Razumnost u politici

U političkim raspravama, čest je sukob između razuma i strasti. Posebno u političkim sistemima u kojima dominira ideološka konkurencija. U Jugoslaviji i Srbiji u drugoj polovini dvadesetog veka, ideološka je konkurencija bila nadređena političkoj. Štaviše, konkurencija je bila monopolisana, bilo jednopartijskim sistemom, bilo dominacijom nacionalističke ideologije. Političko delanje ljudi kao što je bio Slobodan Inić trebalo bi posmatrati u tim okolnostima. Težio je racionalizaciji ideoloških ciljeva, a kasnije, u vreme osnivanja i inicijalnog delovanja Demokratske stranke, težio je racionalizaciji političkog delanja. Neposredni efekti toga angažmana su bili ograničeni, ali ne bi trebalo misliti da postepena racionalizacija politike i ideologija u Srbiji ne duguje mnogo naporima ljudi kao što je bio Slobodan.

Njegov politički i publicistički angažman veoma dobro ilustruje istoriju neuspeha da se političkom razumnošću nekako obuzdaju ideološke strasti. Obe motivacije se rukovode političkim ciljevima i interesima, često istim, ali ideološka mobilizacija i sukobljavanja veoma često dovode do posledica koje su upravo suprotne od onih kojima se težilo, ili se bar na toj težnji vršila ideološka mobilizacija. Kada se samo navedu svi oni ideološki ciljevi koji su služili bilo da se ograniči politička rasprava ili da se mobilliše podrška kako bi se stekla politička moć, može lako da se vidi koliko je bilo teško onima koji su dokazivali kako je reč ili o utopijama ili o zabludama ili o prevarama. Samoupravni socijalizam, humanistički marksizam, nacionalni interesi, etnička pravda – to su neki od ideoloških totema ili ciljeva koji su ograničavali razumnost rasprava ili su političku strast stavljali ispred političke racionalnosti. Ljudi koji su pokušavali da o politici govore razborito, bili su neuspešni i u ideološkoj i u političkoj konkurenciji. Ja mogu nešto da kažem samo o tri Slobodanova angažmana i šta ona ilustruju o politici u Jugoslaviji i Srbiji.

Prvi primer je studentska 68. Jedan aspekt tih događaja jeste razumnost ocene da je moguće ostvariti promene delovanjem unutar Saveza komunista i odbojnost koja je iz toga sledila da se prihvati strast sa kojom su studenti i profesori demonstrirali protiv pravca u kojem se činilo da vlast ide. Slobodan je bio među onima koji nisu bili zagrejani za studentski bunt i za zahteve koji su se u tim demonstracijama iznosili. I zaista, te su demonstracije nesumnjivo išle na ruku konzervativnim snagama u Savezu komunista, a nisu olakšavale posao onima koje su tada, a i kasnije, nazivali liberalima. Ovo je, sa jedne strane, sasvim prirodno kada je reč o političkim posledicama bilo čijeg delanja: demonstracije su uticale na odnos snaga među različitim frakcijama vladajuće partije, nezavisno od toga čemu su sami demonstranti težili ili koje su političke snage hteli da ojačaju; sa druge strane, demonstracije su na dnevni red stavljale pitanja kojima se tadašnja politička strategija reforme sistema nije bavila. Uz to, podstaknuti su drugi procesi, posebno su ohrabreni nacionalisti koji su ocenili da je moguće promeniti smer postepene liberalizacije privrednog i političkog sistema u pravce snaženja nacionalnih projekata.

To je, dakle, jedan problem razumne politike: suočava se sa nepremostivim problemima u susretu sa onima koji se mobilišu na programima koji su neostvarljivi, ali su svejedno strasno poželjni. Slobodan je imao neprilike na Fakultetu političkih nauka zbog svoga stava prema studentskim demonstracijama, a imao ih je i kasnije, kao partijski činovnik, jer je trpeo kritike u studentskoj štampi.

Drugi je primer suočavanja sa ograničenjima liberalnijeg programa u komunističkoj partiji. Ovde je, možda, potreban mali uvod. U Srbiji je antititoizam bio ključna tačka okupljanja svih vrsta opozicija, a posebno one nacionalističke. Ovo je stavljalo u veoma složen položaj liberalnije i razumnije političare, jer su oni predstavljali unutrašnju alternativu vlasti Josipa Broza, ali bi ih otvoreni antititoizam ili gurnuo u savez sa nacionalistima, što je bila alternativa kojoj su neki bili skloni, ili bi ih marginalizovao i onemogućio da povećaju političku težinu i sprovedu program reformi. Josip Broz je predstavljao branu, ali antititoizam, posebno nacionalistički, nije predstavljao političko rešenje. U tom veoma komplikovanom kontekstu, liberalniji su političari ili kolaborirali sa titoistima ili sa antititoistima ili su odlazili iz politike.

Slobodan je što izabrao što bio prinuđen da prihvati ovaj poslednji ishod i tako se završio njegov prvi kratki politički angažman. U sukobu koji se tada razrešavao u Srbiji, razumna politička rešenja su imala veoma mali broj zagovornika, pa su dosledniji liberali, jedan po jedan, odlazili iz aktivne politike.

Treći je primer osnivanje Demokratske stranke. Krajem osamdesetih godina prošloga veka je postajalo jasno da je potrebno ponuditi političku alternativu ne samo srpskom režimu u nastajanju, već i nacionalističkom raspletu u Jugoslaviji. Osnivanje Demokratske stranke se duže vreme pripremalo, a o tome je, ako sam dobro razumeo Slobodana u jednom od naših poslednjih razgovora, on deponovao sećanja u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Ova se razumna ideja uglavnom raspala jer je rasla popularnost „našeg šefa“, kako su neki od onih koji su učestvovali u razgovorima o osnivanju opozicione stranke počeli da nazivaju Slobodana Miloševića. Tek krajem 1989, došlo je do okupljanja ljudi koji su osnovali Demokratsku stranku, među kojima je bio i Slobodan. Ovo je bio razuman, mada možda zakasneli, odgovor na raspad države i na nastajanje autoritarnog režima. Period razumnosti je, na žalost, trajao relativno kratko. Posebno su bile prelomne odluke o tome kako gledati na srpski nacionalni interes i posebno odluka da se Tomislav Karađorđević predloži za kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima 1990. Ništa nisu vredeli argumenti da ne može biti srpski nacionalni interes da svi Srbi budu u istoj državi, jer bi to impliciralo isto to za sve druge nacije, što nikako ne bi moglo biti u interesu građana Srbije. Takođe, predlagati Tomislava Karađorđevića kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću je bilo isto kao podržati ovog drugog.

Posle toga, bilo je samo pitanje vremana kada će Slobodan napustiti stranku u koju je mnogo toga uložio i od koje je dosta i očekivao. U događajima koji su usledili, trebalo je ili ostati izvan, ili na jedan ili drugi način podržavati Miloševićev režim. Za mnoge, to je i bio osnovni razlog za postojanje Demokratske stranke. Za Slobodana nije.

Iz ova se tri primera može videti koliko je bilo nezahvalno težiti razumnosti u politici u čitavom tom periodu. Strasno zastupanim interesima je bilo veoma teško suprotstaviti se pozivanjem na razumne i ostvarive ciljeve. No, u meri u kojoj se politika u Srbiji menja, doprinos Slobodanovih političkih napora je nesporniji.

 
Peščanik.net, 22.06.2010.

Preuzmite PDF:

Slobodan Inić: Portreti, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2001.