103. emisija

 
Radio emisija 21.09.2002, govore: Vera Marković, Miroslav Prokopijević, Dragan Babić, građani Novog Sada, Požarevca, Zrenjanina i Kuršumlije.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, nadam se da ste lepo ručkali, ali ja ću vam odmah pospešiti varenje pričama o prometejskom ludilu koje je ovih predizbornih dana hara našom zemljom. O tome kako se ona moralna gromada od Koštunice obračunava sa biblijskim zlom koje je zaposelo Zorana Đinđića, o tome kako je za političke protivnike Vojislav Koštunica, a protiv života kao takvog, kako Vuk Drašković razbacuje seme bune koja će da grune i kako sutra u svet šaljemo, a živa nisam da li će da ga nađu, kopredsedavajućeg komisije koja piše Ustavnu povelju.

Mi njima kopredsedavajućeg, a oni nama iz spoljašnjeg sveta šalju veličanstvenu vest da su naučnici evropske organizacije za nuklearna istraživanja uspeli da izoluju prve čestice antimaterije. Proizveli su 50.000 atoma potpunog antiodraza vodonika 1, sada kažu imaju naučne osnove da istražuju same temelje prirode i paralelne svetove. Nek’ istražuju kad su glupi, mi već dugo živimo u tom vražjem paralelnom svetu i većina kandidata tvrdi da nam je najbolje da tu i ostanemo.

Mi smo ovih dana protrčali s našim glavnim kandidatima kroz gradove Srbije, među kojima su Novi Sad, Požarevac, Zrenjanin i Kuršumlija, videli smo uglavnom Srbe, ali retko građane, a vi najpre slušate gospođu Veru Marković, ona je poslanica Socijaldemokratske partije, koja nas zove, ne kaže ona oj, Srbine, nego hej, građanine.

Vera Marković: To liči na izveštaje se partijskih konferencija nekada, u vreme Saveza komunista, to je samo neka partijska rutina. Tu ne postoji ključna tema predizborne kampanje, to su samo nabacivanja lopte preko mreže, koja su bleda, neuverljiva i koja sutradan budu demantovana. Dakle, to zaista nije predizborna kampanja kakvu građani zaslužuju i kakvu možda zaslužuju neki od tih kandidata. Dakle, ne postoji sadržaj kampanje, ne postoji neka lista prioriteta koje predsednički kandidat ima da bi mogla ta kampanja da ima odjeka u medijima. Ovako, mediji mogu samo da prenesu pikanterije jezičke, mogu da prenesu koliko je ljudi bilo i kakve su bile reakcije ljudi, ali sadržajno predizborne predsedničke kampanje u Srbiji nema.

“Još malo…. da poigramo kolo.”

“Danas je politika zabava najveća.”

B92: Hoćete vi uopšte da idete na glasanje?

“Hoćemo, kako da ne. U drugom krugu za Koštunicu.”

B92: A prvi?

“Šešelja.”

B92: Zbog čega Šešelja?

“Zato što mislim da je pravi Srbin, da se on jedini bori za neke srpske nacionalne interese, svi ostali… Dobro, možda Koštunica, zato kažem on je pod broj 2, a svi ostali…”

“Ja sam inače za Šešelja, a došao sam… Inače, za drugi krug sam za Koštunicu.”

B92: On je rezerva?

“On je rezerva.”

B92: Jel’ imate još neku rezervu?

“Nemam, samo njih dvojicu. Ja ne verujem da će Šešelja izabrati, jer njega ne voli izgleda niko, tu zapad odlučiva, nema tu… džabe smo mi, mi narod nismo ništa. Ja mislim da će biti bolje, mi uvek kažemo biće bolje, a ono uvek gore.”

“Uopšte ne pratim, da li mi veruješ da totalno ne pratim, uopšte me ne interesuje, totalno, uopšte. Da li ću kao glasati, to? Ne znam, to se čak dvoumim.”

B92: Šta bi ti volela, kako ti vidiš uopšte neko naše društvo, naš grad?

“Kao građansko pod broj 1, građansko evropsko, zdravo, pod broj 1, eto to.”

Vera Marković: Od početka predizborne kampanje saveznog predsednika Koštunice tu postoji jedan izrazit govor mržnje, zapravo neka objava rata republičkoj Vladi, sa mnogo neprimerenih reči i jezički je to daleko ispod onoga što smo očekivali od Koštunice znajući na koji način on formuliše svoje stavove. Međutim, građani vide da je to jedan govor mržnje, jedan govor arogantan, vrlo neprijatan i ja se osećam loše kada čujem to, posebno kad čujem ono oko Republike Srpske, to je bio jedan definitivno strašan gaf. Da se to dogodilo u nekoj ozbiljno uređenoj zemlji, u zemlji u kojoj je vladavina prava za koju se zalaže kandidat Koštunica, kampanja bi bila prekinuta i taj kandidat bi se sam povukao. To je bio zaista jedan užasan gaf.

Vojislav Koštunica: Rekao sam pre nekoliko dana govoreći za bijeljinsku televiziju da imam jednu posebnu vrstu odnosa i ljubavi prema tom narodu, ali duboko sam uveren da je ta moja ljubav u skladu sa Dejtonskim sporazumom.

“Duboko u srcu znao sam

da bih dao život samo za ljubav.”

Vera Marković: Mislim, koje je on reči upotrebio, da će Vlada da ljosne, da tresne, to je nešto što uopšte ne liči na Koštunicu kakvog ja poznajem. Mislim da njegovi birači treba da budu zabrinuti i možda bi trebalo biti zabrinut oko toga kako će izgledati Srbija ako on bude bio predsednik.

“Zar i ti za Koštunicu, ne za Mađare?”

“Hajde ti za Koštunicu, ja ću za Mađare, hoćeš?”

B92: A jeste vi doneli odluku?

“Nisam ja doneo odluku, ali ovo je od najgorih najbolji, Koštunica, jedino on ne krade, a i ako krade veoma malo krade. Najveći nacionalista koji meni odgovara. Evo, vidiš, sad sam kazao, kolega brate, Mađar, neka ide u mađarsku stranku, tako da vam kažem, on je jedini kandidat koji može da spasi državu samo da malo brže radi. A da li zbog ovih zločinačkih napada Đinđića i njegove stranke i ovih drugih ili što on nema tim, on nema dovoljno jastrebova koji će da brane ovo malo Srbije. Đinđić, to je nemački lopov, iz Nemačke upute, iz Amerike upute. Jedino ovaj čovek, kukavac, nešto pokušava ali nema muda.”

B92: Taj stepen nacionalizma Koštuničinog vam odgovara?

“Ne, ne, ne, on brani srpstvo i ja sam nacionalista, ali šta možeš, Mađare moraš, ne trpeti, nego sarađivati i s njima živeti. I ja ću glasati sada za Miloševića sigurno, za ovoga Koštunicu, to je sigurno, ali mu želim da pod hitno brže radi, malo energičnije, to mu fali. Ali nema tim oko sebe….”

“Za Labusa ja ću reći, zato što je on ipak najbolje rešenje za Srbiju.”

B92: Zašto tako mislite, u čemu je razlika između Labusa i Koštunice po vašem mišljenju?

“Labus zna šta hoće, a Koštunica ne zna, nikad nije znao, nikad nije znao šta hoće. To je razlika velika.”

“Ali on je retko pošten, neko u koga možeš da se pouzdaš, na koga možeš da se osloniš. Jedino bih još mogla da prihvatim tako Vuka Obradovića, možda i Prelevića, ali to mi je ružno što se pljuju međusobno. Spletke, kao francuske sobarice, pa to nije nivo.”

B92: Da li vam je možda zasmetalo kada je predsednik Koštunica, odnosno gospodin Koštunica dobio podršku od gospodina Velje Ilića, Ilićevog rečnika?

“O, pa što, bitno je šta kažemo, mislim da nije bitno kako kažemo. Ilić je baš dobrica i sad zašto, da li on priča ovakvim ili onakvim rečnikom sad to…”

“Mislim da bi on mogao uz malo dinamičnije saradnike mnogo, mnogo Srbiji da vrati, a recimo, dostojanstvo.”

“Bedno.”

B92: Zbog čega?

“Zbog toga što se samo otimaju, niko od njih ne misli sada da treba nama biti bolje svima, nego samo eto za stolice. Mislim, jako me razočaralo, ja sam za ovu Vladu sada što je bila puno išla i puno sam se izborila, ali jako mi se ne sviđa što se svađaju. Oni su trebali sekire zakopati i trebali su krenuti napred, da ne gledaju nijednu stranku iz koje su došli, nego da gledaju narod i da nas izvuku iz ove krize i ove bede.”

Vera Marković: Institucija predsednika Srbije može da bude snažna i da da ton zbivanjima isključivo ako on iza sebe ima, da tako kažem, svoj parlament, znači ako ima kontrolu nad parlamentom i ako ima svoju vladu. To smo imali u vreme Miloševića i zbog toga je položaj predsednika Republike bio toliko jak. Međutim, kada predsednik nije u komunikaciji sa parlamentom, čak kada ne dele isti korpus vrednosni, onda predsednik jednostavno svoju funkciju ne može da vrši. To smo imali za vreme Milutinovića, dakle, nespojiv je taj predsednik Srbije bio sa parlamentom koji je izabran u decembru 2000. Tako i sada, ukoliko predsednik ne bi komunicirao sa parlamentom i vladom na pravi način, ja mislim da definitivno ne bi imao nikakvog uticaja, osim što bi mogao da stvori određene tenzije. Parlamentarni izbori ne znam da li će nešto rešiti.

Parlamentarni izbori dovešće nove ljude u poslaničke klupe, i to je to, međutim, ukoliko Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije ne nađu pravi način komunikacije, makar potpuno svedene, makar minimalne, mi nećemo imati stabilnu političku situaciju u Srbiji. Trenutno ne vidim da oni mogu da sarađuju, međutim, u politici je sve moguće. Dve stranke koje su najjače posle parlamentarnih izbora mogle bi da naprave i koaliciju. Kad bi sad mogli da komuniciraju, a meni se čini da ne mogu, mi bismo već sad mogli i bez izbora da napravimo čitav set zakona, da potpuno normalno prođemo kroz tranziciju koja nas čeka, da ne zaustavljamo ni prijem u Evropsku uniju i dakle, da politički život normalno funkcioniše. Međutim, te saradnje trenutno nema.

“A možda je odlučila jedna varijanta u odnosu na Labusa kada je, jednom sam ga gledao na televiziji, kad je popizdio i kad je rekao – ja sam pisao taj zakon, DOS program i onda mi je postao odvratan, u tom momentu. I sad sam se odlučio za Voju.”

B92: Mislite da je Labus uobražen?

“Mislim da je čovek malo sujetan, ne malo nego i mnogo, jer ako on može da kaže – ja sam pisao taj program DOS-a i onda mi je to skoro nenormalno, razumeš.”

“Ovi uzjahali, mali Voja neka ih dotera u red.”

“Gospodin Vojislav Koštunica koji je imao 2.500 članova u julu 2000. godine uspeo je kao veš mašina za pranje komunista da danas ima 200.000 bivših komunista. Pojavljuju se nekakve mračne snage koje su do juče bile prve uzdanice Miloševića i koje uz Koštunicu koji stalno izlazi kao da plače, izgleda na baba Rogu čovek. Njega treba staviti na one tegle za džem da deca ne kradu, je li tako, namrštenog čoveka ne volim da vidim privatno u životu, a ne da mi bude predsednik. On to može da bude namršten kod svoje kuće, meni neće biti namršten.”

“Isključivo za Šešelja, od početka do kraja, u prvom krugu. Ako bi bilo, onda bih ja moj glas, kao i Šešelj pretpostavljam, dala Koštunici, pošto vrlo sličan program imaju, a Labus i ovo društvo ne zanima me apsolutno. Doveli neke sa strane viceguvernere i društvo, ne vredi, pričam potpuno isto kao Šešelj i mislim tako. Kad je bio Labus, kako je bilo divnog sveta, imali su lepe frizure, divno su bili obučeni, pa šta je to?”

“Kad je Dinkić pao u euforiju, znaš ono, sve blati Koštunicu pa posle i ovaj Labus, razočarali su me, ja sam bio blizu da glasam za njih, međutim, sad su me baš u predizbornoj kampanji razočarali.”

B92: Ko bi bio najveće zlo da pobedi?

“Pa, ja mislim baš taj Đinđić, jer ustvari šta je… Labus je njegov lični kandidat.”

“Ovde lično u Zrenjaninu može lako da pobedi Labus, svi Mađari, svi Hrvati, svi Rumuni, svi će za njega glasati, ne zato što ga vole, a zahvaljujući Koštunici oni su došli na vlast svi, treba da ga ljube, da ne kažem šta.”

“Mislim da stvarno postoji ovih kandidata veliki strah od Šešelja. Kao – jao, Šešelj je ratnička opcija, on govori da će da vrati srpske teritorije. Da, ali on uvek naglasi kako, na koji način, ne ratovanjem sigurno.”

Božidar Đelić: Ja glasam za Miroljuba Labusa zato što je on u duši dobar čovek. Ja ga znam 12 godina, to je čovek koji zna šta je familija, to je čovek koji zna šta je to imati decu i brinuti za njih, to je čovek koji zna šta je to imati ekipu i brinuti za njih. To je čovek koji nikada mene nije izneverio, koji nikada nikoga nije izneverio i neće ni vas izneveriti. A za one koji misle da ja dolazim iz neke Bolivije, a za one koji ne znaju da sam ja odavde, a za one koji ne znaju da je Srbija najjača kada je otvorena, da zna da pokaže šta ona zna, šta sme celome svetu, imam poruku, Vojo, da li me vidiš, ja sam ovde i ovde ostajem i svi ostali vratite se.

“Pre nekoliko dana su me pitali moji prijatelji i poneki neprijatelj – a šta će to tebi, zašto se opet mešaš u politiku. Ne mešam se ja u politiku, politika se meša u naš život.”

B92: Bio je ovo Darko Rundek, a ovih petnaestak minuta slušali ste između ostalih poslanicu SDP-a Veru Marković, možda ste prepoznali i pisca, dramskog pisca Duška Kovačevića, koji je u ovoj emisiji obećao pre samo nekoliko meseci da više neće da se pača u politiku, pa eto ga na predizbornim skupovima gospodina Miroljuba Labusa, a čuli ste i duboko povređenog Božidara Đelića i naravno građane Novog Sada, Zrenjanina i Požarevca. A sada ćete slušati građane Kuršumlije, poslala nam je odande anketu naša koleginica Ljiljana Danilović i Miroslava Prokopijevića iz Instituta za evropske studije. On se, naime, ne sekira mnogo, ovi izbori kažu ništa neće promeniti, može da nam bude možda samo malo bolje ili samo malo gore i svi su oni isti, jer niko neće, niko nema hrabrosti da primeni jedinu moguću, kaže, terapiju, a to je valjda ona – na ljutu ranu ljuta trava.

Miroslav Prokopijević: Kad pogledate, sve neke tri-četiri grupe koje bi sutra činile neku koalicionu vladu, DSS i Koštunica, Đinđić i DS sa onima oko njih, par malih stranaka, koalicija DAN i Grupa 17, oni u biti sutra da se nađu na vlasti ne bi mogli da vode drugačiju politiku. Ne bi mogli da vode drugačiju spoljnu politiku, izuzev ako su rešili da se ponovo konfrontiraju sa zapadom i da puste ove da još koji put prevaru(?). Ne bi mogli više da isplaćuju devizne štednje, jer je to zakovano ugovorom sa MMF-om na 0,9% nacionalnog dohotka. Ne bi mogli da vode bitno ni lošiju unutrašnju politiku, naravno bili bi potpuno slobodni kad bi mogli i kad bi hteli i kad bi verovali da neki drugi sistem može da donese više, kao što oni nažalost ne veruju. Međutim, kad vi njih pogledate, te četiri grupacije, vi shvatate da oni o svim ključnim stvarima u biti imaju vrlo slična gledišta.

Znači, u ekonomiji, nažalost, to je etatizam i neka vrsta socijalizma, to je neka formulacija, ona otprilike kaže da smo se mi lako rešili Miloševića, ali ćemo teško socijalizma. I sad je došla ekipa koja ponovo ima ustvari socijalistička gledanja, vi to vidite u privredi, jer oni su za godinu i po dana privatizovali tri cementare i tridesetak firmi, od kojih nisu sve firme cele od tridesetak, nego su i manjinski delovi često. 70% dohotka se pravi u državnom sektoru i ja imam utisak, ono što sada nama predstoji, da je grupa izgustirala Đinđićevu varijantu socijalizma, sa Armani odelima i bez mnogo okolišanja i bez mnogo snebivanja i tako dalje. Imam utisak, sad je na redu Koštunica i posle toga G17. Imam utisak da će birač ići i birati do kraja sve te postojeće verzije socijalizma i da tek onda, negde znači 2006-7. godine će reći – pa, izgleda da na ovaj način stvari ne idu. I kad jedan dobar broj birača dođe do tog shvatanja, da tu nešto izgleda nije u redu sa samim poretkom, sa samim principima, tek tog časa ja mislim mi možemo da razmišljamo o jednoj ozbiljnoj tranziciji, jer dok se birač tu ne prelomi i politička elita, nema tranzicije. Znači, nema ko da je izvede, ne može dragi Bog da siđe sa neba i da to izvede.

Tako da ono što pretpostavljam da predstoji sada u ovom narednom periodu, to je da će se ovo stanje krpiti svejedno ko je na vlasti, do iza 2004., da će do tada biti nekih donacija, mada ih je sve manje, ali će biti nekih jeftinih kredita, biće nekih prihoda od privatizacije, toliko koliko je bude, i moći će da se održava približno makro ekonomska težnja na ovom nivou. Pošto mikro nivo, znači firme, realni sektor nije saniran vi ustvari imate situaciju da je bolest ostala, a da ste vi iznad bolesti napravili jedan zastor, ovako figurativno da kažem, uz pomoć donacija i nešto malo prihoda od privatizacije i kredita. Kad tih novaca ne bude bilo ponovo ćemo videti onu pravu realnost. Ono što može praktično sigurno da se prognozira, samo se ne zna tačno koji će oblik imati, to je da će Srbija imati krizu malih, onu koju je Bugarska imala ’96. Znači, da otprilike proglase da su završili tranziciju, a da nisu zapravo ništa ozbiljno uradili.

I dok su neki sitni prihodi trajali to se držalo, onda ste videli, bila je hiperinflacija, bio je pad dohodaka na 10 maraka, bila je opšta jedna furtutma koja vrlo podseća na ono što smo mi imali ’92-3. godine. Znači, vi jednostavno tu stvar ne možete da izbegnete. Sad naravno, vi možete da kažete – ja ću u mom mandati imati nešto para pa ću ja da krpim, ja ću ostati i onako i ovako privremeno na toj vlasti, a onda ovi iza mene neka misle. To je skroz legitimno razmišljanje, makar da je što se tiče populacije i zemlje i neke odgovornosti katastrofalno.

DSS koji jednostavno ide na jednu ja bih rekao varijantu – eto, to je nekakav kandidat koji je moralno ovako častan, ne znam, skroman i tako dalje, to svi mi među sobom znamo. Ne treba on da ima ni ekonomski, ni spoljnopolitički, nikakav program, što je naravno greška velika, tako da oni idu praktično bez nekog programa, a ovo što se čuje, što pojedini kažu iz njihove stranke, to je vrlo kontradiktorno, neke od tih stvari su za jednu tržišniju verziju nego što mi trenutno imamo. Recimo neke izjave Cvjetičanina, a neke su opet isto izjave Cvjetičanina skroz u suprotnom pravcu, što naravno neko ko je bio dojučerašnji savetnik ovih verovatno ima neke probleme da to sve skocka i uveže u jednu sliku. Nama je populizma ja mislim previše i poslednji koji bi trebao da ga lansira ja mislim da je to vlada, koja sad sa ovom pričom – ponosan na Srbiju ili kako se to zove, znači vlada direktno komunicira sa narodom, to je suštinska karakteristika populizma. Znači, nema ustanova, a naprotiv, vlada bi morala da insistira da se izgrađuju ustanove, to je nekakav logičan put, a ne da vlada bude sada glavni populista i da na ove populističke priče sa strane odgovara još većim populizmom gde sad direktno se obraća biraču mimo parlamenta, mimo svega.

Svetlana Lukić: Poruka, između ostalog, Vlade i samog premijera – dobro je, dobro smo krenuli, ostavite me samo na miru da to završim.

Miroslav Prokopijević: Imao je, imao je evo godinu i po dana… Da je on stvarno krenuo, zapravo da je prvo hteo da krene u jednu ozbiljnu transformaciju, on bi na početku, kao što su to uradili oni koji su išli u reformu u istočnoj Evropi, dao signal, kao što je Ante Marković dao signal, ako se sećate. Znači, on kad je izašao i kad je rekao da će sada biti socijalistička robna proizvodnja svi su shvatili da čovek ide pravo u kapitalizam. To je ono što Amerikanci zovu commitment, to je naravno ovde nedostajalo jer ti ljudi ne veruju, nijedna od tih grupa, pa ni Đinđić, oni ne veruju jednostavno u kapitalizam, oni ne veruju u vladavinu prava zapravo, oni veruju u principu, ali smatraju da je vladavina prava ovde štetna, jer će da njima političarima veže ruke. Onda su i vlada i ministri unutar zakona, a šta je njima važno? Njima je mnogo važnija diskreciona moć, znači koju imaju, da su oni iznad zakona, da oni telefoniraju, aranžiraju ovako ili onako i da mogu da uzimaju provizije od velikih tendera. To vidite golim okom. Recimo, monopolisani uvoz nafte, sirove nafte, za šta nema nikakve potrebe, pod izgovorom da se spreči šverc.

Naravno, sirovom naftom niko ne trguje, kao što ste primetili, interesantni su derivati, njima se trgovalo na crno. E sad, naravno vi analizirate, pitate se – pa, dobro, zašto je monopolisan uvoz sirove nafte. Postoji samo jedan razlog, ne postoji nikakav drugi, kad vi monopolišete, vlada, odnosno njena komisija na koju ministri i premijer imaju odlučujući uticaj, oni imaju monopol na uvoz ogromnih količina nafte. Na svetskom tržištu provizija za uvoz nafte se kreće između 1,5 i 2%. Ja u budžetu Srbije nigde ne vidim stavku gde se uknjižavaju provizije koje se svakako plaćaju nezavisno od toga ko je kupac, pa u poštenim zemljama to ide u budžet, a u zemljama… jel’… to završava u nečijim džepovima. Znači, pošto se nafta ovde neprestano kupuje, moj zaključak je, ja ne znam ko je uzeo, ali da to ide u privatne džepove, u vladavini prava to ne može i zato oni neće vladavinu prava. Znači, birač tu mora da krene da se bistri, da kaže – hej, pa sad će doći novi koji će da me izmajmuniše ponovo i onaj treći, i onaj četvrti, pa čemu ta priča. Znači, koliko puta ja treba da idem po ovim ćorsokacima, ima li tu neki normalan put, kuda idu svi ti Belgijanci ili ne znam koji nemaju nikakve resurse?

“Šta mislite vi o predsedničkim kandidatima?”

“Njih nekoliko se trka ko će da dobije, ima Šešelj, ima onaj naš Đinđić, ali ipak za sada je sve i sva Koštunica Vojislav.”

“Pojma nemam, mene uopšte ne interesuje.”

“Šta ću da mislim, sve lopovi, nemam da mislim ništa, ozbiljno, nema sposobnog u državi našoj, sve lopovi.”

“Hoćete vi da izlazite na izbore?”

“Ćemo da vidimo, za koga da izlazim, za lopove? Nema, samo Stari kad je bio držao se zakona, ovo nema ništa, sve lopovi. Zna se koji Stari, ko je bio Tito, on je održavao red i mir i sve je bilo, i para dosta i sve, sad nema ništa.”

Miroslav Prokopijević: Moj je utisak da kod nas, to je veliki problem koji mi imamo ja mislim kao nacija, nekako je nacija naherena nalevo, sve što dolazi s leva to se prima, sve što dolazi s desna, u smislu ne nacionalizma, mislim u odnosu na neki tržišniji program, sve što dolazi s te strane se jako teško prima. U Evropi postoje istraživanja o tome koje populacije više cene neke, a manje druge vrednosti. Dobro se sećam da Italijani i Nemci više cene jednakost i slobode, dok recimo Britanci neuporedivo više cene slobodu od jednakosti i sigurnosti. E, mi smo takav neki narod u kome sve te neke stvari koje su na levoj strani, na strani srca, pa se sve nekako lakše primaju i nije čudo što se i razne vrste kolektivizma i socijalizam ovde tako lepo bio primio. Sad, naravno, ako smo mi takvi, to znači potreban je dodatan i edukativni rad i to jedan sistematski rad sa ljudima, ali se ja bojim da će tu stvar morati da uradi sama logika situacije, a to je – prazni džepovi, prazni stomaci. To je jedino što izgleda ljude u ozbiljnom smislu i masovno može da promeni.

Meni se čini, bez obzira što su birači nereformski, ali šansa je postojala da je vlada bila reformska, kad je srpska vlada negde… odnosno posle oktobra 2000., jer ako se sećate tog vremena, to je sve što je bilo za stari režim i tako dalje, bilo se pritajilo, jednostavno su čekali šta će da se desi. Kad su videli da nema ni reformi, niti jure pak ove neke kriminalce, političke klasične kriminalce iz onog bivšeg vremena, onda je negde od proleća stvar krenula kao nekad što bi se reklo.

“Šta ima da mislim, svi su isti skoro.”

“Kako mislite isti?”

“Sad su svi dobri, a kad dođu tamo gde treba, onda promene ćud.”

“Ja mislim da je DOS najgori.”

“Ko je najbolji?”

“Šešelj.”

“O Šešelju? Ne znam ja baš ni odakle je tačno rodom, a uglavnom Koštunica, on je otuda negde…”

“A šta mislite o predsedničkom kandidatu Labusu?”

“Ma, ja i ne znam… ne poznajem ga.”

“To beše onaj Jevrejin?”

“Labus, pa bogami nije pokazao ništa, on je sad gore bio u rukovodstvu, slabo je pokazao nešto.”

“To Đinđićev pajtaš, to je Đinđić, nije Labus, nego nije on smeo da ide pa pustio Labusa. I ovaj glumac Bata ga pobedi, on je tek četvrti. Samo ja ga računjam da je Koštunica za sada krenuo prilično dobro, možda ima neka greška koji su ljudi više to pazili, ali ja nisam baš to uočio toliko.”

“Za koga ćete vi da glasate?”

“Za Koštunicu, za koga da glasamo? Ovi drugi nema zasluge nijedan da bi mogli da mu damo glas, jedini koji ima zasluge i koji zaslužuje i koji hoće sa ovom kriminalističkom vladom da se obračuna, to je on. Đinđić i njegova vlada ništa nisu uradili, kradu, pljačkaju, a on hoće da se obračuna. Prema tome, moramo njemu da damo poverenje.”

“Ja za Batu Živojinovića, živela bih sto godina samo za njega da glasam.”

“A zašto za njega?”

“Pa, uvek je veseo, bila bi Srbija stalno vesela.”

Miroslav Prokopijević: Ma, ja DSS uopšte ne shvatam, oni čas tvrde da reformi nema, što je tačno, čas tvrde da su one prebrze, što je netačno. Generalno je DSS za jednu relativno zatvorenu, regulisanu autarhičnu privredu, važno je da smo svi mi među nama. To je ustvari naslonjeno na jednu tradiciju koja je postojala među radikalima u XIX veku, oni su imali tu istu priču, pa se tek onda Pašić odvojio, kao daj malo da pripustimo kapitalizam. Za razliku od drugog krila Radikalne stranke koja nije htela da se poigrava, koja je rekao – pa, dobro, jeste železnica guja kapitalizma, jesu školci štetni i rade protiv vlasti i kralja, ali hajde mi da malo to pustimo, pa ako to baš krene skroz naopako lako ćemo mi ponovo zavrnuti. Pa je onda ispalo da kapitalizam nije tako rđav i kapitalizam je defakto ušao u Srbiju.

Toj grupaciji oko DSS-a potpuno nedostaje ova ekonomska komponenta, tu ima recimo kod njih ovaj Drakulić, taj biznismen, koji razmišlja striktno tržišno i mene iznenađuje šta on tamo traži kad tako razmišlja. Sumnjam da će takvi tamo odneti prevagu. Ono što je fascinantno je taj gubitak osećaja za realnost. Ima ih na vlasti koji su užasno glupi, da im ne pominjem imena, mislim, to slušaoci bolje znaju, ali ima ih koji su inteligentni, koji znaju, koji shvataju da je to jednostavno traćeno vreme. Jedna potpuno onako fascinantna situacija, onako kao izgubljeni u vremenu postojimo. Ovi naravno na vlasti kažu – dobro, mi se bogatimo i bez reformi, štaviše i brže nego da su reforme, a birači kažu – valjda će nas Bog spasiti, uvek se nađe neko rešenje. Pa, nije sjajno, to je jasno i mislim, da ta vlada priča da je ona bez alternative, to deluje stvarno tragično.

Rekao sam, nisam oduševljen ljudima koji se 15 puta snebivaju pre nego što nešto kažu, koji su stalno nešto neobavešteni, nisu čuli, nisam ja pristalica toga, nisam ni pristalica one politike levo-desno, muvanja, što isto gaji G17, da se ustvari ne zna šta je njihova ekonomska politika u suštini. Znači, nisam ljubitelj da bih ja na konto njih lobirao protiv ove vlade, ali to je prosto neki sled koji će morati da prodefiluje pred očima naših birača, dok se ne skanimo, kako seljaci kažu, dok se ne skanimo da uradimo nešto što valja.

“Pa, ja mislim da treba da dobije Koštunica ili može da dobije ovaj Vuk Obradović, i on je dobar čovek, brzo ga smakoše i njega, inače ovi drugi nemaju šanse.”

“Vuk Obradović iz Prokuplja, moj čovek, zato što je najpošteniji od svih. Neka voli žene, volim i ja.”

“Pa, sad ne znam ja kako će do kraja da odluče, još ovih desetak dana, nisam se domislio još.”

“Šta mislite ko će da pobedi?”

“Koštunica, samo pitanje je da li će u prvom krugu, ko da pobedi drugi, taj i niko drugi ne zaslužuje, neće valjda general Pavković.”

Nebojša Pavković: Kao što znate, dok je III armija bila na Kosovu nijedan strani vojnik nije stupio tamo. Prema tome, ovaj slogan – pobednik je ustvari zamena za jednog uspešnog čoveka koji se dokazao u svom poslu.

“Njegoš je rekao – narode, rajo moja, narode, stoko moja, pa može da bude i jedno i drugo.”

“Hoćete da mi kažete za koga ćete vi da glasate?”

“A to ne, tajna je…”

“A za koga ste glasali ranije?”

“Ja sam socijalista, pošto su oni sada… propala rabota, kad će da dođu na red oni opet ne znam.”

“Ja još nisam se domislio, ali da vidimo sa raznim pametnim ljudima, pa da krenemo većina na ono gde je pametnije.”

Svetlana Lukić: Slušali ste Kuršumlijce i Kuršumlijke, tako se valjda zovu građani Kuršumlije, i Miroslava Prokopijevića iz Instituta za evropske studije, on je jedan od najradikalnijih kritičara vlade premijera Đinđića, ali videli ste, i ne samo njega, liberal je onda. Uskoro ćemo imati te velike rasprave između socijaldemokrata i liberala, tek, a ne znam da li ste skoro pratili onu raspravu u novinama između Boška Mijatovića iz Centra za liberalno-demokratske studije i gospođe Zagorke Golubović. Boško Mijatović koji sebe definiše kao liberala u ekonomiji, tvrdi da tržište nije raspomamljeni Bog već sušta sloboda i da liberali nisu neosetljivi na patnje siromašnih, ali oni to davanje siromašnima ne smatraju realizacijom socijalno-ekonomskih prava siromašnih, već dobročinstvom bogatih ljudi.

“Jedan od kandidata rekao je kako je Srbija jedna mudrica.”

Svetlana Lukić: A ovo je Dragan Babić, novinar, autor serije TV putopisa, Nacionalna geografija. On je sam svoju večnu temu formulisao – Uticaj Turaka na sablasne nevene.

Dragan Babić: Jedan od kandidata rekao je kako je Srbija jedna mudrica. Prvo je Srbija  bila velika tajna, pa je bila među šljivama, sad je ona mudrica. Ja bih mu posavetovao da malo razmisli i da te krupne poklone jednom narodu koji tek treba da dobije nagradu malo obuzda, da razume da se ti komplimenti ne daju tako lako. Tako da u programu koji biste vi idealno očekivali dođete na jedan koncept koji bi počinjao bez tog udvaranja, pri čemu rizikujete da budete odbijeni, ali to je tek prava politika koju Srbija treba da dočeka, da vas ne razume ili ne želi, a ne da odlazite tamo već unapred s jednom gotovom idejom da ste vi taj Bogom dani Jupiter koji će sad iz temelja sve da promeni.

Pa, ne bi bilo loše reći još jednom, neki su to bili izgovorili, da je ovo jedna jako mala zemlja, da mora da se uzme u pamet i da veoma disciplinovano trči neke discipline bez kojih nikada ni na kakav civilizovan cilj neće stići. Ako doživljavate da danas jedan od srpskih političara kaže da bi najveće zlo bilo da Srbija postane građanska, onda se ozbiljno zamislite kuda sve to može da ide. Pošto srpski narod ne zna latinski quod licet Jovis non licet bovis – što priliči Jupiteru ne priliči volu. Vi ne možete da isterate iz glava nekih ljudi da je sramota da se pojavljuju u politici. To je smešno, to nije tragično, ništa se ovde tragično ne događa. Tragično je u Kašmiru, tragično je u Palestini i Izraelu, tragično je u Avganistanu, ovde ništa nije tragično, ovo je smešno.

Postoje neki rešivi problemi u jednoj relativno imućnoj zemlji koja sebe može da hrani i sada traži uokolo ko je taj njen rođak, prijatelj, komšija, drug sa fakulteta, koji ima sposobnosti da te stvari rasporedi, da pronađe način kako će ovo društvo da organizuje. Gledao sam juče, prekjuče jednog nitkova koji je tako spokojno skrenuo levo gde nije smeo i čekao da dve velike kolone se ukrste u Takovskoj i Lole Ribara, on je trebao da skrene u Lole Ribara levo iz Takovske a to nikako ne sme, tamo stoji znak, to je trajalo dobrih pola sata. Policajci, ne znam koliko ih ima, nešto ih kao malo ima, nije bio tu da ga kao u Nemačkoj odvede u ludnicu, ne kod sudije za prekršaje, vozio je neki BMW, imao je belu košulju i naravno, razgovarao je mobilnim telefonom. To je trubilo, to je urlikalo, to je protestvovalo, on se nije pomerio, njegovo je pravo bilo da svoj afekat srpski protera u centru, u sitiju, i da skrene levo, jer mu je bilo zgodnije da može da stigne kod Ace pekara ili ne znam koje kafane u blizini, a ne da produži tri bloka dalje, pa onda deset minuta kasnije dođe na mesto kuda je pošao kao što čini svet u Njujorku i Londonu. Ne možeš da kreneš baš kuda ti hoćeš.

Ja ne znam više koliko se tih tema apokaliptičnih vuče po novinama bez ikakvih reakcija, počevši od toga da li se uvozi ne znam, nekakva genetska soja koja će sve da nas potruje. Neki Marko odgovara, ma nije to, sve je u redu, ne bojte se. Pobiše desetine hiljada ptica, to je ostalo na nivou afere. Šta će nam te ptice, što bi se mi sad brinuli, kako to… Ministar se nije nešto mnogo prekinuo da nam objasni šta se desilo, to je nezdravo društvo. To je društvo u kome još uvek nema uzbudljivih reakcija na stvarnost. U Kragujevcu pokušavate da, ja mislim slažete, jedno mezimče samoupravnog sistema kakva je bila Zastava i Namenska, koje sjajno onda se provodilo, dakle, da ga slažete kako će ono sad ponovo da proizvodi te kofe i kante.

“Mi znamo istoriju Kragujevca i znamo potencijal Kragujevca, Kragujevac neće biti zaboravljen.”

Dragan Babić: Ono neće da proizvodi kofe i kante zato što giganti kao što je Rols Rojs moraju da budu prodati BMW-u, kao što Mercedes kupuje Krajslera. Vi morate promeniti kontekst u kome živimo, ne smete da ih lažete. Znate šta je globalizacija? Njen sinonim je saobraćaj, ništa drugo nego saobraćaj, odnosno jedna mreža mentalnih puteva i fizičkih puteva preko kojih se razmenjuju ideje. To je za mene globalizacija. Da bih je sebi bolje prikazao ja sam izabrao jednu arhaičnu, a važeću temu izgradnje pruge od Beograda do Vranja posle Berlinskog kongresa. Ako smo taj zadatak dobili od Evrope 1878. na našu polzu, a nismo završili, posle 130 godina a nismo završili, onda znači da treba prvo da napravimo tu prugu. Ja se drugačije osećam kad idem 240 km na sat do Vranja i dođem tamo, izađem sa nekim brifkejsom, ne znam čime sve, a drugačije se osećam ako putujem tamo 10 sati, i onih 30 km od Leskovca preko Grdeličke klisure koji se trese da vam mozak ispadne iz glave, a tamo negde u daljini stoji Leskovac u nekom mrklom mraku i nema pojma…

To moramo što pre da napravimo, taj put. Raskrčiti Beograd – kako? Ja ne moram da živim ovde u Beogradu ako mogu na 48 km, da budem precizan, odavde u Banatu da kupim salaš, da živim kao jedan moj kolega u Kopenhagenu, ide lepo autoputem sa četiri trake do tog salaša dolazi u Kopenhagen da radi. Ja sam drugi čovek, ne moram da živim na ovom 9. spratu ovde kao robijaš. Pre neki dan sam se bio zaglavio u liftu, ceo sat sam sedeo i lupali smo dok zamalo nismo ostali bez vazduha. Prolaze tako mnogi ljudi, kažu – pa, sad, videćemo, nešto će da se desi. Onda dolazi pet istih takvih mučenika kao i mi što smo, te nas grde otvarajući vrata i kažu – pa, šta biste hteli, Beograd je veliki. Pa, kažem, stvarno, nemam ništa drugo da vam kažem, hvala, doviđenja. Šta da mu kažem kad ja znam da je to tako? To su proste stvari, to je toliko prosto, Onaj ko bude izbegao sva ta krupna srpska zamlaćivanja sa ideologijom, mitologijom i tradicijom učiniće najveću uslugu ovom narodu.

Čitava srpska politika liči na žutu štampu, večito neke sumnje, stalno hoće neko da nas prevari, da nam otme… Šta da nam otme, šta mi to imamo da nam neko otme? Šta da nam otme? Seljake? Šta da nam otme, zastavu? Šta da nam otme? To liči na one seljačke rasprave o međama, to je to, ukrao mi među. Uzmi sekiru pa ga ubij, to liči na to. Dakle, teško je dopreti do onog sinonima da je globalizacija saobraćaj. Hoće da nas obiđu? Pa, evo, već su smislili, obićiće nas, otićiće preko Rumunije i Bugarske dole, nekim drugim putem, a mi ćemo ovde sedeti i raspravljati naše ideje zavere, šta nam sve spremaju, hiljadu godina da nas osvoje… A oni pojma nemaju da mi postojimo uopšte, mi smo na karti sveta danas gotovo nevidljivi. Mene je očarao, ne znam ko je taj Radinović, jedan od kandidata za… Kaže on čovek, ja sam rođen tad i tad, bio u policiji, pa je bio u Njujorku živeo, pa je živeo u Moskvi i ne znam u kom ruskom institutu pronašao, gde je našao baš tamo da traži, kako se ne pominjemo šest meseci, niti Srbija, niti Crna Gora, niti Jugoslavija, nominalno, terminološki, ne postojimo. I onda su oni rešili, da, sad ćemo mi da se kandidujemo, oni su neki savez građana slobodni, tako se zovu, ne pominjemo se uopšte. A to pretvoriti u te košmare o zaverama nije lako, za to treba imati zaista mašte, a ta mašta se zove – srpska mašta.

Znate koji sam odgovor duboko zavoleo – ne znam, ne želim da vas lažem, da vas varam, da vas uveravam jednom velikom svojom elokventnom aparaturom, kako ću sad ja vama da objasnim šta treba da radite, ne, gospodo, ja to ne znam. Samom sebi postavljam ograničenje da se isključujem iz te prevare. Ako mene pitate, najveći problem Srbije je danas četka, kofa sa krečom, pa izvolite, radite. Gledao sam neke mostove, pa nije potreban nikakav poseban zajam od MMF-a da se taj most namaže minijumom, niti moju kuću u Jagodini treba da dođe da rešava Buš ili Bler ili  Putin. Ne, brate, ja ću da uzmem kofu sa krečom i četku pa da okrečim za početak tu kuću. To je srpski problem, kofa i četka. To je lep plan za Srbiju, jel’da? Mala ideja o malom komforu, čiste ulice, čiste kuće, čist saobraćaj, čista kola, čisti tramvaji, sve čisto onako… To za početak ne bi bilo loše.

Danas sam doživeo jedan stres, gledam tu traumu kako da preživim. Uzmem u ruke Reporter i otkrijem na jednoj od poslednjih strana podatak da je Sigmitovo izdanje prvo Lovca u žitu na tržištu jedne velike civilizacije danas vredno 10.500 dolara, a ja sam ga pre mnogo godina poklonio jednom zvekanu koji verovatno nije ni otvorio to. Pa, ako ga budem našao i ako je tačna vest da prvo Sigmitovo izdanje Lovca u žitu košta na tržištu knjiga u Americi 10.500 dolara, eto mene opet u Njujorku.

Svetlana Lukić: Bila je ovo emisija Peščanik, slušali ste Veru Marković, Miroslava Prokopijevića, Dragana Babića, građane Novog Sada, Požarevca, Zrenjanina i Kuršumlije. Realizacija emisije Marko Perunović, montaža Ratko Ristić, emisiju pripremile Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 21.09.2002.

Peščanik.net, 21.09.2002.