Odlomak iz stripa Kate Evans: „Red Rosa. A graphic biography of Rosa Luxemburg (Verso 2015) / Crvena Roza. Biografija u slikama Roze Luksemburg“, prevod Slobodanka Glišić, Fabrika knjiga i Non-Aligned Books 2017.

Pogovor, Paul Buhle

Čitalac ovog stripa svakako će želeti da zna šta se kasnije dogodilo, drugim rečima, kako se u periodu od gotovo jednog veka od smrti Roze Luksemburg do danas njeno nasleđe preplitalo s istorijom socijalista i s njima povezanim radikalima. Na poslednjim stranicama drugog toma svog monumentalnog biografskog dela Dž. P. Netl opisuje, doduše ne iscrpno, kako se potomstvo odnosilo prema Rozi u prvih tridesetak godina nakon njenog ubistva. Čitaoci tu mogu da nađu mnoge zanimljive detalje. Ali ovde treba pomenuti da su u prvoj godini posle Rozine smrti dve stvari neočekivano uspostavile obrazac kolektivnog sećanja na njen život i rad i da je taj obrazac opstao skoro do danas.

Prva je objavljivanje Pisama prijateljima (Brief an Freunde) 1920. godine, knjižice od 22 pisma i dopisnice koja je privukla ogromnu pažnju. Pored komunista, i socijalisti i mnogi liberali prihvatili su i veličali Rozu kao istorijsku ličnost i izvanrednu literarnu pojavu u nemačkoj kulturi – što joj je za života bilo poricano. Izdavači su u uvodu istakli da njeni čitaoci i pristalice „imaju pravo da vide da je ta žena, uzdigavši se iznad sopstvenih patnji, imala puno ljubavi i razumevanja za sve tvorevine sveta i opisivala ih sa istinskom poetskom snagom, da je imala srce koje bi poskočilo na pesmu ptica, dušu u kojoj su odzvanjali treperavi i uzvišeni stihovi i da je umela da čuva tajne sudbonosnih i svakodnevnih događaja u životu svojih prijatelja.“

Druga stvar je destruktivna politička borba oko njenog nasleđa koja je već prvog dana nakon ubistva otpočela unutar same levice. Iako je Roza tvrdila da ne postoje i nema potrebe da postoje „luksemburgovci“, njen navodni autoritet ubrzo je postao politička fudbalska lopta. U pokušaju da se potajno organizuje, ilegalna Komunistička partija Nemačke slavila je Rozu Luksemburg kao autoritet u skoro svim oblastima teorije i kao inspiraciju za revolucionarnu borbu. Moskva, čiji je uticaj bio ogroman, prednjačila je u tom nadigravanju i koristila ga za svoje ciljeve.

Rozini najvatreniji sledbenici, a pre svega Paul Levi, pali su u nemilost kada su odlučili da ponovo štampaju njene kritike lenjinizma. Poznato je da je sâm Lenjin pominjao Rozine „greške“, ali ju je i hvalio kao „orla“ revolucije. Zvanični stav Kominterne preokrenuo je njene stavove na donekle drugačiji način: Roza je „promenila mišljenje“ i, pošto je podržavala rusku revoluciju, podržala bi i diktaturu proletarijata. Klara Cetkin je prihvatila ovu ocenu i mnogi zajednički prijatelji videli su u tome ličnu i političku izdaju.

Pošteno govoreći, prava Roza, njen život i spisi, više nisu bili u centru pažnje, nego su uglavnom služili prizivanju konstruisanog istorijskog narativa. Posle stalnih sporova oko njenog nasleđa unutar nemačke levice i pošto su Trocki i trockizam postali neprijatelji novih lidera u Kominterni, ona je proglašena za ideološkog neprijatelja. Čak je i u Nemačkoj postala jeretik, neko ko odstupa od boljševičke teorije i prakse. Eksplicitno optužena za devijacionizam zato što se navodno zalagala za „spontanost“, a protivila disciplini i postojećem načinu organizacije komunističkih partija, posle Lenjinove smrti dobro je poslužila Staljinu. Još u Lenjinovo vreme lenjinizam je proglašen za jedini istinski marksizam. Otuda su Rozino delovanje i ideje, dotad u najboljem slučaju posmatrani kao „istorijski“ značajni, sada postali u celini sumnjivi. Ceo taj proces je okončan 1931. godine Staljinovim zaključkom da su nemački boljševici primorali Rozu da se, protiv svoje volje, bori protiv konzervativnih nemačkih socijalista raspoloženih za rat. Luksemburgizam je ne samo u Nemačkoj, ali najviše tamo, predstavljan kao povratak na Žutu internacionalu izdajničkih socijaldemokrata.

Staljinisti nisu jedini koji su Rozu Luksemburg pretvorili u imaginaran politički lik. Dočepali su je se, mada sa više blagonaklonosti, i sledbenici Lava Trockog u pojedinim delovima Evrope, a naročito u Americi (gde su dugo bili veoma brojni). Njihove novine uzdizale su je u mnogobrojnim člancima kao veliku liderku koja bi se, da je poživela, svakako složila s Trockim i podržala njegovu strategiju. Sâm Trocki je preuzeo na sebe polemički zadatak ocrnjivanja pristalica „spontanosti“, mladih socijalističkih entuzijasta u Francuskoj koji su se nazivali sledbenicima Roze Luksemburg, ali nisu imali poverenja u Avangardnu partiju. Te kvazi-anarhiste trebalo je optužiti za devijacionizam i iskrivljeno predstavljanje Rozinog nasleđa. Ona je trockistima postala još korisnija kada su se Staljin i staljinizam okrenuli protiv nje. Socijalisti skloni reformi i socijalistička levica (uglavnom omladinski pokreti) ipak su nastavili da je, zajedno sa sledbenicima Trockog, slave kao mučenicu. Uporedo sa opštim slabljenjem starih levičarskih pokreta, razne kategorije Rozinih privrženika počele su da se stapaju.

Pored toga, najčešći reprinti Rozinih tekstova, opet u vidu malih publikacija različitih delova njenog literarnog opusa, pojavljivali su se u novinama i pamfletima trockističkih pokreta u mnogim delovima sveta. Tokom 50-ih i početkom 60-ih godina došlo je do razočaranja staljinizmom. Pronosili su se glasovi o institucionalnom antisemitizmu i ropskim uslovima u radnim logorima. Kada je ugušena pobuna u Mađarskoj i pošto se na Dvadesetom kongresu KPSS-a 1956. godine ruski lider Nikita Hruščov lično odrekao Staljina, Rozin ugled neminovno je opet porastao. Na Cejlonu, jednom od skrajnutih delova sveta u kojima se neočekivano razvilo oduševljenje Rozom, na kratko se pojavio glavni izdavač Rozinih pamfleta na engleskom jeziku. U toj britanskoj koloniji, čija je sudbina bila da postane Šri Lanka, vodeća levičarska partija koja se zalagala za nezavisnost, proglasila se članicom jedva postojeće Četvrte internacionalne – međunarodne organizacije trockističkih partija – i ponosno je štampala Rozine pamflete s ciljem da na pristupačan način edukuje širu publiku. Ta literatura slata je sa Cejlona u sedište Socijalističke radničke partije u Njujorku, a zatim distribuirana po Severnoj Americi, a verovatno i izvan nje, uglavnom mladim entuzijastima.

Novi levičari u Evropi, SAD-u i Kanadi, bez sumnje inspirisani Netlovom biografijom Roze Luksemburg, počeli su još sredinom 60-ih godina da se prema Rozi odnose kao prema ženskom, a onda i feminističkom arhetipu revolucionarne heroine, neustrašive u politici, životu i ljubavi. U Americi su je stavljali rame uz rame s anarhističkom ikonom Emom Goldman, iako bi takvo povezivanje u stvarnom životu za obe bez sumnje bilo neprijatno, naročito s obzirom na sukob između anarhista i socijalista u prvoj deceniji dvadesetog veka. Prvi put od početka 20-ih godina, na paradama i demonstracijama Nove levice u Nemačkoj i nekim drugim delovima Evrope nošene su zastave s Rozinim likom i imenom. U međuvremenu, sličnim putem krenuo je i izvestan broj profesora, naročito u Americi, gde su novi kampusi nicali poput perčurki, a s njima i brošure kao pomoćna literatura. Neki istaknuti teoretičari stvorili su od Roze ono što je pokušao Staljin svojim iskrivljavanjima: postala je socijaldemokratkinja, samo što je sada njena vera u „demokratiju“ uključivala i moderni, reformisani kapitalizam i odbacivanje ne samo ruskog stila komunizma nego i revolucionarnih pokreta Trećeg sveta i njihovog zalaganja za direktnu akciju.

Sve do 70-ih godina ta stanovišta su se na zanimljiv način proširivala i menjala. Delovi Nove levice nalazili su u Rozinim radovima o generalnom štrajku podsticajne, kvazi-sindikalne formulacije. U vreme aparthejda u Južnoj Africi njeni stavovi su takođe na zanimljiv i nedovoljno argumentovan način prilagođavani ili prepravljani. Tokom borbi Afričkog nacionalnog kongresa protiv represivne južnoafričke države u periodu od 50-ih do 80-ih godina, iskusni aktivisti su tvrdili da su se u organizovanju talasa masovnih štrajkova rukovodili Rozinim spisima. Pozivajući na njene stavove od pre više od pola veka, smatrali su da sâm štrajk kao čin nužno predstavlja udar na državu. Rozina kritika lenjinizma ponovo je aktuelizovana, doduše tek posle raspada Istočnog bloka, i u tome se najviše isticao južnoafrički komunista Džo Slovo.

U međuvremenu je sazrela generacija novih levičara i počele su da se pojavljuju brojne antologije Rozinih radova, ne samo na nemačkom nego i u novim prevodima na engleski jezik, praćene desetinama, a onda i stotinama članaka. Njene sledbenike možemo opisati kao generičku levicu, bez grupe i posebnih ideja, milje proširen publikom nemačkog „art filma“ iz 1986. godine Die Geduld der Rosa Luxemburg koji je režirala Margaret fon Trota, a koji je bio gledan i izvan Nemačke.

U dvadeset prvom veku proces popularizacije Roze Luksemburg nastavile su još mlađe generacije, većinom povezane s pokretima protiv politike štednje koji su nicali širom sveta. Rozina tvrdnja da je imperijalistička ekspanzija spas za kapitalizam i istovremeno zla kob za planetu, ekološka je spoznaja koja ima sve veću vrednost za radikale privučene njenim idejama i primerom. Marksistički orijentisani ekonomisti, od Pola Svizija do Samira Amina, našli su u njenim studijama, naročito u Akumulaciji kapitala, plodonosnu osnovu za sagledavanje sve teže ekonomske situacije. Dejvid Harvi, danas verovatno najcenjeniji popularni tumač marksizma, nedavno je temeljno obrazložio zašto treba prihvatiti Rozino shvatanje veze između ekologije, klase i imperije.

Naravno, nemački slučaj je poseban. U Zapadnoj Nemačkoj pravo na političko nasleđe Roze Luksemburg polagalo je pre svega levo krilo Socijaldemokratske partije, čiji je član bila najvećim delom svog političkog života, a posebno ju je svojatala Socijalistička omladina Nemačke (Di Falken), labavo udružena sa SPN-om. Decenijama je ta organizacija isticala Rozu Luksemburg i Karla Libknehta kao dva najznačajnija predstavnika „socijalizma inspirisanog idealima internacionalizma, antimilitarizma, pravde i radikalne demokratije“.

U Istočnoj Nemačkoj (NDR-u) Roza je neizbežno postala omiljena mučenica, ulice su po njoj dobijale imena i često je pominjana u zvaničnim izjavama. To oduševljenje države Rozom bilo je cinično. Parade u čast Roze Luksemburg i Karla Libknehta, koje su održavane svakog januara, meseca u kojem su ubijeni, dobile su novo značenje kad je 1988. godine jedan broj ljudi poneo transparente s natpisom „Sloboda je pravo na neslaganje“ (Freiheit für Andersdenkende); na drugima je pisalo „Slobodni izbori“ (Freie Wahlen) i „Luksemburg u zatvoru NDR-a“ (Luxemburg im GDR Gefängnis). Naravno, policija je razjurila demonstrante. Ali staljinizam se bližio kraju. Preokret u sećanju na Rozu nastao je kada je 1990. godine osnovana Fondacija Roza Luksemburg (Rosa Luxemburg Stiftung). Formiranje Leve partije (Die Linke), čiji je izborni status konačno pomogao fondaciji da postane skromna globalna sila koja teži promenama, inspirisalo je ovu knjigu i istovremeno omogućilo njeno objavljivanje.

Potpunija priča o Rozi Luksemburg još nije ispričana i zahtevaće mnogo dodatnog proučavanja, objavljenih izvora i usmenih iskaza aktivista. To je priča u kojoj ne sme biti olakih generalizacija. Naš rad, umetnički i uređivački, i sâm je deo te legendarne priče koja se nastavlja, a takav je i širi projekat Fondacije Roza Luksemburg i Versa, izdavača mnogih njenih spisa i pisama, od kojih su neki još u pripremi.

Kratka bibliografija

Imajući u vidu činjenicu da je Crvena Roza strip i da broj teorijskih tekstova o Rozi Luksemburg stalno raste, ovde pominjemo samo trenutno dostupne radove na engleskom jeziku. Međutim, treba istaći i da su donedavno teorijska istraživanja te vrste bila veoma oskudna, pogotovu s obzirom na izuzetno važnu ulogu koju je Roza imala u socijalističkim pokretima dvadesetog veka. Biografija koju je napisao njen privatno i politički prisni drug Paul Frelih bez sumnje ju je oživela. Iako su njegove teorijske mogućnosti možda bile ograničene, taj rad ostaće nezaobilazan.

Pretpostavljamo da je takva i naizgled konačna – bar za svoje vreme – njena dvotomna biografija čiji je autor ugledni teoretičar Dž. P. Netl. On se u ovoj studiji od 900 i više strana uglavnom bavi Rozinim okruženjem vezanim za Drugu internacionalu i ne ulazi u njen unutrašnji život niti lični i politički razvoj, pogotovu ne u mlađim godinama. Razlozi za to su očigledni i dugo su obeshrabrivali istraživače: njeno poljsko poreklo, rani tekstovi i pisanje za poljsku levičarsku štampu, kao i period povezan sa nemačkom socijaldemokratijom.

Politička komešanja 50-ih i 60-ih godina, kao i uspon Pokreta za oslobođenje žena, u velikoj meri su doprineli novom interesovanju teoretičara za Rozin rad i život. U svojoj knjizi Roza Luksemburg: Život Elžbijeta Etinger pokušava da prodre u njen tajni život, ali pritom popunjava praznine epizodama koje se ne mogu nazvati drukčije do biografskim izmišljotinama. Piter Hadis, jedan od danas vodećih teoretičara koji se bave Rozinim radom, kaže da bi dalje pronicanje tog rada zahtevalo duboko poznavanje materijala na poljskom i ruskom jeziku, kao i nemačke levičarske politike onog vremena, ali i ekonomije uopšte, a ne samo marksističkih ekonomskih teorija. Za to bi bez sumnje bio potreban ceo tim autora.

Istorijski posmatrano, veliki deo literature s imenom Roze Luksemburg u naslovu ili podnaslovu tendenciozan je, što ne znači da je i nužno netačan ili nezanimljiv, već da je pisan sa znatne distance u odnosu na primarne izvore. Pomenućemo samo materijal na engleskom jeziku: ta vrsta spisa nastala je manje-više 70-ih godina, a u nju spadaju neki novi prevodi u antologiji Dika Hauarda iz 1971, pomalo nepovezano viđenje Rozinog doprinosa Raje Dunajevskaje, pokušaj Normana Gerasa da izmesti Rozu iz okvira boljševizma i „preispitivanje“ u koje se upustio Lelio Baso, italijanski levičarski (ali ne i komunistički) lider, a objavljeno je u Londonu sredinom sedamdesetih godina. Rad britanskog trockističkog aktiviste Tonija Klifa, koji se 1959. pojavio u časopisu njegove organizacije – i bio delimično podstaknut pobunom u Mađarskoj tri godine pre toga – kasnije je redigovan i objavljen kao knjiga.

Što su se više gubile nade koje su probudili pokreti iz 60-ih godina, to su rasprave o Rozi Luksemburg sve više jenjavale ili su opet prepuštane grupnim raspravama. Možda je knjiga Anelize Lašice iz 90-ih godina, koja nije prevedena na engleski, bila prvi nagoveštaj drukčijeg pristupa Rozi Luksemburg, ovog puta u vremenu nakon raspada Istočnog bloka. Taj rad, koji nema polemičke pretenzije, postavio je nov standard iz još jednog razloga: autorka je imala pristup dotad nedostupnim pismima i postala je urednik jednog od izdanja Rozine korespondencije. Kasnije su teoretičari, među njima i Piter Hadis i Kevin B. Anderson, proširili opus ogledima dotad neobjavljenim na engleskom jeziku i novim pristupom Rozinom životu i radu, pristupom koji je nezavisan i ne podleže političkoj manipulaciji.

Odabrani naslovi

Važnije biografije

Lelio Basso, Rosa Luxemburg: A Reappraisal, 1984.
Tony Cliff, Rosa Luxemburg, 1959, 1968, 1969, 1980.
Raya Dunayevskaya, Rosa Luxemburg, Women’s Liberation and Marx’s Philosophy of Revolution, 1982.
Elzbieta Ettinger, Rosa Luxemburg: A Life, 1988.
Paul Froelich, Rosa Luxemburg: Her Life and Work, 1939.
Norman Geras, The Legacy of Rosa Luxemburg, 1976.
David Harvey, The New Imperialism, 2003.
Annelise Laschitz, Rosa Luxemburg: Im Lebensrauch, trotz alledem: Eine Biographie, 2000.

Važnije antologije

Dick Howard, ur., Rosa Luxemburg: Selected Political Writings, 1971.
Peter Hudis, ur., Rosa Luxemburg, Complete Works, Vol. I-II, 2014. U toku.
Rosa Luxemburg, Complete Works, Letters. U pripremi (Verso).

Na internetu

The Rosa Luxemburg Internet Archive
rosaluxemburgblog

[Ovdašnjim čitaocima u prevodu su dostupna sledeće dela Roze Luksemburg (lista verovatno nije potpuna): Partija i sindikati (zajedno s Karlom Kauckim i Antonom Panekukom), preveo Dimitrije Tucović (Beograd: Socijalistička knjižara, 1909); Pisma iz zatvora (s pogovorom Ervina Šinka), prevela Vera Georgijević (Zareb: Zora, 1951); Pisma iz zatvora (s predgovorom Mitre Mitrović), preveo Ivan Ivanji (Beograd, Kultura, 1951); Akumulacija kapitala, preveo Milan Gavrić (Beograd: Kultura 1955); Izabrani spisi (s predgovorom Ljubomira Tadića), preveli Roland Knopfmacher, Hrvoje Šarinić, Ljubomir Tadić (Zagreb: Naprijed, 1974); Uvod u nacionalnu ekonomiju, preveli Nadežda i Žarko Puhovski (Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost omladine, 1975); Socijalna reforma ili revolucija (dodatak: „Milicija i militarizam“; sa predgovorom Predraga Ivanickog), preveo Milan Tabaković (Beograd: BIGZ, 1976). – Prim. ur.]

Knjiga Kate Evans: „Crvena Roza. Biografija u slikama Roze Luksemburg“, u prevodu Slobodanke Glišić, uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Non-Aligned Books.

Peščanik.net, 09.10.2017.

Srodni link: Fabrika knjiga – Niti života