Ne iznenađuju me što je na 20-ogodišnjicu 1989-e dodato još naslova na policu već iskrivljenu od knjiga o godini koja je označila kraj kratkog XX veka. Ako tom periodu pridružimo i ujedinjenje Nemačke i raspad Sovjetskog saveza, od 1990. do 1991, kraj kratkog XX veka biće još preciznije određen. U jubilarne knjige spadaju retrospektivne novinarske hronike, sa živopisnim privatnim osvrtima i zanimljivim detaljima (Viktor Sebestjen, Đerđ Dalos, Majkl Mejer i Mišel Mejer), strastveni eseji o istorijskoj interpretaciji (Stiven Kotkin i Konstantin Plešakov) i originalna naučna dela koja se pozivaju na arhive kao i na usmenu istoriju (Meri Elis Sarot i zbornik koji je uredio Džefri Engl). Ne mogu da recenziram svaku ponaosob. Većina tih knjiga proširuje naše znanje, a pojedine to čine u velikoj meri. Ne kritikujem ove autore kada kažem da posle svih ovih knjiga sanjam o još jednoj: o globalnoj, sintetičkoj istoriji 1989. koja tek treba da bude napisana.


1.

Za ovih dvadeset godina najinteresantniji novi podaci pronađeni su u sovjetskim, američkim i nemačkim arhivama, a u manjoj meri u istočnoevropskim, britanskim i francuskim. Podaci uglavnom rasvetljavaju visoku politiku u periodu od 1989. do 1991. Tako na primer saznajemo da sovjetski Politbiro nije ni raspravljao o Nemačkoj 9. novembra 1989, na dan kada je srušen Berlinski zid, već je tada čitan panični izveštaj premijera Nikolaja Rižkova o pripremama za secesiju u baltičkim državama i mogućim efektima otcepljenja u Ukrajini i Rusiji. „Predviđam sveopštu propast,“ rekao je Rižkov.

Zanimljivo je pročitati kako Anatoli Černjaev, savetnik Mihaila Gorbačova, udvorički dočekuje pad Berlinskog zida: „To je zasluga Gorbačova. Osetio je zov istorije i pomogao joj da pronađe svoj prirodni put.“ I ponižavajuće je za jednog Engleza da sazna kako je Margarat Tačer besramno iznevrila svoje javno obećanje dato Nemačkoj. „Možda će dopis NATO-a zvučati drugačije, ali ignorišite ga“, navodno je rekla Gorbačovu u septembru 1989, prema zapisniku koji je vodio Černjaev. „Mi ne želimo ujedinjenje Nemačke.“ (Sarote je takođe došla do britanskog zapisnika ovog razgovora, pozivajući se na zakon o dostupnosti informacija. Ona piše da „u njemu nije bilo ovih komentara, ali i da je zapisnik bio redigovan.“)

Tako u tipično rankeovskom razvoju istoriografije, sada znamo više nego što smo znali o ovom burnom periodu visoke politike. S druge strane, malo smo novog saznali o uzrocima i društvenoj dinamici masovnih, narodnih pokreta zbog kojih se 1989. može smatrati revolucijom, ili nizom revolucija.

Proveo sam sate i sate na ovakvim protestima u Varšavi, Budimpešti, Berlinu i Pragu; masa se ponašala nadahnuto i misteriozno. Šta je navelo ove ljude da izađu na ulicu, posebno prvih dana, kada tako nešto nije bilo sasvim bezbedno? Šta je upravljalo tom masom? Ko je u Pragu prvi izvadio iz džepa svežanj ključeva i počeo da zvecka – što je pomnoženo sa 300.000 ljudi proizvodilo neverovatan zvuk, sličan zvonjavi hiljada kineskih zvona?

Istoričari poput Džordža Rudea, koji je napisao prvu studiju mase u Francuskoj revoluciji, E.P. Tompsona i Erika Hobsbauma pokušavali su da prodru u skrivenu dinamiku masovnih pokreta u ranijim periodima. Došlo je vreme da se savremeni istoričari, kojima su na raspolaganju pouzdaniji izvori (na primer, sati televizijskih, filmskih i radio arhiva), prihvate analize 1989. godine odozdo, a ne samo sa vrha.

Svako ko piše o 1989. bori se sa skoro neizbežnim ljudskim porivom koji psiholozi zovu „retrospektivna pristrasnost“ – što je tendencija da se određeni istorijski ishod sagledava kao najverovatniji od svih tada mogućih rešenja (na primer, suzbijanje pobuna u Srednjoj Evropi na tjenanmenski način).[1] Sve što se dogodilo izgleda kao da je moralo da se dogodi. Henri Bergson je govorio o „iluziji retrospektivnog determinizma“. Tako se objašnjava ono što se dogodilo. Kao što je jedan analitičar objasnio nekoliko godina nakon 1989: niko ovo nije predvideo, ali je svako to kasnije mogao da objasni. Čitajući ove knjige setio sam se „zakona beskonačnog izobilja“ poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog, koji kaže da se za svaki događaj može pronaći beskonačan broj objašnjenja.

Sjajno je što u knjizi 1989 Meri Elis Sarote naglašava problem retrospektivne pristrasnosti i sistematski istražuje druge moguće opcije. Na primer, podseća nas koliko je Istočna Nemačka bila blizu krvoprolića u Lajpcigu 9. oktobra 1989: vlasti su izvele na ulicu osam hiljada policajaca, vojnika i operativaca Štazija; bolnicama je naloženo da pripreme krevete jer će možda biti žrtava. Ona razmatra i diplomatske modele o kojima se razmišljalo ali koji nisu bili realizovani u oblikovanju novog evropskog poretka 1990, uključujući i panevropski bezbednosni sistem izgrađen oko dve odvojene nemačke države.

Svaki autor ima svoju profesionalnu, geografsku ili akademsku osobenost. Novinari, političari, diplomate, istoričari, politikolozi, tranzitolozi, analitičari društvenih pokreta, ekonomisti, stručnjaci za bezbednost, građanski otpor i međunarodne odnose – svi oni prilaze 1989. sa svojim ličnim iskustvima, metodama, koordinatnim sistemima i žargonom. Često se njihovi zaključci svode na istu stvar izraženu na drugačiji način.

Za uspeh revolucije su zaslužni mnogi faktori, ali svako ima svoj omiljeni. Poljaci i katolici ističu ulogu poljskog pape, a naročito njegovih ohrabrujućih poseta Poljskoj 1979, 1983. i 1987. Nemci i Mađari naglašavaju doprinos mađarskih komunističkih reformista koji su podigli gvozdenu zavesu i propustili građane Istočne Nemačke da se kroz nju izvuku. (Majkl Mejer, u svojoj knjizi punoj živopisnih ličnih sećanja na događaje kojima je prisustvovao kao dopisnik Newsweeka, zove ovo „neispričanom pričom“ 1989. godine; dobro, možda na engleskom jeziku, ali na nemačkom je odavno ispričana.) Rusi najveće zasluge pripisuju Gorbačovu. Nemački levičari govore o svojoj verziji detanta, poznatijoj pod nazivom Ostpolitik, a američki desničari o Ronaldu Reganu. (Romeš Ratnesar je svojoj bespotrebnoj knjizi o Reganovom govoru o Berlinskom zidu iz 1987. dao podnaslov „Jedan grad, jedan predsednik i govor kojim je okončan Hladni rat“.)

Nema ničeg lošeg u tom mnoštvu perspektiva. Svaka od njih osvetljava drugi deo događaja, ili ga posmatra iz drugačijeg ugla. Ali kada se neki autor uhvati jednog jedinog elementa i tvrdi da baš on predstavlja pravo objašnjenje, znajte da greši.

Nažalost, Stiven Kotkin, čuveni istoričar Sovjetskog Saveza, pao je u tu zamku kada se usredsredio na zemlje o kojima zna malo.[2] U njegovoj knjizi Negrađansko društvo ima dosta sočnih i zanimljivih istorijskih objašnjenja zašto je komunizam propao, ali teoriju kvari napadno revizionistička ideja da je 1989. bila, kako je u podnaslovu knjige nagovešteno, samo „implozija komunističkog establišmenta“. Taj jednopartijski državni establišment, ili „negrađanskog društva“ (nasuprot onome što Kotkin zove zamišljenim ili idealizovanim „građanskim društvom“, koje su uzdizali tadašnji disidenti i intelektualci sa zapada), „svrgnut je rukom sopstvenog sistema“. Osim u Poljskoj, „zasluga opozicije spada u domen fikcije“.

Najkontroverznija rečenica u knjizi glasi: „DDR je bila piramidalna banka koja je propala zbog masovne panike štediša.“ Ova rečenica bi mogla da posluži kao mala provokacija u učionici; kao ozbiljno izneta tvrdnja u jednoj knjizi, skoro da je komična. Istina, zahvaljujući temeljnom istraživanju istoričara poput Andrea Stajnera i Džefrija Kopelstajna, sada znamo koliki je bio spoljni dug DDR-a, i koji je to uticaj imalo na rukovodstvo komunističke partije u jesen 1989. Nasledivši na mestu šefa partije Eriha Honekera, koji je krio ozbiljnost ovog problema od većine svojih kolega – a u izvesnom smislu i od sebe – Egon Krenc je zatražio da mu se dostavi tačan izveštaj o ekonomskim prilikama u zemlji.  Krajem oktobra mu je rečeno da DDR „u najvećoj mogućoj meri zavisi od kapitalističkih kredita“. Ali država nije banka, a pogotovo ne piramidalna. Države mogu dugo da opstaju u velikim dugovima. Države ne mogu jednostavno da „bankrotiraju“.

A DDR je je bila specifična država: bila je to sovjetska okupaciona zona koja je kasnije pretvorena u satelit Sovjetskog saveza. Dokle god je nuklearna velesila bila spremna da snosi teret svojih država-satelita, ta država je mogla da opstaje.[3] Ali su Mihail Gorbačov i njegovi savetnici smatrali da najbolja prilika za modernizaciju Sovjetskog saveza leži u širokoj ekonomskoj saradnji sa onom drugom Nemačkom – Federalnom Republikom – i ostalim partnerima sa zapada. Gorbačov je verovao da ne vredi ugrožavati mogućnost takve saradnje podržavanjem represije u DDR-u. Da su on ili neki drugi sovjetski lider doneli drugačiju odluku, DDR je mogao da opstane još dugo godina – naravno kao bedna, zadužena i nestabilna zemlja na prvoj liniji odbrane jedne nestabilne imperije, ali to ne bi bio prvi takav slučaj u istoriji.

Metafora o uspaničenim štedišama, na koju se Kotkin često vraća, pokazuje još jednu defektnu odliku njegove teze. Uspaničene štediše su masa pojedinaca koja potpuno neorganizovano juri u banku da povuče svoje uloge. Ne čine to ni u kakvu drugu svrhu. Ne pripadaju nikakvoj organizaciji. Ne planiraju formiranje neke bolje banke, a kamoli drugačijeg bankarskog sistema unutar nekog alternativnog političkog poretka. Po svemu sudeći, Kotkin to tvrdi.[4] Uz stalno izuzimanje Poljske, on u uličnim protestima 1989. vidi samo „društvenu mobilizaciju lišenu odgovarajuće društvene organizacije“.

I tako, govoreći o naglom bujanju čehoslovačke „Plišane revolucije“ od masovnih demonstracija do sveopšteg generalnog štrajka, piše: „Ništa od toga nije podstakao niti vodio Građanski forum, koji je ukinut nedugo nakon 1989.“ Znači generalni štrajk se nekako sam od sebe organizovao. Kada je 300.000 ljudi na Trgu svetog Vaclava skandiralo “Havel na hrad!” – “Havela na dvorac!” – to nije bilo zbog Havelove biografije, ličnosti ili liderskih sposobnosti. Bila je to samo još jedna „implozija“ komunističkog establišmenta. Svako ko je bio tamo, ili ko je samo pažljivo čitao dela čeških i zapadnih istoričara koji su detaljno proučavali Plišanu revoluciju, znaće da je ovakva tvrdnja neopravdana isto koliko i ona o piramidalnoj banci. Ovo je čist revizionizam.

U takvim trenucima narodne mobilizacije i građanskog otpora, uz određene preduslove (uključujući i majušne opozicione grupe i pojedine političke zatvorenike poput Havela ili Aung San Su Či), društvene organizacije kao što je Građanski forum – improvizovane, često haotične, ali ipak organizacije – mogu se vrlo brzo formirati. Ovaj fenomen bi istoričari koji proučavaju 1989. trebalo da podrobnije istraže – a ne da ga poriču. Tvrdnja da građanske i opozicione organizacije u srednjoistočnoj Evropi nisu uticale na razvoj događaja jednako je apsurdna kao i tvrdnja da je sam „narod“ srušio komunizam i jednu nuklearnu imperiju. Kao i u svim istorijskim procesima, i ovde su organizacije i struktura u kompeksnom međusobnom odnosu.


2.

Istina je da suština 1989. leži u kompleksnim odnosima ne samo jednog društva i jednopartijske države, već mnogih društava i država, kao u nizu međusobno povezanih trodimenzionalnih šahovskih partija. Iako je Francuska revolucija imala inostrane dimenzije i posledice i širenjem revolucionarnh ratova postala međunarodni događaj, ona je nastala kao unutrašnji fenomen u jednoj velikoj zemlji. Evropska revolucija 1989. bila je od samog početka međunarodni događaj – a pod tim pojmom ne podrazumevam samo diplomatske odnose između država već i odnos država i društava preko državnih granica. U uzroke se ubrajaju uticaji država na svoja društva, društava na svoje države, država na druge države, društava na druga društva, država na druga društva (na primer, direktni uticaj Gorbačova na građane srednjoistočne Evrope) i društava na druge države (na primer, domino efekat narodnih protesta u srednjoistočnoj Evropi na Sovjetski savez). Ovi spojevi države i društva mogu se i sami podeliti na grupe, frakcije i pojedince, uključujući i aktere poput Jovana Pavla II.

Kraj komunizma u Evropi doneo je najparadoksalnije moguće ostvarenje komunističkog sna. U Poljskoj je 1980-1981 izbila radnička revolucija – ali ona je bila usmerena protiv takozvane radničke države. Komunisti su sanjali o proleterskom internacionalizmu koji širi revoluciju od zemlje do zemlje; od 1989. do 1991. revolucije su zaista počele da se šire, ali je njihov rezultat bio raspad komunizma. U tim događanjima ima isto onoliko neželjenih posledica koliko i planirane akcije – da ne spominjemo istorijsku nužnost.

Ono što se desilo 1989. može se razumeti samo uz skrupuloznu, detaljnu i hronološku rekonstrukciju željenih i neželjenih efekata, u nekoliko pravaca i na nekoliko lokacija, iz dana u dan, a ponekad – kao na primer 9. novembra uveče u Berlinu – iz minuta u minut. Tačne ili lažne reportaže, posebno televizijske, i same čine vitalni deo uzročnog lanca. Kada je jedan iskusni, pouzdani reporter u 10.30 uveče na zapadnonemačkoj televiziji objavio da su „kapije na Zidu širom otvorene“ one još uvek nisu bile širom otvorene, ali je taj izveštaj ubrzao njihovo otvaranje, pošto su mnogi iz Istočnog Berlina (koji su pratili zapadnonemačku televiziju i više joj verovali nego svojoj) pohrlili na Zid u nadi da će preći granicu, a ljudi iz Zapadnog Berlina su došli da ih dočekaju s druge strane.[5] Lažna vest emitovana na radiju Slobodna Evropa da je jedan student, Martin Šmid, nastradao 17. novembra 1989. na studentskom protestu u Pragu, izvela je na ulicu mnogo ljudi tokom prvih demonstracija Plišane revolucije u Čehoslovačkoj. (U verovatno najboljoj, a sasvim sigurno najzabavnijoj hronici tih događaja, Đerđ Dalos opisuje kako je sutradan student došao kući, gde ga je unezvereni otac obavestio da je navodno mrtav.)

Jedan primer detaljne, multinacionalne analize kakva nam je potrebna jeste delo harvardskog profesora Marka Krejmera o sovjetsko-istočnoevropskim odnosima, koje je do sada publikovano samo kao niz akademskih članaka, analiza i eseja u zbornicima.[6] Iscrpnim istraživanjem sovjetskih i istočnoevropskih arhiva, kao i podacima iz brojnih objavljenih izvora, Krejmer pokazuje u kojoj je meri interakcija između imperijalnog centra i periferije bila složena. Zaključuje da je ono što on naziva „prelivanjem“ išlo uglavnom iz Sovjetskog saveza u Istočnu Evropu od 1986. do 1988, zatim 1989. u oba smera, a na kraju u periodu od 1990. do 1991. natrag iz Istočne Evrope u Rusiju, pošto su baltičke države, pa Ukrajina a potom i sama Rusija pratile istočnoevropski model samooslobođenja. Ako vodeći akademski izdavači već nisu kontaktirali Krejmera da ovo delo pretoči u knjigu, pravo je vreme da to učine.

Koliko god bila važna, sovjetsko-istočnoevropska interakcija samo je deo šire međunarodne strukture. Tokom prve polovine 1989. nova američka administracija predsednika Džordža H. W. Buša bila je vrlo uzdržana i prema Gorbačovu i prema promenama koje su forsirali reformisani komunisti i disidenti u Poljskoj i Mađarskoj.  Podaci iz sovjetskih i istočnoevropskih arhiva potvrđuju da je Vašington u svojoj proceni bio previše skeptičan. (U jednom od nekoliko odličnih akademskih članaka objavljenih u zborniku koji je priredio Džefri Engel, Melvin P. Lifer piše kako je sekretar odbrane Dik Čejni primetio da je politika Gorbačova „samo privremeno odstupanje od uobičajenog  ponašanja našeg najljućeg protivnika“.) Ni Buš nije polagao velike nade u bradate disidente koji su ličili na studente s Berklija šezdesetih. Viktor Sebestjen, u svojoj knjizi punoj oštroumnih zapažanja i preciznih navoda, iznosi priču pouzdanog svedoka o sastanku američkog predsednika i mađarskog disidenta Janoša Kiša u Budimpešti, juna 1989. Nakon sastanka, predsednik je rekao svojim saradnicima: „To nisu pravi ljudi za upravljanje ovom zemljom.“ Bolje je držati se uglađenih reformisanih komunista.

Iako je oprezan stav Vašingtona delom proizlazio iz loše procene situacije, to je bila najbolja moguća pozicija koju su mogli da zauzmu. Ovaj put, za razliku od 1956, niko u Moskvi nije mogao da tvrdi da Amerika potpaljuje vatru u Istočnoj Evropi. Naprotiv, Buš je lično zamolio generala Vojćeha Jaruzelskog da se kandiduje za predsednika Poljske, kao garant stabilnosti, i aktivno se trudio da ničim ne ometa Gorbačova. Sarote tvrdi da je uzdržavanje Amerike olakšalo odluku Sovjetskog saveza da se povuče i dopusti da se događaji u srednjoistočnoj Evropi odvijaju svojim tokom. Moglo bi se čak reći da je Vašington dobro postupio time što je pogrešio.

Ipak se mora priznati da se poslednjih meseci 1989, a naročito nakon pada Berlinskog zida, i tokom čitave 1990. prvobitni preterani oprez pretvorio u kombinaciju potpuno planskog suzdržavanja („Ne igrajte na Zidu!“ odjekivalo je po hodnicima Bele kuće i Stejt departmenta) i diplomatske podrške inicijativi Helmuta Kola za ujedinjenje Nemačke pod uslovima koje je diktirao zapad. Ali tokom tih odlučujućih devet meseci, od otpočinjanja februarskih pregovora u Poljskoj do pada Berlinskog zida u novembru, Amerika je najviše pomogla time što ništa nije radila.

To još više važi za drugu velesilu. Krejmer tvrdi da je Gorbačov u nekoliko navrata suptilno podstrekivao istočnoevropske komuniste na smelije promene. Ali je njegov glavni doprinos najvećim delom bio u tome što je prihvatio promene na rubovima sovjetske imperije, umesto da ih je usporavao ili pokušavao da ih preokrene.

Na pitanje Helmuta Kola šta misli o odluci Mađarske da podigne gvozdenu zavesu prema Austriji, Gorbačov je odgovorio „Mađari su dobar narod.“[7] Još jedan karakterističan događaj odigrao se u Poljskoj u avgustu 1989, u trenutku kad je savetnik Solidarnosti Tadeuš Mazovjecki pokušavao da formira vladu koju bi vodili i obrazovali nekomunisti. Poslednji šef poljske komunističke partije Mječislav Rakovski beleži u svom dnevniku telefonski razgovor s Gorbačovom: „Kada sam rekao da situacija ne može da se promeni uvođenjem vanrednog stanja, G. je rekao da nova verzija vanrednog stanja (stan wojenny, poljski termin za vanredno stanje koji je uveo general Jaruzelski decembra 1981) nije moguća i da ćemo, koliko god to bilo teško, morati da se iz ove situacije izvučemo bez pribegavanja takvim merama.“[8] Dan nakon neplaniranog spontanog probijanja Berlinskog zida, poslednji šef istočnonemačkih komunista Egon Krenc primio je poruku od Gorbačova preko sovjetskog ambasadora u Istočnom Berlinu. Krenc navodi da mu je sovjetski predsednik čestitao na „smelom potezu“. On je bio, kako primećuje nemački pisac Hans Magnus Encensberger, primer nove vrste junaka: junak odstupanja.

Ali ležeran stav Gorbačova bio je zasnovan na još dubljoj zabludi od Bušove. Pogrešno je verovao da će se promene zaustaviti na granici Sovjetskog Saveza, koji je on doživljavao kao državu, a ne kao internu imperiju. Međutim, kao što Krejmer pokazuje, revolucionarne promene u srednjoistočnoj Evropi direktno su doprinele raspadu samog Sovjetskog saveza. Robert Konkvest, stručnjak za Veliki teror i Ukrajinsku glad, pitao je mnogo godina kasnije Gorbačova da li bi, da je znao kako će se sve završiti, postupio isto. Odgovorio je: „Verovatno ne.“[9]

Jedna od karakteristika velesila je da misle kako mogu da stvaraju istoriju. Velike događaje kreiraju velike sile. Ali tokom tih devet meseci kada je rođen novi svet, od februara do novembra 1989, Sjedinjene države i Sovjetski savez su se ponašali uglavnom pasivno. Istoriju su stvarali time što ništa nisu preduzimali. A oba ova džina stajala su po strani, potcenivši značaj onoga što rade mali ljudi u malim zemljama.

I Kina je odigrala značajnu ulogu. Masakr na Tjenanmenu dogodio se istog dana kada je Poljska učinila prvi iskorak na poluslobodnim izborima, 4. juna 1989. Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam, sedeći u sklepanoj redakciji poljskih opozicionih novina Gazeta Wyborcza, prvi put na televiziji video kako sa Tjenanmena odvlače mrtve i ranjene kineske demonstrante. „Tjenanmen“ se dogodio i u Evropi, utoliko što su vođe opozicije i reformisani komunisti videli šta može da se desi ako dođe do nasilnih sukoba, pa su se svim silama trudili da ih izbegnu.

Drugim rečima, činjenica da se Tjenanmen dogodio u Kini jeste jedan od razloga zašto se on nije dogodio u Evropi.[10] Međutim, uticaj je zatim krenuo u suprotnom pravcu, od Sovjetskog saveza i Istočne Evrope prema Kini. Kako su pokazali Dejvid Šambau i drugi, kineska komunistička partija je sistematski proučavala slom komunizma u Evropi, kako bi sve učinila da se to ne dogodi kod njih.[11] Današnja Kina je rezultat tih savladanih lekcija.

Godina 1989. bila je jedna od najboljih godina evropske istorije. Štaviše, ne mogu da navedem nijednu bolju. To je ujedno bila i godina kada je svet uperio pogled u Evropu – konkretno u Srednju Evropu, i u ključnom trenutku – u Berlin. Svetska istorija – ako taj termin upotrebimo u kvazihegelovskom smislu – stvarala se u srcu starog kontinenta, tu odmah ispod Hegelovog starog univerziteta, koji se danas zove Univerzitet Hambolt. Dvadeset godina kasnije, bojim se (iako i dalje sa drugim Evropljanima dokazujem kako je ovaj osećaj pogrešan) da je to bio poslednji put, na jedno duže vreme, da se istorija stvara u Evropi. Danas se istorija stvara negde drugde. Danas pored  Univerziteta Hambolt stoji kafić koji se zove Weltgeist, ali pravi Weltgeist je otišao dalje. O dugotrajnoj glavnoj ulozi Evrope na svetskoj sceni buduće generacije će verovatno reći: ona je znala kako se izlazi sa scene.

Bilo kako bilo, dugoročne posledice 1989. tek sada se pojavljuju. I one pripadaju sintetičkoj globalnoj istoriji 1989, koja delimično baš zbog toga nije mogla da bude napisana ranije. Ali nakon dve decenije, došlo je vreme za nekog genijalnog mladog istoričara – koji poznaje jezike; koji ume da saoseća i sa moćnicima i sa takozvanim običnim narodom, koji ume da piše, koji je zaposlen, ali nema previše obaveza na fakultetu; koji ima dovoljno sredstava za istraživanje na nekoliko kontinenata; koji je stahanovac u radnim navikama; čiji je privatni život monaški – da otpočne pisanje ovog neophodnog, skoro neizvodivog remek dela: svojevrsnog vagnerovskog Gesamtkunstwerka savremene istorije. Uz malo sreće, posao će završiti do 30-ogodišnjice revolucije, 2019.

 
Za ovaj esej su korišćene sledeće knjige:

1989: The Struggle to Create Post–Cold War Europe, Mary Elise Sarotte, Princeton University Press

Uncivil Society: 1989 and the Implosion of the Communist Establishment, Stephen Kotkin, Modern Library

Der Vorhang Geht Auf: Das Ende der Diktaturen in Osteuropa György Dalos, C.H. Beck

The Year That Changed the World: The Untold Story Behind the Fall of the Berlin Wall, Michael Meyer, Scribner

Histoire secrète de la chute du mur de Berlin, Michel Meyer, Paris: Odile Jacob

Revolution 1989: The Fall of the Soviet Empire, Victor Sebestyen, Pantheon

The Fall of the Berlin Wall: The Revolutionary Legacy of 1989 Jeffrey A. Engel (ur.), Oxford University Press

There Is No Freedom Without Bread! 1989 and the Civil War That Brought Down Communism, Constantine Pleshakov, Farrar, Straus and Giroux

Tear Down This Wall: A City, a President, and the Speech That Ended the Cold War, Romesh Ratnesar, Simon and Schuster

 
Timoti Garton Eš, The New York Review of Books, 05.11.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.10.2009.

———–    

  1. Vidi uticajni članak Baruha Fišhofa “Hindsight≠ Foresight: The Effect of Outcome Knowledge on Judgement Under Uncertainty,”Journal of Experimental Psychology: Human Perception and Performance, Vol. 1, No. 3 (1975).
  2. Na koricama piše “Stiven Kotkin, u saradnji sa Janom T. Grosom”, a u predgovoru se kaže kako je ideja za knjigu rođena tokom seminara na Prinstonu, gde su obojica predavali, ali se nigde ne spominje u kojoj je meri Gros “sarađivao”. Pošto je Gros izvanredan istoričar savremene Poljske, pretpostavljam da je njegov doprinos najvidljiviji u poglavlju o Poljskoj, gde je najmanje nedostataka o kojima govorim.
  3. Naravno, uz teške muke, ako bi većina istočnonemačkog naroda prebegla na zapad preko Mađarske; ali očigledno da je Moskva nalagala ostalim svojim satelitima, uključujući i Mađarsku, da Gvozdenu zavesu ne podižu za građane DDR-a, što su oni decenijama poštovali.
  4. U napomeni na kraju knjige, Kotkin kaže da je “izvrsnu metaforu o ‘paničnim štedišama’ u sovjetskom slučaju prvi iskoristio Stiven L. Solnik u knjizi Stealing the State: Control and Collapse in Communist Institutions”. Ali Solnik metaforu koristi da opiše ponašanje zvaničnika koji potkradaju državu. “Za razliku od štediša”, piše Solnik, “zvaničnici nisu bili deponenti koji su s pravom zahtevali da im se vrati novac, već državni službenici koji su otimali državnu imovinu”. I dok je u srednjoistočnoj Evropi bilo elemenata “privatizacije nomenklature” u vreme tranzicije, time se ne može objasniti ono što se desilo u Istočnoj Nemačkoj ili Čehoslovačkoj u jesen 1989. Dok je u Solnikovoj knjizi ova metafora na mestu u Solnikovoj analizi Sovjetskog saveza, u slučaju u srednjoistočne Evrope ona jednostavno nije prikladna.
  5. Jedan detaljan opis može se naći u knjizi Hansa Hermana Hertla Der Fall der Mauer: die unbeabsichtigte Selbtsauflösung des SED-Staates. Vredi pogledati i TV dokumentarac istog autora pod nazivom When the Wall Came Tumbing Down: 50 Hours That Changed the World.
  6. Najvažniji serijal članaka jeste “The Collapse of East European Communism and the Repercussions within the Soviet Union,” objavljen u tri nastavka u časopisu TheJournal of Cold War History, Vol. 5, No. 4 (2003.); Vol. 6, No. 4 (2004.); Vol. 7, No. 1(2007.). Ali pročitajte i njegove analize koje je objavio The Cold War International History Project i njegov članak u knjizi Civil Resistance and Power Politics: The Experience of Non-violent Action from Gandhi to the Present; (Oxford University Press, 2009).
  7. Arhiva Huver Instituta – Hoover Institution-Gorbachev Foundation Collection, Adamishin, 1, p. 26. Ova beleška dolazi iz još uvek neobjavljenog rada mog kolege sa Stenforda Normana Najmarka “The Superpowers and 1989 in Eastern Europe”.
  8. Dnevnik Rakovskog, 22. avgust, Arhiva Huver Instituta.
  9. Informacija dobijana lično od Roberta Konkvesta.
  10. Bilo je krvoprolića u Rumuniji – ali za razliku od Tjenanmena, postojeća komunistička partija i njeno rukovodstvo nisu ostali na vlasti.
  11. Vidi: David Shambaugh, China’s Communist Party: Atrophy and Adaptation (Woodrow Wilson Center Press/University of California Press, 2008).