natpis: Razum
Foto: Peščanik

Pošto smo videli učinak obećanja da će sa tri hiljade dinara biti nagrađen svako ko se vakcinisao, ostaje nam da podvučemo crtu. Dva su moguća stava prema ovoj meri: možemo je videti kao ispravnu, u skladu s geslom da cilj opravdava sredstvo; i možemo je odbaciti kao neprihvatljivu jer dodatno korumpira ionako iskvarenu političku zajednicu.

I jedan i drugi stav mogu čvrsto stajati na istim premisama: kovid je široko raširena i u nezanemarljivoj meri smrtonosna bolest; od nje treba zaštiti što više ljudi u što kraćem roku; u vezi sa tim vakcinacija je daleko bolje rešenje od zatvaranja i izolacije kako čitavih zajednica tako i njihovih članova ponaosob. Ako uzmemo da su ove premise tačne, a jesu, ostaje da se razmisli samo o famoznih – 3.000.

1. Cilj opravdava sredstvo

Pokazalo se da se broj osoba raspoloženih da se vakcinišu u Srbiji zakucao na neko vreme ispod 30 odsto. Pretpostavka je da za uspešnu zaštitu mora biti vakcinisano najmanje preko 50 odsto članova zajednice, a zapravo i mnogo više. Razumni argumenti, apeli i lični primeri političara dobacili su dakle do manje od dva miliona žitelja Srbije. Jedan broj njih, uzgred, sigurno se informisao i iz inostranih medija.

Da bi se prebacilo preko dva miliona vakcinisanih, vlasti su se dosetile da ponude novac. Analogija se nazire: preko tri miliona žitelja Srbije u samo par dana prijavilo se da primi (neselektivnu) dvokratnu pomoć države od po 30 evra, što je iznos nešto veći od 3.000 dinara. Ako su ljudi tako agilno reagovali na 30 + 30 evra, biće da je neko razmišljao, možda će se slično ponašati i ako im se ponudi 3.000 dinara.

Ne treba da nas zanima kako smo tu stigli, važno je da bude vakcinisano što više ljudi u što kraćem roku, kako bi se suzbila zaraza. To se postiže merom od 3.000. Kakva god da je ta mera, njen rezultat je van svake sumnje dobar. Stoga na meru možemo spokojno zaboraviti i prigrliti njene učinke.

***

Evo šta se sve previđa u ovom argumentu:

a) ko je i kako produbio nepoverenje između žitelja Srbije i vlasti, pa danas žitelji Srbije u velikom broju odbijaju da se ponašaju razborito čak i onda kada takvo ponašanje očigledno ide u njihovu koristi i kada je ta korist tako velika kao što je to njihovo zdravlje ili sam život?

b) ko je i kako oblikovao Srbiju kao političku zajednicu čiji članovi u velikom broju odbijaju da se ponašaju razborito, ali spremno donose odluke o kojima možda nisu ni razmislili ako imaju utisak da će iz takvih odluka izvući konkretnu, makar i minimalnu materijalnu korist, bez obzira na naknadne posledice?

c) ko je i kako oblikovao Srbiju kao političku zajednicu čiji članovi u velikom broju prednost daju minimalnim kratkoročnim materijalnim koristima umesto da razborito rasuđuju i odluke donose u skladu sa mogućim dugoročnim posledicama?

d) ako se veliki broj članova političke zajednice vodi kratkoročnim minimalnim materijalnim interesima i uopšte ne razmišlja o posledicama, kakva je budućnost te zajednice?

2. Vakcinacija kao još jedan element u korupciji žitelja Srbije

Pitanje je jednostavno: zašto država nije naložila da se lekari i drugi radnici u zdravstvu moraju vakcinisati i tako dala primer za sve ostale žitelje Srbije da čvrsto stoji iza vakcinacije kao najbolje mere za suzbijanje zaraze? Pored lekara, država je mogla naložiti i da se vakcinišu nastavnici i drugi zaposleni u školama. To bi takođe bio dobar primer za sve ostale.

Zdravstvo i prosveta – to su dva potporna stuba moderne države. Umesto da ih tako i koristi, režim u Srbiji ih razara do temelja. Iz jednog jednostavnog razloga – svaka mera o obaveznoj vakcinaciji podrazumeva da država preuzima odgovornost za vakcine. Očigledno je da ova država ni ne pomišlja da preuzme odgovornost ili položi račun za bilo šta što uradi.

Umesto toga, ona dosledno razvija ponašanja u skladu sa tačkama a), b) i c) iz prethodnog odeljka.

***

Evo šta su posledice:

a) ko god veruje da je prihvatljivo da se sa 3.000 dinara mita za vakcinaciju stigne do potrebnog broja vakcinisanih, mora prihvatiti da je u redu i kupovina glasova na izborima. Iza kupovine glasova na izborima stoji identičan misaoni sklop kao i iza nagrade od 3.000 za vakcinaciju. Ako je u redu jedno, mora biti u redu i drugo.

b) ako je to tako, opozicija bi trebalo da prestane da se zamajava izbornim uslovima i novim programima, jer je sve to ionako nebitno. Umesto toga, svakom biraču u Srbiji treba da obeća, recimo, 5.000 dinara ako glasa za nju. S vremenom, mogli bismo i da ukinemo izbore i da oglasimo aukciju: političke stranke nadmetali bi se javno tako što bi nudile nadoknadu da se glasa za njih. Stranka koja pobedi na aukciji, preuzima vlast, a žiteljima Srbije uplaćuje obećani iznos po preuzimanju vlasti.

c) koliko god da zvuči apsurdno, to nije nerealni scenario. Kriza oko kovida pokazuje da postoje okolnosti u kojima su ljudi spremni da se baš tako ponašaju – neki da prihvate mito, a drugi da to pozdrave zarad viših ciljeva. Na državi je teret odgovornosti da takvo ponašanje ili ohrabruje ili suzbija. Tekuća vlast održava se na ohrabrivanju takvog ponašanja. Dugoročno gledano, to je pogubno za zajednicu. Ako već ne možemo da ih sprečimo, ne moramo im u tome pomagati.

Peščanik.net, 07.05.2021.

Srodni link: Dejan Ilić – 3.000,00 neto

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)