ljudska generacija zahvata oko 25 godina, bilo je, grubo rečeno, svega sto generacija od osnivanja Rimske republike. Pa ipak, promene u ljudskom okruženju, prouzrokovane promenama u ljudskoj aktivnosti, bile su ogromne. Promene u ishrani, stanovanju, uslovima rada, zagađenju vazduha i vode i, naročito – značajno produženje životnog veka što je rezultiralo ogromnom promenom i slomom telesnog ustrojstva – sve to je bilo isuviše brzo za genetsko prilagođavanje.
Zaista, nejasno je da li ekološke promene koje pokazuju efekat nakon doba reprodukcije uopšte utiču na prirodnu selekciju. Stalna izloženost surfera na kalifornijskim plažama visokim dozama solarne radijacije mogla bi kasnije da izazove fatalan rak kože, ali smrt od raka nastupa dosta nakon reproduktivnog doba tako da nema prilike da se na osnovu ovoga odigra selekcija. Opšti rezultat je da delovi ljudskog genoma ne odgovaraju uslovima modernog života.
Greg Gibson, ugledni istraživač ljudskog genoma i razvojne genetike, u svom delu Potreban je genom, izlaže tipične slučajeve ove razlike između ljudske psihologije, koja predstavlja nasleđe iz prošlosti, i modernih ekoloških izazova. Rezultat Gibsonovog ranijeg rada na genetici i razvoju je da on ne upada u grešku genomanije koja pretpostavlja da je svaka razlika između individua posledica posedovanja različitih gena. On vrlo pažljivo i sa rezervom ističe da postoje veoma valjani dokazi za zaključak da određena bolesna stanja otkrivaju neki genetski defekt.
Ali Gibson dobro argumentuje da nas sadašnje stanje ljudskog genotipa čini prijemčivim za psihološke i razvojne izazove koji nisu postojali za naše daleke pretke. Glavne promene, od uglavnom minimalne lovačko-skupljačke životinjske i biljne dijete do unosa visokokaloričnog šećera, izaziva veliki stres za naš metabolizam ugljenih hidrata. Zbog čudnih protivrečnosti modernog života, u mnogim ljudskim populacijama, kao na primer u Africi, ljudi umiru mladi od preteranog rada i slabe uhranjenosti, a ljudi u tehnološki razvijenim društvima umiru u dubokoj starosti od preterane gojaznosti i male fizičke aktivnosti. Ne možemo računati na to da će se prirodna selekcija pozabaviti ovim problemom.
Izgleda da nije reč samo o Kleopartinom nosu. U kratkoj Autobiografiji, Darvin piše o svojoj uspešnoj poseti kapetanu Ficroju kako bi ugovorio svoj put na Biglu:
“Kasnije, zbliživši se sa Ficrojem, saznao sam da je postojao izvestan rizik sa budem odbijen zbog oblika mog nosa! On je bio posvećeni učenik Lavatera i bio je ubeđen da može da sudi o nečijem karakteru na osnovu njegovih spoljnjih karakteristika. Tako je sumnjao da bilo ko sa nosem sličnim mojem poseduje dovoljno energije i odlučnosti za putovanje. Ali mislim da je kasnije bio veoma zadovoljan što ga je moj nos doveo u zabludu”.
A šta da je bio veći?
Prikazane knjige:
Darwin’s Origin of Species: A Biography by Janet Browne, Grove,
The Annotated Origin: A Facsimile of the First Edition of On the Origin of Species by Charles Darwin, annotated by James T. Costa, Belknap Press/Harvard University Press
Why Evolution Is True by Jerry A. Coyne, Viking,
It Takes a Genome: How a Clash Between Our Genes and Modern Life Is Making Us Sick by Greg Gibson, FT Press
Autor je profesor zoologije i biologije na Harvardu.
Richard C. Lewontin,The New York Review of Books, Volume 56, Number 9, 28.05.2009.
Prevela Svetlana Vukomanović
Peščanik.net, 16.06.2009.
