U Memorijalnom centru u Potočarima je 11. jula ukopano još 534 identifikovanih žrtava genocida počinjenog pre 14 godina. Srebreničani su nađeni u 150 masovnih grobnica.
Na ukopu je bilo više od 35.000 ljudi. Preko njih je američki ambasador u BiH Čarls Ingliš poručio da “oni koji poriču genocid u Srebrenici postaju njegovi saučesnici. Onima koji koriste ovu tragediju u političke svrhe kažem – time ne iskazujete poštovanje prema žrtvama, niti dajete utehu onima koji za njima žale”.
I član Predsjedništva BiH Haris Silajdžić je prozvao one koji okreću glavu:
“Susjedima, posebno Srbiji, šaljemo poruku da želimo dobrosusjedske odnose, ali da to nije moguće u potpunosti ostvariti sve dok ne prizna zločine koje je počinio bivši beogradski režim i ne uhapsi Ratka Mladića. Priznanje nije znak slabosti, nego snage i zrelosti”.
Predstavnik EU u BiH Valentin Incko rekao je da su “istina i pravda put ka miru”.
Dženazu je predvodio poglavar Islamske zajednice reis ul ulema Mustafa Cerić, pozivajući: “Ovo je mjesto i ovo je dan kada svi treba da upamtimo da je ljubav, a ne mržnja naš zajednički spas, da je mir, a ne rat naša zajednička sreća, da je suživot, a ne nasilje naša zajednička blagodat, da je pravda, a ne krivda naše zajedničko pravo, te da je pomirenje, a ne osveta naša zajednička obaveza”.
Ove godine molitva se klanjala i na groblju. Na groblju su otvoreni novi ulazi.
U Memorijalnom centru su od subote grobovi 3.749 srebreničkih Bošnjaka. Ima ih toliko da će čitav Memorijalni centar postati groblje.
Do maja ove godine iskopano je 6.006 srebreničkih Bošnjaka. Na belom spomen kamenu u Potočarima piše da je stradalo 8.372 Srebreničana.
Ovog jula, najmlađi koji su sahranjeni su četrnaestogodišnjaci Mehrudin Alić i Izudin Malagić, a najstariji 75-godišnji Salih Mešanović i Safet Osmanović.
Mehmedovića je 11. jula 2009. sahranjeno 18. U subotu su u Potočarima ukopani i Ramo Osmanović i sin mu Nermin. Oca su 13. jula prisilili da pozove dete da se preda. Nermin je nađen u masovnoj grobnici u Snagovu kod Zvornika, a Ramo na suprotnom kraju – u Zelenom Jadru kod Srebrenice. Sin i brat Edin poginuo je 6. jula kad je granatirana Srebrenica. Nerminova i Edinova baka je iskopana u Sremskoj Mitrovici, u Srbiji. Sahranjena je ponovo lane u Bratuncu.
Ubijalo se od 13. jula posle podne do 22. jula 1995.
Od Beograda do Srebrenice je putanja tlapnje o “čistoj, velikoj Srbiji”. Prolazi se pored sekundarnih grobnica kosovskih Albanaca u Batajnici. Sledeća etapa na putu za Srebrenicu su Hrtkovci. Od oko 1.000 hrvatskih porodica koje su živele u Hrtkovcima 1991. ostalo je 256. U Srebrenici je pre rata bilo 72,9 odsto bošnjačkog življa – danas je u gradiću mučeniku 67,6 odsto Srba.
U Kravicama, veliki crni mermerni krst sa zlatom uklesanim imenima Srba koji su poginuli u ratu kojeg su prizivali. U Hagu je dokazano da se stanovništvo Kravice 14. jula 1995. dobrovoljno prijavilo da prekovremeno ubija na lokalnom poljoprivrednom dobru. Do groblja srebreničkih Bošnjaka stiže se bratunačkom ulicom Svetog Save. U ulici i ovog 11. jula bestidno istaknuti natpisi pred kućama “Prodajem prasad” ili “Prodajem velike svinje”. Kolone autobusa i automobila sa registracijama Bosne i evropskih zemalja gmižu prema Memorijalnom centru. Među njima su dva autobusa sa nevladinim aktivistima iz Srbije i automobili sa funkcionerima Islamske zajednice u Srbiji. U suprotnom pravcu hitaju automobili iz Užica i Rume.
Svih 534 tabuta prekriveno je najlonom da ne kisnu. Motre ih invalidi, članovi Udruženja RVI amputiraca iz Zenice u žutim majicama. U pitomini ječe imena i godina rođenja onih koje će tog dana konačno sahraniti. Spiker i spikerka se izmenjuju čitajući stotine imena. Rodbina i prijatelji na uzdignutim rukama iznose tabute na groblje. Pored svakog iskopanog groba po tri lopate. Plavokosa žena došla je sa dva momčića. Ona grca. Oni ćute i uzimaju lopate. Većina drvenih nišana zamenjena je mermernim, jer su se humke izjednačile sa visinom tla mezarja.
Preko puta groblja je očerupana ruševina fabrike akumulatora. U jednoj hali piše na vrhu zida “Druže Tito mi ti se kunemo”. I tu je bilo mučilište. Zarfa Turković (51) je u Hagu opisala kako su je dva srpska vojnika držala dok ju je treći silovao. Četvorica su se izređala. “Ljudi oko mene su ćutali, niko se nije micao. Vikala sam i molila da prestanu. Stavili su mi krpu u usta i nastavili da me siluju”.
Tu je i kantina “Charlie bar” za vojnike iz Dutchbata koji su u zaštićenoj zoni UN prepustili Srebreničane monstrumima. Na vratima sa crno-žutim rombovima su jelovnik i cenovnik: šnicla 5 DM, biftek 7,5 DM.
Preživeli je opisao u Hagu ubistvo bebe blizu sedišta holandskih mirovnjaka: “Srpski vojnik je rekao majci da umiri dijete koje je plakalo. Dijete je i dalje plakalo, on ga je oteo od majke, prerezao mu grlo i smijao se”. U Srebrenici je ubijeno 500 maloletnika.
Žan Rene Ruez, koji je šest godina bio šef haškog tima istražitelja, saopštio je svedočenja koja je sakupio: ljudi su živi sahranjivani, ulice su bile prekrivene leševima, ljudi su vršili samoubistvo da im ne bi živima odsecali noseve, usne ili uši ili ih prisiljavali da gledaju kako im ubijaju decu.
“Ranjenik koga nisu ustrijelili od prve molio je da ga ubiju i prekrate mu muke. Uzvratili su mu ‘Pati još. Ubićemo te kasnije”, izjavio je svedok na suđenju Radislavu Krstiću. Krstić je treći koji je, otkako postoji međunarodno pravosuđe, osuđen zbog genocida.
Zdravko Tolimir, takođe optužen za genocid, je predlagao da se civili ubijaju gasom kako bi se bosanski vojnici naterali na predaju.
Almedina je imala 22 godine kada su joj odveli oca. “Sreća, bili smo u odvojenim prostorijama. Nisam vidjela šta mu rade i kako pati. Ni danas ne znamo ništa o njemu. Dugo nisam htjela da dam DNK na analizu, jer bih tako priznala da je mrtav”. Almedina zahvaljuje što sam došla na komemoraciju. Odričem joj pravo da mi oprosti.
Hrvatski sabor i crnogorski parlament su na brzinu, dan uoči 14. godišnje komemoracije proglasili 11. jul Danom sećanja na genocid u Srebrenici, ali ipak Bosni i Srbiji održali lekciju iz čojstva. Evropski parlament je januarskom rezolucijom proglasio 11. jul Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Za rezoluciju je glasalo 556 poslanika, devet je bilo protiv, a 22 uzdržano. U Podgorici su protiv deklaracije bile dve partije za koje je Crna Gora bila i biće srpska zemlja. U skupštini Bosne protiv Dana sećanja su parlamentarci iz Republike Srpske. U skupštini Srbije od 250 poslanika 17 je za Dan sećanja na genocid.
Peščanik.net, 12.07.2009.
SREBRENICA