Monty Pythons, Crutch

Monty Pythons, Crutch goo.gl/CHGWBC

Skoro je nemoguće odoleti povodima za depresiju u pretpraznične dane: suviše mnogo posledica pogrešne politike, loših odluka, drske gluposti i primitivizma, novih i jakih udaraca po građanskom razumu i standardima ponašanja, izneveravanja svega u šta smo još u kolektivnom javnom životu mogli verovati, ličnog osećanja izgubljenosti i luzerstva… Pre nego što sa svih strana zapuca u veštački izazvanoj radosti, uteha može doći od bližnjih, tišine, usamljenosti. A onda se može desiti i koji trenutak sreće. Naletela sam na snimak ruske televizijske spikerke koja je imala da isporuči vest o događaju u Kanadi na lokalnom ruskom programu: policija je otkrila tajnu plantažu marihuane, na kojoj je bilo nađeno trinaest crnih medveda, jedan veiki pas, vijetnamsko prase i rakun. Medvedi su sedeli pored biljaka, možda čuvajući ih. Žena je uspela da pročita vest, ali se onda, shvativši šta je pročitala, počela nezadrživo smejati. Šta je tu radila vijetnamska svinja? Pokušala je ponovo, no svaki put bi savršena besmislenost i vizualno zamišljanje vesti izazvali nov napad smeha. Snimak njenog smejanja je postao hit na internetu, pojavile su se „rekonstrukcije“ situacije sa medvedima između stabljika marihuane, pa medveda koji puše: veselje je pregazilo sve prepreke i prelilo se među milione koji još mogu da se smeju. Nije reč o besmislenom smehu, niti o podrugivanju, niti o drugim vrstama ispostavljanja drugoga bez saosećanja koja su tako česta u virtualnoj realnosti. Reč je naprosto o tome da jedan građanin (i taj broj je sasvim dovoljan) smehom, odnosno razotkrivanjem preispoljne gluposti koja se hoće prikazati kao nešto ozbiljno (vest) odbija da bude deo sistema laži. Sudbina marihuane bi već uveliko morala biti drugačija u Kanadi, sudbina trinaest medveda bi morala biti humano uređena sa poštovanjem života životinja, da o psu, vijetnamskom prasetu i rakunu i ne govorimo. A izvan toga, smeh spikerke razotkriva da postoji svet koji je u osnovi samo besmislen i smešan, a mi smo svi prinuđeni da ga uzimamo ozbiljno. No primer trinaest medveda može biti blagotvoran za svakoga ko u danima ludila i suzne ganutljivosti razbudi svoje jasno razumevanje, kriterijume za besmisleno i smešno i da ih, razdvajajući ih, doživi kao građansko samootkrovenje. Obim članka je premalen: ostavljam čitateljkama i čitaocima mogućnost da sami odbroje svojh trinaest medveda, velikog psa, vijetnamsko prase i rakuna obaška…

***

U Beogradu je nedavno objavljena peticija stručnjaka – psihologa i psihoterapeuta protiv dr Zorana Milivojevića, koji se predstavlja kao psihoterapeut, premda je lekar sa kratkim kursom iz psihoterapije. Dr Milivojević se naime zalaže za fizičko kažnjavanje dece i za uvođenje te mogućnosti u zakone Srbije. Dr Milivojević je omiljeni estradni lik u Sloveniji: na njegovim nastupima sale su pune, publika obožava njegovu banalizaciju psihologije, njegove konzervativne stavove prema ženama i deci; drugi estradni likovi se reklamiraju u medjima sa opisima svojih karaktera – dijagnozama koje je dao dr Milivojević, naveden kao autor ocene; njegove knjige, sumnjivo razumljive (za stručnjake) prodaju se kao vruće pogačice. Dr Milivojević vodi uspešan biznis koji u malo drugačijem obliku cveta u SAD – misionarski. Malo laskanja, malo pretnji slabijima, malo saveta kako da potiskujući dole drugoga postanete „car“. Protiveći se ovom jeftinom postupku zavođenja a u cilju zarade, ne možete učiniti mnogo – ostaje da se smejete.

***

Čovek na čijem se sudskom primeru, kakvo god bilo mišljenje pravnika, prelama sudbina čitave jedne države (Janez Janša u Sloveniji), i koji te poklonjene prerogative sigurno nikada neće ispustiti iz ruku, napisao je svoje novo književno delo u zatvoru za jedva četiri meseca, uz svo dinamično poslaničko kretanje tamo-vamo i mnoge druge obaveze (uz porodične) prisustvovanja na proslavama, harangiranja za puč i drugih. Delo ima naslov Noričko kraljevstvo: beli panter i, naravno, objašnjava najdrevnije poreklo Slovenaca tamo/ovde gde su oduvek živeli, da slučajno ne bi došli zajedno sa drugim slovenskim južnjacima. Kako se izreklo na predstavljanju knjige sa neobično kič opremom, Janša se zanteresovao za problem ranih Slovenaca – Veneta na jednom od letnjih tabora svoje stranke. Za neupućene, svemirsko-dinosaurska sekta zastupnika venetskog porekla Slovenaca pokazuje da u nacionalizmu niko nije imun na savršenu glupost, internacionalno. Vernici su već objavili da to mora na TV i u film, ne bi li progutalo Igru prestola. Ništa nas ne može spasti čitanja ovoga dela, koje iz prošlosti priziva, kako je objašnjeno u promotivnim tekstovima, političke konflikte današnjice. A kada ga pročitamo – skup poklon za praznike, ali ga nekako očekujem – trinaest medveda će, tako reći u zasedi, biti spremno. Uvek, doduše, mogu posegnuti za svojim omiljenim Francom Finžgarom (Daleko je sunce), da se malo oporavim i pripremim za nastavak čitanja.

***

U ponedeljak uveče, na glavnom državnom slovenačkom programu, u vestima, spikerka i novinarka Jelena Aščić je pročitala vest o naporu Lojzeta Peterlea da se još više integriše u partijsko-administrativne strukture Evrope putem sticanja popularnosti, zbog čega se slikao u kuvarskoj opremi, poklanjanjući konzervativnome delu parlamenta recept za slovensku poticu (vrstu štrudle, najčešće sa orasima). Dok je čitala, spikerka se počela smejati, i očigledno se nije mogla zaustaviti ni posle vesti. Postoje dve mogućnosti – redakcija vesti se setila da nas razveseli pred kraj godine, ili se desio incident o kojem ćemo još slušati užasno ozbiljne, objektivne i savršeno nerelevanne komentare. Uz terminalnu mogućnost, u koju naprosto neću da verujem, a to je da se novinarki Jeleni Aščić nešto desi: interna opomena bi već bila prilično skandalozna. Jelena Aščić je kreativna, istraživačka novinarka i hrabra žena, koja se nije libila da za knjigu uspomena „južnjakinja“ koju je sastavila Milica Antić Gaber sa saradnicama, iznese svoju priču. Izvesno je (konačno) jedno od onih lica iza kojih stoji stav, stil, znanje, smelost. Priznajem da bi vest o Lojzetu Peterleu i potici zvučala za publiku još smešnije da je bila pročitana sa mrtvo ozbiljnim licem. No u slučaju pucanja od smeha sličnom onome sa trinaest medveda, bili smo za jedinstven trenutak svedoci i saučesnici ljudske (ženske) intervencije u sumanutu stvarnost. Državna televizija, ako nije učestvovala, morala bi biti ponosna na ovaj kratki uvid u razum i građansko držanje. Vest o trinaest medveda je svedočila o ludosti sveta, bez direktne umešanosti države ili uopšte kakve institucije, javne vrednosti i slično. Vest o Peterleu sa kuvarskom kapom i autorstvom potice za gledaoce raskriva modele ponašanja, savršene bezbrižnosti evropskih predstavnika vlasti, i uopšte ruši kulise logike i razuma koje su sami postavili da bi izgradili svoj autoritet. I toliko su sigurni u to, da sebi dozvoljavaju još i lakoću i šaljivost – od šesnaest tona, kako bi rekli montipajtonovci iz čuvenog skeča

***

Koliko god se trudim, ne mogu da autoricu termina „mizogeno“ (umesto misogino, ili bar mizogino, ako baš ne može ispravno) simbolički zamenim za feminizam u celini, čak ni kada je (ponovo) zapletena u opajdavanje fizičkog izgleda drugog. Problem je naime u tome što se fokus nužno pomera na odbranu naše jedine, najbolje itd., umesto da se malo hrabrije upustimo u stezanje guše patrijarhalnim nacoidima tamo gde su slabi: pitanje dostupnosti kontracepcije za sve, seksualnog obrazovanja svih žena, menjanja pojma seksualnosti i bavljenja davno zaboravljenom seksualnom etikom, dostupnosti pismenosti i školskog sistema koji bi imao dostojno rano seksualno obrazovanje za sve polove. Sa te strane bi ofrlje statistike i amaterska antropologija tipa prozivanja matera u autobusu, koje nužno podrazumevaju rasizam (svaki, i seksualni), bile naprosto zbrisane. Inače, ostajemo takoreći razapeti/e između pravih misoginih lupetanja najmanje školovanog srpskog akademika i društvenog medijskog priznanja za kćerku mu: ostavimo sve to među razlozima za smeh, dakle među trinaest medveda, a posvetimo se mišljenju i radu tamo gde to ima smisla.

Peščanik.net, 24.12.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)