Beogradska Politika je trijumfalno iznela ocenu ministra inostranih poslova Vuka Jeremića da „Srbija ima izuzetno ozbiljan problem u bilateralnim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, koje su glavni sponzor proglašenja nezavisnosti Kosova, ali da je uprkos tome neophodno naći način za saradnju s američkom administracijom“. Jeremić je takođe zapretio da će 17. februar, godišnjica jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, biti „neuralgičan dan”, ne isključujući ni mogućnost „destabilizacije stanja u južnoj srpskoj pokrajini“. Takođe je najavio da će „Srbija, na petu godišnjicu, početi sa podsećanjem domaće i svetske javnosti na 17. mart 2004. godine kada je na Kosovu i Metohiji izvršen pogrom nad Srbima“.
Pogrom nad Beogradom, građanskim i javnim redom i mirom, demokratijom i zdravim razumom, 17. i 21. februara 2008, Jeremić nije pomenuo. Ta strana politike njega ne interesuje. On se obraća samo ljudskim zverima. I na Kosovu i u Srbiji. Dovoljno je pogledati komentare čitalaca najstarijeg dnevnog lista na Balkanu. Oni su možda samo žrtve jedne kulture i, konkretno, uređivačkog koncepta čiji je mozak na Palama, a duša u Dnevnom telegrafu. U stvari se 21. februara prošle godine, na mitingu koji je organizovala prethodna koaliciona vlada čiji je deo bila i stranka ministra spoljnih poslova, ponovio, na petogodišnjicu, 12. mart. I kao da ta opomena nije bila dovoljno ubedljiva.
Ministar dobro zna da ove, kao i prethodne godine, Srbija dočekuje priliku za orgiju lišena verodostojne demokratske, evropske opozicije. Ako sve ostane na preteranim rečima, i to je napredak u odnosnu na prethodnu godinu.
Da li je u pitanju zvanična platforma razgovora sa evropskim komesarom za proširenje Oli Renom o nastavku reformi i ubrzanju evropske integracije, verovatno je manje važno. Legionarska bolest srpske političke kulture ukazuje na proces koji se trenutno prilagođava dominantnom konceptu jednopartijske pravoslavne demokratije. Taj će koncept verovatno osporiti međunarodna politička i ekonomska stvarnost, pošto njegovo privremeno delovanje obezbedi nastavak agonije sistema korupcije i pljačke.
Izolacionistički okvir već je dovoljno utvrđen relativizacijom epohe zločina i njenih vrednosti, monopolizacijom politike, ekonomije i kulture, i nepostojanjem političkog interesa da se nastavi, između ostalog, proces liberalizacije i deetatizacije tržišta. Institucionalni osnov kontrolisane, meke izolacije, postavljen je u blokadi parlamenta, koja se namerno ne probija, i odbijanjem pristupa bezbednosnoj i političkoj NATO strukturi. Ministar spoljnih poslova izjavio je da je NATO «izgubio naše poverenje zbog uloge koju je odigrao u stvaranju, obučavanju i formiranju takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS)». Da su «naši odnosi bliži sa Rusijom nego sa SAD». Ministar je naročito tajanstven u domenu metodologije koju bi Srbija mogla primeniti dok bude ponovo uspostavljala suverenitet na Kosovu koji podrazumeva obnovu jedinstvenih oružanih snaga. Nije jasno ni koja je alternativa ulozi koju je, u stvarnosti koju Srbija zvanično odbija da prihvati, preuzeo NATO. Beograd inače ignoriše postojanje kosovske vlade, i svojim ćutanjem propušta da ukaže na njenu demokratsku insuficijenciju, na političko nasleđe ratnih zločina i ratnih profitera, na obostrane etničke distance, rasizam i tribalizam.
Regionalizam nije samo prazna ljuštura. Uzajamna saradnja u podsticanju obostrane demokratizacije i uzdizanja nivoa svih sloboda, ne samo političkih, podrazumeva dijalog. Bez obzira na spor o suverenitetu koji je, izvan konteksta položaja srpske i ostalih manjinskih zajednica, i ovdašnjih kosovskih emocija, samo prazna ljuštura sve manje uverljivih zvaničnih manipulacija.
Jedna od takvih manipulacija je i izjava ministra spoljnih poslova na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu da je «Srbija demokratski reagovala posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova». Ako su demokratičnost napad na Beograd i zapadne ambasade, pre svega američku i hrvatsku, u toku ratnohuškačkog i rasističkog mitinga koji je organizovala prethodna vlada, u tom slučaju ministar ne samo da računa na ovdašnje kratko pamćenje nego i na ozbilju političku i mentalnu insuficijenciju. U stvari su opstrukcija demokratizacije, retajkunizacija kao odgovor na finansijsku krizu, i zaustavljanje evropske integracije, uključujući nepostojanje jasnog interesa i zainteresovanosti vlade da se Srbija oslobodi šengenske izolacije, jedina jasna ishodišta beogradske kosovske politike i opšte kosovizacije.
Ministar spoljnih poslova je tvrdnjom da «između nas i Rusije ne postoji nijedno otvoreno pitanje, dok s Vašingtonom imamo neslaganje kada je reč o budućem statusu Kosova i Metohije» iskazao i stav da se Srbije ne dotiče stanje demokratije i ljudskih prava u zemlji za koju se smatra da joj je tradicionalno bliska, a njeni politički modeli bili prioritetni, najmanje jednom u prošlosti, u toku furiozne sovjetizacije Jugoslavije od 1944. Taj proces je ostavio i duboke posledice. U tom smislu bi uključenje Srbije u NATO bilo najvažnija prepreka ostvarenju koncepta «pravoslavne demokratije»: predsedničke samovolje, državnog kapitalizma, retajkunizacije i mekog izolacionizma.
Ministar odbrane Dragan Šutanovac je polaskao Srbiji izjavom «da će cilj Beograda biti da uradi ono što su neke evropske zemlje već učinile – kao što su Švedska i Austrija – stavljajući članstvo u EU ispred dalje integracije u NATO», mada će se naši čitaoci setiti da je Švedska gotovo dva veka zvanično neutralna, a Austrija pristupila evropskim integracijama nakon okupacije kojom je nametnut i proces denacifikacije. Ali je, suprotno trvdnji ministra spoljnih poslova, ipak dopustio da «postoji niz oblasti u kojima može jačati saradnja NATO-a i Srbije i da se to naročito odnosi na mirovne misije UN». Slično tome, zamenik ruskog premijera Sergej Ivanov izjavio je da je ponuda američkog potpredsednika Bajdena o okretanju nove stranice u odnosima NATO i Rusije «veoma pozitivna», jer ukazuje na mogućnost «novog početka».
- Anekdoten – The war is over
Close to The Edge
Peščanik.net, 12.02.2009.
