Mi znamo šta Džek Stro misli o muslimankama koje nose veo. Predsednik Sarkozi rekao je francuskom parlamentu i naciji šta on misli. Ali žene koje nose veo u javnosti vrlo retko neko pita zašto to rade. Međutim, Fond za otvoreno društvo odlučio je da trideset i dve žene u Francuskoj upita zašto u javnosti nose veo koji prekriva celo lice. Ovo je deo projekta Kod kuće u Evropi (At Home in Europe Project). Objavljen je i izveštaj, Zašto 32 muslimanke nose veo koji prekriva celo lice u Francuskoj. Njihov cilj je da se ovim ženama da mogućnost da objasne svoj izbor i da ukažu i suprotstave se mitovima i zabludama koje podgrevaju histerične reakcije na ovaj vrlo mali broj žena u francuskom društvu i širom Evrope.
A šta to tačno misli predsednik Sarkozi? U junu 2009. godine, on se obratio okupljenim članovima oba doma francuskog parlamenta, odgovorajući tako na zahtev 58 poslanika svih političkih orijentacija, koji su tražili da se osnuje parlamentarna komisija za istragu, u stilu „Stasijeve komisije“ (ova paralela je sama po sebi jasan signal histerije koju jedna šačica žena izaziva), kako bi se istražila ova pojava i razmotrio zakonski odgovor, koji je doveo do zabrane nošenja vela koji prekriva celo lice u Francuskoj.
Predsednik Sarkozi dao je svoj blagoslov zahtevu za sazivanje parlamentarne komisije i izjavio: „Problem burke nije religijske prirode. To je stvar slobode i dostojanstva žene [aplauz]. Burka nije religijski simbol; ona je simbol pokornosti, simbol ponižavanja. Svečano izjavljujem [aplauz] da burka neće biti dobrodošla na teritoriji Francuske republike! […] Parlament je izrazio svoju zainteresovanost da se pozabavi ovim pitanjem. Ovo je najbolji način da se tome pristupi. Mora da se započne diskusija i da svako stanovište bude izneseno. Gde bi, van parlamenta, ova stanovišta mogla bolje da budu izražena? Ali vam ja kažem; hajde da se ne stidimo naših vrednosti, hajde da nas ne bude sramota što ih branimo.“
Šta ti očigledni ’neprijatelji iznutra’ imaju da kažu u svoju odbranu? Naima Buteldža intervjuisala je 32 žene širom Francuske, što okvirno predstavlja reprezentativnu grupu za 1900 žena koje nose veo. Samo tri od ovih žena rođene su van Francuske, a 30 njih su francuske državljanke. Osam ih je promenilo veru. Dvadeset i dve imaju ispod 30 godina; 14 njih ima barem ekvivalent srednjoškolske diplome; deset radi puno ili skraćeno radno vreme.
Ni jedna od njih ni na koji način nije naterana da nosi veo. Naprotiv, majke i porodice 20 žena u početku se nisu slagale sa njihovom odlukom, „u nekim slučajevima žestoko“, u strahu da će ih to sprečiti da razvijaju profesionalnu karijeru, ili prosto strahujući za njihovu sigurnost: mnoge od njih su bile pod uticajem predominantnih medijskih stavova. Neke žene su u početku skrivale od svojih porodica činjenicu da nose veo. Najveći deo žena nije uvek nosio veo u javnosti, zbog tenzija u porodici, pravila na radnom mestu ili „opšteg socijalno-političkog okruženja“.
Nošenje vela nije bio čin odbacivanja društva. Najveći deo ovih žena vodi aktivni društveni život. Tipovi kao što je Sarkozi i još gori elementi u našim društvima pokušavaju da deligitimizuju verski i duhovni značaj nošenja vela. Buteldža tvrdi da najveći deo žena veo nosi „kao deo duhovnog traganja“ ka produbljivanju svog odnosa prema Bogu, rukovodeći se ponašanjem žena proroka Muhameda.
Mnoge od žena, a posebno one mlađe, upravo su kontraverze oko nošenja vela podstakle da ga nose – „petnaestogodišnja nacionalna histerija“, „beskrajne i često neprimerene kontraverze u medijima“, „diskriminacija etničkih i verskih manjina u Francuskoj“. Neke to smatraju „estetskim“ iskustvom, ili su u pubertetu odlučile da se sklone od „neželjene pažnje muškaraca“.
Buteldža kaže da visok nivo verbalnog nasilja kojem je izložen najveći deo žena ne sme biti potcenjivan. Uvrede najčešće dolaze od Francuskinja belkinja, između 30 i 50 godina starosti. Broj verbalno nasilnih mladih ljudi bio je vrlo mali.
„Nekoliko ispitanica prenelo nam je da ne razumeju zašto ih ljudi doživljavaju kao potlačene žrtve ili teroriste, dok ih u isto vreme verbalno napadaju u javnosti. Samo dve žene (obe ne nose veo redovno) izjavile su da nikada nisu bile izložene verbalnom nasilju. Žene su nazivane raznim imenima, od izmišljenih likova kao što su Betmen, Dart Vejder, Fantom, do uvredljivih naziva kao što su kurva ili drolja. Neke opaske su se odnosile na prava žena, na zabranu vela koji prekriva celo lice… Prolaznici bi često doviknuli: „Vrati se u svoju zemlju“ ili „Mi živimo u Francuskoj!“
Mali broj slučajeva uključivao je i fizičko maltretiranje, kada bi, na primer, prolaznici pljunuli ženu ili pokušali da joj strgnu veo. Najmanje pet žena je izjavilo da su ih prolaznici fotografisali bez njihove dozvole „kao da su životinje u zoološkom vrtu“.
Veliki broj žena je uveren da političari pokušavaju da pridobiju glasače, praveći od muslimana žrtvene jarce, u vreme kada je Francuska upala u socijalnu, političku i finansijsku krizu. Nekoliko njih takođe misli da se vlada plaši porasta uticaja islama, dok druge tvrde da se ni Francuska ni njena vlada nisu pomirile sa činjenicom da je Francuska multikulturalna zemlja.
Ovih dana je zakon koji zabranjuje nošenje vela koji prekriva celo lice stupio na snagu. Žene su sada suočene sa teškom dilemom. Vrlo mali broj njih je otvoreno potvrdio da će u aprilu skinuti veo, dok mlađe ispitanice čvrsto stoje pri stavu da će pružiti otpor. Međutim, već dve žene koje su izjavile da neće skinuti veo su kasnije to ipak uradile.
Tokom perioda od šest meseci, parlamentarna komisija saslušala je iskaze 211 ljudi: feministkinja, političara svih uverenja, predstavnika muslimanskih organizacija, sekularista, grupa za ženska i ljudska prava, pripadnika akademske zajednice, intelektualaca i novinara. Putovala je u nekoliko francuskih gradova, kao i u Belgiju. Upitnici su slati u francuske ambasade širom Evrope, u Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Turskoj, kao i u nekoliko arapskih zemalja.
Na samom kraju svog mandata, krajem 2009 godine, članovi komisije došli su na novu ideju da intervjuišu jednu muslimanku koja nosi veo koji prekriva celo lice, ali su prethodno zahtevali da skine veo sa lica tokom trajanja intervjua. Andre Gerin, poslanik Francuske komunističke partije i predsednik komisije, objasnio je da „kako bismo poboljšali našu odluku, morali smo saslušati barem jednu ženu koja nosi veo preko celog lica.“
Kenza Drider, muslimanka koju je saslušala komisija, takođe je i jedna od žena obuhvaćenih izveštajem Fonda za otvoreno društvo. Po njenim rečima, ona je poslala nekoliko pisama Gerinu, u kojima je tražila da se pojavi pred komisijom, i samo zbog njene upornosti i kontakta u medijima, konačno je pozvana da se, među poslednjima, pojavi pred komisijom. Njenom iskazu posvećen je pasus od svega deset redova u izveštaju Komisije koji broji 658 strana.
Stuart Weir, OpenDemocracy, 12.04.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 18.04.2011.
Srodni linkovi:
The Guardian – Zabrana burkinija
Jakob Augstein – Olimpijada straha
