Apelacioni sud u Beogradu je pre nekoliko dana doneo presudu kojom je okončan sudski proces u jednom od najmarkantnijih slučajeva nasilja nad novinarima kod nas. Proces protiv četvorice optuženih počeo je pre gotovo pet godina, u junu 2019, zbog toga što su u noći 12. decembra 2018. zapalili kuću novinara Milana Jovanovića i njegove supruge koji su se samo srećom iz požara spasili živi i nepovređeni.
Apelacioni sud je odbio žalbu javnog tužioca koji je tražio maksimalnu kaznu od osam godina zatvora za inspiratora i nalogodavca paljevine, nekadašnjeg visokog funkcionera vladajuće stranke i predsednika Opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, kao i oštrije kazne za ostale okrivljene. Žalbu optuženog Simonovića sud je delimično uvažio, preinačio prvostepenu presudu i kaznu zatvora mu smanjio sa pet na četiri godine zatvora. I žalbe ostale trojice optuženih koji su po Simonovićevom nalogu neposredno izvršili paljevinu sud je delimično usvojio i u sličnom odnosu ublažio im kazne.
Ublažavanje kazni izvršiocima krivičnog dela je, nimalo neočekivano, izazvalo neke dileme i negativne komentare. Za mnoge je to ublažavanje teško shvatljivo pogotovo zato što su neki od samog početka u onom što su optuženi uradili videli i mnogo teže delo od, u optužnici naznačenog, izazivanja opšte opasnosti, recimo – ubistvo u pokušaju. A neke je, uprkos nedostatku formalno pravnih elemenata, čak asociralo i na terorizam.
Apelacioni sud je krivično delo izazivanja opšte opasnosti prekvalifikovao iz težeg u lakši oblik i svoj stav obrazložio time da u postupku pred prvostepenim sudom „nije utvrđeno da je usled izvršenog dela nastupila šteta velikih razmera“ koja je bitno obeležje težeg oblika dela. Naime, tokom prvostepenog postupka utvrđena je šteta u iznosu od preko četiri miliona dinara i Apelacioni sud je, pozivajući se na stav Vrhovnog suda prema kom „šteta velikih razmera“ postoji tek kada je njena vrednost iznad šest miliona dinara, našao da je u konkretnom slučaju nema.
U prilog blažoj kazni Apelacioni sud je naveo i olakšavajuće okolnosti koje je uzeo u obzir – „radi se o porodičnom čoveku, koji ranije nije osuđivan“.
Sa isključivo formalnog stanovišta, to što je navedeno se teško može dovoditi u pitanje. Ipak se mora primetiti da, bez obzira na to da li je procena veštaka i suda da „nije nastupila šteta velikih razmera“ matematički ispravna, oštećeni novinar veću imovinsku štetu nikako i nije mogao pretrpeti, jer je u paljevini izgubio bukvalno svu imovinu koju je u životu stekao. Mora se primetiti (uz dužno poštovanje pretpostavke nevinosti), i da u normalnim prilikama navedene olakšavajuće okolnosti „nije osuđivan“ najverovatnije ne bi bilo. Ima je, po svoj prilici, samo zato jer je vlast uporno, godinama ignorisala dokumentovano pisanje novinara o brojnim mogućim malverzacijama i korupciji uključujući i „nestanak“ više miliona evra u već famoznoj neuspeloj gasifikaciji Grocke.
Ali makar i sa pomešanim, pomalo gorkim osećajem treba konstatovati da je dobro da je mučan sudski proces koji su obeležile mnoge ružne stvari, ne samo brojne opstrukcije nego i kontinuirano grubo vređanje i ponižavanje oštećenih, pa čak i pretnje postupajućem javnom tužiocu od strane optuženog Simonovića i njegove odbrane, definitivno okončan osuđujućom presudom.
Nedopustivo mnogo novinara u Srbiji je kontinuirano izloženo pretnjama koje po pravilu ostaju nesankcionisane. Pretnje, uz inače prisutne ružne fenomene poput proizvoljnog privođenja, neosnovanih istraga poreskih ili drugih inspekcija, nezakonitog praćenja i presretanja komunikacija, diskriminatorskog onemogućavanja pristupa događajima i uskraćivanja informacija, dodatno i bitno ojačavaju inače snažan mehanizam za izazivanje autocenzure i ozbiljno ugrožavanje slobode medija i slobode izražavanja.
Neke pretnje su tako „fino“ artikulisane da sa stanovišta pravosudne prakse i zakonskih formulacija ne mogu biti procesuirane, što upućuje na potrebu preispitivanja prakse i eventualnu novelaciju KZ. Mnogo veći problem je što i one pretnje koje i formalno i objektivno predstavljaju ugrožavanje sigurnosti po pravilu ostaju bez adekvatne reakcije. A to kod onih koji prete, po pravilu pripadnika „elite“, ili ljudi iz njihovog poslovnog, prijateljskog ili kumovskog okruženja, pojačava i inače snažan osećaj nedodirljivosti i vodi i ka realizaciji pretnji, ka stvarnim fizičkim napadima na novinare, na njihov život ili imovinu. A najgore je što čak i to ostaje nekažnjeno.
Koliko juče javnost je bila šokirana jednom drugom presudom Apelacionog suda, zapravo potvrdom očigledne nesposobnosti vlasti da razotkrije i kazni ubice novinara Slavka Ćuruvije. Decenije nisu bile dovoljne ni da se ubice novinarke Dade Vujasinović i novinara Milana Pantića otkriju i kazne. Isto vredi i za bombu postavljenu na prozoru stana novinara Dejana Anastasijevića, zapravo pokušaj njegovog ubistva
Imajući sve to u vidu, presudu Apelacionog suda u slučaju paljevine kuće novinara Milana Jovanovića treba pozdraviti kao makar i mali, nesiguran i nedovoljno čvrst ali ipak korak napred na dugom putu ka normalnom društvu.
Peščanik.net, 29.04.2024.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA